header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Жељко Жугић Которанин: О аутокефалности Цркве у Црној Гори (написано деведесетих година 20. века) Штампај Е-пошта
уторак, 25 фебруар 2020

 Пажњи наших цењених посетилаца препоручујемо текст нашег уваженог сарадника Жељка Жугића Которанина, највећег српског канонисте данашњице – о аутокефалности Цркве. Текст, који нам је на објаву проследио лично господин Жугић, јесте скраћена и измењена верзија текста (скраћивање и измене учинио аутор) који је првобитно, деведесетих година прошлог века, објављен у званичном гласилу митрополије-црногорско приморске „Светигора“, а потом и на многим сајтовима. Нашем уваженом сараднику Жељку Жугићу од срца се сахваљујемо на овом више него драгоценом прилогу.

+ + +

Аутокефалност Цркве је данас на нашим просторима чест предмет полемика. Њоме се баве историчари и политичари, па и сви они други људи што са дозом страсти прате расправе ових првих.Свесно или по незнању у тим расправама се потенцира да је аутокефалност услов суверенитета државе или барем нације. Као да суверена држава не може бити без своје аутокефалне Цркве, као да је аутокефална црква доказ посебности народа. Пре ће бити да политика неких у Црној Гори жели да овлада Црквом да би овладала српским духовним етосом.


Аутокефалност је везана за Цркву, која је духовно царство и ”није од овог царства”-државе. Према томе о њој би пре ма кога суд требало да дају пастири Цркве. Овако, за аутокефалност се у народу каже да је самосталност. Али каква? Сигурно не народно-државна.

Црква Божја је једна и саборна. Она је недељива. Њом управља Бог преко епископата. Али пошто је Црква Богом установљена заједница људи који живе у времену и простору, то је и сама црква организована у времену и простору, иако је темељом у вечности и ка вечности иде.

Просторно она је изражена као скуп епископских области, а временски као непрекинуто наслеђивање епископског достојанства-од апостола до данас. Из ове изражености извире појам аутокефалности.

Аутокефалност је право, власт одређеног епископског сабора одређене црквене области да сам поставља себи епископа-поглавара као и друге епископе у својој области. Тако је аутокефалност у сржи организације Божјег царства на земљи-Цркве. Стога није за чуђење што се велики број канона односи управо на аутокефалност. Она обласна Црква која посједује право да самостално себи поставља епископе и свога поглавара, посједује пуноћу одговорности за сав тај благи дар кроз време и искушења што их собом оно носи. Тиме је и право суда и свргнућа епископа део аутокефалности.

Како се поставља епископ? Tо одређује већ први канон Апостолских правила: ” Епископа нека постављају два или три епископа.” Ријечју ”постављају” овај канон првенствено мисли на рукоположење, Св. тајну предавања благодати архијерејства. Епископ, дакле, не може сам рукоположити редовног епископа. Зашто? Зато што рукоположење епископско за редовног епископа, представља давање човеку части и власти да буде у својој епархији лик Господа и реални извор сваковрсног светог дара Божјег. Ову част и власт може само Господ Исус Христос да да, јер је Он изабрао своје апостоле /а не они њега/ и Он им је дао власт и послао их као што је и Отац послао Њега.

Утврђивање епископског рукоположења има припадати у свакој епархији митрополиту”- овом /4./ канону треба додати одредбу 6. канона истог I Вас. саб. сабора:

”…Свакако нека буде познато да ако ко постане епископ без приволе митрополита, велики сабор одређује да такав не смије остати епископом.”

