header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ана Саприкина: Деца на Литургији: Зашто долазити са децом у храм сваке недеље Штампај Е-пошта
четвртак, 18 март 2021

 Мајчинска запажања

Богослужења у храму се одржавају сваки дан, и не само једном. Има на свету људи такве висине и начина живота који су у храму свакодневно. Али већина наших суграђана бивају у храму много ређе. Каква је "норма", и може ли се уопште у таквом случају говорити о норми? Свето Писмо, Предање, па чак и правила Сабора ту норму утврђују: као минимум једном у недељи.


Учинити један дан у седмици "даном Господњим", освештати сваку седмицу у години - то је заповест дата нам Богом:

 "Шест дана ради, и сврши све послове своје;  А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим".  зл. 20, 9-10).

+++ Како помоћи деци да заволе  дом Божији? +++

Од апостолских времена хришћани су сретали дан Господњи, дан Васкрсења Спаситеља, литургијом. Неопходност учествовања у црквеним богослужењима баш у недељу била је одређена 80-им правилом Шестог Васељенског Сабора [1]. Ако питамо сами себе, зашто сваке недеље доводити децу у храм та околност, сама по себи, може бити одговор. Али, у сваком случају, питања остају и то питања сложена. На пример: може бити да је све то прича за одрасле а не за децу? Ипак су малишани - мали људи, нису кадри преданом понашању већ се брзо умарају и смарају одрасле. А тинејџери? Они изгледју довољно одрасли али понекад се умарају не мање од деце и уљудно понашање није увек њихов одлика. Али ипак, хтели бисмо не само присуство деце на служби него и да они постепено науче да схватају, свесно да прихватају дешавања у храму.  А како помоћи деци да заволе дом Божији?

Не мислим да могу да предложим готове, универзалне одговоре. Пробаћу у неколико чланака да промислим над тим питањима, да укажем на нека могућа решења тих сложених али животно важних тренутака. Почнимо, наравно, од теорије и историје.

1. Деца су учествовала у богослужењима од даванина

Некада се може чути овакво мишљење: црквено богослужење уопште не претпоствља присуство деце, а понајмање мале деце. "Вући децу на службу" - појава је новопечена и "недостојна".

 +++ За многе свете знамо да су, још као деца, волели богослужења +++

 Али, како год сложено било то питање, ипак је могуће утврдити: од давнина су децу приводили ка Христу и деца су учествоваалаа у црквеним богослужењима. Тако, преподобни старац Пајсије Светогорац је говорио о себи да је он "од детињства долазио у храм пре црквењака" [2].  У древном споменику хришћнске писмености, "Делима апостолским" (потписани именом светитеља Климента Римског, не касније од четвртог века), описују се молитвене прозбе о оглашеним и даје се овакво објашњење:

"На свако од тих возгласа ђакона народ, како смо раније рекли, нека говори: Господи помилуј, -  а пре свих деца" [3].

   Како је дечији пост заступништво невине деце за грехе одраслих, тако је и дечија молитва за одрасле који се кају посебно важна за целу Цркву. Свети Јован Златоусти говори о томе описујући црквено богослужење:

   "...у првој молитви, коју приносимо за опседнуте, ми молимо милости; затим у другој - за оне који се кају - молимо за њих велику милост; на крају, у трећој молитви - за нас саме (у њој међу народом указујемо на невину децу) - молимо Бога о милости. Тако, како ми сами знамо своја прегрешења, то за оне, који су много згрешили и достојни су осуде, молимо ми сами а за нас саме (молитвено) представљамо као децу која се моле, опонашајући (њихову) чистоту, које очекује Царство Небеско" [4].

У Делима апостолским описана је веома уређена организација црквеног богослужења - одређено је ко, када и шта је дужан да ради да би у време службе владао поредак. И ево какав је то поредак у време Евхаристијског канона:

"Међутим, нека деца стану код амвона, и код њих нека стоји ђакон, да не би били немирни. Други ђакони нека обилазе и гледају мушкарце и жене, да не би било никакве буке, да се нико не осврће, помера или не дрема. Ђакони, такође, нека стоје код мушких двери а ипођакони код женских двери да нико не би излазио, и у време узношења да се двери не би отварале макаар пришао неко од верника" [5].

Апостол Јаков је почетак тог средишњег тренутка богослужења описао овако:

"Да нико од оглашених, да нико од слушајућих, да нико од неверних, да нико од иноверних! (не буде присутан, да изађе). Који се молите првом молитвом, изађите. Мајке, узмите к себи децу"[6].

   На жалост, није сасвим јасно, који узраст деце се има у виду, јер границе детињства су у разним временима, у разним ситуацијама биле различите. Деца, која су стајала код амвона, могла су имати и 7 и 12 година (тешко да су била старија од 12, јер је, на пример, у 4-ом веку у Римској Империји 12 година за девојчице био уобичајени узраст за веридбу, то је већ био почетак младости). И, даље, позив женама да узму децу у наручје показује да су деца, ипак, довољно мала. Не удубљујући се у  сложеност историје педагогије и историје цркве, заборављајући да је био и пероиод отказа од Крштења деце, застанимо на овоме: црквено Богослужење, при чему је оно веома "строго", од давнина је предвиђало присуство прилично мале деце.

