header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О мом духовном учитељу – оцу Серафиму Роузу – прича попадије Марије Котар (фото) Штампај Е-пошта
субота, 04 септембар 2021

 Са великом радошћу пред цењене читаоце "Борбе за веру" доносимо причу и сећања руске попадије Марије Котар, о њеном личном познанству са двојицом духовних горостаса Православне Цркве друге половине 20. века – Светим Јованом Шангајским Чудотворцем и Преподобним Оцем Серафимом Роузом, који јој је био духовник. Текст који следи је мелем за душу, како за оне који не познају житија и учења ове двојице Божијих угодника, тако и оних који их знају. Свети Јоване и оче Серафиме, молите Бога за нас!

+ + +

Матушка (попадија – нап. „Борба за веру“) Марија Котар је супруга протојереја Сергија Котара, који је дуги низ година служио у саборном храму Свих Жалосних Радост“ у Сан Франциску код моштију Светог Јована Шангајског. Матушка је познавала Владику Јована од детињства - он је довео у њихов дом човека који јој је постао духовни отац - јеромонаха Серафима (Роуз).

Попадија Марија Котар са сином Николајем

 

Свети Јован Шангајски је увек био са нама

Добро се сећам Светог Јована Шангајског - имала сам скоро осам година када је отишао Господу. Живели смо у Сан Франциску недалеко од саборног храма „Свих Жалосних Радост“, и сећам се да је Свети Јован увек био са нама: у цркви, у нашем дому - долазио је к нама у госте.

Мој кум му је био возач, возио га је свуда и стално нам причао о њему, о његовој чудесној помоћи у разним болницама и другим жалосним околностима. Више се не сећам детаља ових бројних прича, али добро се сећам како су одрасли питали мог кума:

- Причај нам о Владики Јовану. Шта се чудесно догодило данас?

И кум је причао - сваки дан је имао нове приче: Владика је био толико проницљив да је увек знао куда треба да иде и коме је данас потребна његова молитвена помоћ.

Владика ме је увек благосиљао кад смо се срели и обично ме миловао по глави. Ми, деца, не само да смо чули многе приче одраслих о његовим чудима, већ смо и сами осетили благодат која из њега извире и, упркос детињству, схватили смо да је он свети човек. Ишли смо к њему са свим питањима и проблемима, а он је увек био пажљив према свим нашим потребама.

Храм "Свих Жалосних Радост" на насловној страни часописа "Православна реч"

 

Под окриљем молитви Светог Јована Шангајског

Како се догодило да је владика Јован тако добро упознат са нашом породицом?

 Већ сам говорила о томе да је мој прадеда био кумче цара Александра II, а да је мој прадеда, председник Окружног суда у Јекатеринбургу, у јулу 1918. године организовао истрагу о убиству његовог унука, Светог Страстотерпца Цара Николаја II. Причала сам и о томе како се мој деда борио на пољима Првог светског рата, био тешко рањен, а о њему је бринула млада милосрдна сестра, моја будућа бака. Такође сам причала о томе како је мој деда учествовао у Великом сибирском леденом походу и како су, заједно са војском, њихове породице ишле све даље према истоку.

Моја мајка је рођена 1921. године у Владивостоку, а  њена млађа сестра већ у Харбину. Тада се моја породица преселила у Шангај, живела тамо недалеко од саборног храма у част иконе Пресвете Богородице „Помоћнице грешника“ и старала се о Светом Јовану Шангајском. Бака му је прала и зашивала одежде, деда је помагао Владики Јовану у његовом сиротишту подигнутог у част Светог Тихона Задонског.

Владика Јован са децом у Шангају

 

Испред саборног храма  Пресвете Богородице "Помоћница грешника" у Шангају

Они су живели у Шангају поприлично дуго, али су потом руске избеглице морале да беже од кинеских комуниста. Тако је моја бака, заједно са владиком Јованом Шангајским, завршила на тропском острву Тубабао, а моја мајка са тешко болесним мужем и троје старије деце - у Аустралији, где су, наравно, били веома сиромашни.