Ове одредбе инсистирају на двема чињеницама: прво, да избор епископа /овде се под постављањем првенствено избор подразумијева, па тек после рукоположење/ имају право обављати епископи једне одређене области коју канон зове епархија (Аутокефална црква у данашњем смислу ријечи), а којој на челу стоји епископ митрополије- митрополит. То је заправо област коју подразумева 34. канон апостолских правила:

Епископи свакога народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки… само оно што се тиче… подручних мијеста. Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа…”’

Ова област се састоји од сасвим одређених мјеста, подручних одређеним епископима окупљеним око града, митрополе чији је епископ уједно и митрополит-глава области. Скуп тих епископа је епископски сабор, центар власти у тој области, која је у прва времена била- Аутокефална црква. Том сабору припада искључиво право да бира и рукополаже своје чланове, епископе. Јер сви послови црквени се на том сабору коначно рјешавају, те стога нико са стране не може поставити туђег епископа који би рјешавао проблеме цркве, осим ако не би био позван од највише власти те цркве. Друго, тражи се да резултат избора потврди митрополит, јер је он онај који врши врховни надзор над свом области. Из саборског начина рада његова види се да се на његовој потврди избора инсистира и због јавности, тј. да се не би десило да се састану два епископа Цркве и без знања сабора поставе епископа.

Осим митрополита у овом смислу, постоје митрополити који само част имена митрополита носе, а у осталоме су равни са другим епископима. Разлог томе јесте углед који његово подручно мјесто ужива. О томе говори 12. канон IV Васељенског сабора:

Градови пак, који су услијед царских грамата одликовани били насловом митрополије нека уживају само част исто као и епископи који управљају црквама тих градова,, али нека буду потпуно очувана правој митрополији њена права.”

Надаље, право да рукополажу, бирају, суде епископа, припада само редовним епископима, и не припада хорепископима или викарним епископима. Редовни епископ је онај који је постављен за предстојника једне у данашњем смислу епархије, тако да у њој он врши архијерејску власт. Хорепископ је онај који по 10. канону антиохијскога сабора:

Свети сабор је добро расудио да епископи у малим градовима или селима, или такозвани хорепископи, премда су рукоположени као епископи, ипак морају знати своје границе и управљати црквама које су њима потчињене и старати се о истима, постављајући чтеце, ипођаконе и заклињаче. И задовољити се тиме што могу да их постављају. Свештеника или ђакона нека се не усуде постављати без епископа града коме је хорепископ и његов округ потчињен. Ако се неко дрзне да преступи ову наредбу, нека буде лишен оне части коју има. Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“

 

Доцније је уведена антиканонска функција викарног епископа, који је у суштини исто што и хорепископ, али без одређеног места подручнога редовном епископу, него је своју делатност обављао на цијелој територији у име и са благословом редовног епископа коме је подчињен. Пошто немају своју јурисдикцију у пуном смислу ријечи ови епископи на могу одлучивати о пословима централне црквене власти особито не у постављању епископа.

Дакле, када се мисли на црквену власт, не мисли се на демократију. Власт се добија одозго, а не одоздо – од народа или нижег клира. Када се скупе два или три епископа у име Господње и Господ је са њима, и Он лично са њима предаје благодат архијерејства.

Који епископи имају право да рукополажу епископа? Први канон који то одређује јесте 4. канон I Васељенског сабора, чији пропис понављају многи други канони: ”Епископ треба у опће да постављен буде од свију епископа, који су у епархији /области/. а ако је то мучно … нека се барем три на једно мијесто сакупе, а одсутни нека такођер свој глас даду кроз грамате, и тада, нека се обави рукоположење.”

Иако у самој дефиницији аутокефалности суђења нема, ипак је право свргнућа епископа присутно у појму аутокефалности. То се види из одредбе 2. Канона II Васељенског сабора: ”Ако нијесу позвани, епископи нека не прелазе границе својих дијецеза ради рукополагања, или другог каквог посла који се црквене управе тиче.” Када се очува у пуноћи изложено правило, јасно је да ће, као што је изложено у Никеји, свим пословима сваке појединачне епархије /аутокефалне цркве у данашњем смислу ријечи / управљати њен епархијски сабор.

