header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О. Симеон: Расколници су они који не слушају Сабор, 2.део Штампај Е-пошта
среда, 29 април 2009

ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

са оцем Симеоном (Станчетић) игуманом манастира Рукумија

 1.  У Ваш храм оче, слава Богу, долази велики број верника. По Вашем  мишљењу, колико је наш народ данас духовно будан и свестан своје огреховљености?

Наш народ, према мом запажању и искуству, се почео будити већ пре двадесет и нешто година. Тада је мали број верника био по црквама и манастирима, али је од тада  ситуација почела да бива нешто другачија. Почев од 80-тих година све већи број људи је почео да долази у цркву. Колико су људи духовно будни за нашу веру, за свету Православну Цркву, није лако дати одговор. Све зависи од тога колико је човек спреман да испоштује оно што каже свети владика Николај (Отац Симеон мисли на четири завета светог Наума: пробуђење, покајање, очишћење и причешће - као четири степенице на путу спасења, о чему је писао наш свети владика Николај – прим.аут.). Потребно је да се човек пробуди за духовни живот, за вечни живот, да се каје за сва своја сагрешења, да реши да чини добро, да не греши, да се човек очисти кроз епитимију, па тек онда да се причести. Ко је тим путем прошао, потпуно сам сигуран и уверен да је то један тврд борац за Православље. Ако се неко пробуди за Господа Христа, за вечни живот, за Цркву Божју, ако се каје за све своје грехе,  мале и велике, ако је нашао духовника па се исповедио, ако му је духовник дао потребан духовни лек, односно епитимију – што значи “стажирање у добру” -  онда такав човек приступа Причешћу. По благослову духовника, то може да буде после истека рока за епитимију, а може да буде и краћи рок. Примера ради, један покајник је добио епитимију да се три године не причести, али га је духовник причестио већ након шест месеци, односно и пре истека одређеног рока, видећи његову ревност и труд. Никада то није тако строго одређено, па да мора у сваком случају да се испоштује. Тамо где видимо да нема живе ревности код покајника, онда је у таквом случају потребно испоштовати раније одређено време епитимије. Али, ако се неко труди, каје се, и својим животом, радом, трудом и делима показује најбољу намеру да живи потпуно новим животом, онда се он већ припремио за Свето Причешће. Свети Јован Златоусти каже: “Тамо где је Господар богат, не треба ни слуга да буде шкрт.” Значи, Господар је – Господ Бог, Господ Христос, а Његов слуга је – свештеник и он не треба да буде шкрт, већ треба да омогући Причешће ономе ко је већ кренуо Господу Христу целим својим животом. У зависности од тога, колико имамо таквих покајника и колико је њихово покајање, зависиће и колико ћемо имати монаха и монахиња по нашим манастирима. Ако је покајање велико – оно човека одводи у манастир. Постоји и мало и средње покајање. Сва су она добра, али она велика покајања, покајања са сузама, људе одводе у манастире, јер виде да је у свету тешко извршити заповести Божје, да је у свету тешко живети по Христу и зато се удаљују у осамљена места, у манастире, где им је лакше да живе по Богу, да живе онако како је то Богом благословено.  

2.  Како се задобија истинско покајање и очишћење од греха, да их човек више никада не понови?

Човек наш спољашњи, телесни, ужива у добрим јелима, пићима и другим телесним задовољствима. Али, тамо где тај спољашњи човек ужива, унутрашњи човек пати. Ту се пати душа човекова. Човек тражи смисао живота. Значи, ко је нормалан, ко жели да његов живот има смисла, он не живи по принципу: “Једи, пиј, весели се” и “Хлеба, игара и цигара”. Он види да то није пут, већ странпутица и тражи како да дође до унутрашњег мира и смисла. Непрестано се пита зашто и за кога живи, за кога се бори, због чега уопште постоји и слично? То су размишљања човекова. Ако је човек, на пример, изучио велике световне школе, ако је свашта учио и читао, и види да га све то није испунило, да му то није било добар путоказ и да га није довело до некога или нечега чврстог и стабилног, он тада тражи како би нашао смисао свог живота, а то је немогуће. Људи покушавају из себе то да изнедре, али је то немогуће. Ми немамо по природи у себи такав камен, такво чврсто пристаниште. А ако га немамо у себи, онда га морамо тражити ван нас. Ако се  човек узда у човека, видећемо да су други људи слични нама и да нам не могу много помоћи. Примера ради, у моје време, када сам био у војсци, наша јединица је тада имала свог психијатра. Наш унутрашњи човек, доноси одлуку да ли жели да започне причу са таквим неким човеком - психијатром, да ли он може да му помогне у неким његовим унутрашњим тегобама и размишљањима. Ако ми слутимо да он нашим проблемима није дорастао, да неће имати решења за то, ми са њим ни не почињемо причу, већ треба да тражимо некога ко би могао да разреши неке наше недоумице. Морамо да нађемо таквога, али док таквог не нађемо ми можемо да се угрувамо ко зна колико пута. Можемо да грешећи пропаднемо до очајања и самоубиства. E, када дође до тога часа, човек или одузме себи живот и тако упропасти читаву своју вечност, или се тргне, па се покаје, окрене Богу и каже: “Господе, ако те има помози ми, ја сам већ изгубио веру, помози ми.” Значи, када човек  дође у такву ситуацију да одузме себи живот или да се обрати Богу, да тражи помоћ, па каже “Ако те има, помози ми”, то значи да он нема сигурну веру него неку сумњичаву веру или полу-веру. Или ако у срцу добије одговор да има Бога, он више не говори са сумњом већ се обраћа Богу речима: “Боже, помози ми. Помози ми у овој ситуацији. Помози ми да више никада не грешим”. Он већ схвата, шта га је довело до тога. Грех, греси. Али је питање, да ли те дилеме сам човек решава или има неког свог сродника, неку своју побожну бабушку, која нам тада својим саветима може помоћи и која је способна да сагледа наш живот. Гледајући нас споља они виде колико смо ми застранили. И моле се Богу за нас. Ја мислим да се по молитвама наших сродника, оних можда који су отпутовали Богу на истину раније, а били су побожни људи, или по молитвама наших родитеља, ми будимо духовно и окрећемо се Богу. Налазимо решење, али не у самоубиству, већ у окретању Богу. Примера ради, узмите светог цара Лазара. Он се на Косову двоумио да ли да се определи за Царство небеско или за Царство земаљско. А Небеска Србија, наш Свети Сава, са нашим светитељима и светитељкама и са побожним народом, се моле Богу да се цар Лазар одлучи за Царство Небеско. Зато и следе речи: “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довјека.” Значи, он се као човек, као кнез, као цар, двоумио за шта да се одлучи. Они се моле Богу и Господ чини то што је потребно да он направи одлуку која је “со живота”, порука свим генерацијама, Србима свих времана -  да се определе за Небеско Царство, па колико кошта – да кошта. Јер земаљско царство је пролазно. Ми видимо да човек долази го, али го и одлази из овога света. Можеш да волиш једно, друго, неке материјалне ствари, да ти прија то што имаш, али то ћеш све да оставиш, јер голи долазимо у овај живот и голи из њега излазимо. Зависи шта чинимо овде, како верујемо и како делујемо овде - тако и пролазимо.

