header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Протођакон Бојан Чечар: Исихазам, а не "Старлинк" - Свети Григорије, а не Илон Маск Штампај Е-пошта
четвртак, 02 фебруар 2023

 Сваки, иоле пажљивији посматрач, може без икаквих тешкоћа примјетити да вријеме и простор у којем живимо сваким даном све више попримају контуре дигиталног и електронског. Велика постигнућа на пољу савремених најсофистициранијих технологија, вјештачке интелигенције и интернета су напросто запљуснула пажњу људи и као такве су се суверено позиционирале на пиједесталу интересовања савременог човјека.


Паметни телефони, паметни аутомобили, паметне куће и станови, паметни градови, а зашто не, на крају и паметни васколики свијет, путем немилосрдног маркетинга,уграђени су у људску свијест као нешто што је пријеко потребно и без чега се не може.

Савремени човјек доведен је до таквог нивоа зомбиране свијести, да готово ништа више критички не промишља и не процјењује, него све што му се понуди слијепо прима и граби.

Од 2008. године када је Стив Џобс представио први смартфон (паметни телфон, тзв. Iphone 1. генерације) човјек је напросто упецан брзином и погодностима које савремени уређаји пружају. Руку на срце, треба признати да су они живот савременог човјека заиста олакшали: боља повезаност људи, бржа доступност информација, знања и научне литературе свим људима, у свим  крајевима свијета, могућност рада преко инетернета (програмерске дјелатности, курсеви страних језика, интернет купопродаја, итд.). Од те 2008. године, па до данас, тржиште паметних уређаја је доживјелу праву експанзију. Из године у годину ти уређаји доживљавају новије верзије, па смо тако данас (2023.) од уређаја Iphone 1 дошли до уређаја Iphone 14 max pro. Ријеч је о све јачим процесорима, све већим просторима мјереним у гигабајтима (а како ствари стоје ускоро и у терабајтима), све јачој камери и све јачим интернет сигналима (3ге, 4ге, а ево сада и 5ге), итд. Поставља се питање куда све то води и који је крајњи циљ те муњевите надградње перформански паметних уређаја (и да ли га уопште има) ?! Ако погледамо вектор кретања модерне науке, одговор на ово питање би могао да буде тај да је жеља савременог човјека да све што постоји - биљке, животиње, куће, станове, градове, људе па и цијели свемир – повеже на интернет свега. Можда ће некоме одговор на ово питање звучати превише футуристички, али, с обзиром на то да се овај домен науке развија експоненцијалном брзином, онда та будућност није више нешто незамисливо и недодирљиво.

Међутим, идеја о повезаном и умреженом свемиру није оригинална замисао савременог човјека. Ова идеја постоји од још од искона. Могуће је да је она и послужила и као несвјесна инспирација за дигитално умрежавање свега. У Светом писму дат је опис стварања свијета, у којем се говори да је Бог створио човјека последњег у низу стварања и да га је поставио за господара цијеле творевине. Створио га је „према Своме лику“ (Пост. 1, 26) тј. да личи на Њега. У том првобитном свијету, све је било умрежено и повезано и то кроз нестворену благодат Божију, која је до свијета била спуштана и одашиљана управо кроз човјека.

Остваривана је таква врста комуникацје, мреже и причешћа, какву ниједна дигитализација ни интернет мреже овога свијета никада неће постићи. Цијела творевина је у човјеку препознавала свога господара, јер се кроз њега непрестано хранила бесмртним соковима божанске силе и благодати. На тај начин је све било у хармонији и савршеном поретку. Пад првоствореног човјека, Адама, прекинуо је доток нестворене благодати Божије до човјека, а самим тим и до цијеле творевине. Тако је дошло до „одпричешћивања“, „одмрежавања“, одумирања и разбијања свега у ситне комадиће. Наступила је епоха гријеха, бола, распарчавања и смрти.