Право свргнућа епископа дотичном сабору епархије свето чува и III Васељенски сабор који, пошто искључи епископа због јереси ипак одређује: ”Самим ће пак епархијским епископима, … који православно мисле припадати да га коначно свргну са епископског степена.” – III Васељенски сабор, 1. канон.

Суд епископског сабора се заснива на пуномоћју које је од Господа добио / Мат. 18. 15-17/. Право свргнућа епископа јесте довршење права да се постави епископ. И само онај који је поставио може и свргнути епископа. Уколико би неко други могао по канонима да свргне епископа постављеног од сабора, тада би се крњило право тога сабора да поставља, јер би чин постављења увек био у опасности од права другог да свргне. Стога, пошто епископа поставља сабор епископа аутокефалне Цркве , то и свргнуће истога припада том сабору и ником више!

Као и о постављању, тако и о суђењу постоје бројне каноничке одредбе које исто установљују: ”… Ако који епископ … потпадне каквој оптужби, а није могуће због многих запријека да се многи скупе, па да за дуго под оптужбом не остаје нека га суде дванаест епископа.” / Картагински сабор 12. канон/.

Или: ” Сходно наредби Никејског сабора /4. кан./ два епископа не могу ни поставити нити свргнути епископа. А да би осуда била темељитија услијед гласа многих и пошто се саслуша окривљени, наређује се да унапријед не може ни од три, а још мање од два епископа бити свргнут онај који је суду потпао него одлуком већега сабора и дотичних епархијских епископа…” / Цариградски саб. 7. пом./

Најзад и свршавање свих послова аутокефалне Цркве, о чему говори већ поменути 2. канон II Васељенског сабора, улази такође у појам аутокефалности. Из наведеног 34. Апост. канона види се да се општи послови једне аутокефалне Цркве тј. послови који превазилазе значај једне саме епархије/у данашњем смислу/ имају решавати саборно. И то је по Божјем закону. /Мат. 18. 30./ Ти послови су по квалитету своме такви да их нико самостално не може рјешавати, без обзира на епископску част коју ужива.

Да би Црква могла све своје послове самостално да обавља, тј. да буде аутокефална, она мора задовољити још и оне услове који се тичу легалности настанка. Ови услови су темељни и морају бити испуњени.

Услови који се односе на организацију Цркве су они који омогућавају свагдашње уредно свршавање општих црквених послова. За аутокефалност Цркве од пресудног је значаја број епархија /у данашњем смислу/ које је сачињавају. Зашто? Зато што се по броју епархија одређује и број епископа који сачињавају сабор, који управља Црквом. А то је стога што не може бити епархија без епископа /члан 10.посланице епископа /патријарха/, нити могу бити два редовна епископа у једној епархији /8. кан. I Вас. Сабора/ Према томе, колико је епархија у Цркви, толико је редовних епископа у њеном сабору, а од овог броја зависи, видели смо, вршење главних црквених послова када се мисли на аутокефалност-постављање и свргавање епископа.

Максималан број епархија није ограничен. Минималан број канони изреком не спомињу. Анализом свих канона може се тај број утврдити.

Најмањи број који уочавамо јесте број три. Најмање два епископа могу поставити трећег. Да би један епископ могао бити постављен нужно је да постоје још два епископа. Да би једна епархија добила епископа, морају постојати још две епархије, са својим редовним епископима.

Канонични број је већи и износи шест. То произилази из 4. канона I Васељенског сабора који смо већ навели и на који се позивају и други канони, новијег датума,. Тај канон захтева ”барем три” епископа сакупљена на једно место, и још да ”одсутни” / множина/ епископи кроз грамате дају глас при постављању епископа. Најмања множина је два. Дакле, барем три и најмање два јесте пет. Да би се удовољило захтјеву канона при постављању епископа, мора судјеловати пет епископа. Да би по канонима једна епархија могла добити епископа мора постојати још пет епархија са својим епископима.

