Ко год се чуди (назови) Србима који прослављају некакву ’Нову годину’ усред Божићног поста, нека ’баци око’ на браћу Русе. Не само да славе, него и молебан служе! (вест следи у наставку).

„Шест дана делају безбожна дела,

а седми дан долазе у Цркву и пале дебеле свеће Богу“.

Свети Владика Николај

„...Мир и грађански пороци цветају заједно. Све велике нације рођене су у рату и издахнуле у миру. Не плачите за миром у коме сте до јуче живели. Недостојан је суза мир који је све људе поравњао и чинио их подлацима. Не жалите мир над којим су царовали себичност и раздор. Зар се не сећате кога је тај мир убрајао у своје хероје? Партијске сплеткароше, новинарске злоће, јунаке берзе и власнике мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који 6 дана делају безбожна дела, а седми дан долазе у Цркву и пале дебеле свеће Богу.

        Тако је, својевремено, своју књигу назвао шпански философ Мигуел де Унамуно. Иако ми знамо да су и римокатолици и протестанти у јереси, ипак нам није свеједно што је хришћанство на Западу потпуно срушено. Јер, како је говорио Достојевски, Запад је нама драго гробље. И заиста – нема православног хришћанина коме је мило што пропада Запад, без обзира на све његове преступе према Истоку. На жалост, за њих више нема повратка – само чекање суда Божјег.                                

Недавно се на сајту екуменистичко-новотарских екстремиста „Живе речи утехе“ појавио коментар извесног Бићанића, администратора сајта, који нам јасно сведочи шта је главни циљ новотараца у СПЦ (преносимо у аутентичном облику):

У Истанбулу ће Руска православна црква (РПЦ) изградити свој храм – преноси агенција „Интерфакс”.

Свештеник Георгиј Сергејев је јесенас постављен за пароха РПЦ у Истанбулу, при дипломатскоме посланству Руске Федерације, на канонској територији Цариградске патријаршије – као један облик одмазде због, како тврде, „разбојничкога посезања” Цариграда на „канонску територију” РПЦ у Украјини.

Константинопољски патријарх Вартоломеј нема намеру да попусти Руској православној цркви поводом Украјине и њених расколника.

Када сам пре пар година у Ватикану видео два саркофага, папе Војтиле и Пија XII, један преко пута другог у којима су лежала њихова мумифицирана тела по ко зна који пут сам се уверио да нема случајности у космичком поретку.

В прошлом номере «ПК» мы публиковали первую часть беседы с редакцией сербского интернет-сайта «Борьба за веру» (https://borbazaveru.info/content/view/5590/102/). В этот раз, как и обещали, размещаем окончание интервью. Как уже узнали наши читатели, ситуация в Сербской Православной Церкви очень тяжелая и в ее истории небывалая, но обновленческие новшества и лжеучения, от которых страдает СПЦ, постепенно внедряются и у нас, в России. Поэтому мы считаем крайне важным предать огласке эти вопиющие беззакония, чтобы поддержать братьев-сербов и не допустить широкомасштабного распространения модернизма в Русской Церкви.

Радујмо се Божићу, а Деда Мраза препустимо Кока Коли и осталим продавцима празнине

Беспразнични свет и чежња за празником

Празник је продор вечности у време. Време тече, вртложи, односи људе, и незаустављиво је. Оно је Хронос који прождире. Али, празник пресеца неумитни ток; он вертикално, одозго, улази у хоризонталу времена, и спушта се до праоснова битија. Празником се човек не спаја само са Богом, него долази у додир и са својим прецима који су тај празник такође славили; јер, како је рекао Владимир Соловјов, сваки народ је заједница покојних, живих и нерођених. Њихово присуство на празник је управо доказ да је смрт побеђена, и да, између осталог, не може више спречавати у општењу претке и потомке. У томе је Јеванђеље – Блага вест хришћанског празника.