header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Са Радуном у Кули певамо: косовоско опредељење као непобедиви искон Штампај Е-пошта
четвртак, 27 август 2020

 КУЛТУРА ЈЕ ПАМЋЕЊЕ                                               

Народ који има Хиландар и Студеницу, Пећку Патријаршију и Грачаницу, фрушкогорску и овчарско-кабларску Свету Гору, народ Мирослављевог јеванђеља и „Слова љубве”, Јефимије и Стефана Лазаревића, има одговорност не само да сачува, него и да преда сачувано. Ако је народ мистична заједница покојних, живих и нерођених, онда његова култура мора да буде култура континуитета.

  Имамо право на самобитност; имамо право стваралаштво; имамо право на свој глас у чудесном хору народа Божјих. И ми ниједан други народ не мрзимо. И свим народима желимо да заувек цветају и напредују у својој културној самосвојности. И не тражимо за себе ништа од онога што не бисмо дали другима. Но, ми не заборављамо у каквом добу живимо. А то је доба рата у култури. Глобализам, као нови тоталитаризам, разграђује све традиционалне вредности, да распамети људе и разори све символе од којих су народи миленијумима живели.

НАУЧИТИ ПЈЕСАН

О томе Миодраг Павловић, један од наших најкултурнијих песника, каже у моћном манифесту који се зове „Научите пјесан”:

 

Кроз каква друштва треба још проћи,

кроз какве људске видике,

кроз злоходнике, пауке-војнике,

кроз шуме пошасника,

кроз уши доушника,

треба још ићи уз раме дволичника,

с напасником облачити самуре,

с цариником завлачити руке у мошње,

гледати пандуре како бију по кичми!

Свуда се дигли борци против откровења

и јашу велике коње, вребају крв,

заседају праведнике и сваког ко се јави

између човека и бога, на брвну.

Куда ће они што се клоне звери?

 

 

Браните се! Научите песму!

Уђите кроз гусле у мраморно око,

певајте, орите се, појте

и стојте мирно кад се зачује питање

ко ће међу вама да затвори врата,

славословите док се храму не пробије теме,

стаклени прозор нек се обрати мору

док не проклија сиње срце,

жаморите, жуборите, роморите,

нека вас нађе светло као срп своје снопље,

као што мученичка крв нађе своје копље,

ускликните, утројте, узхвалите,

док се и лобањи не отвори горњи вид

и песма не покуља на слеме,

попевајте, коледајте,

усред овог рата који сећање брише

научите пјесан, то је избављење!

 

То је, дакле, наше доба: доба рата који брише памћење. А култура је памћење које се преноси с поколења на поколење, да би потомци духовно личили на своје претке. Зато морамо неодступно сведочити да је и данас могуће „научити пјесан”, без обзира на какофонију моћника овога света, поклоника, по Харолду Пинтеру, НАТО крилатице:“Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу!“

И зато се боримо за Косово и Метохију – они су надасве вера и дух, култура и памћење, па тек онда територија и политика. Сазиру се из Небеског Јарусалима, па тек онда са Копаоника.                                                                                 

НА ЧЕМУ ПОЧИВА НАШ ИДЕНТИТЕТ                                  

Срж нашег идентитета је православна хришћанска вера. Вера да ће бити што бити не може, јер је Христом све могуће. Вера је то несрећног, али великог, Ђурђа Бранковића, који одбија да се поунијати да би добио папине крижаре као помоћ у борби против Турака. “Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака“, рекао је Ђурађ папином човеку који му је такву могућност нудио.                  

  Зато Борис Милосављевић с пуним правом каже:“Основна  културна  парадигма  српског  народа  не  може  се  разумети  без разумевања хришћанства. Осим познавања византијске теолошке мисли треба познавати и дух православне цркве. Истраживачи могу знати много чињеница о средњем  веку,  али  бити  без  интуитивног  осећаја  тог  времена.  Поред  факата  треба имати осећај духовне атмосфере и схватања друштвене средине у којој су се догађаји збивали (колико је то могуће). Дух средине у којој  је  црква заузимала средишње место, боље ће разумети верник и познавалац  литургије, од нпр. марксистичког стручњака за средњи век, који протестантизам сматра напреднијим  стадијумом  хришћанства  од  православља.  Да  би  се  избегло  идеолошко тумачење прошлости треба тумачити прошлост из ње саме.“(4)

То јест, тражити у прошлости оно што није прошло, него је, данас и овде, са нама. И довека остаје.

КОСОВО КАО КЊИЖЕВНОСТ                                             

Света Литургија и њен етос благодатног надилажења пропадљивости овог света и века били су основа духовности и културе нашег Средњег века. Она је и темељ наше словесности, како смо некад звали књижевност.                             