Судити и свргнути епископа има право само сабор епископа који га је поставио. Помињање броја од дванаест епископа, који морају бити ту присутни, је израз неопходно већег сабирања епископа и то је минимум за свргнуће епископа. Дакле, дванаест епископа плус оптужени, то је тринаест епископа, и тринаест епархија је канонски минимум епархија за  аутокефалност Цркве.

Црква не дозвољава аутокефалност Цркви од три епархије, јер би то реално стварало нередовна стања при избору епископа и при суђењу истим. Морали би се позвати епископи са стране и тим би се заметале Цркве. А ”Црква штити оно што је беспрекорно” /9. кан I Вас. саб./ Из истог разлога она жели више епархија и од само шест, и од тринаест. да би у већем сабору епископа одлука била темељитија у сваком општецрквеном послу. /кан. VII пом. саб. Цариградског/.

Црна Гора је просторно мала и ту нема нити је било места за потребан број епископа да би се црквени живот могао уредно аутокефално одвијати. Ова чињеница онемогућва примену канонског принципа да се црквена организација усаглашава организацији државе на шта се неки позивају.

Даље, неопходно је да буде испуњен и други услов, услов легалног настанка аутокефалне Цркве.

Црква је божанска и човјечанска заједница, сва саткана од предавања човјечијег Богу да би Бог своје предао човјеку. Прво што се приноси на жртвеник јесте самовоља. Она је у сржи гријеха и пада. Зато у цркви не смије бити самовоље. Ако би се неколико епархија самовољно прогласило аутокефалном Црквом, то никакве ваљаности не би имало. Исто тако ако би по одлуци државне црногорске власти установљена била аутокефалност, то не би имало никакве ваљаности /12. кан. IV Вас. саб./ ” Царство моје није од овога свијета”.

Аутокефалност се може добити само од оснивача Цркве њенога управитеља, Господа Христа, преко сабора свих епископа православља или епископа оне помесне Цркве која је и сама аутокефална, а у чијем се саставу налази дотичних неколико епархија које траже аутокефалију.

Два су, дакле, начина настанка легалне аутокефалне Цркве. Први је ванредан а то је од Васељенског сабора. На овај су начин аутокефалне постале нпр. Кипарска и Цариградска црква.

Други, редовни начин настанка је од аутокефалне Цркве у чијем се саставу налазе дотичне епархије мајке Цркве. Она мора бити аутокефална, да би могла даровати аутокефалност. Њеном епископском сабору се са молбом обрати збор епископа оних епархија које желе да, издвајајући се, образују аутокефалну Цркву. Против одлуке сабора епископа мајке Цркве нема се никоме жалити /5. кан. I Вас.саб.; 2. кан. II Вас.саб./ Уколико мајка Црква удовољи захтјеву, она о томе издаје потврду, тзв. Томос, који ако је једном уредно издат, заувјек је на снази. Како је Црква једна и саборна то и све помесне Цркве узимају к знању Томос и ступају у општење с новом Црквом. Да би се то остварило она мора у потпуној кријепости држати све каноне / 1. и 6. кан VII Вас. саб./ Обавеза чувања канона свечаним речима неопходан је састојак Томоса.

Све ово што је до сада наведено, наведено је не на основу предзачете мисли, да би њу оправдали и умијешали се у актуелне расправе, него из светих Божјих заповјести-канона. Стога је све, надамо се, кристално јасно. Једино, као духовни закон можемо приметити да је најтежи неспоразум онај који настаје поводом најјаснијих ствари.Јер у таквом неспоразуму аргументи су мало важни ; важан је покретачки принцип самог неспоразума, а то је политичка страст. Како рече Његош: ”ко умије лагати не умије вјеровати”; к томе и ко не умије вјеровати, умије лагати, па му не треба вјеровати.