3.    Поменули сте веру, па да вас питам оче. Како стећи веру макар толику  колико је “зрно горушице” и како узрастати у њој и другим хришћанским врлинама?  

Човек гледајући оно што га окружује, гледајући природу, гледајући све оно што је Господ створио, што је увео у биће и постојање, уверава се да има Бога. То је проста ствар. Ако гледа човек човека он види да има Бога. Који би случај могао да створи човека? Који би случај могао створити звездано небо? То је глупост. Али, данас имате људе који верују у случај, у неки прасак или ко зна какве ствари. Али, ми видимо по створењу Божјем да има Бога живога. Кад читамо Библију и свето Јеванђеље, ми видимо како је то све ишло, и ко је створио све што нас окружује и човека. У Старом завету Мојсије пита Господа: «Ко си ти Господе?» А Он одговара: «Ја сам Онај који јесте. Ја сам Онај који јесам.» Значи, да има Бога. Шта значи – Ја сам Онај који јесте? Значи – Беспочетни и Бескрајни. Господ Бог и Света Тројица нема рођендана, а већ видимо Син Божји, Господ Христос наш – Богочовек, има свој рођендан. Има значи доказ када и где се родио, «ради нас људи и ради нашег спасења» (Симбол вере – прим.аут.). И сваки човек има рођендан а нема смрти, јер за душу нема смрти. Душа битише. Она смрт која вреба тело и коју тело има, то је смрт тела, не душе.Тело се разлаже на елементе, а има и оних тела која се не разлажу на елементе. Та друга тела се држе благодаћу Светога Духа. У трулежним телима не обитава благодат Божја или није обитавала толика благодат Божја да би их сачувала од труљења и разлагања.

Прва смрт, по Светим Оцима је разлучење душе од тела. Друге  смрти треба да се чувамо, јер је то разлучење душе од Бога Живога, разлучење душе од Духа Светога. Адам и Ева су изгубили благодат Светога Духа зато што су прекршили заповест Божју, а не што је то тако морало да буде, као што јеретици уче. То није морало да буде тако. Они су злоупотребили слободну вољу, а то је грех. Ко сматра да је морало да буде тако, зато што их је Бог тако створио, он се грдно вара - он је јеретик.  Адам није умро зато што је створен грешан, већ зато што је сагрешио. Грехом је ушла смрт у овај свет.

Друга смрт је разлучење наше душе од Бога Живога. А кроз Свету тајну Крштења и Свету тајну  Миропомазања, ми оживљавамо.  Добијамо благодат Светога Духа. У Светој тајни Крштења се опраштају сви греси, ако се човек крштава као одрасао човек, а кроз Свету тајну Миропомазања добијамо благодат Светога Духа, дарове Духа Светога. И тако човек поново бива жив. Ако се васпитава у добру, ако се васпитава у побожности, он врши заповести Божје и тако узраста у вери. И тако вера може да постане стварност. Знате, кад су владику Николаја питали у Дахау да ли он верује,  он им је у једном наврату рекао: «Не верујем». Они су се обрадовали мислећи да је он изгубио веру. Не, рекао им је: «Ја не верујем, ја ЗНАМ да има Бога». Што каже наш покојни игуман,  отац Сава: Када би цео свет тврдио са једног краја стола да нема Бога, а ја сам стајао са друге стране стола, ја бих рекао да ИМА БОГА, јер ЈА ЗНАМ ДА ИМА БОГА. Он не каже – верујем, него - знам. Шта значи – знам? Имао је сусрет. Како могу Јеховини сведоци да кажу…и уопште какви су они сведоци? Сведок је очевидац постојења нечега или неког догађаја. Ако кажеш само онако да си ти неки сведок Божји, то није ништа ако ти не знаш. Треба да знаш Бога па да сведочиш онда. Ако то немаш онда си лажан.

И тако дакле, у зависности од тога колико се ми трудимо, од нашег труда на  испуњавању заповести Божјих, од нашег труда на послушности Богу, од нашег труда да наша воља иде за вољом Божјом, од тога зависи и наша вера. Ми тако узрастамо у вери, тако узрастамо у нади у Бога, тако узрастамо у љубави према Богу. А то је већ скопчано са духовном борбом. Извесну малу љубав према Богу има она душа која се  труди да не греши у мислима. То Свети Оци тако уче. Ако хоћеш да знаш да ли имаш љубави према Богу, онда погледај шта чиниш са злим мислима које ти се нуде или које ти нуде неке ствари да чиниш, а за које поуздано знаш по савести да нису по Богу, нису у реду и да су уствари грех. Не сме човек да пристаје на то нипошто. Значи, у зависности од тога колико се ми трудимо да испуњавамо заповести Божје, ми тиме и показујемо своју љубав према Богу. Од тога зависи. Покојни архимандрит Јулијан из манастира Студеница је рекао: “Ко мене воли, дела моја твори”. Ето, то је кратка а поучна прича.

4. Поменули сте љубав према Богу као прву заповест Божју. Како стећи  такву љубав према Богу да га волимо свим својим умом, срцем, душом и свом снагом својом? Са друге стране, на који начин се припремити за сједињење са Господом кроз Свету тајну Причешћа?

