header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Упокојио се отац Јован Радосављевић, последњи српски монах - ученик Владике Николаја Штампај Е-пошта
петак, 09 април 2021

 Јуче, 8. априла 2021. године, у 94. години живота, у Новом Саду, упокојио се архимандрит Јован Радосављевић, духовник епископа бачког Иринеја. Читаоцима «Борбе за веру» био је познат по томе што нам је 2013. године, преко званичног сајта Београдске патријаршије «СПЦ.рс» претио извесним ауто-атентатом (видети: ЛИНК:) (ЛИНК:). 

Широј српској православној и друштвеној јавности постао је познат уочи недавног избора патријарха, као човек који је требао да извуче коверат са именом будућег патријарха. Но, уочи самог избора – из необјашњених разлога – од тога се одустало. Неки кажу да је томе допринео наш текст „Операција лепљиви прсти“ (овде:).

За разлику од других клирика „са оне стране“, против чијих смо се јереси и безакоња за њихова живота борили, а по њиховој смрти о њима – предајући их Суду Божијем – ћутали, о оцу Јовану пишемо. И то из следећих разлога.

Отац Јован је последњи српски калуђер који је знао Владику Николаја и био његов ученик. Живот је провео веран монашком завету, али, када је остарио, по немоћи људској, нашао се на страни новотараца, који су Николајево подвижничко наслеђе уклањали из СПЦ. Он је – као стар човек – просто био изманипулисан од стране српских екумениста и новотараца. Они су га – бездушно - злоупотребили за своје вероиздајничке работе.

Зато, не желимо да се заборави његов рад на сабирању сећања на наше монаштво и манастирски живот, а нарочито на богомољачки покрет. Молећи се Богу за покој његове душе, доносимо два сећања на великог Владику Николаја, српског Златоуста.            

 

УСПОМЕНЕ ОЦА ЈОВАНА РАДОСАВЉЕВИЋА НА ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА

Свети Владика Николај са народом

КАКО СЕ ПОСТИЛО ТРИМИРЈЕ У ЖИЧИ         

Владика Николај је људе учио строгом испосништву и подвижништву. Ево како отац Јован Радосављевић описује прва три дана Великог поста у Жичи:

«Правило је манастирско, а и од старине хришћанске, да се од Белих поклада до Чисте среде, после литургије ништа не једе и не пије, а неки то чине чак и до петка, што је у Жичи строго практиковано. Као и сви остали, покушао сам и ја тако да постим. Време се проводило у цркви на богослужењу, у свом келејном правилу и у читању Светог писма и других светих и побожних књига, као и на свом послушанију, ако су неопходна.

Први дан некако сам издржао, али сам морао да бежим далеко од кухиње и трпезарије, јер ме глад на тим местима подсећа на храну, па ме почне да боли стомак. Увече сам рано легао да бих тако скратио ноћ и време. Јест, али целе ноћи док сам спавао, сањам како сам гладан и крадем неке јабуке, па их онако неопране халапљиво једем и никако да се наједем. Затим се пробудим, а мене боли стомак и савија, па никад да сване. Постала ноћ, штоно кажу, "царева година". Најзад је дошло време за устајање. Црквењак Живорад Андрејић клепа за полуноћницу. Сви ђаци поустајаше, устадох и ја. Сви одоше брзо у цркву, онако још по мраку, а ја остадох последњи. Идем па се тетурам и заводим као да сам пијан, а ноге ме више не држе. Боле ме мишићи изнад колена и десни око зуба, а зуби чини ми се, да су се сви расклатили. Некако сам дошао до цркве, и хоћу да уђем на побочна врата до леве певнице. Али ми се нешто смучило, врти ми се у глави и стомак ме боли. Таман да отворим руком врата, паде ми мрак на очи и ја паднем на праг црквени. Кад у том наиђе отац Рафаило, свећар. Тапеља брзо као патка у ходу, па ће ми рећи: "Шта то, пиле, радиш?" Кад ме виде да ћутим и не могу да дођем к себи, повика: "Енеде, па ти се онесвестио! Јеси ли јео шта?" Процедим некако кроз зубе да нисам. Дограби ме одмах за руку, па право са мном у кухињу. Зовну куваре и рече им: "Дајте нешто овом детету да не умре од глади!" Дадоше ми неког тазе хлеба и расола, што су припремили за раднике, и том посластицом, слађом од сваке друге, повратих се некако у живот.