На Тубабау

Поново су се окупили у Сан Франциску, где сам рођена 1958. године. Говорим о овоме укратко онима који нису читали моје претходне приче, тако да постаје јасно зашто смо тако добро познавали владику Јована Шангајског и зашто сам ја, Рускиња, рођена у Америци и тамо одрасла.

У Сан Франциску, моја породица је наставила да брине о владики Јовану, баш као што је то било у Шангају.

Сан Франциско 1960-тих година

Како је Свети Јован Шангајски довео у нашу породицу Евгенија, будућег јеромонаха Серафима (Роуза)

Ја не могу назвати Светог Јована Шангајског својим духовним оцем, јер сам за његовог живота био премлада за духовне разговоре и поуку, али захваљујући Светом Јовану такав учитељ и духовни отац појавио се у мојој младости. То је био отац Серафим (Роуз; 1934-1982). И управо владика Јован га је довео у нашу породицу. Догодило се овако.

Будући јеромонах Серафим (Роуз), а тада тек млади Американац, Евгеније (Јуџин) Роуз, студирао је од 1956. до 1961. на Калифорнијском универзитету у Берклију (иначе, и ја сам завршила овај универзитет, тек касније). Живео је у Сан Франциску, као и моја породица.

Протестант Евгениј Роуз ушао је у нашу цркву, коју је изградио владика Јован. Ушао је - и остао

Евгеније је одрастао у протестантској породици, али је од младости тражио истину и некако је у књижари видео књигу са ликом Пресвете Богородице и Богомладенца Христа. Из срца се помолио Богородици:

- Ако је у Теби Истина, онда те молим да ми покажеш пут,  како бих до краја живота могао да живим са смислом!

И Богородица је одговорила на његову искрену молитву: убрзо након тога, Евгеније Роуз је ушао у нашу цркву у славу иконе Пресвете Богородице „Свих Тужних Радост“, коју је саградио Свети Јован Шангајски. Ушао је и остао. Почео је редовно да посећује службе, прешао је у Православље 1962. године и постао верно духовно дете Светог Јована.

 

 

Владика Јован Шангајски са омладином

Евгеније је такође почео да чита духовне књиге, проучавајући руски и црквенословенски језик. Треба напоменути да је он био веома интелигентна и образована особа и савршено је познавао многе језике: читао је конфуцијанске текстове на старом кинеском, а књиге о првим хришћанским Светитељима на латинском, савршено је знао француски, затим одлично је научио руски и црквенословенски. По завршетку универзитета остављен је да студира на постдипломским студијама као кандидат за професора, али је ову бриљантну академску каријеру заменио за скромну монашку ризу.

Тада он још није био пострижен и није био рукоположен за свештеника. Познавали смо га као чтеца псалама наше цркве и нашег доброг, дубоко религиозног и веома интелигентног пријатеља.

 

 

Евгеније (Јуџин) Роуз – студент

„Православна реч“

По благослову Светог Јована Шангајског, Евгеније Роуз је заједно са матурантом Богословије Свете Тројице Глебом Подмошенским (будући отац Герман) основао мисионарско братство и отворили су продавницу књига 1964. године поред наше Саборне цркве „Свих Тужних Радост“, где су и живели. Такође су почели да издају мисионарски часопис «The Orthodox Word» - назив је дао владика Јован. Такође су почели да реиздају предреволуционарне књиге о руским подвижницима и старцима.

 

 

Корица за часопис "Православна реч"

Часопис „Православна реч“ у наше дане

 „Почео сам да изливам душу и одједном сам приметио: Очи владике Јована су затворене и он благо хрче"

У том тренутку је отворио очи и сасвим трезвено изговорио: "Наставите!"

Отац Герман се касније присетио једног од својих разговора о мисионарском братству са владиком Јованом Шангајским. Овај разговор се догодио већ око поноћи, пошто је владика, као и увек, био веома заузет и одвијао се овако:

 „Почео сам да изливам своју душу, благодарећи на прилици која ми се пружила овде... када сам одједном приметио да су очи владике затворене и да је благо хркао. Збуњен, али постпуно свестан колико он мора бити уморан, застао сам.

