Зоран Милошевић (1959) је доктор социолошких наука, научни саветник и редовни професор теоријске социологије. Академик Међународне словенске академије из Москве. Такође, води Центар академске речи (www.carsa.rs) који има занимљив сајт и издавачку делатност. Сарадник је недељеника „Печат“ у коме је објавио 312 чланака. Аутор је око 40 монографија и зборника научних радова, између осталог и о проблемима социологије политике, социологије религије, интеграцијама и питањима идентитета.

ДА ЛИ НАМ ЈЕ ВАТИКАН ИКАД ПОМОГАО?

Уважени господине Милошевићу, већ деценијама се бавите римокатолицизмом и његовим утицајем на православне, пре свега словенске, народе кроз векове и данас. Написали сте низ књига и приредили зборнике о питањима унијатства, екуменизма, трагичних раскола у земљама попут Украјине, итд. Молио бих Вас да нам кажете, на основу вековног искуства православних, да ли смо икад ишта добро видели од Ватикана?

Ах, какво црно добро! Овде се ради о борби за моћ Ватикана, тачније њеном очувања и увећању. Од раскола Римокатоличка „црква“ се труди да контролише православне, а посебно Србе на Балкану. То чине на мноштво начина, при чему, са њихове стране, има и занимљиве креативности, а са наше безмерне наивности, која може да се тумачи и другачије. Када би покушали да направимо списак зла и добра које је нама нанела „Света столица“, односно Римокатоличка „црква“ у другу табелу се скоро да нема шта унети. Наши екуменисти би рекли да није тако, јер су нам римокатолици, на пример у Немачкој, помогли да изградимо манастир, цркве, дали кредите... Наравно да је то тачно. Међутим, треба знати да да Ватикан води политику дуплих стандарда: тамо где процењују да нема опасности по себе они су добри и помажу безопасне православце, но на граничним подручјима какво је српско-хрватско, пољско-руско итд, Ватикан је немилосрдан.

Прво, Римокатоличка „црква“ је преко прозелитске делатности, а потом и политике унијаћења преверила мноштво православних и од њих, мање-више, социјалним инжењерингом креирала нове нације са препознатљивом антиправосалвном и антисловенском идеологијом. Дуго време је Римокатоличка „црква“ помагала ислам да се шири на православним подручјима, спречавала ослобађање Срба од Османлија...

Далмацију, која је била православна, како то сведочи владика Никодим Милаш („Православна Далмација“) и други аутори је претворила у екслузивно хрватско-усташку регију. То је учињено најпримитивнијом силом: од паљења цркава и манастира са све живим верницима, до уцена током „гладних година“ да ће добити храну, ако пређу на римокатолицизам. Уз то, Срби у то време нису могли ни у једној држави са римокатолицима на васти да напредују у служби, ако не приме римокатлицизам.

Сажетак методологије поримокатоличавања Срба сажет је у усташкој идеологији и методама обрачуна са православљем и Србима: забрана ћирилице, забрана деловања Цркве, убијање владика и виђенијих свештеника, насилно поримокатоличавање обичног народа, логори смрти и јаме... Ово, наравно, нису радили будисти, него римокатолици (што је још жалосније, бивши Срби и православци), а свако ко познаје природу Римокатоличке „цркве“ никад неће рећи да се то одметнула нека група верника или каква минорна политичка партија и починила зло, него да је све то организовано од стране Ватикана. Другим речима, цео пројекат је имао благослов папâ.

Незаинтересованост или одуство навике православних да проблеме посматрају на глобалном нивоу доводи до сепаратног истраживања политике Римокатоличке „цркве“. Кад ово кажем мислим да се све што је „Света столица“ учинила Србима покушала је или учинила и Русима, са једном разликом – Руси су имали јачу државу и боље политичке лидере и умели су да се одбране и понекад пређу у контранапад. Између тих периода Римкатоличка „црква“ би поново предузимала експанзију и освајала територије и људе. Украјина је класичан пример, где се примењују методе које су примењиване на данашњој територији која се зове Република Хрватска и БиХ.

Ако бих сажео одговор он би гласио као на почетку: Ватикан је политичка институција која веру корсити као средство експанзије, односно „небеске геополитике“. Зато у отпору тој експанзији ми морамо себе да мењамо, да прихватимо истину и не самозаваравамо се и опраштамо им грехе без њиховог покајања за учињено зло и неправде.