Овде ћемо покушати да покажемо да је право исходиште идеје „умрежавања свега“  у ствари метафизичког и религијског поријекла, те да је ова идеја компатибилна са човјековим бићем једино ако је на овај начин, духовно, поимамо, а да је данашња тендеција умрежавања цијелог свијета кроз дигитализацију и интернет - њен сурогат и карикатура.

Да бисмо то што успјешније урадили, овдје ћемо се позвати на два најупечатљивија репрезента једног и другог гледишта – Илона Маска и Светог Григорија Паламу, односно на оно што најтачније одсликава њихов живот и рад – на систем сателита „Старлинк“ и на познату православну монашку праксу „исихазам“.

Илон Маск - Старлинк

Иако Илон Маск није једини који данас активно ради на „умрежавању“ свега и свачега, њега узимамо као парадигму, јер је он најеклатантнији примјер савременог предузетника и „интелектуалца“ од утицаја на цијели свијет. Он је персонификација свих научно-технолошких достигнућа савременог свијета. У последње вријеме постао је прави „суперстар“, нарочито након куповине друштвене мреже „Твитер“.

Илон Маск (рођен 1971. године у Преторији у Јужној Африци)  је бизнис магнат (или како он за себе каже „бизнис магнет“) и инвеститор. Он је оснивач, директор и главни инжењер у компанијама SpaceX, Tesla Inc и The Boring Company, a саоснивач у Neuralink-а и OpenAI-у; предсједник Musk Foudation-а, и однедавно - као што већ поменусмо – власник једне од најполуларнијих друштвених мрежа Twitter. Познате су његове аспирације за одлазак на Марс и насељавање истог. Он је уједно и најбогатија особа у 2022. години, чије се богатство – према Forbes листи као и према Bloomberg Billioners Index - процјењује на око 174 милијарде долара. Његов лик и дјело су напросто преплавили све врсте медија. Куповином  друштвене мреже Твитер постао је прави „дигитални Робин Худ“, јер се ставио "на страну народа“ а против наратива званичних, одн. ,,мејнстрим“ медија, који већ неколико година у назад промовишу такозвану „woke“ агенду. Често на свом Твитер налогу прави мале анкете. гдје пита људе шта мисле о одређеном питању. Онда то стави на гласање и која избор која има највише гласова, Маск крунише чувеном латинском максимом „vox populi, vox dei“ (глас народа, глас бога). Ипак, ми ћемо се овдје позабавити једним много озбиљнијим доменом његовог занимања, а то је свакако корпорација за производњу свемирских летјелица, лансера и направа за сателитску комуникацију – SpaceX. У оквиру SpaceX-а, налази се и Старлинк.

Старлинк је интернет констелација сателита, која за сада интернет мрежом покрива до 40 земаља. SpaceX је почео да лансира сателите у свемир од 2019. године. До септембра 2022. године Старлинк у себе укључује преко 3 000 малих сателита и то у ниској Земљиној орбити (ЛЕО орбити на око 550 километара од Земље) који комуницирају са пријемницима који се налазе на земљи. Почетком 2020. године, лансирање и кретање ових сателита могло се у вечерњим сатима видјети голим оком, на нашим просторима. SpaceX планира да лансира око 12 000 оваквих сателита са могућом екстензијом до 42 000 сателита. До јуна 2022. године Старлинк пружа интернет за око 500 000 потрошача.

Познато је да се ови сателити, од 2022. године, користе и у ратним дејствима у Украјини. Илон Маск је омогућио да се путем ових сателита у реалном времену прати кретање руске војске и да се о томе обавјештава украјинска војска.

Циљ Старлинка је да до 2024. године постане глобални провајдер интернета, тј. да не постоји више ни један једини кутак на земљи у којем се неће моћи приступити његовој 5Г интернет мрежи1. Процјењује да ће снага овог интернета износити до 150 мегабита у секунди. Осим интернета за мобилне телефоне, Старлинк ће обезбјеђивати интернет и за самоуправљајуће електричне аутомобиле2 из друге Маскове фирме Tesla inc. По свему судећи, Старлинк ће бити увезан и са једним од, можда, најконтроверзнијих Маскових достигнућа – Неуралинком. Неуралинк је неуротехнолошка компанија која се бави развојем компјутерских направа, које ће бити могуће имплантирати директно у људски мозак. Ради се о својеврсној симбиози човјека и машине, која пријети да измјени свијет какав познајемо.

