У Цркви се сваки догађај тиче свих, а не само најближих фигураната.Што се тиче раскола, он је – ма колико то било болно рећи – начин одвајања шљаке из Организма.Расколи каналишу црквено смеће нагомилано у мирним (!) временима. Плус – откривају истинске ревнитеље и тајне (до времена) слуге Божије. Бог је о томе говорио Илији: „Оставих себи 7 000 људи, који не преклонише кољена пред Ваалом.“То јест, раскол је скалпел који раздваја оно што је десно од онога што је лево.

Пре седам дана дали смо аутокефаклију и Томос Македонцима, а они данас се добровољно самоукинули, тотално. Kод нас су имали митре и жезлове, као симболе власти и части, и Стефан истоветну столицу са Патријархом, што им се очито није допало, јер у Цариграду… снимак литургије говори све.

           Редакција „Руске народне линије", као један од разлога за смену митрополита Илариона, наводи следеће: 

„Кажу да је митрополит Иларион страдао јер је био присталица признања аутокефалности Македонске цркве.

Шаргић се осврнуо и на бројна оправдавања СПЦ од стране домаћих аналитичара који су овај акт СПЦ тумачили као нешто позитивно и казао да је еквавилент таквог оправдања да неко тражи туђу жену а муж каже - е, нећеш ти да је узмеш, сам ћу да ти је дам. Он се запитао да ли је неко некад чуо за случај да је извесна особа, организација поклонила нешто да би предухитрила неког трећег да јој поклоњено отме!

  "Можете сматрати да је пут направио веома оштар заокрет, нисам се уклопио у њега и завршио сам на ивици пута. Али ово је боље него да сам залетео у јарак..."

+ + +

 Јерарх Руске Православне Цркве повезао је своју оставку на место поглавара Одељења за спољне црквене односе са захтевима актуелне друштвено-политичке ситуације.

...Пре три недеље редакициај Stuff.NZ се једноставно запиталао: Може ли ГМ спасити планету?“ Дакако, генетски модификована храна ће нас све спасити од кризе хране, али и глобалног загревања. Плус све што им падне на памет.

Скоро пуних осам векова дели нас од великог историјског чина, када је Свети Сава основао самосталну Србску православну цркву; основао и њом управљао у складу са утврђеном и освештаном православном црквом, све подредјујући спасењу душа. Бринуо је о спасењу не само последњег Србина, него и иноверника где год и кад год је то могао. Са таквим живљењем и управљањем обезбеђивао је благослове изражене у сталном узрастању правоверја, у јачању и процвату србске државе коју су и непријатељи морали да уважавју.

  Ову причу су нам испричале монахиње у обитељи Светог Прохора Пчињског, на југу Србије, свега пар километара од границе са Македонијом.