УКРАЈИНСКА КРИЗА: УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

За људе попут Вас, догађаји на Украјини нису били изненађење. Наиме, вековни утицај папства и унијатства, уз здушну помоћ Вашингтона и Брисела, довео је до појаве укронацизма, и страшних недела у садашњем рату. Ипак, да ли су Украјинци свесни да су, у суштини, браћа са Русима и Белорусима?

То је тачно, заједно смо и појединачно, ако се сећате, много пре 2014. године и последње обојене револуције, којом је смењен Јнаукович, упозоравали куда иде Украјина. На жалост, мало је ко чуо, посебно у Србији. Писали смо чланке и књиге, али је све остављано по страни као „одјек давне прошлости“. Предност се давала „дијалогу и екуменизму“ као модерној опцији. Када сам написао књигу „Ко је Ханс Иван Мерц – новоблаженик Римске цркве“ ниједно црквено гласило није хтело да објави приказ књиге, а да не говорим о томе да је неколко црквених издавача одбило да је објави. У то време, један српски политичар из Републике Српске који је тада био на високој функцији, када је прочитао књигу честитао ми је и рекао је да су сличан материјал представили Патријаршији са жељом да се спречи проглашење Мерца за новоблаженика, али рекације није било.

Сада се чудимо овој збрци око Степинца. Много пре је СПЦ требала а реагује. Мерц је умро нешто пре почетка Другог светског рата, али је он стварао усташки покрет. Био је парадигма социјалног инжењерства, тј. хрватства. Замислите: отац Немац, мајка мађарска Јеврејка, а он велики Хрват! Тако је стварано хрватство, прво као идеологија, а потом као народ и нација. Исте проблеме има Руска црква у Украјини, јер се савршено истом методологијом стварају Уркајинци од Руса.

КОМИСИЈА О СТЕПИНЦУ: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ      

Да се вратимо на наше теме. Недавно је завршен рад мешовите римокатоличко – православне и србско – хрватске комисије о Степинцу. Из званичног саопштења Мешовите комисије (Степинца је папа Иван Павао Други беатификовао 1998. године, и коме се у Хрватској дижу храмови и служе службе ) сазнали смо да су учесници дијалога „препознали великодушност Папе Фрање који је добронамерно прихватио молбу Патријарха Српског Иринеја, и одлучио установити ову Комисију“. Такође, схватили смо да су „сви чланови Комисије благодарни на срдачној атмосфери у којој су с пуном слободом говора могли да испуне задатак поверен Комисији, тј. да приступе заједничком разматрању живота кардинала Степинца.“Такође, дато нам је до знања да су чланови Комисије „били свесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој надлежности папе“ и „да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију“. Стављено нам је до знања да је рад Комисије „омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године, године смрти кардинала Степинца.“ Закључено је „да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита.“  И, наравно, „проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.“       Какав је Ваш коментар?

Остао сем нем. Нисам могао да верујем када сам читао све ово. Као и много пута раније (јер мноштво других светаца римокатолицизма има сличне биографије, што православни никако да схвате).                               

За „Свету столицу“ светац је онај римокатолик који јој повећа моћ, повећа канонску територију, повећа број верника, повећа број прилога у касу, односно смањи број неверника и противника. И ја се римокатоличким кардиналима и бискупима не чудим, они су то што јесу и сваком ко понешто зна о природи њихове конфесије ово је кристално јасно.

Мене чуде ставови православних владика. Испало је као да су дементни, као да су пали с Марса, да им је важније шта ће на Западу рећи о њима, него заштита истине и својих страдалих и жиивх верника.    

Мени је читав ток рада Комисије био крајње чудан. Када сам прочитао да се тражи „отварање архива Ватикана о Степинцу“ све ми је било јасно. Када сам писао књигу о Мерцу утврдио сам да у Србији ни у једној институцији (архиви, Институтима) не постоје копије или оригинали усташке штампе и периодике. Замислите: НЕ ПОСТОЈЕ! Ако желите истраживати морате у Загреб, а они ту могу да вам потуре шта год желе или да са осмехом каже – НЕЕЕМАААА! То не постоји.   

Чујте, оптужујете некога да је учествовао у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, а немате своје податке и још пристајете да будете у Комисији (која уз све то није компетентна, јер је, између осталих тамо био и Танасковић, за кога се зна ко је и на чијој страни). И шта очекујете него да вам ставе лепе, дуге, крајње неговане магареће уши! Трагедија је што ће те уши понети и народ, а не само они који су учествовали у раду Комисије. Истовремено те уши сведоче да су усташе и усташки покрет „оклеветани од носилаца магарећих ушију“.