У том тренутку је отворио очи и сасвим трезвено изговорио: "Настави!" Поново сам почео да говорим, а он је наставио да хрче. Осетивши узалудност мог монолога, почео сам да се молим, али он је одмах отворио очи, привукао ме к себи, тако да међу нашим носовима није било више од стопе, и са апсолутном озбиљношћу захтевао да наставим. Послушао сам и одлучно изразио сва главна питања која сам морао да решим.

Док сам говорио, спавао је и хркао. Кад сам стао, он ме је упитао да ли сам завршио. Након потврдног одговора, једно за другим, тачку по тачку, одговорио је на сва питања која сам постављао док је спавао. Био сам запањен и схватио сам да не спава - само му је тело изгледало заспало од исцрпљености."

Владика Јован у својој омиљеној митри

Овако памтим владику Јована Шангајског

Ево једног од описа владике Јована Шангајског - овако смо га видели тих година, а таквим га и памтим.

 „...ниског раста са разбарушеном седом косом, у црном, са клобуком на једној страни и са прилично строгим изразом лица ... Када су га облачили, видео сам да је изузетно мршав, а то што је личило на велики стомак испоставило се да је торба, испуњена моштима Светитеља, које је увек носио на себи. У њој се налазила и икона, умотана у љубичасти сомот, са моштима његовог далеког рођака, Светог Јована (Максимовича), митрополита тоболског (1785).

Његов подрасник је био јарко паве боје, направљен од танке, јефтине кинеске „тканине за сиромахе“. Његова горња одежда, сакос, такође је изгледала необично. Иако је то било епископско одјејаније, било је направљено од белог платна, на коме су били извезени мали љубичасти и наранџасти крстови рукама деце из његовог сиротишта у Шангају. Његова митра ... више је личила на велику скуфију, необичног облика, са малим, јефтиним папирним иконама ушивеним на све четири стране. Сво његово одјејаније било је веће од његовог сопственог раста...

Али на молебану, када је шкропио светом водом, цео његов изглед се преображавао - очи су му засијале некаквом унутрашњом светлошћу, и чинило ми се да му је душа ликовала с децом, коју је обилно поливао тек освештаном агијазмом“

Поштовање општехришћанских Светитеља

Свети Јован Шангајски учио је Евгенија Роуза поштовању општехришћанских Светитеља који су се подвизавали до 11. века. Владика је чак почео да преводи њихова житија, а касније је отац Серафим наставио ово дело. За њега, као и за Владику Јована, било је веома важно да не заборавимо ове Светитеље.

Владика Јовам је једном дошао у Евгенијев мисионарски киоск и са собом донео икону Светитеља из 3. века - Албана Британског, првог Светог Мученика на Британским острвима, заједно са фотографијом цркве на којој се налази његов гроб.

Погубљење Светог Албана Британског (минијатура)

Том приликом, владика Јован је дуго говорио Евгенију о древним Светитељима Велике Британије и Западне Европе - били су му блиски као да духовно општи са њима. Очигледно, Господ је владики открио неке подробности из њиховог живота.

Десет година након блажене кончине Светог Јована Шангајског, настављајући своју бригу да се људи сећају древних хришћанских Светаца, отац Серафим (Роуз) је са латинског на енглески превео књигу Светог Григорија Турског (538-594) «Vita patrum» ("Житије отаца"). Ова књига раније није превођења ни на један језик од када је написана у 6. веку.

„Житије отаца“

1966. године Евгеније Роуз је писао:

 „Немамо нове планове за следећу годину. Вероватно још није дошло време за стварање нашег монашког братства... До сада смо још увек презаузети радом на стварању књижаре и часописа.

Кад дође време, Бог ће нам показати пут да Му најбоље служимо. Овде, у Сан Франциску, имамо владику Јована, који нас духовно води, и у овом тренутку то је све што нам треба “[1].