Литургија се уградила у косовски  образац у књижевности који, међу нашим ствараоцима, траје до дана данашњег, како сведочи Давор Миличевић:“Да је кључни видовдански догађај 1389. године у центру српске књижевне свијести кроз вијекове, потврду налазимо још у Вуковој констатацији о великој промјени која је ударила у Србе послије битке, због које су они, након Косова, пјевали сасвим другачије него прије њега. Ове Вукове ријечи, које свједоче да је тако и у његово вријеме, четири вијека након те “промјене”, можемо да препознамо и у тврдњама тумача књижевности и у нашем добу. Свака од њих овјериће исправност Вуковог запажања али ће говорити и о очувању видовданске свијести, и у поезији и у поетици, до наших дана. Све су наше јуначке пјесме о Косову, каже на почетку своје антологије српске епске поезије Ој давори, ти, Косово равно Рајко Петров Ного: “Оне преткосовске Косово слуте, оне послије Косово памте као усудно мјесто са кога се из моћи и сјаја немањићког падало у таму ропства”. Исту тврдњу, сличним ријечима, поновиће и Јован Делић: “Српско епско песништво у знаку је Косова; преткосовско слути пораз, косовско га дочарава, а покосовско оплакује уздижући повремено величину индивидуалног подвига или вазалске заштите на ниво мита”. А Косово као упоришну тачку нашег националног освећења која превазилази питања не само српске епике него књижевности уопште, као судбински српски хронотоп, представљају ове Петковићеве ( Новице Петковића, нап. В.Д.) ријечи: „Ми заправо немамо ни шире, ни стабилније, па наравно ни значајније симболичко језгро у језику од косовског: помените кондир вина или божуре или пшеницу белицу или брата од заклетве или бојно поље или равно поље и крваво разбојиште или часни крст, и већ сте у власти косовског предања: све примисли које изазивају ове слике воде нас према њему.“ Одакле год да погледамо и српски књижевни ток самјеримо, Косово се појављује као национални хронотоп који представља “кључ историјског и пјесничког предања”. И то хронотоп који настаје и који је одређен пјесничким предањем прије него стварним историјским чињеницама. Готово да бисмо рекли да настаје упркос стварним историјским чињеницама.“(2)

        Зато је сасвим погрешно кад другосрбијанци крену  да побијају Косово у нама као некакву „дивљачку митологију“, која је, тобож, против „научне фактографије“. Реч је о искону, о архетипском садржају који се не да поразити јуришањем наводних „фактопоклоника“ на душу заједнице (уосталом, „фактофилија“ са причом о „правом Косовском боју“ је, у другосрбијанском случају, више него сумњива, јер они користе чињенице идеолошки селективно, у складу с музиком што је свирају по НАТО наруџбини ).

        ХРИШЋАНСКИ ТЕМЕЉ ЗАВЕТНОСТИ

        Иако српска епска традиција дели штошта са општим индоевропским наслеђем ( па се може говорити и о „Пракосову“ као заједничком источнику многих епских творевина, не само наших ), она се, сматра Миличевић, ипак одликује својим христоликим језгром. Хиперболизација епских јунака у нас ће ипак бити мерена ликом Светог кнеза, по духу и врлини цара, Лазара:“Када су Милош војвода, Косанчић Иван и Топлица Милан кренули за Лазаром на бојно поље, за њима је кренула читава колона ликова, од Косовке дјевојке и Боланог Дојчина, преко Старог Вујадина, до јунака из битака Првог српског устанка. Сви они који слиједе Кнеза постају његови “есхатолошки причесници”. Преберемо ли мало дубље по нашем десетерачком стиху, али и по свом (колективном) памћењу, у први план ће нам искрснути она драмска чворишта епске пјесме у којима је лик ухваћен у моменту дубоке унутрашње драме. Неће ли трагична смрт војводе Пријезде на неки начин бити поновљена Лазарева одлука? И неће ли, у још старијој, преткосовској пјесми о зидању Скадра на Бојани драмска структура стихова и њихова памтљивост почивати на свјесном избору за личну жртву младе Гојковице? У самом косовском времену, и на самом Косовом пољу, чак ће и интимна, породична драма Страхињића Бана (можда још више, као контраст, изражена због те временске и географске близине косовског удеса), бити разријешена на одступању од препознатљиве епске типологије, што рјечито показује и критичка рецепција ове пјесме. Па и Марка Краљевића ћемо, и поред свих његових јуначких дјела, вјероватно понајвише памтити по муци коју му задаје мајчин аманет да не суди “ни по бабу ни по стричевима”. По оној врсти подвижништва и јунаштва, дакле, гдје лик није само “усмјерен спољашњем”, већ је добрано загледан у себе, у духовно огледало у којем се, у времену и прије и послије Косова, открива одраз Кнежевог лика и његове духовне акције.“(2)

То јест, свако од епских јунака наше народне песме има нешто од Лазара у себи. Без тога, како је говорио Жарко Видовић, епско је пука бесловесност. И постаје опасно, јер раздваја јунаштво од чојства.