КРИЗА СРБСКЕ ЦРКВЕ И НОВА ИСКУШЕЊА

На нашем простору, није питање само Степинчеве „светости“, него и систематске изградње других култова, попут већ поменутог Ханса Ивана Мерца, оснивача крижара, из којих се регрутовало много усташа. Ви сте објавили и књигу о Мерцу, кога је папа бетификовао 2003. у бањалучком самостану Петрићевац, одакле је био усташки кољач Мирослав Филиповић. Спрема се беатификација и сарајевског надбискупа Штадлера, једног од вођа унијатске акције према Србима у Босни и Херцеговини под влашћу Хабзбурга. Какав је Ваш коментар?  

Мој комнетар је да у Српској цркви постоји  велика криза: кадровска, верска, интелектуална... Погледајте теме којима се бавио Богословски факултет од 2000. године у својим монографијама, зборницима и часописима? Рекло би се да је ту мало православаца, а много свега другог. Има ли данас угледних свештеника и монаха интелекуалаца попут светог Николаја Велимировића и Јустина Поповића који могу да кажу попу поп и бобу боб?                                      

Наше свештенство, а добрим делом и монаштво, огрезло је у материјализму. Познајем свештенике који имају заиста импозантан возни парк и значајан број стамбених јединица, али ни једну књигу и студију о неком важном богословском и националном проблему. Наш сиромашни народ, дефинитивно, даје богате прилоге својој Цркви и свештеномонаштву. Наша Црква, као ни свештеници, нису више сиромашни. Но, новац се троши погрешно. Уместо на мисију, на црквену науку, он се приватизује и зато имамо богате свештенике и никакав црквено-интелектуални живот. Да ли данас има свештеника који би откупили књиге о римокатоличким свецима и ставили у своје црквене продавнице? Да ли има свештеника који би, ако не јавно, оно тајно подржали истраживачки рад независних православних итнелектуалаца?

По мени проблем је у нама, у нашој Цркви која је у великој кризи. На челу епархија и са важним функцијама су људи који или нису дорасли савременим изазовима или су, на неки начин тајно већ прешли на неку од медернијих страна (окултну, протестантску, римокатоличку). Одавно тврдим да наша Црква мора да има безбедоносну службу која би се бавила овим питањима. Зар нисте чули оптужбе да су неке наше владике „тајни бискупи“, да међу њима има масона (окултиста), да има следбеника протестантске теологије?     

Да ово питање закључим. Рад Комисије о Степинцу, тачније њеног српског дела, јесте трауматичан, болан и поражавајући. Међутим, уколико би се извукле поуке и учинила адекватна реорганизација и смене надлежних, она може да буде и лек за постојећу кризу. Уколико и овај пут „вук поједе магарца“ остаје да чекамо остварење Откровења Јовановог, у коме је понашање свештенства и монаштва у последњим временима детаљно описано.

ВАТИКАН ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРБСКЕ

Деценијама се бавите улогом римокатоличих бискупа у борби против Републике Србске. Куда нас то води и има ли какве везе са екуменским дијалогом?         

Екуменизам је замена за политику уније, при чему је садржима остала иста. То је метод остварења потчињавања православних Ватикану. Сада има и значење религијске глобализације. Као што се зна, Нови светски проедак жели све једно: валуту, владу, војску па и религију. Владике које на ово пристају постају медијске звезде и учесници ријалити шоуа на ову тему. Наравно, имају и друге материјалне привилегије, при чему је православна духовност предмет којим се тргује. На крају, постављам питање зашто су ове владике несмењиве? Да ли то раде по одобрењу Синода и Сабора СПЦ па су зато недодирљиви или ту има и нешто веће?     

ПАПА У БЕОГРАДУ?

Пошто је циљ садашње власти у Србији да нам промени свест, може ли се очекивати скора посета папе Фрање патријаршији у Београду?     

Питање доласка папе у Србију је од давно на дневном реду. Сламање Српске цркве, односно трговина по овом питању се одвија. Део те трговине је и светост Степинца, али и рехаблитација НДХ у целини. Могу само да констатујем да смо кадровски, морално и политички неспремни за борбу.

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