Обична ствар. Из млина, испод села, бејаху изнели те ноћи мучки убијенога Јаблана Касала. Опружили га на ледини испред опаспаљене воденице како му вера прописује, покрили му лице шареним рупцем, који беше неко одвио са свога ћулава. Ту пошту учинили покојнику домаћини Арнаути, јер им је погинуо, може се рећи, на прагу, у њихову млину. Њих двадесетак чучнуло унаоколо, прислонило пушке уз рамена, па пуше и ћуте.

  Главни разлог неочекиване одлуке папе Бенедикта XVI да напусти дужност првог човека Римокатоличке цркве, уопште није здравље, већ нова раскринкавања у Ватикану - објавио је утицајни  италијански дневни лист La Repubblica.

Грех је главни кривац за убрзање времена нашег живота. Бог нам не даје више времена како не бисмо још више продубили грехове у којима пребивамо. Молим вас, немојте да ове речи прођу поред ваших ушију – јер не знамо колико ће нас Бог још трпети.

+++

Лети смо, као што то обично бива, одлазили у село, код баке. Живели смо у кућици направљеној од глине и дрвета, скоро потпуно лишени свега онога што се назива цивилизацијом. Вечери смо проводили уз светлост керозинске лампе слушајући бајке. Како богат нам је тада изгледао свет пун тајни и лепоте! Као да сам живео у неком другом времену, био део друге историје, отворене за вечност. Сад времена има све мање.

Српски народ ће и даље моћи да рачуна на пријатељство и подршку Русије, чак и ако такозване политичке елите у Београду земљу буду водиле погрешним смером.

Поводом доделе ордена Светог Саве човеку глумцу и творцу глумачких представа, желео бих да скренем пажњу на светоотачки однос према овој човековој делатности. Више црквених канона веома јасно и недвосмислено осуђује бављење глумом, прописујући најтеже казне и за клирике и за лаике који би се усудили не само да глуме, него и да присуствују и гледају такво што. Такође, сви Свети Оци, без изузетка, имају застрашујуће оштар и осуђујући однос према бављењу глумом.

Пред читаоцима је  једна неизмерно важна и за наше дане актуелна посланица, написана у првој половини 19. века. Била је упућена православним Србима у време патријарха Павла сремско-карловачког, од стране учитеља Источне Православне Цркве, епископа Евгенија Булгариса, који је тада живео на Светој Гори Атонској. Православни хришћани Србије били су у смутњи и страху због тада појачане агресивне пропаганде латинске. Многи јеретици који су се правили да су православни обмањивали су простодушне, и обећањима и мирским почастима лукаво су их привлачили папском учењу. Ова посланица била је дакле написана ради њихове поуке и уразумљења.

Кад из густе, тек подмлађене ситногорице избих на једну нешто узвишенију рудину готово испод саме планине, ја зауставих коња и окренух га да бих уназад још једном погледао низ Косово. Мрзим га, изједна га као рајетин нена– видим, јер ме је родило робом, а опет ми га никад доста није. Често сам се зарицао да нећу да га гледам колико ни добар Јеврејин ону жалосну своју долину плача. У Качанику, кад год полазим за Косово, у возу увек загњурим лице у узглавнике. Да га не гледам. Али опет као у прикојаси: железна кола јуре преко опеване равнице, а ја и не подижући очи осећам где сам — на Паун-Пољу, покрај Бресја или испод Враголије...

У шта се претвори врх Српске Цркве, и какву поругу нам донесоше новотарско-екуменистички циркузанти у ова последња времена! После свега што су чинили и чине, ових дана одликоваше Радоша Бајића, и доказаше да је наслов његове ТВ серије, „Село гори, а баба се чешља“ прави наслов за повест о врху СПЦ последњих времена, који је сушти циркус.