Након блажене кончине Светог Јована Шангајског 2. јула 1966. у седамдесетој години живота, Евгеније Роуз и Глеб Подмошенски стекли су комад земље у шуми, недалеко од градића Платина (у северној Калифорнији), и саградили тамо скит 1967. године у част подвижника благочешћа Германа Аљаског, кога је Руска Загранична Црква канонизовала 1969. Скит је касније претворен у манастир Светог Германа.

Тих година, као младој студенткињи универзитета, већ ми је био потребан духовни руководитељ, и нисам морала дуго да га тражим: отац Серафим (Роуз) је то постао.

Преподобни Герман Аљаски

Њихов живот је био сличан животу монаха пустињака првих векова хришћанства

Тамо су имали шуму, новоизграђене келије без икаквих погодности - без струје, без водовода. Не знам како су тамо живели. Њихов живот је био сличан животу монаха пустињака првих векова хришћанства, но и они су се подвизавали у топлим земљама, а овде - снег, хладноћа ...

Било је то веома сиромашно, али благодатно место: међу боровима, на врху планине, а около се пружао предиван поглед. Угодан дрвени храм. Тамо су држане дуге службе, али је било изненађујуће лако стајати и молити се на њима - тако је благодат деловала.

Иза манастирске капије, далеко од братских келија, налазиле су се мале дрвене кућице и ту смо преноћивали. Није било лежајева, и ми смо носили вреће за спавање са собом, спавали у њима у одећи и увек се смрзавали.

У свом скиту оци су радили и молили се. Купили су штампарију, штампали књиге, као у средњем веку, рукама куцали метална слова, а и ја сам им помагала - сви смо радили. Осим што су радили у штампарији, поклоници су кували и прали судове.

Неке породице су доносиле храну. У Сан Франциску је била једна продавница намирница са руским власницима, моја сестра и ја смо обично навратиле у ову продавницу пре путовања, а власници су донирали хлеб, кесе хељде и другу храну за ските. У почетку сам ишла са старијом сестром (она је 15 година старија од мене), затим са различитим поклоничким групама.

Под планином, у малом месту Платина, постојала је женска заједница, око сат времена је било потребно сићи ​​са планине до њих, али су се све оне такође ослањале на скит.

 

Отац Серафим Роуз

Отац Серафим је увек био радостан

Када је отац Серафим разговарао са поклоницима, није волео да седи, већ је више волео да хода по шуми. И није просто ходао, већ се и тихо молио и полако одговарао на наша питања.

Сећам се да је увек имао радосно расположење – на њему је почивала сама благодат, која човека чини радосним, и он слави Господа и испуњава Његову заповест:

Радујте се свагда. Молите се Богу без престанка. На свачему захваљујте; јер је ово воља Божија у Христу Исусу за вас“ (1. Сол. 5, 16-18).

Моја сестра и ја смо могле да шетамо неколико сати по шуми са оцем Серафимом – он се тихо молио и одговарао на наша питања.

Јеромонах Серафим (Роуз)

Звечарка

Да, око скита је била права густа шума, било је чак и планинских лавова (како се пума у ​​Калифорнији назива) и других животиња. Када се скит тек подизао, отац Серафим, тада само Евгеније, отишао је тамо да постави темеље штампарији. Дуго је копао испод камених блокова и био је веома уморан.

Након кратког одмора, вратио се - и у средишту својих радова угледао огромну и ужасно отровну звечарку, која је гледала право  у њега и претећи сиктала. Да га је угризла, онда се ни помоћ није могла наћи на овом пустом месту.  Он је затим узео лопату и, прекрстивши се, једним ударцем одсекао главу овој змији.

Овај инцидент је, наравно, потресао Евгенија. Од узбуђења се спустио на земљу испод дрвета, мало задремао и у лаком сну угледао свог духовног оца - покојног у то време Светог Јована Шангајског. Обрадовао сам се и питао:

- Владико, хоћете ли Ви и даље бити поред мене?

 А Владика га је умиљато погледао и потврдно климнуо главом. Затим му је Евгеније поставио још неколико питања, на која је добио одговоре - и сви су се ти одговори касније обистинили.