Нама грешницима за то треба време и мислим да човеку уопште треба време да  би постигао оно што је потребно. Видимо то из искуства наших Светих Отаца. Свети Антоније, на пример, каже: “Ја се више Бога не бојим, јер Бога волим.” А он је то рекао на крају својих подвига. Није рекао на старту, тамо кад је био у оном гробу и кад се борио са свим оним злим силама, него на крају својих подвига. Зато што љубав изгони страх. Тамо где је љубав нема страха. Али кад је малена љубав у питању, кад се човек бори са злим помислима, она показује исто љубав према Богу, али не тако велику. Зато је страх Божји “со “ читаве наше побожности. Човек треба очигледно да има страх Божји. Ми треба да се плашимо, не грома, него да не отпаднемо од Бога. Ако смо се причестили, примера ради, ми треба да чувамо тај Дар. Није битно само чување пре, него је нарочито битно чување после Причешћа. Када си већ добио тај драгоцени Дар, онда га чувај. А ми људи то не чинимо. Него, одемо за трпезу, па кренемо да се частимо, рачунајући да смо постили. Постоји једна прича о Ђури Јакшићу. Он је по изласку из кафане био жедан, па је дошао до бунара, и сам себи почео говорити: «Ђуро, Ђуро, докле си догур`о?» А један жандар у близини му на то одговори: «До бунара Јосифа жандара.» Зашто причам о Ђури? После тога, Ђура реши да више не пије. Прошао тако једну кафану, па другу, па трећу, па четврту… па онда сам себи каже: «Е, сад је ред Ђуро да те частим. Издрж`о си да не скренеш на толико места.» Тако и ми, као Ђуро, после поста хоћемо себе да частимо. А у духовном животу, нарочито је важно уздржање. За православни, монашки, хришћански живот – нарочито је важно уздржање. Када је пост, ми употребљавамо храну према Типику наше Цркве. У Божићном посту се најчешће једе понедељком, средом и петком храна припремљена на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом једе се храна на уљу, једе се и риба, а може да се попије и чаша – две вина, с тим што не треба да буде претеривања ни у чему. Ако се слави неки светитељ, може да буде разрешена храна на уљу, а ако се слави неки светитељ са великим славословљем на јутрењу, већ тад може да буде разрешена и риба. Ми сада имамо ове календаре у којима је наведено шта се може у одређене дане поста узимати од хране, али без преједања. Требало би да узимамо потребну количину хране. Свети Јован Касијан учи да постоје три степена узимања хране. За молитву је најбоље остати мало гладан. Ко хоће да буде борац, најбоље да остане мало гладан после трпезе. Није грех ни ако се једе до ситости. Међутим, ако се преједемо, већ то је грех. Ако се узима храна са жељом и то је грех. Када нам донесу храну да се послужимо, треба да узмемо оно парче које је нама најближе, без обзира какво је, јер таква је у конкретном случају воља Божја за нас, па њу треба и да следимо. 

Уздржање је, подвлачим, јако важно, јер оно подржава молитву. Ако човек жели да има унутрашњу пажњу, да се моли Богу, да се труди да се што више моли Богу у току дана, онда је потребно да имамо уздржање стомака. Ако стомак не уздржавамо, постајемо његови робови. Ми знамо уствари како то треба, али немамо снаге да то испунимо. Значи, да би човек употребљавао силу Божанску, благодат Божју, која нам је дата на Светом Крштењу,  потребно је да слушамо. Ми се Богом богатимо кроз Свето Причешће. Потребно је да слушамо Свете Оце, да слушамо Апостоле, да слушамо Господа Христа, да слушамо Његово Јеванђеље, а не као што неки данас, све то одричу и поричу и траже да слушамо њихове, ја кажем, заблуделе учитеље и њихова погрешна тумачења  Светог Јеванђеља. Ако неко себе ставља изнад Светих Отаца или Светих Апостола, он је онда сигурно у некој заблуди. То су јереси. Ту нема шта да се каже. («Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!» Посл.Гал.1,8-9 – прим.аут.)  Јер увек се учимо од наших старијих. Не може се човек учити од неког савременика, а да је тај човек у несагласју са својим родитељима, односно Оцима нашим. То нема смисла. То је без везе, Боже ми опрости.

Када се пак припремамо за Свето Причешће, онда не гледамо типик,  већ узимамо храну на води. Примера ради, празник Ваведења је ове године падао у четвртак, а Божићни пост је почео у петак претходне седмице. Ко је хтео да се причести на Ваведење, све дане је до Причешћа требао да узима храну на води. Нема разрешења на уље, без обзира што су субота и недеља падале у те дане припреме за Причешће. Нема прекидања поста. Сви дани су на води. Увек је тако било у Српској Цркви. Значи, постимо на води, зато што хоћемо да се причестимо, а не ради нечег другог. То је у српским кућама важило и за децу и за одрасле. Видите, каже се у канонима, де се не пости ни једна субота на води осим Велике Суботе. Али, треба знати Закон па судити. А не напамет судити и осуђивати. Какав је то и који је то пост Велике Суботе? То је употреба хране једанпут у току дана, на води. Обично у Српској Цркви Литургија светог Василија Великог која се служи на Велику Суботу почиње око један сат после подне и завршава се након два, два ипо сата. Ако има причасника, негде и три сата прође. Значи, тек око пола четири, четири по подне ми идемо за трпезу. И то једемо храну на води. Ако човек тај дан употреби јело на води два пута, он је тиме већ разрешио пост Велике Суботе. И без хране на уљу, тај човек је већ прекршио пост, јер је на Велику Суботу два пута на дан узимао храну, без обзира што је на води. Али, када не бисмо уопште узимали храну суботом или недељом, ако је то ради Христа,  ако је то ради Причешћа, онда то уопште није погрешно. Онда је то сасвим нормално. Имате један пример из Житија Светих, где су неки калуђери наишли на једног старца у пустињи, који је на Васкрс био у посту, не знајући да је Васкрс. Они му рекоше: “ Оче, ти постиш, а данас је Васкрс?!”   “Шта кажете, Васкрс?”- упита их. Он је подигао руке ка небу и сва три дана Васкрса је са подигнутим рукама ка небу славио Бога. Није ништа ни јео ни пио. Значи, треба да га одлучимо од Цркве по канонима, јел`? То су глупости, бре! Оно што човек чини треба да чини Христа ради,  да би се тако Богом богатио. Свети Серафим Саровски  каже: «Све што чинимо, чинимо Бога ради, Христа ради, да се тако богатимо Богом», да нам Бог даје своју нестворену енергију – благодат Божју. То је живот, уствари. Такав је човек жив. А сад што се у Цркви другачије прича и саветује то је други проблем…Ти људи у Цркви који тако погрешно причају, сматрам да нису свој духовни живот правилно почели. Да су почели са пробуђењем, покајањем, очишћењем и причешћем, како смо ми и почели овај разговор, по саветима светог владике Николаја, не би тако било ни случајно. Данас имате епископа у Српској Цркви, то вам одговорно тврдим, који још нису почели да се кају. Завршили су велике школе, докторирали су у Грчкој или другде, а не знају шта је покајање у пракси. Немају манастирско искуство и они су главни носиоци данас тих неприлика у нашој Цркви. Они су ти који ће можда направити и раскол у њој и који су на неки начин већ у расколу са Српском Црквом. Они нама Светосавцима пребацују као да смо ми расколници, али то не може бити никако. Ми следимо пут Светога Саве. Ми следимо пут Светог владике Николаја. Ми слушамо Сабор наш и његове одлуке и ми не можемо бити расколници, него они који не слушају, они су расколници. И не само расколници, него и јеретици. Зато што уче да је душа смртна, зато што сматрају честице на дискосу да су тело Христово и да се може њима причешћивати. («Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!» Посл.Гал.1,8-9 – прим.аут.) Онда дозвољавају да се сипа вино у путир, зато што њиме причешћују свештенике који не служе, већ који окаче епитрахиље уочи Причешћа и употребе крв Господњу, а после народу сипају вино. Па сад види Српкињо, да ли си се причестила на таквој Литургији? Да ли да се човек причести уопште на таквој Литургији? Да ли да се уопште молимо Богу са таквима? Дошло је дотле, да би морао Сабор, чак можда и Васељенски Сабор, да ту ствар рашчисти и да непослушне Цркви удаљи из Цркве, да се одсеку као загнојени удови од тела, или да се покају.