Неки људи уј. Црној Гори, од којих множина не вјерује у Бога, труде се да докажу да је црква у Црној Гори била аутокефална. Њихова је тврдња већ на први поглед сумњива. Јер, каквог интереса има неко ко не вјерује у Бога, а тиме ни у Цркву, да тврди да је Црна Гора имала аутокефалну цркву, осим да би на тој основи захтјевао њену обнову, не ради ње саме, него управо ради оних интереса и принципа који су антицрквени и антибожји. У односу на митрополију црногорску, мајка Црква је била црква у Србији - Пећка патријаршија а од 1920. Српска православна Црква. Не постоји никакав траг нити наговјештај, да је икада из црногорске митрополије од православне Цркве у Србији (СПЦ) тражена аутокефалност, а још мање да је добијена. Нити постоји Томос нити документ који би упућивао на њега, нити у сећању народа и свештенства постоји ма каква успомена на њега.

Црква у Црној Гори успостављена је као једна епископија од св. Саве српског. Та се епископија налазла на истуреној тачки православне аутокефалне Цркве у Србији, према јеретичком Западу.

Кад је православна црква у Србији, за време цара Душана уздигнута на ранг патријаршије 1346. године дотична епископија је, због свог значаја, уздигнута на ранг митрополије. Није то била митрополија која је у свом саставу имала више епископија, њој подручних. Била је то само по имену и части митрополија.

Када су по паду српског царства Турци заузели све српске земље, Црна Гора је остала једина фактички слободна српска територија, на ловћенском камену; тако је и Зетска митрополија једина остала слободна од турског јарма. Међутим, без обзира на такав политички статус који је Црна Гора де факто уживала, митрополија је у односу на целу Пећку патријаршију задржала канонички положај дела у оквиру целине. Црногорског митрополита рукополагали су српски епископи на челу са пећким патријархом.

Као једина слободна епархија у оквиру пећке патријаршије, митрополија је била почаствована, за време валадавине Василија Петровића Његоша, да њен митрополит понесе назив егзарха пећког патријарха Атанасија. То је било 1750. године. Овај је назив егзарха Пећког патријарха означавао право митополита да представља патријарха у свим епархијама и црквеним пословима. На крају грамате којом му се дају ова овлашћења стоји:

Грамата издајет сја и во вјекоје утвержденије јему освјашченијејшему митрополиту скендерискому и приморскому и егзарху свјатјешаго трона сербскаго кир Басилију Петровичу вручисја.”

Ово звање није било додијељено митрополији, као што се види из наведених ријечи, да би се она звала егзархат, него је то било право заступања пећког патријарха које почива на личности митрополита Василија. Ово право везано је, дакле, уз саму личност именованог митрополита и оно се не преноси његовом наследнику на столици Цетињске митрополије чином наслеђивања. Пећки патријарх Атанасије дао је ово право митрополиту Василију јер се он налазио слободан од турске власти и био је тиме у могућности да неомјетано заступа патријарха и брани православље и целу Српску цркву.

Наследник Василијев, митрополит Сава, иако без назива егзарха пећког патријарха, али са истим погодностима свог слободног положаја, у време највећег исушења за цркву, заступао је и све архијереје Српске цркве пише 26. II 1776. године митрополиту московском Платону писмо у коме га моли да потакне Руски синод да ”ради једноверија и јединојазичија и јединокровија с нами” васпостави престо пећке патријаршије која је од стране Грка лишена права неправедном одлуком. Значајно је рећи да владика Василије , добијајући наслов егзарха пећког патријарха, не добија тиме никакво право аутономности нити за митрополију цетињску нити за себе лично. Напротив, тиме што ће вршити поменуто заступање он се само још већма везује за пећки престо. И митрополит Сава, иако без грамате о сгзархату остаје де факто у бризи за опстанак Пећке патријаршије. Несумњиво је да у то време цетињска митрополија није била аутокефална нити је то и могла бити јер је имала само једну једину епархију.

