header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Бирајте, Срби: Онога Који је Пут, Истина и Живот или оне који су дотакли дно живота Штампај Е-пошта
петак, 22 октобар 2021

 Најпре смо мислили да се не осврћемо на филм „Тома“, пошто је ту за православног човека све јасно. Али, подстакнути препоруком Николе Јовића да тај филм треба погледати (овде:), одлучили смо да, ипак, напишемо осврт на ово „филмско остварење“.

 Не слажемо се ауторовим мишљењем да би се уопште требао гледати "Тома". Јер, и пре гледања свима је јасно о чему и каквим „вредностима“ филм говори. Зашто бисмо, дакле, гледањем саучествовали у пројекту продубљивања моралне декаденције српског народа и његовом погружавању у анимализам. За то се плаћа карта.

 Тома Здравковић је наш савременик. Њега и његов живот памте многи. И сами знамо, а и други говоре - да су многе ствари у филму нереалне. Међутим, под ударом медијске машинерије - наступа масовна прелест и огромна већина  фикцију доживљава као истину. Истину да је филм - умногоме - биографски фалсификат, већина не жели да чује. Они хоће да верују да је било баш тако. Фалсификовањем биографије ради појачавања момената патништва, несреће и туге играло се на садизам гледалаца, на сапатништво и препознавање личних живљених или неживљених живота. Отуда толике сузе. Већина више воли патњу и страдање другог од његове среће, макар то и да не жели да призна. А као што се зло ефектније екранизује него добро, тако се и туга и несрећа ефектније екранизују од радости и среће.                            

Филмски критичар Владислав Панов, о томе врло јасно говори:

А да ли је то чудо од филма које се бави ликом и делом југословенског кафанског певача и касније велике фолкзвезде Томе Здравковића заиста тако велики, успешан, изузетан, па самим тим и значајан филм? Наравно да није, али то уопште није важно. Поменути лик и дело Томе Здравковића су у овом филму вешто прво дајџестирани и исфилтрирани, а онда прилагођени благодетима неодољиве приче за најшире масе којима је Тома сервиран као безмало митско биће југоносталгије. Савременицима дотичног певача и „његове“ Југе је готово невероватно да су успели да пропусте тако величанствену животну причу која се одвијала ту уз њих, пред њиховим очима. Они млађи су као омађијани Томиним узвишеним патосом, дерт-песмама које ускачу у душу и из ње извлаче исконска осећања словенске носталгије, само нама (не)разумне туге, склоности ка самоуништењу, пороцима, ваљању у блату очаја и свим осталим нијансама људске трагедије. Иако немате појма (а да ли је битно?) откуд у Здравковићу тако дубоки очај (једна Циганчица му у детињству није узвратила љубав?), препознајете га у себи. Свако, наравно, из својих разлога пушта сузе у вештим сценама филма које су смишљено, на нивоу латиноамеричких ТВ новела, темпиране да измаме сузе нежним душама, а данас је тих разлога колико хоћете. Нису Томина судбина и тужно нашпанована његова прича толико сетни колико су времена у којима се гледа овај филм о њему. Отуд „Тома“ више делује као социјални експеримент него као сентиментални филм о певачу уз чије хитове дуго чак ни кафански ветерани више не ломе чаше и секу вене. Сада када је „пробуђен“ из заборава, извађен из нафталина како то говораше у оно време, као и све присутнија југоносталгија, човек који је стицајем околности преминуо баш када и Југославија, постао је повод за призивање најдубљих емоција код људи који су, као и он, углавном, ако не у потпуности, обузети сопственим поривима, задовољствима и пороцима.                      

Он као такав је, невероватно, препоручен и од једног нашег црквеног званичника (Не од званичника, него од човек који седи на месту српског патријарха! - нап. "Борба за веру")  Беше ли бољег репрезента за естрадни порок? Што ће речи већег грешника у очима Бога и религиозних правила живота. А ипак је, ето, добар пример!? Али из данашње перспективе његов је кафански, алкохолом и коцком обузети живот у овој причи лаконски представљен као прихватљиви грех јер је саткан у једну, како кажу, велику и нежну душу која је нашкодила највише самој себи. Некада беше да је баш то највећи грех и да као такав никако не би требало да буде глорификован, посебно не без катарзе. Поменути социјални експеримент у који се нехотице претвара „Тома“ није, међутим, у томе да се доказују или опраштају греси главног јунака, чак ни да се глорификује или осуђује његов порочни живот и аутодеструктивни менталитет. Не, у питању је реакција публике на јефтине емотивне изазове који су спретно разбацани кроз 160 минута филма. Те су сцене мамац да се филму не одоли и по више пута, али су људима који су уз њих уживали да плачу послужиле као доказ да су ипак и даље људска бића способна за макар мало дубља осећања од оних на која их своди диктат свакодневног себичног и бездушног живљења међу истим таквим душевно обогаљеним припадницима људског рода. Они који се, ето, поносе што су плакали уз „Тому“ и због Томине тешке судбине (која, узгред, уопште није била тешка, посебно не по ондашњим мерилима) као да добијају доказ у сопственим очима своје и даље неоштећене људскости и осећајности иако је већина довољно емотивно оштећена и себична да нема проблема што учествује у свету који је огрезао у гресима, саможивости, суровости и управо ваљању по најгорим дубинама живота које се помињу у Томином најчувенијем хиту „Дотакао сам дно живота“. Имам снаге за сузе уз овај филм, ево плачем, дакле и даље сам човек – одзвања вероватно у многима који одлазе да гледају „Тому“. И задовољни су „Томом”“ а заправо пре свега собом. И зато одушевљење и хвалоспеви на све стране, чак и од такозване озбиљне критике. Продавница најфинијих емоција отворена је у нашим биоскопима и ко им одоли и не заплаче, ко не осети дерт и патос Томе и прошлих времена у којима је храбро водио порочни живот за пример, и није човек. Не може бити.                                