2.   Учешће на богослужењу - део религиозног образовања деце

То, што се може условно назвати "религиозним образовањем деце", добија облик из много ствари. Почетак тог образовања је живот самих родитеља, живот по вери и у Цркви и, сходно томе, уређење целог дома према тим вредностима. Затим, подучавање разговором, подучавање основама вере, Светом Писму, Закону Божијем. И још један, неодвојиви део тог образовања: учешће деце у црквеном богослужењу.

Светитељ Теофан Затворник је писао:

"Велики утицај има на децу често ношење у цркву... уопште све црквено чудним начином загрева и храни блгодатни живот деце" [7].

И још:

"Црква, црквеност и Свете Тајне су као скинија за децу, под којом она морају бити стално... Шта више, само тиме могу бити замењена... сва средства васпитања" [8]. (скинија: шатор, обиталиште, пољски храм, који су створили синови Израиља по заповести Божјој након закључења Синајског савеза. Користи се, према Библији, као место за приношење жртава и чување ковчега савеза пре изградње јерусалимског храма, створеног строго по угледу на шатор. Још и: скинија откровења, дом Господњи).

Светитељ Јован Златоусти позива родитеље, у првом реду, наравно, очеве да упућују децу у веру, изучавају са њима Свето Писмо. Посећивање цркве у учењу светитеља представаља део домаћег подучавања Светом Писму, завршном етапом "занимања" код куће:

   "у цркву води њега (дете), узевши за руку и труди се да га водиш тамо посебно онда када се            чита поука (из Јеванђеља, пре његовог проучавања код куће). и увидећеш, како ће се он веселити, скакати и радовати се што зна оно што не знају остали, што он предвиђа, зна   унапред и прима велику корист. И онда ће се то дело запечатити у памћењу за убудуће" [9].

   Овде је и непосредни позив - "води дете у цркву". А ово је и мило: "узевши за руку". И још важније: посећивање богослужења - у радости. И практично, о чему сам подробно говорила не једном, описујући припрему децеза празнике: у дому ми проучавамо неки део из Светог Писма, а у храму тај део такође чита ђакон за време читања Јеванђеља и свештеник објашњава за време проповеди.

+++ Присуствовање деце црквеним богослужењима је неопходни део образовања детета  +++

   О томе, да је децу неопходно водити са собом на богослужења, о томе, да доводити децу у храм морају баш родитељи, о неопходности сједињавања домаћег и црквеног образовања у најширем смислу - о томе је светитељ такође говорио:

   "На представе ми често дозвољавамо да иду, а у цркву (ἐκκλησίαν) - не приморавамо никада; ако ли једном или двапут дође тамо онда остаје узалудно, бесплодно, без користи и ради забаве. Не, тако не треба да буде; али како, шаљући их у школу, ми захтевмо од њих "извештај" о наученом, тако морамо поступати и када их у цркву шаљемо или, још боље, водимо.

   Јер, не треба их поверавати другима него ми с њима ваља да долазимо овамо, и да захтевамо да запамте шта су чули и шта им је испредавано. На тај начин, за нас би било лако и удобно исправљање деце; јер ако би и код куће они, стално, слушали од нас беседе о мудрости и савете о томе шта треба радити, и овдашње беседе сјединиле би се у њима са беседама у цркви, тада би они брзо пројавили зреле плодове добре сетве [10].

Овде, по мени, светитељ је исцрпно објаснио зашто децу доводити у храм и зашто их "не треба другима поверавати него сами с њима ваља да идемо".

Посета деце црквеним богослужењима неопходни је део њиховог образовања. Пре свега децу, наравно,  на тајанствен начин у буквалном смислу образује Дух Свети учешћем у Светим Тајнама. Такође, у време богослужења сва "религиозна" знања не само да се учвршћују већ , буквално, оживљавају. И још један важан тренутак: учење код куће и домаћа молитва - то је дело лично (приватно); црквено богослужење изводи све то из личне сфере у друштвену.

 _____________

[1]Ако епископ, или презвитер, или ђакон, или било ко из клира, или мирјанин, не имајући никакве хитне потребе, или препреке, којима би задуго био онемогућен да иде у своју цркву, али пребива у граду, у три недељна дана током три седмице, не дође на црквено сабрање: да клирик буде извргнут из клира, а мирјанин да буде одлучен од општења! (80-о правило 6-ог Васељенског Сабора).

[2] Пајсије Светогорац, преподобни, О молитви. Том IV. Глава 2.

[3] Зборник древних литургија источних и западних. Анафора евхаристијска молитва. М.: Дар, 2007. С. 88.

[4] Свети Јован Златоусти, Тумачења Светога Матеја Јеванђелиста, LXXI. Сергијев посад, 1993. С. 725–726.

[5] Зборник древних литургија источних и западних … С. 98.

[6] Исто.

[7] Св. Теофан Зтворник, "Пут ка спасењу". М., 1996. С. 28.

[8] Исто. С. 31.

[9] Св. Јован Златоусти,  О сујети и о томе, како да родитељи васпитавају своју децу. § 41 //   

Антологија педагошке мисли хришћанског Средњевековља. М. 1994.С. 185.

[10] Св. Јован Златоусти, Беседа на речи: "Да се не уписује међу удовице млађа од шездесет година, која је била жена једнога мужа". (1 Тим. 5, 9), и о васпитању деце, и о милостињи //Зборник поука,  С. 338, такође "Потпуни Зборник Радова", Т. 3, Кн. 1, С. 340.

 

 

Извор:  https://pravoslavie.ru/135108.html

Превод за "Борбу за веру": Р.Ј.

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 19 март 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 64 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.