Да ли се ради о “обавештајном пропусту” или о прављењу повода за отварање новог ратног жаришта, за напад на Иран, БРИКС и евроазијске интеграције?

Говор протојереја Александра Иљашенка на дан празника Покрова 2004. године.

Желим да поделим са вама тако диван случај који ми се данас догодио.

 Јуче касно увече, када сам се вратио кући из цркве, добио сам позив: старица, коју сам крстио пре 2 месеца и причестио неколико пута, умире. Дошли су лекари и рекли да јој је остало још сат и по живота.

Дакле, шта је суштина? Ако одбацимо конспиролошке верзије да Одељење за спољне црквцене послове Московске патријаршије ради у интересу страних обавештајних служби и Ватикана (провера оваквих информација је одговорност овлашћених људи), онда са жаљењем морамо констатовати да, у смислу мотивације приликом доношења одређених одлука, посматрамо неизлечиви посттрауматски синдром изазван епохом Михаила Горбачова и распадом некада јединствене моћне земље. Од тада се, из неког разлога, сматра да преговорима и повезаним трговинама треба приступити не са најјачих могућих позиција, већ са ослабљених, изазваних прелиминарним једностраним уступцима.

Данас у Атини почела међународна конференција „Православна теологија на путу ка 'нематеријалној стварности' касне модерне”. Посвећена је јубилеју 100 година часописа „Теологија” / „Богословље” и трајаће до 14. октобра.

„Покушајмо да опишемо један од могућих сценарија даље ескалације на Блиском истоку: Палестински устанак почиње на Западној обали и источном Јерусалиму. Махмуд Абас не може да обузда ситуацију, а видевши Израел како спроводи потпуни геноцид у Појасу Газе, Палестинци покрећу свеобухватну побуну“, написао је руски филозоф Александар Дугин у објави на Иксу, своју верзија развоја догађаја на Блиском истоку.

У српском народу од свих врлина на првом месту је уздржање, које народ назива поштење, јер сама реч потиче од речи пост, а пост је уздржање. Овако је то објашњено у „Мисионару“ за септембар 1929. године:

Господ је рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде" (Мк.8,34).

А ја први међу свима признајем, како је тешко да свако од нас добровољно узме свој крст, да га заволи и призна да га је доследан ма колико он тежак био, поднесемо подсмех, ругања, прогоне, муке а при том без роптања и  ридања над собом и себе обуздамо и не постанемо осветољубиви, већ да сачувамо љубав према добру.