Како то ће све то да функционише? На званичном сајту Неуралинка3 можемо прочитати сљедеће: „Познато је да у људском мозгу постоји 86 милијарди неурона и да они шаљу и примају информације. Иако постоје различити типови неурона, они се генерално гледано могу подјелити на три дијела: дендрит који прима сигнал, ћелијско тијело сома које израчунава сигнал, и аксон који одашиље сигнал. Неурони нашег мозга се повезују један са другим да би слали и примали сигнале кроз аксон-дендритске везе зване синапсе. Неурони комуницирају кроз електричне сигнале. Акциони потенцијали изазивају синапсе да ослобађају неоуротрансмитере. Ови мали молекули се везују за рецепторе на дендритима, отварајући канале који узрокују да струја тече кроз неуронску мембрану. Када неурон прими „праву“ комбинацију спациотемпоралног синаптичког инпута, он онда покреће акциони потенцијал. Ми смо у стању да снимамо електричне сигнале у мозгу, тако што ставимо електроде близу неурона како бисмо детектовали акциони потенцијал. Снимање са многих неурона нам омогућава да декодирамо информације које представљају те ћелије. На пример, у деловима мозга који су повезани са кретањем, неурони представљају намјераване покрете. У мозгу постоје неурони који носе информације о свему што видимо, осећамо, додирујемо или мислимо. Наш циљ је да направимо у потпуности уградиву, козметички невидљиву компјутерску направу повезану на мозак (BCI= brain-computing interface) која ће вам омогућити да контролишете компјутер или мобилну направу где год да одете. Танке нити микронске скале би биле убачени у област мозга која контролише кретање. Свака нит садржи много електрода, које повезује са имплантом званим „Link“ (Веза). Циљ је дакле, директна веза између мозга и технологије коју свакодневно користимо. Иако је иницијална намјера била да се кроз ову технологију помогне људима са парализом да постану независни од помоћи других људи, ове направе се тренутно праве тако да једног дана људима дају способност да комуницирају лакше кроз тексуалне поруке или разговарају, да истражују на интернету, или да се креативно изразе на неки други начин.“4 „Link“ је само почетак када су у питању компјутерске направе које се уграђују у мозак (BCI). Како се ова технологија буде развијала, у Неуралинку намјеравају да повећају канале комуникације са мозгом, како би допрли до што више предјела у мозгу и новим облицима неуронске информације. Они вјерују да ова технологија има потенцијал који би омогућио лијечење широког спектра неуоролошких потешкоћа, враћање сензорних и моторичких функција, а можда прошири и начин на који ми долазимо у интеракцију једни са другима и како доживљавамо свијет око себе.5 Илон Маск је чак изјавио да ће он себи уградити ову направу чим буде спремна.6 Као што видимо, Неуралинк се наводно прави како би послужио у медицинске сврхе. Међутим, већ дуже времена у научном свијету се говори о томе, како у будућности, главни задатак медицине неће бити само лијечење болесних људи, већ надградња здравих у „полубогове“7. Та надградња би се могла кретати у три правца: путем биолошког инжињеринга, киборг-инжињеринга и путем инжињеринга неорганских бића 8. По свему судећи Неуралинк је само један корак који нас, полако, али сигурно, води ка тој надградњи.

Ако се којим случајем оствари успјех у повезивању мозга, као најсложенијег људског органа, и компјутерске направе повезане на интернет, то ће онда значити да ће и са сваким другим органом у људском тијелу моћи да се уради исто.