5. У неколико наврата ми се дешавало да сам на питања везана за те новине  у Богослужењима, добијала одговор, да то није јерес, али и да није наше да се тиме бавимо, мислећи на жене, јер по њима никада ни једна жена није одбранила Православље а и сва  богослужења су у надлежности искључиво свештеника и монаха па ће они дати одговор за то пред Богом? 

Православну веру нашу, треба да бране сви, и мало и велико. Цркве су ваше, наше, Светосавске а не њихове – новаторске. Треба да је брани најпре патријарх, а затим наши епископи, свештеници, калуђери, народ, деца… Сви треба веру да бране. Нема изговора. Ако је човек болестан, треба да се дигне, ако може икако, ради одбране вере. Вера је наша велика светиња и сви треба да је бранимо. Ја ћу вам навести како је једна руска бабушка бранила своју веру од “обновљенаца” руских. Када је владика “обновљенац – новотарац” делио нафору,  бабушка је приступила, целивала крст, пљунула му руку и прошла… Разумете ли шта то значи? Ми када се на уводном делу Свете тајне Крштења одричемо сатане, ми онда дувамо и пљујемо на њега. Тако је и она поступала. Попљувала му је руку а крст је пољубила. Веру је пољубила, а његову веру је попљувала. Љубећи крст, љубила је Распетог Господа Христа, веру своју Православну у Васкрслог и распетог Господа Христа, а пљување у руку је значи пљување лажне вере. Одрицање од лажне вере. Е, тако су се руске бабушке бориле. И те како треба да бранимо веру. Али, да би је бранили, треба да је знамо, односно још више треба да се трудимо да живимо према њој. А то је све ово што смо досад говорили, по питању пробуђења, покајања, очишћења и причешћа. То и јесте живот по Господу Христу. И такви људи ће и да бране веру, до крви. Колико их има данас, то је тешко рећи, али ја мислим из дана у дан да их има све више и више. Узмите само Смедерево које је имало једну врло успешну ТВ емисију, која је требала да траје сат времена а трајала је два сата. Да видите та питања? Водитељ је таква питања постављао, да је то било право чудо Божје. И такви су одговори били, да се читав град скоро укључио у тај програм. Они су видели о чему се ту уствари ради и ко су ти новотарци, ко су ти, да не кажем, секташи у Српској Цркви, који тренутно држе наше цркве по неким епархијама, захваљујући заблудама њихових владика, али народ види “одакле ветар дува.” Види се одакле то долази. Види се где они иду по савет: иду у Цариград, иду у Рим, за новац можда, и тако даље…Народ сагледава читаву ту ситуацију, али му није лако данас. Ако ти данас треба крштење, мораш да се обратиш свом парохијском свештенику. Он може да буде у погрешном веровању по питању душе и још других ствари, по питању држања те новаторске праксе, уопште да буде непослушан Цркви, а ти рецимо мораш да тражиш да ти крсти дете.  Шта да радиш? То је већ мука… Мука је ако хоћеш да се венчаш, мука је ако мораш некога да сахраниш.То би требао све да раскрсти Сабор. Али то на жалост, споро иде.  Видим како зло пушта све дубље корене. Та нова наука јеретичка је овде дошла са неким од тих владика. То учење и такве ствари нам нису биле уопште познате за време покојног владике Саве и покојног владике Хризостома. Ми смо сви били као браћа. Сви свештеници и калуђери. Није никаквих проблема било. Служило се како треба. А данас је ово страшна ствар. То је насиље једно над душама. Зато се ја са таквима Богу не молим. Већ више од 10 година ја са таквима не служим. Нити мислим да служим док се не покају. Ако се покају, ако им Бог да покајање, то је добро, ако не, то је њихов избор.

6.  Проблеми о којима говорите су присутни и у неколико  других епархијама,  оче. Ако је највиши орган наше Цркве заузео став да се ништа у црквеним богослужењима не мења, откуда онда такво непослушање од стране неких представника наше Цркве? Како ми као обични верници да се према томе правилно поставимо?

Наш један борац за Православље, који је био свештеник једне од тих епархија, у којима се богослужења врше по новом, морао је да се склони отуда у другу епархију, јер је био под забраном служења на неограничено време. Он је ту забрану издржао неколико месеци, а онда је прешао у другу епархију, где таквих проблема нема. Када је пре годину и више дана у посету његовом храму, требао да дође владика, код кога је био у немилости, он је свом народу који је са њим чекао на долазак владике говорио: “Будимо пре свега људи. Пазимо шта говоримо, уколико буде неких речи и дискусија. Ви треба да слушате мене, ја њега као владику, а он треба да слуша Сабор наше Цркве, а Сабор наше Цркве треба да поштује одлуке Васељенског сабора, а Васељенски Сабор мора у свему бити послушан Богу Живоме.“ Каже се: “Изволи се Духу Светом и нама” на Првом Сабору апостола у Јерусалиму. (Дап. 15,18 – прим.аут).Богом – Духом Светим је све то решавано и они су били сагласни Божанским одлукама. Е, то је тај поредак Цркве. Ако епископ не слуша Сабор, њега не треба слушати. Он је проклетиња једна. Проклет је ако не слуша. Ви можда мислите да је то строго, али је то заиста истина. Ако не слуша Сабор, онда не слуша Цркву, а ако не слуша Цркву, онда не слуша ни Бога Живога и на њега падају страшне Христове речи: «Ако ни Цркве не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник». Јер, «непослушањем једног човјека посташе многи грешни» (Рим.5,19. - прим.аут.) Тако и пад прародитеља наших Адама и Еве није донео такво зло зато што је плод који су окусили био отрован, него што су прекршили Божју заповест. Како ја онда смем и могу њега да слушам? Ко је онда он да га слушам? У дилеми између њега и Сабора као највишег органа наше Цркве, ја сам дужан да се определим да слушам наш црквени Сабор, да на себе не бих навукао анатему своје Цркве.