Он 1776. године, Пећка патријаршија бива упливом правне силе Отоманске империје подвргнута јурисдикцији Цариградске патријаршије. Две и по године заточеништва патријарха Василија Бркића искористили су архијереји Цариградске патријаршије и самовољно, неканонички поставили Калиника за пећког патријарха. Уследило је протеривање осталих српских епископа са њихових епархија и на њихово место доведени су Грци за архијереје. Ова зла судбина није задесила и Цетињску митрополију јер је била изван домашаја Цариградске цркве и Отоманске империје. Она никад није признала безакону ситуацију на територији Пећке патријаршије. Ово се непризнавање неканонског стања огледа сасвим јасно у томе што нити један цетињски митрополит није тражио рукоположење од царигардског патријарха.

Митрополит Сава је био последњи који је законито рукоположен од стране српског пећког патријарха. Свети Петар I Петровић принио је архијерејску хиротонију у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсеја и српских архијереја са простора карловачке митрополије. Карловачки митрополит је наследник оних архијереја који су заједно са народим у Великој сеоби 1690. године, прешли на територију Аустрије. Канонска веза и јединство ове јерархије са Пећком патријаршијом није прекидано. После нерегуларног стања у коме су постојала два пећка патријарха истовремено, Карловачка митополија је добила статус аутономије, оставши да даљњег у канонској вези са пећком патријаршијом. Пошто су јерархију Пећке патријаршије у то време сачињавали, највећим делом, Грци јасно је било да ће цетињски митрополит примити хиротонију од стране карловачког митрополита који је Србин и наследник српске јерархије Пећке патријаршије. На овако решење приговор је ставио руки св. Синод, који је себе сматрао (не знамо по чему) надлежним да рукоположи митрополита Цетињског. На такве ставове Руског синода Црногорци одговарају:

Пошто је српско царство пало, ми смо се од силнијех непријатеља хришћанства склонили у ове горе у њих се населили, не зависећи ни од кога…По свој прилици није познато Руском синоду да је народ српски православни имао свог патријарха коме су српски архијереји били су подвласни све до…патријарха Василија Бркића…на којем се и пресјекал битност славеносрпских патријарха, а столица Пећке патријаршије и данас је упражњена, по томе, дакле, наш господин митрополит остао је сам за себе у овдашњој Цркви, независтан ни од какве власти /осим власти пећке патријаршије, која је насилно укинута прим.аут./ Ми нисмо чули да руски синод има ма каква права над српским народом.”

У другом писму, писаним истим поводом, пишу Црногорци руском цару: ” Свети синод нема права заповједати над оним архијерејима који су изван Русије, па зато и с нашим архипастиром никаква посла нема.” Очигледна је брига црногорског народа и главара да одбране право Пећке патријаршије у виду једног њеног дела, Карловачке митрополије, да настави да рукополаже митрополита цетињског. Они искључују Руски синод од права да својевољно рукополаже Црногорског митрополита , који не припада руској цркви и бране право Карловачког митрополита да, као српски архијереј, хиротонише/ наравно са још неколико епископа/ Црногорског митрополита. Ово се види из писма које су црногорски главари упутили Карловачком митрополиту Мојсеју Путнику 29. јуна 1783. године:

 Високопреосвештењејши и високопревосходителнејши г-дине, г-дине влад(и)ко свети, Милостивјејши патрон, имају више два года да смо у великој потреби имати архијереја по пречине честијех болестих г-дина преосвештенога Арсенија и видећи себе у оваква крајње потребна обстојатељства примамо слободу к вашему високопреосвештенству послат чеонога оца архимандрита Петра Петровића којега смо јошт при животу бившаго нашега архипастира и благодјетеља покојнога митрополита Саве обштијем сагласјем и договором одабрали и назначили да с временом постане нам пастир… Ми сви главари и старјешине са свијем нашијем народом, усерднијем и умилнијем начином вашему госпоству пресвијетлому и свему освештеному сабору препоручујемо оца архимандрита и понизно молимо да би сте га милостиво отечески изволили примит и на архијерејство произвест и к нама одправит по нашему желанију с архипастирским и отеческим вашим благословенијем.”(в. Ј.М. Миловић, Петар I Петровић Његош-писма и друга документа, књ.I, стр.10-11)