Познат је велики заједнички рад љекара и инжењера у циљу производње бионичких тј. вјештачких органа. Бионичке руке, ноге, бубрези, срце, простата, јетра и други органи ускоро би могли да постану доступни широким народним масама. Ко зна, можда ће уградње ових органа покривати и здравствено осигурање. A, ако се то спроведе на људима, онда више препрека нема. Све ће бити увезано у један јединствени систем протока интернет података, тј. у интернет свега (енг. internet of all things). Њиме ће руководити веома моћан алгоритам вјештачке интелигенције. Све, значи све: „наша тијела, наравно, али и аутомобили на улици, фрижидери у кухињама, кокоши у кокошињцима и дрвеће у џунгли – све треба да буде повезано на интернет свега.

Фрижидер ће надгледати број јаја у својој фиоци и обавјештавати кокошињац када је потребна нова испорука. Аутомобили ће разговарати једни с другима, а дрвеће слати извјештаје о временским приликама и ниову угљен-диоксида 9.

Према неким предвиђањима, ниједан дјелић свемира неће остати неповезан с том великом мрежом живота. Старлинк, Неуралинк, паметни аутомобили, куће градови, бионички органи, све су то само кораци који нас воде као овом дигиталном кошмару. Квази- религија која ће сâма да изникне из оваквих научних подухвата зваће се „датаизам“10 (енг. data – податак).  Свемоћни алгоритам ће кроз интернет увезаност цијелог свијета у реалном времену да скупља податке о свему и свачему и да их похрањује у гигантску базу података познату као cloud („облак“). На тај начин доћи ће се до имортализације људи. Све о нама ће бити ту похрањено – од рођења па до смрти. И сâми смо свједоци да дигитализација полако улази у све поре нашег друтшва. Од "e-beba" (дигиталних сертификата који се већ дјеле у нашим породилиштима) електронских здравствених књижица, електронских дневника и књижица у школама, па све до дигиталних вакциналних сертификата. Чини се, да су ово први кораци у циљу почетка прикупљања огромне количине података о свакоме од нас.

Свети Григорије Палама - Исихазам

Нема никакве сумње да је савремени човјек направио заиста велики искорак када су у питању наjсофистицираније информационе технологије. По свему судећи, тај напредак ће се и даље кретати све брже и брже.

Циљ нашег писанија је у томе да покажемо како је цијели овај научни напредак, заправо, последица сурогаћења и окретања наглавачке Божијег Промисла, Смисла, односно Логоса.

Наспрам Божијег Промисла, Смисла илити Логоса, постављен је најзлатнији кумир кога су људске руке икада створиле - вјештачка интелигенција. Она преузима улогу Божијег сурогата као вјештачка промисао, вјештачки смисао и вјештачки логос. Да бисмо показали како идеја о „увезивању цијелог свијета“ није ништо ново, већ да тај појам постоји још од настанка свијета, овдје ћемо се позвати на  учење једног од највећих Светих отаца Православне Цркве – Светог Григорија Паламу.

Свети Григорије Палама (1296-1359.) био је солунски архиепископ, истакнути православни богослов и бранитељ свештене монашке традиције – Исихазма. Он води поријекло из једне племићке малоазијске породице, која је припадала вишем службеничком слоју Византијског царства. Замонашио се на Светој Гори, када је имао 21 годину. Неколико година касније, саградио је себи келију у једном сеоцету код Верије и живио је строгим испосничким животом око пет година, окружен десетином других пустињака. Био је исихаста и велики дио живота је провео у потпуном ћутању. Боравио је пет дана у току седмице сâм у својој келији, одакле је излазио само суботом и недељом, када би ишао у манастир Лавру на Богослужења. На Свету Гору се вратио 1331. године и посветио се контемплантивном животу у исихији (мировању, ћутању и молитвеном тиховању).

Када је настао спор по питању оптужби Варлаама, монаси су се обратили Григорију Палами да узме у одбрану њихову ствар. Палама пише бројна дјела у којима брани исихасте, тврдећи да познање или „виђење“ Бога јесте чин искуства. Најпознатије дјело Светог Григорија, у којем је до кољена потукао Варлаамову аргументацију су „Тријаде у одбрану свештених исихаста“. Ту Свети Григорије Палама објашњава да је преображењска свјетлост била нестворена, као одговор Варлааму, који је богохулно тврдио да је преображењска свјетлост, коју су апостоли видјели на гори Тавор, била створена, сâмим тим што је њима било могуће да је виде. Апостоли су били у стању да преображењску свјетлост виде својим створеним очима, будући да су и сâми постали причасници те свјетлости, те су се и њихове очи преобразиле и оспособиле за њено гледање, објашњава нам Свети Григорије.