7. Постоје тврдње да је Христос тамо где је владика, где он служи  Литургију? Како  да се према томе одредимо?

Да, Христос је тамо где је владика Православни, а не новотарац. Значи, ако је владика послушан Сабору, онда је он у лику Христовом. Такво учење владика новотараца, «да је Христос тамо где владика служи»,  је само један корак до непогрешивости, као што је то и за папу предвиђено. То је пут за Рим. То је уствари поравнавање пута до Рима, до Ватикана. На то се читава прича своди. То је поравнавање пута до секташа, којих на Западу има преко 30.000, да би се створила једна нова црква – анти црква. Тело антихристово – то је крајњи циљ.

Ако се нађете у неком од храмова у тим епархијама, па свештеник почне Литургију а не затвори двери, па још чујете на почетку Литургије речи: “За мир свега света и СПАСЕЊЕ НАШЕ”  а не речи: “За мир свега света и СПАСЕЊЕ ДУША НАШИХ”,  слободно се само прекрстите и изађите напоље, јер ту не служе православци него јеретици. То није исто. Значи, ако није затворио двере, и тиме показао своју вољу и  непослушност Сабору српске Цркве и још има тај уметак у великој Јектенији (“спасење наше” уместо “спасење душа наших”) на Литургији, онда немате ту шта да тражите. Зашто су у великој Јектенији изоставили реч “душа”? Где је душа? Ко зна да ли они уопште верују да има душе? Ко зна да ли они уопште душе и имају? И ко им је то благословио да промене, ко им је то одобрио? Ко је тим епископима благословио да то чине? По чијем налогу то чине? Коме су покорне те владике ако не Сабору Српске Цркве? То је дрскост невиђених размера! Ја то не могу да схватим никако! Како неко може бити дрзак да Литургију прекраја и због чега на крају крајева? Зашто то чиниш? Кажи ми, одговори ми, зашто то чиниш?

Руска црква у којој је око 95% православних, још Литургије врши на црквенословенском језику. Наша Црква већ одавно Литургије већим делом врши на српском језику. То је већ на неки начин раскол у односу на нашу браћу Русе. Шта ће сутра бити, када уместо садашњих свештеника, који још и знају и понегде врше службе на црквенословенском, дођу нови свештеници који не буду ни знали да служе на том  језику? Већ смо се одвојили од Руса, јер немамо заједничког саслуживања више? Па шта ће да буде онда? То су врло озбиљне ствари. Ако данас већина православних мисли исто, па они су шака јада у односу на тело православно, на Цркву нашу. Они су шака једних заблуделих пастира, назови пастира. И како ићи за њима, када знамо како треба да се служи? Како ми служимо овде у храму, тако се служи у Москви, тако се служи у свим православним храмовима на Светој Гори. Нема отварања двери када служи свештеник. Друга је ствар када епископ служи, онда двери и треба да буду отворене. Зна се зашто. По томе се те Литургије између осталог и разликују. Ја настављам богослужење на онај начин на који сам примио од свог игумана, а мој игуман је био богомољац  светог владике Николаја. Он се учио вери, поретку, богослужењу, животу, уопште свему, од калуђера са Свете Горе. Он је имао духовника Саву, који је био схимонах и био је у Кареји, посници Светога Саве. Он је све питао што му није било јасно. Касније је питао оца Јевстатија у манастиру Преображење. Али не по свом избору, него по препоруци свог духовника. Када он више није могао да га због болести и старости поучава, он га је препоручио другоме и тако се наше предање настављало, и тако ће бити и даље овде, ако Бог да.

8. Пратећи светске токове, наша земља тежи ка уједињењу у Европске  интеграције. Имајући у виду да у Уставу Европске уније нема одредаба о Богу и верским слободама, то код нашег верујућег човека изазива бројне недоумице. Већ се уводе лични документи са бар-кодом и чипом, а вероватно ће за њима следити и низ других сличних новина које ће још више угрозити од Бога нам дату слободу. Како се према свему томе одредити?

Свети владика Николај и ава Јустин су доста говорили о Европи. Сама реч Европска унија нас наводи на помисао о “унијаћењу српског рода”. То значи промену вере. Ко су унијати? Ја сам био недавно у прилици да пратим део Литругије грко-католика. Они певају Симбол вере, на изглед као и ми, али неприметно додају оно по чему се наша вера суштински од њихове разликује, а то је да “Дух Свети исходи и од Сина”. Све је привидно исто. Само што се на Великом входу помиње и папа, и што се у Симбол вере убацују и те речи “који од Оца и од Сина исходи.” Али то је довољно. То су две тешке јереси. Прво, то што папа себе сматра безгрешним као намесник Христов на земљи а друго, тај уметак «да Дух Свети исходи и од Сина»  Не, он се Сином даје нама људима у времену. Дух Свети од Оца исходи. То се јасно каже у Јеванђељу по Јовану («А кад дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Духа Истине, који од Оца исходи» Јев.Јн.15,26 – прим.аут.) Они су насупрот Јеванђељу то додали. Испаде да је папа мудрији од Духа Светога. Видите колико је то једна богохулна ствар.Јер Трећи васељенски сабор анатемише (проклиње) свакога, ко би се само усудио да дода какву било реч Симболу вере. Зато они немају благодати. Они су се као причестили тамо, али ту нема ништа. То је обичан хлеб и обично вино. Код ових новотараца ће тако исто да буде, ако већ и није. Сигурно су на том путу да то буде обичан хлеб и обично вино, односно да немају уствари Свете тајне Причешћа. Већ новим ставовима да на свакој Светој Литургији може да се причести свако ко од поноћи до Литургије није ништа јео ни пио, они већ нарушавају Свету тајну Причешћа.

