У савременом свету огромне количине информација крећу се невероватном брзином, тако да понекад чак и оне вести о заиста важним догађајима, који се тичу живота и спасења милиона људи, протичу скоро незапажено. А управо један такав догађај, по нашем мишљењу, био је Архијерејски Сабор Грчке Православне Цркве, који је одржан у октобру 2014. године.

Ево вести коју нисмо уочили онда кад је објављена. Много је издаје у Патријаршији у Београду, па су ове вести о издаји постале уобичајене, и не могу се лако испратити. А шта нам ова вест показује и доказује? Показује и доказује да је велики део нашег епископата стао на пут одрицања од светосавског и светокосовског завета. Владика Теодосије је и доведен на трон епархије рашко – призренске да би пристао на издају, на коју претходни епископ, смењен са трона у сарадњи НАТО-а, издајничког режима у Београду и Синода СПЦ, никада није пристајао. У време владике Артемија, манастир Бањска, гробна црква Светог краља Милутина, великог борца против папизма, обнављан је средствима српског народа и државе, и никакви папистички фондови, попут Про Оријенте, нису у томе учествовали.

Уредништво „Борбе за веру“

ПРИМИЛА СРЕТЕЊСКИ ОРДЕН ПРВОГ СТЕПЕНА, ПА ИЗГОВОРИЛА ОВЕ РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ И УПОЗОРЕЊА

Ишчезла је вертикала наше историје у коју су уткане врхунске цивилизацијске вредности

Председник Србије Томислав Николић одликовао је за Дан државности Србије  академика – проф. др Смиљу Аврамов.

УМЕСТО УВОДА

Професор др Слободан Антонић један је од наших најугледнијих научника данас. Зато с великим задовољством објављујемо његов текст о дехристијанизацији Србије, процесу који почиње да се убрзава у доба свеопште дехристијанизације света. Ово изузетно штиво нас подсећа на чињеницу да међу нама има још озбиљних и одговорних људи, кадрих да виде шта се дешава и да понуде решења. Текст је објаљен у часопису за књижевност, уметност и културу „Кораци“ (2014)год. XLVIII, свеска 7-9, стр. 99-115. Крагујевац: Народна библиотека „Вук Караџић“; ISSN 0454-3556; УДК 82 COBISS.SR-ID 10677250.

Уредништво

О писму светогорских отаца патријарху Вартоломеју, поводом његовог сусрета на Фанару с папом Фрањом, када му је патријарх дао литургијски целив, док је папа био у омофору и читао на Литургији Оче наш, преводилац овог текста већ је писао. Сада доносимо превод целог писма, у коме су Светогорци рекли да су против саблажњивог екуменског дијалога с папом, и опоменули латиномудрујећег патријарха да би се могло поновити оно што је било пре пет деценија, када је Атос престо да помиње патријарха Атинагору због његовог шуровања с папом  Павлом Шестим.  

Размишљања о последицама „Великог богословског симпосиона у Требињу“ (овде:)

Погледао сам излагања на снимку са јутјуба (овде:)

Прво што ми је запало за око је то што изгледа као да учесници овог, као и многих других наших „теолошких“ конференција и симпосиона, наступају са позиција где се хришћанство своди на ниво некакве високоумне дисциплине, научне идеологије са којом човек може да се слаже или не. Пада у очи њихов разлог: „дијалог“ са препирачима овога века. Онај исти „дијалог“ кога данас толико хвале и сматрају неизбежним и општеобавезним.

Нова грчка влада је данас обећала да ће истополним паровима дати могућност озакоњења везе, као одговор на пресуду Европског суда за људска права из 2013, којом се Грчка критикује због дискриминације.

У последње време велики број читалаца и заинтересованих људи обратили су ми се са питањем: ко је био Фра Срећко Перић и по чему је познат. Стварно, 70 година после завршетка II светског рата и ужасног геноцида против Срба, Јевреја и Рома у Хрватској многи никада нису чули за фра Срећка Перића, ма да се његово име често помиње у књигама и у појединим новонским чланцима. Екуменисти у Српској Православној Цркви понекад спомињу његово име јер је он био римокатолички жупник у Нишу све до 25. маја 1937. године, где је радио као вероучитељ у школи. Основао је две римокатоличке жупе у Србији.