Он се упокојио 1359. године у Солуну. Православна Црква га 1368. године канонизује за свеца. Његове мошти се чувају у истоименој цркви у Солуну.

Управо ова нестворена свјетлост или благодат Божија, јесте сила која увезује "све и свја" и доводи у најорганскију могућу везу са Богом, другим бићима и са цијелим универзумом. Човјек је биће заједнице, јер је, и створен „по лику“ Тројичног Бога.

Свети Григорије каже да се то показало приликом стварања првог човјека, Адама, као и приликом његовог пресаздавања у Христу. Приликом стварања првог човјека, у Светом Писму читамо да се Света Тројица консултује са Сâмом Собом и каже: „Да начинимо човјека по својему образу и подобију“. „Стварајући у Адаму нашу природу, откривајући и дајући човјеку живоначалног Духа удахнувши  га у њега, упоредо је открио и тројичност испостаси стваралачког Божанства, док су све остале творевине саздане једном ријечју Логоса и Оца који говори. Тако је и сада, при пресаздавању наше природе у Христу, откривши се са пренебеских висина и силазећи на Њега док се крштавао у Јордану, Дух Свети открио и тајну најузвишеније и свемогуће Тројице. Човјек је једино биће које је саздано по лику Тројичног Бога. Чувствене и бесловесне животиње посједују само животворни дух, али он није способан да постоји сâм по себи, при чем уопште не посједују ни ум, ни разум тј. ријеч (λόγος).  Бића која су у потпуности изнад чувственог, тј. архангели и ангели, као умна и словесна бића (разумна) будући да посједују ум и разум (ријеч, логос), не посједују животворни дух с обзиром да немају тијело, које би тај дух оживотворавао. Будући дакле да човјек посједује ум, разум (ријеч) и животворни дух који оживотворава тијело, једино је он образ троипостасне природе.“11

Човјек је, дакле, једна врста сабрања (συνδρομή) цјелокупне творевине, будући да је заједничар свих и свега12. Наши прародитељи Адам и Ева су прије пада заиста то и били. Цијели универзум – како духовна, тако и материјална природа - се кроз нестворену благодат сабирао у њима и тако узносио до Бога. „Адам је прије преступа био заједничар тог божанског озарења и свјетлости и, будући заиста одјевен као у неку свечану одежду славе, не бијаше наг нити се стидио што је наг, него украшен бјеше неупоредиво више, да је и описати немогуће, од оних којих сада на себи носе дијадеме украшене мноштвом злата и драгог камења“13. Иако је човјек ову могућност сабрања – заједничарења са цијелокупном творевином изгубио након „првородног гријеха“ и избацивања из раја, ту нам могућност враћа Господ наш Исус Христос. Управо, на гори Тавор за вријеме Свога Преображења „ову нашу природу, услед преступа, срамотно обнажену од овог божанског блистања и свјетлости, Логос Божији је, помиловавши и по човјекољубљу примивши, изабраним међу Ученицима на Тавору показао поново и у још већој мјери одјевену у ту божанску светозарност, него што је некада била, и јасно представио какви ћемо ми, који вјерујемо у Њега и задобијемо у Њему савршенство, бити у будућем вијеку.14

Виђење ове свјетлости је и сједињење. Пошто се у свјетлости види свјетлост, и онај који види свејтлост, пребива у сличној свјетлости и одвојивши се од свега другог, (ум који види свјетлост) и сâм у цјелости постаје свјетлост и уподобљава се томе што види, боље рећи несмјешано се сједињује са њом, пошто и сâм јесте свјетлост и види свејетлост посредством свјетлости. Па ако погледа себе, види свјетлост, ако погледа у то што види, и то је свјетлост; а ако погледа оно кроз шта види, и то је свјелтост; сједињење је дакле, у томе да све то јесте једно, тако да онај који види свјетлост, не може разликовати ни то што види, ни шта је то што види, осим тога што сам јесте свјетлост и што види свјетлост другачијом од свјетлост што постоји“15 (овоземаљске свјетлости)16.