9.  Да не останемо недоречени по питању нових докумената који се у нашој  земљи постепено уводе? Шта нам је чинити?

Када неко хоће да ступи у црквени брак, онда се прво врши предбрачни испит, па затим следи веридба, а за њом венчање. Е, то је и овде случај. Прво имате бар-код, па био-чип, па после онај проклети печат који ће се давати на чела и десне руке. По том примеру и ово иде. Предбрачни испит и веридба, не значе брак, и не значи да је она њему жена и он њој муж, али су на путу да тако буде. Када се венчају, онда су муж и жена и више нема мрдања. Значи, она треба да зна за једног мужа, а он треба да зна за њу. Они могу да се предомисле у прве две фазе. Ако се обави предбрачни испит, и ако се обави веридба, као што има примера, увек може нешто да се деси, да из неких разлога раскину и да не дође до венчања. Тако и у ове две фазе. У фази узимања докумената са бар-кодом, или узимања личних карти са био-чипом, ми можемо да те документе бацимо, али то вам је пут до оне фазе у којој нема покајања.У ове прве две фазе има могућности за покајање. Ако се човек печати антихристовим печатом на десну руку или на чело, ту више неће бити покајања. Зашто?  Зато што ће на том печату писати ове речи: “Ја сам твој” – “Да, ти си мој” “Добровољно долазим, а не присилно” – “И ја тебе добровољно примам, а не присилно”. То ће писати, мислим, по речима светог Нила Мироточивог - Атонског. (видети «Посмртна пророчанства Светог Нила Мироточивог – Атонског» – протојереј Б.Молчанов, издање Параћин 2005. г. – прим.аут.) Те речи ће писати на том проклетом антихристовом печату. Ко то прими, више покајања нема. Зашто? На чело ће печат да примају истомишљеници антихристови, људи који су потпуно његовога духа, а на десне руке ће примати послушници – значи, они који живе да би задовољили материјалне потребе – јело, дело, пиће, породицу, ауто, телефон - мобилни и стабилни и сл. Све те материјалне потребе ће неке људе привести антихристу. Они ће бити печаћени на десне руке. Ко прими антихристов печат на десну руку, он више неће моћи да се прекрсти, ако је православан. Он је као разоружан војник кога кад ухвате, ухапсе и разоружају, он више не може да се бори, против наоружаних. Нема шансе. Нема шансе ни да побегне а камоли да се бори. То су окови антихристови. Губи се име а добија се број. И тога се треба чувати.    

10. Шта је чинити онима који не желе да прихвате печат антихриста? 

Ако људи живе у граду, нпр. Београду, они су потпуно зависни од данашње  државе, односно од будуће светске државе. Потпуно зависни. Срећа њихова ако тамо негде имају неко очево или ђедово огњиште, које нису продали, благо се њима. Могу тамо неку производњицу да оснује. Да имају орахе, да имају јабуке, крушке, лозу,  да имају нешто да могу да се прехране. А још је боље продати стан, па купити негде у селу кућу, са окућницом, на којој можеш да будеш произвођач и да у својим потребама будеш независан од државе. Да гледаш цару земаљском да даш што му припада, да платиш порезу и те трошкове које он тражи од тебе, од нас, како се у Јеванђељу каже: “Цару царево а Богу Божје”. А Богу Божје значи да имамо православну веру и да се трудимо да живимо према њој, да она буде делатна. Да се тако наше душе успокоје и овде и у вечности.

11. Да ли је један од излаза из те ситуације одлазак у неки од наших  манастира? 

Да. Може, али пазите добро где ћете отићи. Нимало није лако донети такву  одлуку. Има врло мали број манастира где можете отићи слободно. У једној од наших епархија од 200 свештеника, само њих двојица-тројица су рекли НЕ овим новотаријама свом владики, када је он насилно хтео да уведе новотарску службу. Актом је он то био спровео. Жалосна му мајка његова. Можда би му било боље да се није ни родио. Зашто то кажем? Зато што је он то насилно спроводио. И њему су се успротивила само два-три свештеника и један или два манастира. Видите, како је тешка ситуација?! Како је гадно кад пастир заблуди! Сабору је документовано такво његово понашање и какве је речи употребио у једној сеоској парохији, против појаца, које је похвалио на претходне две Литургије, јер је исто са њима служио, а на тој трећој Литургији, он их је вређао, «марширао» и истеривао напоље. Постоји то све документовано. Човек у гневу. Видите, тај владика је на Сабору осуђен и он је спровео написмено одлуку да се служи према одлукама Сабора, а то крши данас. Не спроводи то. Какав је то епископ? Јел` то епископ? Не, то је један лажов. Ако епископ лаже, онда то више није епископ, него лажов. То је заиста катастрофа. За њега који је од детета био у Студеници. Сигурно за то постоје разлози. Има ту сигурно нешто што ми не знамо, што је уствари њега довело до таквог једног стања непослушности Цркви. Није он могао да буде послушан оцу и мајци, да буде послушан игуману а да не слуша Цркву. У то ја не верујем. Какав би то прелом могао да се деси да неко ко је до тада био свима послушан, сада одрекне послушност својој Цркви. Ја само мислим да је то непослушност од малих ногу и да су они руковођени неким тамним силама, са циљем да на крају изврше задатке. Ја само то мислим да је у питању.

Мој покојни игуман Сава је говорио: Владика ако лаже, он више није владика. То је промена духа. Ако владика, који је на Литургији у лику Христовом, лаже, он је ђаво, Боже ми опрости. Он је антихристов претеча, онда. Ми не треба да лажемо. Наш отац Сава је причао: Ако видиш да неко јури некога, да га убије, а ти имаш могућности да тог човека сакријеш, ти то и учини. Када дође овај са пуцаљком и буде питао, где је онај кога јурим, ви ћете бити у дилеми:  Ако кажем да га нисам примио, ја лажем, а не смем да лажем. Али, могу да кажем: Не могу то да ти кажем, где је он. А он нека види шта ће да ради. За истину и ближњег се живот полаже. Нема лагања.

12. Ви сте у свом обраћању рекли да “тамо где је Господар богат, ни слуга не треба да буде шкрт”. Како свештеник да се правилно поставити по тим питањима, а да не буде ни превише строг,ни превише снисходљив према верницима који желе да приступе Светом Причешћу? Која је то мера поста коју морамо следити за Причешће а да нам оно не буде на осуду? Које је то молитвено правило које морамо испоштовати у данима припреме за свето Причешће?