Владика Јован Шангајски

Бушотина

Становници скита су сами изградили све, али су се суочили са великим проблемом: скит је био на планини и тамо није било воде. Чак и само да попијете шољу воде или скувате чај, морали сте да понесете воду са собом, а до ње је био дуг пут.

Фондација владике Јована предложила је да позову стручњака да процени да ли је генерално могуће бушити за воду на таквој висини и добити воду. Када је пронађен такав стручњак, одредио је место где се може бушити. Затим су из Фондације владике Јована послали чек за плаћање будућег бунара: 3642 долара и 60 центи - то је колико су могли донирати.

Радници су стигли, направили бушотину, ставили пумпу, послали рачун за рад - а у добротворном чеку је био тачно тај износ. То је једноставно било невероватно: бројеви су се потпуно поклопили - као да се сам Свети Јован Шангајски, како је обећао, ипак налазио поред свог духовног сина.

Пожар

Ватра је дошла до крста који је стајао на граници манастирског земљишта - и сам се зауставио

У Калифорнији бивају снажни пожари, а овако нешто се догодило у шуми у близини манастира. Ватра је дошла до крста који је стајао на граници манастирског земљишта, дошао горе - и сам се зауставио. А около је изгорело на хиљаде јутара земље, то је био тако страшан пожар.

Да пламен није престао на потпуно чудесан начин, становници манастира су могли изгорети: апсолутно нису имали где да беже. Али са њима су биле и молитве Светог Јована Шангајског.

Скит Преподобног Германа Аљаског

Како су сви чекали смак света и шта је отац Серафим (Роуз) говорио тим поводом

 Седамдесетих година, из неког разлога, сви су очекивали смак света, мислили су да се приближава апокалипса - постојала је врло јака узнемиреност и страх, нека слутња последњих времена.

Но, отац Серафим (Роуз) поивао нас је да се не плашимо смака света. Подсетио нас је да о крају света не знају ни анђели, о томе зна само Отац, а камоли ми, људи.

Потребно је да живите као да би вам сваки дан могао бити последњи - а то је заиста тако: никад не знамо који дан или која ноћ ће нам бити последња. Господ је милостив и опрашта нам грехе за које се кајемо, али никоме од нас сутрашњи дан није обећан.

И отац Серафим још је тешио уплашене и говорио:

 - Не бојте се ужасних времена! Гледајте напред! На крају крајева, ако је крај света заиста близу, како ће се све то завршити?  Завршиће се Доласком Христовим у свој Његовој слави! А Његов долазак највећа је радост за нас хришћане! Зато, говорећи о последњим временима, не треба бити ужаснут, већ треба имати веру и наду да ће, када за то дође време, Господ покрити све својом милошћу и љубављу.

Још је говорио:

- Треба да чекамо не страшан крај, већ радост сусрета са Христом!

Јеромонах Серафим (Роуз)

 „Иштите царски пут!“

И још је отац Серафим често понављао:

- Никада немојте падати у крајност! Треба живети пажљиво, изабрати средњи - царски пут, избегавајући крајности. С једне стране, немојте падати у фанатизам и осуђивање. С друге стране, не раслабљујте се и немојте бити млаки. А да бисте изабрали царски пут, потребно је да имате духовно расуђивање, које се не сматра узалуд највишим духовним даром. Тешко је стећи такав дар, али ипак морате покушати да не падате у крајности.

Омиљене речи оца Серафима биле су:

- Иштите царски пут!

Живео је као подвижник, али није захтевао исти подвиг од других

 Није обраћао пажњу на свој изглед, носио је отрцану мантију, није шишао браду.

Иако је сам отац Серафим живео као подвижник и постио врло строго, никада од других није захтевао исти подвиг - с љубављу је прилазио другим људима.

Током прве недеље Великог поста, у скиту уопште нису јели, можда су појели шаку ораха. Неколико поклоника је отишло код њих у првој недељи Великог поста - нису могли да поднесу суровост њиховог живота.

Но, од нас, својих духовних чада, отац Серафим није тражио сличне подвиге.