Сједињење са овом, нествореном божанском свјетлошћу, јесте управо увезивање свега у универзуму, све постаје једно, све постаје та нестворена свјетлост. Главни проводник нестворене божанске благодати до свих осталих створења јесте човјек. Он се тако, на најбољи могући начин уподобљава Светој Тројици. Као што Света Тројица сабира све у себе, тако сада и човјек – будући слика Свете Тројице - благодаћу Божијом постаје извор сабирања и увезивања цијеле Божије творевине и довођења исте у хармонију са Богом, човјеком и са самом собом.

Нестворена Благодат Божија, Свете тајне и Светитељи Исихасти

Ово опитовање нестворене благодати Божије која увезује све, није само пука флоскула или неки реликт прошлости, већ је оно и данас доступно свима онима, који то зажеле у светотајинском животу Православне Цркве. Свете тајне Крштења, Миропомазања и Причешћа јесу управо путеви којим човјек може да дође до нестворене благодати Божије тј. до Живога Бога. На тај начин, он поново постаје оно што је одувијек и требало да буде – проводник нестворене Божије благодати до васколиког универзума тј. цар и свештеник. Сва природа дрхти и чека да се јаве синови Божији (Рим, 8, 19).

Светитељи Православне Цркве су управо ти синови који су се сјединили са Богом кроз Његову нестворену благдат, па су је онда даље одаслали на друге људе и на цијелу Божију творевину. Они су живи доказ да је Бог Жив и да нествореном благодаћу својом, кроз човјека, као кроз какав инструмент (предајник) увезује цијели свијет у једно. Сви велики светитељи и подвижници Православе Цркве су живјели у духу исихазма.

Навешћемо примјер чувеног руског светитеља Светог Серафима Саровског, који се у потпуности сјединио са нествореном благодаћу Божијом. Познато је да је ту нестворену свјетлост Божанског Духа учинио видљивом свом пријатељу, тада чувеном сибирском велепосједнику, Николају Мотовилову. Према писању Мотовилова, то се десило на сљедећи начин:

„Тада ме отац Серафим веома снажно ухвати за рамена и рече ми: - Ми смо обојица сада, баћушка, у Духу Божијем, и ја и ти....Зашто гледаш у мене? На то ја одговорих: - Не могу баћушћа, да вас гледам, јер се из ваших очију муње лију. Ваше лице постало је свјетлије од сунца, а моје очи копне од бола. Отац Серафим рече: - Немој се плашити, Ваше богољубље, и Ви сами сте сада постали свијетли, као и ја. И Ви сте сада у пуноћи Духа Божијег, иначе Вам не би било могуће ни да мене видите таквим. – И приклони к мени своју главу, па ми тихо на ухо каза: - Благодарите Господу Богу за неизречену милост Његову према Вама. Ви сте видјели да се ја још нисам био ни прекрстио, него сам се само мислено у срцу своме помолио Господу Богу и унутра у себи изрекао: Господе, удостој га да јасно и тјелесним очима види силазак Духа Твојега, којега удостојаваш слуге Своје онда када благоволиш да се јавиш у свјетлости величанства славе Своје! И, ето, баћушка, Господ је магновено испунио смирену молбу убогога Серафима!....Како, дакле, да му обојица не благодаримо на овоме Његовом неизрецивом дару? Ни великим пустињацима, баћушка, Господ Бог не јавља тако милост Своју увијек. Ова благодат Божија благоизвољела је утјешити скрушено срце ваше као чедољубива мајка, и то на заузимање сâме Мајке Божије...Зашто ме, баћушћка, не погледате у очи? Просто погледајте, не бојте се – Господ је с нама! – Послије ових ријечи ја погледах у његово лице, и тада ме спопаде још већи страх и трепет дивотни! Замислите – у срцу сунца, најсјактавијем блиставилу његових подневних луча, лице човјека, који са вама разговара! Ви видите покрете његових усана, изразе његових очију који се мијења, чујете његов глас, осјећате да вас неко рукама држи за рамена, али не само да не видите те руке, него не видите ни сâми себе, нити прилику саговорника свога – ништа осим засљепљујуће свјетлости која се разлива на даљину од неколико хвати свуда око нас и обасјава јарким бљеском својим и сњежну пољану, и сњежне пахуљице што су одозго засипале и мене и великог Старца. Може ли се уопште и замислити стање у коме сам се ја тада нализио?! – Шта, дакле, осјећате сада? – упита ме о. Серафим. – Нешто изванредно лијепо – рекох ја. – Но, како то лијепо? Шта заправо осјећате? – Осјећам такву тишину и мир у души својој да то никаквим ријечима не могу да изразим!“17