Да би  човек који се обратио Богу приступио правилно Светој тајни Причешћа, требало би да најпре прође кроз пробуђење, покајање и очишћење од својих греха, о чему смо већ раније говорили.  Он би требао да има свог духовника, код кога ће се исповедити и од кога ће добити потребни духовни лек – епитимију итд. Тај духовник даље одлучује о томе када ће вам дозволити да се причестите. Ако сте добили епитимију, значи, да док та епитимија траје, до тада не можете да се причестите. Ако се ви трудите, идете у цркву редовно, залажете се, помажете и тако даље, духовник може дозволити да се ви, примера ради, и пре итека рока одређеног за епитимију причестите. Кажем, то је у власти вашег духовника. Требао би човек да има духовника, некога ко би га руководио у тим првим данима. Зато кажемо, да слуга, односно духовник не треба да буде шкрт, када види да ви ревнујете и да свој живот из корена мењате. Ако се више не ради о почетнику, већ о особи која је искуснија у вери, таква особа би требала да пре Причешћа пости седам дана на води. Такође треба да има и молитвено правило. Пазите, тамо где су покајање и пост, човек је тако саздан да му се у души јавља и природна жеља за молитвом. И то молитва - Оче наш, не нека друга. Из искуства вам то говорим. То потврђује и свети Серафим Саровски, који почетницима даје кратко молитвено правило које се састоји из: три Оче наш-а, затим три молитве “Богородице Дјево” и један пут “Симбол Вере”. За почетнике постоји и мали молитвеник нашег патријарха Господина Павла, где је на корицама Бели Анђео. Ту има чак и неколико молитава уочи Светог Причешћа. А ови који су већ одмакли у духовном животу, треба да читају све молитве пред Свето Причешће, поред јутарњих и вечерњих молитава које се читају свакодневно, и након тога могу да приступе Светој тајни, најпре Покајања, па затим Причешћа. Потребно је да свима опростимо. Увек када почиње пост, обичај је да сви једни од других тражимо опроштај, да бисмо добро стартовали у посту, па, ако Бог да, да добро и завршимо. Ако човек крене како треба, он ће и да заврши како треба, уз Божију помоћ. Зато се и читају оне молитве уочи Великог (Часног) поста. Ту треба присустовати, узети тај благослов, ради успешног отпочињања поста. Како ћемо даље постити, да ли ћемо узимати храну или нећемо, зависи од нас, од тога колико смо телесно и духовно слаби, или јаки. Они који су јаки и здрави, могу тих првих дана Часног поста да не узимају храну, дан, два, три па и више, а ако смо раслабљени, онда ту може да се узима хлеб, вода, па и нека воћка, у зависности од наших физичких и духовних квалитета. Тело не треба жалити, али не треба ни претеривати. Има људи данас, мада су ретки, који претерају у посту, исцрпе се, па изгубе имунитет, што није добро. То је реткост. Ја сам једног таквог знао, који није хтео да једе, па је и умро. Али то је већ поступање по својој вољи. Човек без саветника пропада. Зато увек треба питати своју браћу и сестре, који живе побожно, који су смирени, како они то раде, и можемо ићи за њима, или питати калуђера или неког побожног свештеника, како да се пости, која је мера поста итд. Мало сам пре рекао, када сам говорио о уздржању, да се не треба преједати, а ако су краћи дани, може да се једе једном или два пута на дан. Наш народ на селу је јео по три пута на дан, али се радило пуно и трошило се пуно енергије. Тада није било ни телевизије, то је био другачији живот, са више радости. Сада је живот убрзан и  све је другачије.

13. Када говоримо о молитви, реците нам оче, да ли може верник да  упражњава Исусову молитву без духовног руковођења? 

Исусова молитва, као што пише у Прологу св. владике Николаја, је потреба свих верника, да не кажем обавеза и калуђера и мирјана. Шта је потребно за њу? Потребан је темељ као за зграду. Зграда без темеља не траје дуго и сруши се, кад дођу воде. То исто важи и за Исусову молитву кога гласи: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Темељ за ту молитву је покајање. Та молитва се темељи на молитви цариниковој која гласи: “Боже милостив буди мени грешном”. Та молитва је уствари исповедање вере. У њој је све речено. Ту се исповеда Света Тројица. Она се не може изговарати до Духом Светим. Не може човек да се моли са том молитвом без силе Духа Светога. Она је исповедање вере и од ње нема моћнијег оружја ни на небу ни на земљи. Важно је ту да човек буде у покајању и у уздржању. Е, ако то имамо, благо се нама. Наравно, подразумева се да имамо и православну веру итд. и да имамо поштен однос према нашим ближњима.

14. Постоје и мишљења неких свештеника у православној Цркви, да је често упражњавање Исусове молитве попут “бацања камена на нечастиве силе” и да бисмо их тиме могли озбиљно раздражити и прилично себи наудити, уколико немамо духовно искуство и свето Причешће као потпору? 

Ова мала бројаница могла би се назвати пиштољем, колтом. Покојни наш отац Сава је имао бројаницу са 100, можда и 200 чворића. Он је то називао митраљезом, а не каменом. Непријатеља треба митраљирати, треба га разбијати. Када се помене име Господа Исуса Христа, они беже. Услов је да имамо побожан живот и онда можемо без проблема да се бавимо Исусовом молитвом. Не треба човек само да замишља нешто, да нешто ту машта, да нешто ту сања, да види некога или нешто на молитви – не. Циљ је да човек прогута сваку реч, да се речи молитве затворе у ум, да се правилно усредсредимо на сваку реч.

 15.  Може ли човек живећи у овом светском метежу да постигне виши  степен молитве?

Ако се правилно почне, може и да се напредује. Најпростије је да се на парчету папира напишу речи молитве: “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”, тачно са запетама где треба, и гледајте у то. Не стварајући никаквог лика испред себе, ништа, него само гледајте да пажљиво то читате. То читајте, читајте, читајте…мало, по мало, мало по мало. Ако се човек у било чему вежба, он напредује. У било чему, у спорту, виноградарству, земљорадњи…ко год ради, он напредује. Они који су лењиви, они пропадају. Значи, све што се не обнавља оно пропада.

16. Често се световним људима посвећеним непрестаној духовној молитви  пребацује да су “застранили”, и да им је место у “пустињи”. Док су у свету дужни су да  буду одговорни према бројним обавезама које живот у свету намеће, а не да се затварају у свет молитве? Да ли су у праву?