Речено потврђује и писмо самога светог Петра Цетињског, писано 6. децембра 1785.године:

”…Помјенутијем народом црногорским већ од триста година… управљају митрополити, које бира народ по општему сагласју… Године 1781. фебруара 26; по смрти стрица мога, покојнога Саве Петровића митрополита црногорскога, био је поздрављен митрополитским чином Арсеније Пламенац, а ја сам био изабран за јепископа. За тијем ја сам отишао у Сремске Карловце и тамо био посвећен за архијереја од славено-српског митрополита господина Мојсеја Путника и других присутних архијереја: вршачког Викентија, бачкога Јосифа, карловачкога Јована и славонскога Павла, године 1784. октобра 13….” Потом св. Петар описује непријатности које је доживео у Русији због чињенице да је рукоположен без допуштења Руског синода, па каже:…Чудновато је, такође, како се је могло од мене, као човјека слободног, захтјевати да ја не будем архијереј без допуштења Рускога синода? Зар они не знају да власт рускога синода не излази изван граница руске државе? Па и сами четворопрестолни васељенски Патријарси не могу тога од нас тражити, будући славениилирски народи одавно имају свога архијепископа, који има право и власт посвећивати архијереја.При свему тому што сада, због турских насиља немамо патријарха, али имамо доста благочестивијех архијереја и слободу у црквенијем правима.”( исто, стр.19-21)…

Насљедник Петра I, Петар II, вођен политичким разлозима, рукоположен је као и његови наследници у Москви. Овде се види да Црногорског митрополита хиротонишу други па чак и руски архијереји. Дакле о аутокефалности нема ни говора. Из чињенице да су их други рукополагали, види се какве то неприлике ствара у православној цркви. Долази до надметања аутокефалних цркава за хиротонију цетињског односно Црногорског митрополита.

Краљ Никола Петровић чини покушај ка успостављању аутокефалности Црногорске митрополије. Ова његова настојања да усртајем царигардског синода оснује две нове епархије на тлу Црногорске митрополије лишена су сваке канонске ваљаности. О праву на оснивање нових епархија јасно говори 12. канон IV Васељенског сабора.

Уосталом, и поменуте замишљене три епархије никада нису биле истовремено попуњене, тако да на територији Црне Горе никада нису била три епископа у исто вријеме. Из овога се види да не постоји минимум епархија за рукоположење епископа. Црна Гора никада није имала шест епархија а нити поменуте две сем Цетињске митрополије нису биле легалне, односно каноничкe.

Из свега овога разумљиво је с каквом су радошћу митрополит и сав клир црногорски и народ поздравили васпостављање Пећке патријаршије. Тек тада су се стекли услови за нормализацију црквеног стања у црногорским крајевима. То је и довело до полета епархије Црногорско-приморске у међуратном периоду на челу са митрополитом Гаврилом Дожићем до његовог избора на столицу светог Саве. И његов наследник бијаше достојни у низу часних првојерарха цетињских што је и посвједочио својом крвљу.

Има ли се све напред речено на уму јасно је свакоме да је процес осамостаљења дијела једне Цркве у аутокефалну Цркву регулисан светим канонима Васељенских сабора и догматским одредбама. Државна власт нема никакве снаге у чисто црквеним пословима и зато је илузорно пуноважно одлучивати у тим стварима. Како само пророчку снагу имају ријечи Петра II Петровића Његоша митрополита црногорског:”Бојим се да ће послије мене повратис се све оне смутње које су у Црној Гори и раније биле.” Не дај Боже!

Жељко Которанин, текст је писан деведесетих година у Котору

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 јун 2020 )
 
Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 178 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.