Будући да је Свети Серафим био преиспуњен нествореном благодаћу Божијом, цијела природа око њега се и сâма напајала соковима те благодати. Познато је да су му се клањале и дивље звијери. На иконама Свети Серафим се често слика са великом медвједом, који је долазио код њега у келију. Слично искуство имамо и код једног савременог исихасте, Светог старца Пајсија Светогорца. Према једном његовом свједочанству, он се молио цијеле ноћи до јутра и „у цик зоре, дакле, појави се – шта да ти кажем, то се не може описати, не може се ријечима исказати – некаква свјетлост, која потиче из твоје унутрашњости и цијелог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од цјелоноћне борбе, осјетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмјерној радости и милини. Свануло је, изашао сам напоље, почео сам да радим своје рукодјеље – био сам столар – а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изашло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живио сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто“18.

Једном другом приликом, старац је испричао сљедеће искуство: „Десило се једном да сам отишао на три мјесеца, а тамо куда сам отишао, све то вријеме нисам имао прилике да видим људско лице. Послије три мјесеца нисам знао који је дан, колико је времена прошло, који је празник био оног дана.“19 Чувени старац Порфирије Касокаливит, такође, је имао слична искуства. Он каже: „Духоносац, што значи човјек који у себи има Духа Божијег, пази на све крај чега пролази. Он је сав око, сав чуло мириса. Сва су му чула  жива, али жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и све чује - Види птице, камен, лептира... Када некуд пролази, осјећа све око себе, на примјер мирис који однекуд допире. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Благодат му даје да има усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свиме што постоји. Ово сам доживио када ме је (нестворена) 20 благодат посјетила у Светој Гори. Сјећам се славуја како је напињао своје грло међу дрвећем, са крилима забаченим унатраг, да би пјевао са што више снаге.“21

Исихазам, а не Старлинк  – Свети Григорије, а не Илон Маск

Потребан нам је један православни идеал живота – исихастички идеал. Као што се Свети Григорије Палама успротивио Варлаамовом схватању појма благодати Божије, тако исто и ми данас имамо задатак да укажемо на опасност опскурног експериментисања у погледу органског повезивања човјека и технологије. Не треба очекивати да ће нас цијели свијет чути и схватити. Међутим, људи који припадају Православној Цркви би требало добро да се замисле.

Може се, без икаквог претјеривања рећи да је Варлаам и био претеча данашњег техноцентричног свијета. Када се у обзир узму критике које му спочитава Свети Григорије, а које се прије свега односе на Варлаамово поимање Таворске свјетлости као материјалне, и на његово уздање у световну науку (философију) као начин богопознања, јасно је да је он класични представник западног схоластичког духа. Западни схоластицизам, на посредан начин је и узрок појаве ратоборног атеизма на западу, а сâмим тим и материјализма и нихилизма.