Бриге јесу непријатељи молитве, али коме ћемо ми да пођемо, сестро? Коме човек да пође? Ако је цео мој данашњи дан, примера ради у посетама, нпр. дош`о Јанко, па за њим Марко, итд. па цео дан у разговорима протекне, коме ја могу да се обратим увече? Када одем у своју собу или своју ћелију, коме ја да се обратим, ако не Господу Христу? Како можемо лећи да спавамо а без имена Божјега? Мораш се прекрстити и помолити, па ако ти је Исусова молитва дугачка, ти почни са речима: “Господи помилуј”. Ако си уморан, ако си болестан, ако ти је много тешко, ти како удишеш и узимаш ваздух изговарај реч: “Господе”, а када издишеш ваздух изговори реч: “помилуј”. Ако ти је и то тешко, ако си тежи болесник и од таквог неког степена, ти изговарај речи: ”Алилуја…алилуја…алилуја” и то тако што узимајући ваздух изговараш део те речи: “Али…” а кад издишеш ваздух, остатак речи: “луја” Е, тако можеш. А то је веза са Богом, јер реч: “Алилуја”, значи: “Хвалим тебе Господе” или “Слава теби Боже.” Ето тако се човек може држати Бога, својом душом, својим умом, својом снагом и вољом. Тако то иде. Тако се човек одмори, тако се обнови и опет наставимо причу даље сутра, за нови дан.

17. Како помоћи младим људима који су у недостатку смисла живота  постали зависни од порока дроге, алкохола и слично? Шта саветујете њиховим породицама – како да се боре са тим проблемима својих ближњих?

Продај стан и купи кућу. То је мој мото. Запосли децу. Шта ће да раде они у стану у четири зида, ако немају посла и ако је оскудација у кући, а са друге стране, виде тамо неке друге људе како живе лепо и лагодно, јер имају новаца? Већина деце то жели да има, и да се проводи на неки свој начин. Они једу, али се не зноје. Значи, не једу телесну храну, и тај хлеб наш насушни, од свога труда и рада, него губе време. Ако и уче, ко зна шта уче и шта студирају? Безвољно то све иде и килаво. Они на тај начин губе вољу и одлазе у потрази за смислом на разна та места где царује дрога, ово и оно, и тако губе здравље и живот. Пратећи моду, музику и друге новотарије, трују се и уништавају себе и своје здравље. Ту родитељи морају то да пресеку. Треба да продају стан и да се врате сеоском животу, раду, и производњи. Треба отићи на ваздух, боље речено. То је лек и против тих ствари а и за оно време које ће доћи. Нису случајно наш народ преварили безбожници, па су га стимулисали да напусти село и да оде у град, на рад, па и у иностранство, да служе својим крвницима – Швабама. То је невероватна прича. Била је прво прича о братству и јединству, на два милиона жртава после Другог рата. Због заједничке државе у коју смо ушли, наше су жртве тако попљуване и изневерене, за љубав те државе. А сада за љубав неке лажне цркве, хоће да нам веру убију и да је промене. Цркве у коју би могли да уђу и римокатолици, и протестанти и секташи и православни да буду са њима. Касније би дошли ту сигурно и муслимани и Јевреји и незнабошци. Ето, то је план њихов. А да би човек био слободан, мора бити независан по питању јела и одела, независан да буде од државе и газде. Треба да буде домаћин. Шта је ту велика мука наша? Бивши домаћини су постали најамници код злотвора, код убица, код безбожника. Они су постали најамници, али има излаза из тога. Ако се деда преварио, врати се синко на његово огњиште, ако га још има. Ако га нема, продај то што имаш, па купи негде тамо у родном крају или где теби одговара, купи нешто, почни да производиш нешто. Није то тако тешко, бре! Боље да будеш најамник код неког сељака, за неко време, да стекнеш неко искуство у производњи, па сам да будеш домаћин. Они у граду и сад преживљавају. Лако би могао човек у селу да преживљава. Па шта то нама толико треба? Могу да прођем данас са пола киле хлеба, и са мање, ако треба. И још нам мало нешто треба мимо хлеба, а то није много, бре! Ако имаш хлеба и воду и мало још нешто, никакав није проблем. Ми само замишљамо да је проблем.

18.  На крају нашег разговора, имате ли Ви жељу нешто да поручите нашем  народу, а што Вас нисмо можда стигли да питамо?

Хтео бих да поручим нашем српском православном народу, пошто је сада Божићни пост, ко није почео да пости, да крене са постом. Нека крене да иде у Цркву, на свету службу. Да увидимо да имамо сагрешења, и да то што нисмо никога убили или опљачкали, не значи да нисмо грешни. Узмимо најпре заповести Божје, па погледајмо о колико смо се и о које заповести Божије огрешили. Сваки човек је грешан, само што се људи разликују по томе што се неки за своје грехе кају а други се не кају. Дакле, сваки пост је време покајања, време излечења душе и тела. Треба ићи у своје цркве, мирити се са својим ближњима, градити мир са људима и опраштати свима који су се на неки начин о нас огрешили. Да гледамо да нам време узалуд не пролази, већ ако имамо икакву могућност да нешто корисно радимо, да то чинимо. Боље је да човек некоме нешто помаже ко је у послу, него да нам време џабе пролази. Ако имамо такво кретање и такво стремљење, даће Бог и новца и све што је потребно. Свети Никодим архиепископ Српски је рекао: “Свемогући Бог зна наше немоћи и даће нам духовну моћ, ако ми најпре покажемо труд.” Значи, потребно је да се човек труди да би од Господа добио помоћ, ту моћ, да ратује за њега. Да будемо Христови борци и ратници.  Да се боримо за Господа нашег Исуса Христа, да се боримо, не против своје браће и својих ближњих, да кажемо и против ових новотараца, већ да се боримо против новотарија и јереси у Цркви и да се боримо против своје лењости и против својих греха. Да гледамо да чинимо добро нашим ближњим, колико год више можемо, јер то је воља Божија. Каже се: Љуби Бога и ближњега свога. То је једна љубав и она се не може поделити. Том љубављу треба да поштујемо Господа, али и своје ближње који су по његовом лику и подобију. Амин.

Благодаримо Вам на овом разговору и времену које сте одвојили за нас, оче.   

Разговор водили

Милан Јеротић и

Славица Чембић

Извор: „Боготражитељ“, лист Православне народне хришћанске заједнице Шабац

Последњи пут ажурирано ( среда, 01 јул 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.