Отуд мањкавости маштаријама допуњене Томине биографије „не би ли лепше изгледала“ карикатурни и офрље набацани споредни ликови славних личности са естраде и уопште ондашње културне сцене, те трагикомична маска Милана Марића у улози Томе са гротескном протетиком огромног носа и смешном периком која неодољиво подсећа на неко од камуфлажних издања Селерсовог инспектора Клузоа у серијалу „Пинк пантер“ – никоме не сметају. Важно је да се лију сузе. А у то Томино време, у време велике Југославије, музичка сцена којој је припадао је од те озбиљне земље коју су исмевали неозбиљни – сматрана нижеразредном, па и недоличном, свакако некултурном због чега је музика многих представника „народњака“ чији је и Тома био поносни члан опорезивана као шунд. А данас се велича као најозбиљнија уметничка заоставштина наше културе. Говоре сада како је Тома био од свих вољен, да је био музичка суперзвезда Југославије. Да, али не за све. Огроман део младости оног времена је сазревао и забављао се уз сасвим другу музику и у потпуно другачијем културном миљеу, уз оне западне вредности којима се данас многи толико диче. Постојао је и сасвим отворени презир те сцене и оних који су у њој уживали. Много тога се изменило у ослобађању од стега ригидног комунизма који је више личио на капитализам него што је то случај са овим модерним капитализмом у коме имамо срећу да коначно неспутано уживамо. Тако Тома из нафталина постаде, како у текућој какофонији хистеричних панегирика у медијима и од стране „струке“ неко рече – наш Жак Брел?! А ондашњи је шунд данас уметност! Заиста смо, како говораше Тома Здравковић, дотакли дно живота“ („Печат“).

И тако,  уместо покајања – алкохоличарски сентиментализам.

Тужно је гледати како народ Светог Саве хрли широким путем који води у пропаст. Како огладнеле и ожеднеле душе своје покушава да нахрани оним што није јело и напоји оним што није пиће.

Сав живот Томе Здравковића је, заправо, негација живота, највећег дара којег је Бог дао човеку. Сав трагизам његовог живота сажет је  речима његове песме „Уморан сам од живота“. То је чист нихилизам. То је промашај Божијег назначења и плана за човека. Промашај смисла. А смисао је да се овим привременим животом задобије вечни живот. Како се грех умножавао, тако се људски век скраћивао. Јер је живот људима – отпалим од Бога - постајао терет. Старозаветни праведници умирали су „сити живота“, као што пише за Авраама. Али не у нихилистичком смислу као Тома, већ у оном мистичком – који је изразио Свети Апостол Павле речима „Имам жељу умрети и са Христом бити (Фил. 1, 23).

И већина гледалаца „Томе“ чине исту погрешку коју је чинио и несрећни Тома. Управо по речима архимандрита Саве Светогорца „Једна од највећих ђавољих обмана, помоћу које је он многе уловио у наше време, јесте заблуда да човек може примити радост од тела и бити срећан захваљујући свом телу.“ Јер, срећа и радост су душевне категорије, а не телесне. Зато се ни испуњеност душе не може задобити оним што је пролазно и пропадљиво - од тела и од земље. Истинско блаженство долази од Духа Светога, од дарова Које Он даје.

О томе све нам је речено у причи Господа нашега Исуса Христа о жени Самарјанки.

Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека; него вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4,13-14).

Они, дакле, који опет и опет пију воду која не толи жеђ (душе), проживеће и протраћиће цели свој живот у њеном тражењу и жедни ће помрети. А онај који пије од воде коју Бог даје, никада неће ожеднети и сит ће ући у Царство које Бог обећа онима који Га љубе.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 23 октобар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.