Цијела западна мисао од тренутка одвајања од Православне Цркве, све више је тонула у схоластицизам, рационализам, атеизам, материјализам и нихилизам. Одбацивши могућност сједињења створеног човјека са нествореном благодаћу Божијом, Варлаам, а и цијели Запад се поклонио људском разуму. Најцитиранија особа на Западу у то вријеме нису били свети оци већ Аристотел. Као природна последица једне такве кретње науке на западу, врло брзо се завршило у атеизму, материјализму и нихилизму. Запавпши у овакав духовни ћорсокак, западни човјек је одбацио Бога и све своје умне и физичке силе подредио проналаску спасења у науци.

Последњи домет кретње западног научог ума, и његове потребе да материјално уреди свијет, јесте управо техноцентризам, тј. информационе и дигиталне технологије. То би био онај свијет о којем је говорио Достојевски у свом дјелу „Записи из подземља“ а који он још назива и „кристални дворац“. То би био свијет „без суза“ који је заснован по математичком принципу 2+2=4.  У њему би свега било у изобиљу. Било би свега, осим слободе.

Ако преведемо ово на савремени дигитални језик, све што постоји било би увезано на „интернет свега“, а „дигиталним крвотоком“ таквог свијета би циркулисао и управљао „свемоћни алгоритам“ који би непрестано бринуо о томе да све буде беспрекорно. Проблем настаје у моменту када се увиди да у таквом свијету не би било слободе. А слобода је највећи дар који човјек посједује.

Нарочито треба бити опрезан, јер ова најновија технолошка достигнућа, врло лако могу да буду оно о чему се говори у Светом Писму – припрема за примање жиг звјери. „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом. Да нико не може купити ни продати, осим ко има жиг, име звјери или број њена имена.“ (Отк. 13. 16-17). Као што видимо, када је у питању Старлинк, Неуралинк, бионички органи, без устезања се говори о физичком сједињењу човјека и техонологије.

С друге стране, знајући све ово, ми, Православни хришћани, не би смјели гурати главу  у пијесак као ној, већ бисмо морали будно отворити очи и пажљиво пратити шта се све догађа на пољу науке и технике. Ако тако будемо радили, онда ћемо на вријеме имати  спреман одговор на изазове који се пред нас буду постављали. Ми, Православни хришћани имамо итекако моћно оружије за борбу која предстоји. Православни исихазам би требало да буде наш свети пут, наша звијезда водиља, а уједно и наш порука савременом свијету, који стоји над техноцентирчним и технолатријским амбисом, да постоји излаз и избор. Тај излаз и тај избор јесте, управо, исихастичко сједињење са Богом кроз нестворену благодат.

***

Напомене:

[1] https://www.starlink.com/technology

[2] https://www.tesla.com/

[3] https://neuralink.com/

[4] https://neuralink.com/

[5] Исто.

[6] https://www.cnbc.com/2022/12/01/elon-musks-neuralink-makes-big-claims-but-experts-are-skeptical-.html

[7] Јувал Ноа Харари, ,,Homo Deus (кратка историја сутрашњице)”, Лагуна, Београд 2018, стр. 428.

[8] Исто, стр. 60-61.

[9] Исто, стр. 468-469.

[10] Исто, стр. 467.

[11] Свети Григорије Палама, Господе, просвети таму моју – Сабране беседе, Образ Светачки, Београд 2005. , стр. 500-501.

[12] Радовић, А. , Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами, Манастир Острог 2006, стр. 45.

[13] Свети Григорије Палама, Сабране беседе, стр. 143

[14] Исто, стр. 143.

[15] Свети Григорије Палама, Слова у одрбану светих исихаста, Беседа, Нови Сад 2012. , стр. 355-356.

[16] Прим. Б. Ч.

[17] https://istinoljublje.com

[18] Свети старац Пајсије, Чувајте душу, Образ Светачки, Београд 2006, стр. 6.

[19] Исто, стр. 6

[20] Прим. Б.Ч.

[21] Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Беседа, Нови Сад 2005, стр. ,458-459.

Извор: "Гополитика.ру"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 фебруар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате!"

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.