Мало је обраћао пажњу на свој изглед, носио је стару отрцану мантију, није шишао браду - а неки су чак били у искушењу због његовог изгледа, посебно када је долазио у град из своје пустиње.

Владика Лавр (Шкурла) и јеромонах Серафим (Роуз) на конгресу младих

Отац Серафим је живео Русијом

Отац Серафим (Роуз) нас је учио да будемо православци. Он, Американац, живео је Русијом. За њега је Православље у Русији било најважније. Учио је руски и црквенословенски језик. Схватио је значај руског Православља и за време прогона Цркве и верника и чекао је препород православне Русије. Сачувала сам писмо које ми је написао на руском.

Архиепископ Антоније (Медведев) са оцем Серафимом. Скит Преподобног Германа Аљаског 1979. године

Сваки минут нашег живота треба да нам буде са Богом

Отац Серафим је често говорио о потреби постојаног чувања сећања на Бога, сваки минут нашег живота треба да буде повезан са Њим. Ово нам је, младим поклоницима и поклоницама, отворило очи и објаснило шта значи бити православни хришћанин - не само ићи недељом у цркву, већ стално чувати сећање на Бога.

Такође нас је поучавао Исусовој молитви - колико је то важно. Упозорио је на опасност, да се не треба играти с њом и покушати одмах се попети на неку духовну висину, како то почетници замишљају. Не треба тако да човек почне да чита искључиво „Добротољубље“ и одмах покушава да постигне умно-срдачну молитву о којој су говорили Свети Оци.

Подсећао је на постепеност, трезвеност, на царски пут, као и на потребу за духовним роковођењем.

Отац Серафим Роуз 1981. године
 

Како ми је савет мог духовног оца добро дошао при оснивању православне гимназије

Сви скупови посвећени прослављању Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског, Чудотворца, одржавани су у нашој кући - отац Сергије и ја смо живели у свештеничкој кући из цркве „Свих Тужних Радост“ у Сан Франциску. Целу годину смо били заузети припремама за прослављање, а када су сви напори завршени и 2. јула 1994. прослављен је Свети Јован, осетила сам се слободном после толико посла и почела сам да размишљам шта би ми још могло бити од користи урадити. Имам две универзитетске дипломе из историје и филологије, а отац Сергије и ја смо одлучили да отворимо православну школу. И тада сам се одмах сетила савета оца Серафима о подизању деце. Саветовао им је да им читају добру класичну литературу (и сам је волео Дикенса) - ово омекшава срце, учи саосећању, учи љубави према ближњима.

Саветовао је слушање добре класичне музике, посматрање лепоте, развијање осећаја за лепо. А сви савети мог духовног оца добро су дошли када смо отворили своју православну гимназију од припремног до 12. разреда.

 

Црква „Сви Тужних Радост“

Његово лице било је радосно и просветљено

Мој духовни отац Серафим (Роуз) отишао је Господу, причестивши се Светим Тајнама, 2. септембра 1982. године, у 48. години живота. Умро је од неизлечиве болести, откривене 1961. године, и пре смрти је доживео тешке болове, али након тога - лице му је постало толико радосно и просветљено да га, супротно обичају, нису покрили (отац Серафим је дуго имао неиздрживе стомачне болове, али се није жалио и трпео је да сиромашни манастир не би плаћао трошкове лечења - нап. "Борба за веру"). Осим тога, сведоци његовог погреба обратили су пажњу на потпуно одсуство запаха распадања, упркос врућем времену.

Опело за оца Серафима (Роуза) било је у манастиру Светог Германа, а испраћај је био попут православног празника, на који су дошли многи верници и свештенство из различитих делова Сједињених Држава: Руси, Американци, Грци, Срби.

Митрофорни протојереј РПЦЗ Роман Лукјанов (1927-2007) писао је:

 „... испратили смо у вечни живот првог природног Американца – подвижника, аскету и мисионара, плод проповедања Руске Православне Цркве на америчком континенту. Нека му је вечан спомен“[2].

 

ПОМОЗИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"


НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА! 

Превод са руског и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Православие.ру" 

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 септембар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.