СЛОБОДА ЛИЧНОГ ОПРЕДЕЉЕЊА                                    

Миличевић наставља:“Косовски завјет, иако најчешће тумачен као продукт епске, колективне свијести, почива на јеванђељском нуклеусу који у први план истиче слободу појединца и његов лични избор. Јер чак и када се преламања кроз призму косовског виђења историје сажимају у лику много више епски него јеванђељски утемељеног Милоша, увијек ће се, као “лаки присенак” одређене херојске акције и колективног заноса, јављати Кнежев лик и његов избор за Царство небеско плаћен најскупљом, свјесном жртвом“.(2)

 Жарко Видовић о томе каже:“Зато се Косовски завјет сигурно осјећа само под заштитом култа светог цара и мученика Лазара. Косовски завјет није завјет Обилићев, него Обилић учествује у завјету својом узорном вјерношћу Лазару и узорним поштовањем Лазара и своје ријечи, свог завјета. И сигурно је да је лик Обилићев поетизован, и то касније, само по тој вјерности Лазару!“(2)

Зато је Косовско предање и данас живо међу нама. Јер је увек лично, иако се може сазирати саборно.

МИЛАН РАКИЋ И ГАВРИЛО ПРИНЦИП                    

Тумачећи „На Гази Местану“ Милана Ракића у новом кључу, кључу културолошке парадигме епохе у којој су ови стихови настали, Леон Којен у књизи „У тражењу новог/ Индивидуализам и либерализам у српској култури (1894-1914)“, ( Чигоја штампа, Београд, 2015) указује на чињеницу да лирско „ја“ Ракићеве песме говори у име модерног, индивидуалистичког морала, који подразумева „слободно, потпуно свесно опредељење за сваки идеал који се прихвата, па тако и за традицијом посвећен косовски завет и њему садржану идеју националног ослобођења./…/Тек је слободно и са пуном свешћу изабран идеал аутентично прихваћен, а не само на веру преузет васпитањем и животом у одређеној средини: СВЕСНА ЉУБАВ има дубље и несравњено поузданије мотивационо дејство од побуда стечених без правог размишљања о циљевима за које верујемо да треба да руководе нашим поступцима.“

Одатле прво смели пуцањ,  а затим и робијашки стихови Гаврила из Обљаја код Грахова, о којима ће, деценијама касније, реч дати Ђорђо Сладоје, у песми „Принцип“:

        Не црном руком но вођен мишљу светом

Ја сам се дуго у сну рво са том метом

И да сам промашио свеједно било би свету

Ал ја сам обећо сестри и заклео се кмету

Ја сам се Жерајићу заклео тврдом вером

И немам никакве везе с вашом свињском афером

 

Јесам злотвора гађо ал нисам пуцо у њу –

Смејо се мојој капи руго се моме гуњу

А могао је наћи неко сретније место

И тамо отићи мирно на излет са невестом

 

Прихватам вашу казну ал не могу да признам

Да је то просто злочин варварство тероризам

И да сам страшни повод и узрок светског бола –

Мене је водила рука што је аждају збола

 

И сад кад наша драма скончава у водвиљу

Ја бих се судијо опет жртвово истом циљу

       

        У РАДУНОВОЈ КУЛИ                                                    

Косово и Метохију хоће да нам узму.

О томе „преговарају“, о томе из подземља свога проговарају.

Папци, канџе и њушке поклоника лажнобога Мамона дигли се против свега Христовог и Лазаревог у нама.           Сада, када и као народ и као појединци, стојимо под „сунцем Сатане“ ( Жорж Бернанос ), у свету који пада у тешку сенку владара нациглобализма, у свету који се плаши вируса, а ратује против Свете Тројице, више него икад нам је сећати се одакле извире наше косовско опредељење – а оно је, знамо и сазиремо, из архетипских дубина, из онога што је веће од свих нас, из источника вечно живе воде.

Зато се не можемо предати.

У рату овом који сећање брише не смемо престати да певамо пјесан, баш као Радун из „Вијенца“, који, опкољен у кули са својом супругом, „соколом сивим“, пружа отпир Турцима, и, видећи „смртну уру пред очима“, попева и песмом позива јунаке већ отишавше са овог света, да му у боју помогну.

Са нама ће, у тешки час, бити наши свети преци, све Христови на избор витезови.

Мало ли је?

                              

УПУТНИЦЕ:  

1.http://crkvenestudije-churchstudies.com/index.php/studies/article/view/219/210

2.https://www.flf.unibl.org/wp-content/uploads/2019/02/riznicari-i-pamtitelji.pdf

 

Извор: "Покрет за одбрану Косова и Метохије"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 08 септембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.