header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Цариград, Београд и Скопље: изазови аутокефалије Штампај Е-пошта
уторак, 06 октобар 2020
           ПОЛИТИКА И АУТОКЕФАЛИЈА

Однедавно је у току „офанзива“ председника Македоније Стеве Пендаровског и Зорана Заева да се, преко Цариграда, призна аутокефалност  на територији Северне Македоније. Офанзива је, наравно, политичка: Скопље је ушло у НАТО, стреми Европској Унији – и то се мора „цементирати“ аутокефелијом.

Али, сигурно је једно: о битним црквеним питањима не треба одлучивати под жестоким притиском политике. У супротном, политика може да надвлада веру и духовност, а то никоме не иде у прилог. Па, на крају крајева, ни самим политичарима.

То се, од краја 2019, јасно видело у Црној Гори, у рату НАТО режима Мила Ђукановића против СПЦ.

Вера је, као и увек, била јача од пуке политике.

Шта се заиста дешава са нашом браћом у Македонији?

Зашто се дешава баш сада?     

О ТАКОЗВАНОМ „ТАЈМИНГУ“   

„Тајминг“ је, по свему судећи, изабран да би се, на таласу признавања тзв. „Украјинске Православне Цркве“, коју је прогласио за „независну“ (иако она то никако није, јер се миро за Свету Тајну Миропомазања не вари у Кијеву, него га шаљу са Фанара, а да и не говорим о другим знацима потчињености „Стамболу на Босфору“) цариградски патријарх Вартоломеј по наређењу Вашингтона, постигао исти циљ – добијање некакве „аутокефалије“ која то није, зарад учвршћивања Македоније у НАТО блоку.             

Уосталом, сам владика непризнате МПЦ, Кирил Поповски, је, у интервјуу, који је дао 2007. часопису «Македонско Сонце» најавио како ће МПЦ стећи признање:  «Но, будући да су правда и истина на нашој страни, да се надамо да ће убрзо Господ да нам помогне да се нађемо на заједничкој софри у НАТОу и у ЕУ и тиме ћемо засвагда бити ослобођени од тешког бремена, које нам је вековима било насилно наметано од неких суседа и које смо морали трпељиво да носимо, те сада једном заувек да га одбацимо.»

Дакле, аутокефалија стиже кад у Скопље стигне НАТО.

НАТО је дошао. Али, НАТО није Црква.

ПАПА И МАКЕДОНИЈА             

Ако би Фанар дао октроисану „аутокефалију“ Северној Македонији, она би, на трагу цариградског пута ка унији са Римом, била још ближа Ватикану, а још даља од Срба, Руса, Бугара и остале словенске браће. Прошле, 2019. године, папа Фрањо је, својом посетом Скопљу, „мапирао“ пут којим се треба кретати.  Он је, као човек дубинских глобалистичких структура, обележио нову НАТО територију, на  коју је Ватикан бацао око у деветом веку, од доба папе Николе, што је сматрао да словенске територије ових крајева не треба да припадају јурисдикцији православног Цариграда Светог Фотија, него баш Риму, на шта му је патријарх Фотије јасно и одлучно одговорио бранећи правоверје и канонски поредак.  

Да је Ватикан заинтересован за ове просторе, видело се  и касније, када је скопски митрополит Теодосије, који је био у јурисдикцији неканонског Бугарског егзархата, 1891. године, да би створио „Македонску цркву“, покушао да, са паством, пређе на унију са Римом. Тада се обратио папском нунцију у Цариграду, Бонетију, нудећи себе као поглавара будуће унијатске Охридске архиепископије. Бонети се сложио, али званични Стамбол и званична Софија су овај подухват спречили.  

У овом тренутку, како пишу озбиљни руски аналитичари, Цариград се креће корацима од седам миља ка унији са Римом. О томе нескривено говори амерички фанариота, митрополит Елпидофор, сматрајући да унија тек што није.

Ипак, треба веровати да православни народ у Македонији није спреман да се потчини Ватикану, и да ће дивни и побожни православни хришћани битољски, кумановски, тетовски, штипски, охридски, струшки, скопски, струмички, мавровски, прилепски, кавадарачки и сви други из самог срца Балкана (православни град Охрид је мистичко срце Балкана) умети да разликују светлост од таме.

ЦАРИГРАД И НАТО       

Цариградски патријарх је одани послушник Вашингтона и НАТО-а. Он ће, ако му се нареди, поступити исто као у случају Украјине. Историчар и дугогодишњи сарадник Министарства вера Републике Србије, Александар Раковић, јасно је указао на америчке ставове када је раскол у Македонији у питању: „Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком „римокатоличком лобију“./…/ На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика. Милејди је архиепископу Јовану рекао да „српско црквено питање“ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ.“ А један од најзначајнијих стручњака за Балкан, сива еминенција Демократске странке САД, Мајкл Холцел, рекао је Раковићу 2009. да је веома важно да се питање Македонске цркве реши, али не у складу са намерама СПЦ.    

СРБИ И МАКЕДОНИЈА

Што се православних Срба тиче, ми на Балкану немамо никог ближег од наше браће и сестара из Македоније. Мислим да гајимо искрену љубав према онима који се, као и ми, крсте са три прста и суочавају се са изазовима омиљеног НАТО чеда званог „Велика Албанија“. Немамо, уверен сам, никаквих претензија према македонској државности. Не желимо никакву „Велику Србију“. Желимо да се братски загрлимо и целивамо. Желимо свима спасење у Христу. Свим силама бих поздравио дијалог епископата СПЦ са онима који траже црквени мир и слогу на Балкану, и да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Свете Тројице, Бога нашега.  Шта ће се дешавати, не можемо да тврдимо, мада смо уверени да ће наши непријатељи учинити све да нас опет посвађају, као што настоје да заувек заваде Кијев, Москву и Минск. Зато се сетимо народне изреке: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“. Нека нас Свети Кирило и Методије и дивни наши учитељи, Свети Климент и Наум, уразуме на путу Истине, која је Христос Богочовек.  

Последњи пут ажурирано ( субота, 10 октобар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.