 Да, али сада друга мука, шта ћу рећи Владици кад ме буде питао: "Што ниси постио као и остали?" И то ми се заиста догодило. Сутрадан у среду, Владика служи у Светосавској цркви. Топла, загрејана црква, јер је још зимски период. Народа дошло пуно, па и нека деца. Ја стојим позади у цркви и ћутим. Осећам се кривим. Гледам на оне дечаке и девојчице, моје вршњаке, као на какве хероје. Хтео бих да их гласно запитам: како су издржали толико гладни? Да ли су и они сањали јабуке као ја и да ли су имали таквих мука у стомаку и болове у мишићима и око зуба, до несвести? Онда помислим: можда су пили макар чаја или воде, јер и то нешто значи. Нису, ваљда, и њихови родитељи тако груби и строги, као наши калуђери? Тако се осетим још кривљим, јер извињавајући себе, њих оптужујем. Ућутим и донесем одлуку да се догодине поправим. Владика заврши Пређеосвећену литургију и, кад дође време да се причесте светом богојављенском водицом они који су постили, Владика изађе на двери држећи у рукама велики, земљани, лакирани (глеђосани) путир пун свете воде, и уместо кашичице држао је обичну јеловну кашику у руци. Рекао је да сви који су строго постили и уздржавали се од јела и пића од поклада увече, приђу да се причесте светом водом. Тада у сви по реду прилазили, почев од старих монаха, па онда редом и онај народ, па и она деца. Сви се скоро причестише и свакоме Владика даде по три кашике оне свете воде. Само је нас неколико остало, који нисмо пришли и причестили се. Владика је то запазио, и чим смо изашли из цркве одмах ме је питао: зашто се и ја нисам причестио. И кад сам му рекао да нисам могао издржати, укорио ме је као слабића, "а други млађи од тебе издржали су", вели, "и причестили се". Обећао сам да ћу и ја идуће године издржати. Тако је и било.»

КАКО СЕ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СПРЕМАО ЗА РАТНА СТРАДАЊА

>>Европа је већ била узнемирена због Хитлерових освајачких ратова. Владика је био забринут јер је то све доживљавао јаче и схватао дубље него ми остали у манастиру. Тада смо га могли видети на свакодневним раним богослужењима са сузама у очима, где се моли усрдно на светој литургији за мир у свету. Кад је ујутру једне недеље позвао јерођакона Тимотеја да заједно у свом радном кабинету прочитају молитву пред службу Божју и свето причешће, био сам и ја присутан на тој молитви. Владика је, док је отац Тимотеј читао, стајао пред иконама и запаљеним кандилом некако светитељски мирно и свечано, а његове очи крупне и замишљене биле су овлажене сузама.

Још почетком 1940. године, а можда нешто и раније, кад сам дошао на послушаније у Владичин конак, и кад су за Европу почели смутни дани, сазнао сам да је у низу подрумских, полумрачних одељења друго с леве стране, кад се сиђе низ степенице, била Владичина за подвизавање и молчаније келија. Држали смо је чисто и уредно, али и врло једноставно. У њој се поред једне иконе на зиду, налазилаједна обична столица и једна нејасно жутом бојом обојена широка клупа са прекривеним, једним ћилимчетом и једним напола расцепљеним трупчићем под главом. То је Владичина постеља на којој се подвизавао пред почетак другог светског рата и учио добровољном трпљењу, смирењу и тамновању, вежбајући и навикавајући своје старачке кости, да се кроз такав подвиг лакше припреме за пророчки предвиђене веће тешкоће и подвиге, као што ће бити: Љубостињски притвор, крушевачки затвор, дугорочни логорски затвор, заједно с патријархом Гаврилом у манастиру Војловици. Потом долази на ред и злогласни логор смрти у Дахау, где је само чудом Божјим остао у животу, што је велики и снажни дух Владичин могао издржати. А онда, далеко од таџбине, дошло је опет потуцање по свету без свога дома и крова. Сва је та места Владика, по причању очевидаца, залио морем својих суза, не ради себе, или због малодушности и страха, већ ради страдања Цркве и свога, непријатељима завађеног, ојађеног и закрвљеног народа, која је раније предвиђао а потом слушао.

У пролеће 1941. године Владика се често повлачио на молчаније и размишљање у своју полумрачну келију и у њој се дуго молио. Тако су га у ћутању и забринутом размишљању затекли и дани око 27. марта и почетак априла са својим за све нас судбоносним догађајима.<<

Последњи пут ажурирано ( субота, 10 април 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 78 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.