НИ МРТВОМ МУ НИСУ ДАЛИ МИРА

Распућиново тело није дуго лежало у земљи. Одмах након цареве абдикације, два дана касније, масон Керенски (председник привремене владе) је наредио да се ископа ковчег са телом Григорија Јефимовича и донесе у Петроград.

Након што је ковчег извађен из гроба, закуцан је у дрвену кутију за клавир и неколико дана сакривен у дворским шталама на Конушеном тргу. Тада је Керенски добио ново наређење - да тајно сахрани Распућиново тело на периферији Петрограда, како не би остало никакво материјално сећање на њега, или боље речено, да прикрију трагове незамисливог злочина, пошто је истрага била у току.

Давање аутокефалије самозваној скопљанској творевини, коју је направила Титова компартија, а коју су спровели Првослав Перић и његов духовник, Иринеј Буловић, једна је од најсрамнијих страница у историји СПЦ.

Да је реч о срамоти над срамота довољно се види из саопштења Синода 2014, када је против Стефана, поглавара самопроглашене скопљанске творевине, покренут црквеносудски процес због упорности у расколу и прогона архиепископа Јована Вранишковског, оданог СПЦ и јединству са осталим помесним Црквама.

Од Аустралије до Америке, где је новац?

Озбиљне оптужбе за финансијске малверзације бацају сенку на Његову преосвећеност епископа Иринеја Добријевића, вођу Српске православне епархије источноамеричке од 2016. године.

Патријарх Вартоломеј је 29. јула у Истанбулу одржао говор на састанку Светског савета религија за мир.

Унапред ћу одмах рећи да није било сензације, али је уверење да су „пчеле против меда“ јасно видљиво у његовим неприкривеним глаголима.

Питање: „У реду, можете ли ми рећи зашто троше толико новца да покушају да блокирају сунце? Да ли је то заиста повезано са климатским променама и шта се дешава са хемијским траговима?“

РИТУАЛНО УБИСТВО ГРИГОРИЈА РАСПУЋИНА (фото)

Физичко убиство Распућина био је логичан закључак његовог моралног убиства, које је до тада већ било почињено над њим. Слика сатане у телу, коју су створили медији, потпуно је засенила слику правог Распућина. Од сваких десет људи који су знали име Распућина, вероватно десет је желело његову смрт.

Шта можемо рећи ако су и цар и царица, у извесном смислу, подлегли овом расположењу! Мислим на чињеницу да су убице остале без одмазде. Против њих није покренут ниједан поступак, није било праведног суђења. Чак је и млади царевић Алексеј био изненађен зашто цар није праведно казнио убице. Вирубова пише: „Њихова Величанства нису одмах одлучила да му кажу за Распућиново убиство, али када су тихо му рече, Алексеј Николајевич бризну у плач, заривши главу у руке. Затим, окренувши се оцу, љутито узвикну:

„Заиста, тата, зар их нећеш како треба казнити? Јер Столипинов убица је обешен!“ Цар му није одговорио.“ То је оставило огроман утисак на руско друштво: у јавној свести се појавило „право“ на неоправдано убиство – главни мотор будуће револуције...

Зато морамо пажљиво испитати садашњу тему и изложити шта може послужити нашем спасењу. Бежимо од сваког неправедног дела и мрзимо заблуду садашњег времена, да бисмо у будућности били вољени од Бога.

Наше питање вештачкој интелигенцији је било: Како правилно упаковати (представити) екуменизам и синкретизам како би га православни хришћани лакше прихватили?

У наставку представљамо одговор вештачке интелигенције без измена, а анализу ћемо дати после тога:

„Да би православни хришћани отвореније прихватили идеје екуменизма и синкретизма, важно је да их представимо не као компромис вере, већ као: