header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Андреј Иљич Фурсов – Ко су непријатељи човечанства, и како они против њега ратују (1. део) Штампај Е-пошта
уторак, 21 фебруар 2023
        „Печат“ је у изузетној, без сумње привилегованој, прилици да у неколико наставака објави промишљања А. И. Фурсова, једног од водећих руских и светских филозофа историје, чија свестрана, у специјалном разговору за наш лист предочена, критичка анализа садашњег судбоносног тренутка планетарне историје открива и појашњава узроке, карактер и механизме епохалног „хода света у престројавању“

Девет година је прошло од када сам први пут разговарала са историчарем, директором Института за системске стратешке студије Андрејем Иљичем, тада он није био познат код нас, а данас се његове анализе будно прате и са уважавањем се цитирају његови ставови. У традицији великих руских филозофа историје и истраживача друштвено-политичких теорија, а пред преломним тренутком светске историје, његова анализа је још дубља и обухватнија, стога смо покушали да се у разговору крећемо у ширим оквирима и дођемо до уобличене слике света који се престројава.

Шта је, по вашем мишљењу, било најважније у 2022. години?

Централни догађај 2022. године је Специјална војна операција (СВО) оружаних снага Руске Федерације против укронацистичког режима. СВО је потпуно променила светски геополитички и, шире, геоисторијски светски поредак. Повукла је коначну црту испод преломне ере која је почела 1989/91. рушењем СССР-а. Колективни запад наступа на страни кијевске укрохунте. И ако у односу на укронацистички режим Руска Федерација води СВО, онда са Колективним западом немамо операцију, већ рат – хибридни рат, који се, како је рекао министар спољних послова РФ Лавров, већ претворио у готово прави, истински рат. А „зелени“ министар спољних послова Немачке Аналена Бербок отворено каже да Европа води прави рат с Русијом. Поново смо суочени са Колективним западом, као 1812. и 1941. године. Опет су против нас не само Немци већ и Французи, Италијани, Пољаци, Чеси, Финци, Румуни и други. Али за разлику од 1812. и 1941, када су нам Англосаксонци формално били савезници, мада су иза леђа оштрили нож, данас су они наши отворени и главни непријатељи. И опет су наш једини пријатељ – Срби.

Рат у Украјини, подстакнут Западом, има више циљева. Заједнички западни циљ је максимално слабљење Русије; уништавање у току ратних дејстава максималног броја Словена, посебно младих људи, способних да имају децу; успостављање у Руској Федерацији апсолутно прозападне, чак и више марионетске власти од оне Јељцинове; присвајање руских ресурса; трансформација Руске Федерације у непријатеља Кине, а њене територије по потреби у театар војних операција против Кине. У исто време, САД решавају проблем уништења економије ЕУ, претварајући Европу у полупериферију светске економије. Велика Британија настоји да створи сопствену макрозону у посткапиталистичком свету, на рачун источне Европе, Закавказја и дела централне Азије.

Русија и даље стоји на путу плановима ултраглобалиста, ових истовремено наследника нацизма и троцкизма, у њиховом стварању Светског рајха. Значајно је да је сва антистаљинистичка пропаганда и данас и раније била заснована на комбинацији онога што су Гебелс и Троцки писали о Стаљину; ништа ново о Стаљину, ма шта нацистичка и троцкистичка пропаганда лансирала, није смишљено.

Други по важности догађај 2022. године био је 20. конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) у октобру. За разлику од 20. конгреса КПСС (1956) на коме је победила екипа Н. С. Хрушчова и почело постепено разбијање социјализма, на 20. конгресу КПК претрпели су пораз „комсомолци“ – потенцијални ревизионисти, присталице либералног курса и помирења са САД. Победила је фракција Си Ђинпинга.

Између осталих догађаја:– састанак Билдерберг клуба (јун, Вашингтон);

– закон о смањењу инфлације, који је у августу потписао Џ. Бајден – удар на европску економију;

– конгрес поглавара светских и традиционалних религија у Абу Дабију (септембар);

– веома чудна апостолска посета Франциска I Астани (октобар) баш кад је тамо Си Ђинпинг свратио на један дан пре самита ШОС у Самарканду;

– „вежбе“ Центра здравствене безбедности Универзитета Џонс Хопкинс, СЗО и Фондације Била и Мелинде Гејтс под називом „Катастрофалне инфекције“ (октобар, Брисел)

– радило се о новој страшној пандемији која ће првенствено погодити децу и младе; након што је Гејтс у октобру 2019. извео вежбу Event 201 за борбу против вируса корона, неколико месеци касније је проглашена „пандемија“;

– састанак Трилатералне комисије (новембар, Токио);

– састанак на Г20 Балију (новембар);

– климатски форум COP27 (новембар, Синај);

– светски конгрес масонских ложа (децембар, Јерусалим).

Догађајима године такође сматрам два документа: затворени документ корпорације РАНД, који је припремила за америчке обавештајне агенције, под насловом „Слабљење Немачке, спасавање САД“ (јануар), и „Митови и лажни концепти у расправама о Русији. Како они утичу на политику Запада и шта се може учинити“, који је припремио Краљевски институт за међународне послове Велике Британије (то је – Четам хаус) – центар концептуалног управљања Англосфере.

Наравно, немогуће је све ове догађаје и документе обухватити у једном интервјуу, тим пре што ће бити потребно говорити и о трендовима који се с њима повезују. Дакле, као прво, извесна селекција је неизбежна. И друго, говорићемо не толико о догађајима из 2022. године, колико о глобалним трендовима развоја.

Од чега ћемо почети?

Желим да почнем наш разговор, као његов пролог, цитирајући историчара Дејвида Бејкера. Он је 2. јануара 2020. године, чак и пре короне, написао: „Човечанство 2020-их има један задатак – само да преживи. Ево неких предвиђања: стагнирајуће реалне плате, пад животног стандарда ниже и средње класе, повећање неједнакости у богатству, све више немира и устанака, наставак политичке поларизације, велики број елита које се такмиче за ограничене позиције на власти, кооптација елита од стране радикалних покрета. Захваљујући глобализацији, то ће се десити не само у једној земљи већ у већини земаља света. Видећемо и геополитичко реструктурирање, поделу света на нове савезе и блокове. Такође постоји могућност ’окидач догађаја’ – шока, као што је еколошка криза, који ће изазвати екстремно насиље. И много је мање вероватно да ћемо видети технолошки искорак на нивоу индустријске револуције, који може да ублажи притисак 2020-их и преокрене поменуте трендове.

„… Раније су такве ’фазе депресије’ обично убијале у просеку 20% светске популације. Данас, на глобалном нивоу, то би значило смрт од 1,6 до 1,7 милијарди људи. Али свет је сада постао цивилизованији и можемо избећи такве жртве.“

Неки наговештај оптимизма?

Последњу фразу, узимајући у обзир оно што је Бејкер рекао горе, сматрам уступком минималном оптимизму, како се сасвим не би изазивао страх. У принципу, прогноза је сасвим адекватна, а видимо да се умногоме и остварује. Свет се заиста мења, њега врте, извијају из зглобова – и Русију заједно с њим. Русија мења свет, додуше у мањој мери него што он мења њу. То је разумљиво: целина у већој мери одређује елемент него што елемент одређује целину.

Стога има смисла пре свега погледати трендове у развоју савременог света. Да подсетим: у време Стаљина извештаји на конгресима Комунистичке партије почињали су карактеристикама и оценом међународне ситуације, а онда је ишла унутрашња проблематика. У доба Хрушчова–Брежњева редослед се променио. Разлог је јасан: за Стаљина је СССР био, пре свега, алтернатива светском капиталистичком систему, системски антикапитализам. Његови „смењивачи“, посебно након што је од почетка 1960-их година врхунска номенклатура почела да се интегрише у светски капиталистички систем као једна од држава, иако суперсила, све више посматрају СССР као државу – чланицу јединственог света у којем мирно коегзистирају политичке јединице с различитим друштвено-економским системима. Све се завршило горбачевизмом и јељцинизмом, хрушчовизмом и брежњевизмом – огранцима на путу урушавања системског антикапитализма и трансформације биполарног света у униполарни. Немогуће је разумети шта се догодило без и ван ширег глобалног контекста. Истовремено, тај шири контекст захтева теоријску анализу у којој се, штавише, ствари називају правим именом.

Рушење СССР-а уз каснију пљачку земаља бившег социјалистичког блока, пре свега Руске Федерације, омогућило је да се одложи светска двогрба (1988. и 1993–94) криза, прогнозирана још 1982. од стране америчких (М. Гел-Ман, Р. Колинс, Б. Бонер ) и совјетских (П. Кузњецов, В. Крилов) аналитичара – криза која је претила да оконча капитализам као систем. Али само да се одложи. Додатних 17 година капитализму подариле су Руска Федерација и НР Кина, које су подржале бледеће језгро капитал-система јефтиним сировинама и јефтином радном снагом (захваљујући овој другој, свет је био затрпан јефтиним кинеским смећем).

Али криза је свеједно наступила?

Да, 2008. је дошла привремено одложена криза – другачије није могло. Ево шта је о томе написао Џереми Грантам, легендарни суоснивач инвестиционе фирме ГМО (Бостон, САД): „Криза из 2008. презаситила је западне економије масом новца подржаног ничим осим обећањима о универзалној срећи и просперитету у будућности, моделом који се може назвати помахниталом штампарском пресом.“ Резултат: сав (а ово је разлика од кризе 1930-их) необезбеђени новац отишао је право на берзе. Током 1930-их акције су зависиле од продаје и финансијског учинка компанија. Сада – само од лепих презентација. То је прво. И друго, капитализам у свом ранијем облику је коначно мртав.

Године 2008. пукао је највећи финансијски балон у историји; надуван је на штету реалне („физичке“) економије језгра кап-система, а Руској Федерацији и Кини је поверен задатак да надокнаде ову штету јефтиноћом сировина и радне снаге. И то је обезбедило, тачније, гарантовало владајућим групама две земље њихов положај у „облачним годинама“ развоја светске привреде на прелазу из 20. у 21. век. Међутим, обештећење је било делимично и привремено, а 2008. је више није било довољно. Слажем се са онима који сматрају да је покушај да се системска криза закамуфлира проблемима другоразредних хипотека и недостатком ликвидности пропао. Овоме ћу додати да не треба говорити само о системској кризи – она је почела на прелазу из 1970-их у осамдесете, већ о њеној терминалној фази.

Светска владајућа класа – то су прави „господари историје“, како их је назвао још Б. Дизраели, њихови високи чиновници (председници, премијери наводно суверених држава Запада, који се пред нашим очима претворио у Постзапад), њихове „фабрике мисли“ (think thanks) јасно су схватиле ову чињеницу и реаговале су најбоље што су могле.

Али пре него што говоримо о њиховој реакцији и плановима, потребно је бар накратко да се задржимо на саставу, структури и организацији светске елите, с једне стране, и пирамидалне (вертикално интегрисане, како би рекао изузетни совјетски економиста Ј. В. Јаременко) структуре сектора светске економије.

То је крајње важно и интересантно питање.

Горњи „спрат“ светске привреде, који представљају технички најнапреднији и најперспективнији (бар са данашње тачке гледишта) сектори, заузимају тзв. егзисти (од енгл. access – приступ). То је „Биг тех“, његови оператери контролишу нематеријалне факторе производње који су централни за материјалну производњу уопште. То је контрола над великим подацима, друштвеним мрежама (и, последично, над друштвеним понашањем), токовима информација; другим речима, над средствима и структурама управљања као средствима за производњу новог постиндустријског и посткапиталистичког поретка. Овде треба поменути и Гугл и Мету (призната у РФ као екстремистичка организација) и још много тога.

Следећи „спрат“ су фондови за управљање капиталом. Формално, то су финансијске структуре, али су, као прво, добиле самосталан и посебан значај; друго, они у вези са овим (повратна информација такође функционише) обављају функције моћи – као и егзисти. Реч је о десет највећих организација на свету које управљају капиталом. Они управљају гигантским фондовима – 41,6 трилиона долара. У осам фондова главни акционари су Black Rock и Vanguard; следећа линија су State Street Corporation и ФМР. Како кажу специјалисти, у читавој историји постојања новца (и моћи) они нису били концентрисани у тако малобројним рукама.

Трећи „спрат“ су финансијалисти, управо тако, а не финансијери. Сваки финансијалиста је финансијер, али није сваки финансијер финансијалиста. Ако финансијер, који опслужује сфере производње и промета, остварује профит и од једног и од другог, укључујући и реалну економију, онда је финансијалиста неко ко зарађује новац из ваздуха. Осамдесете године прошлог века обележила је победа финансијског капитала над индустријским, тј. обнављање стања које је постојало током целог 19. века; 1990-их се догодила мутација: финансијски капитал се претворио у финансијализам и почео да умире као капитал. Истовремено, обогатио је своје персонификаторе у невиђеним размерама. Већ на самом почетку 1990-их то је изазвало бум на Волстриту, што је довело до појаве нових буржуја на Менхетну. Споља је то личило на друго издање Великог Гетсбија, само што је период процвата за садашње „вукове са Волстрита“, по свему судећи, краћи.

Четврти „спрат“ Е. С. Ларина (код ње је он, додуше, трећи) дефинисала је као оно што је Зб. Бжежински назвао технотроником: корпорације војноиндустријског комплекса, хемијску индустрију, енергетику. Данас то више није најнапреднији сектор привреде, али и даље гравитира ка врху. Пети „спрат“ је индустрија, сектор који је Америку учинио великом 1930-их и 1980-их и који је Трамп обећао да ће оживети – заједно са Америком. Још нижи је „спрат“ пољопривреде, који се углавном не односи на фармерским газдинствима, већ на ГМО типа агрохолдинга и корпорација, какав је Монсанто.

Посебно место заузима „Биг фарма“. Формално, овај „блок“ се односи на технотронику. Међутим, улога коју су ултраглобалисти доделили епидемијама и принудној вакцинацији у стварању новог светског поретка (НСП) и тоталној контроли над људима, доводи „Биг фарму“ на највише спратове, „прикључујући“ је на прва три.

То је хијерархијска структура сектора („спратова“) светске економије, али то није структура светске, тј. наднационалне елите, коју често називају „глобалном елитом“.

А шта је глобална елита?

Неки верују да глобалну елиту чине само наднационалне структуре светске координације и управљања попут Билдерберг клуба или, у најгорем случају, скоро почивших, али некад активних, Римског клуба и Трилатералне комисије. Додају ту још и наводно свемоћне Ротшилде и Рокфелере. Што се њих тиче, уз све своје богатство и моћ, они нису свемоћни; ове породице, које су се већ претвориле у хетерархије, само су елемент, додуше веома важан и намерно демонстративан, рекао бих, за витрине, много сложеније целине. Па, наднационалне структуре глобалне координације и управљања, уз сав свој значај, нису толико субјекти (у најбољем случају субјекти другог нивоа), већ инструменти, платформе – locus standi и field of employment. Они могу да доносе одређене одлуке, али основа тих одлука су претходно постигнути договори (или сукоби) између главних група светске елите, у њеном окружењу.

У поједностављеном облику, садашњу глобалну елиту чине четири велика кластера, „квадрата“: 1) монархијске и део аристократских породица Западне и Централне Европе, с британском и холандском монархијом на челу; наравно, ни Виндзори ни представници куће Оранж не могу да се такмиче са заиста старим династијама у личности својих потомака – са Меровинзима, Рјуриковичима, Џингизидама, међутим, како кажу, кад нема рибе, и рак је риба; 2) Ватикан, католички верски (религиозно-војно-обавештајни) редови и с њима блиско повезане аристократије Северне Италије, Јужне Немачке, Шпаније и Шкотске; 3) породице финансијера, банкара и великих индустријалаца у САД и Великој Британији, тј. у Англосфери – англоамерички и америчко-енглески кланови; 4) дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска.

Са појавом у XVI–XVIII веку јединственог светског тржишта, капитализма као светског система и државе (state) као облика његовог уређења, а самим тим и државних граница, за четири кластера су биле потребне, пре свега, затворене платформе за координацију интереса и регулисање сукоба на наднационалном нивоу; друго, алати за спровођење њихових по дефиницији наднационалних интереса. И платформе и инструменти, по дефиницији, требало је да буду наднационални и затворени, нешто као конспиро-структуре. Ово никако није теорија завере, ово је криптополит – економија капитализма. Главне етапе у развоју капитализма као система и формирања северноатлантске владајуће класе су истовремено и фазе у формирању нових затворених наднационалних структура (масонерија, илуминати, друштво Родса-Милнера, Siècle, Cercle, Клуб острва, Клуб Билдерберг).

Представници сва четири кластера светске елите у овом или оном облику, директно или индиректно, јавно или тајно, присутни су у већини наднационалних структура, у ХХ веку – у скоро свим. Конкретан пример: и Ротшилди и Рокфелери су били присутни и у Римском клубу и у Трилатералној комисији, не говорим о представницима дијаспоре. У садашњем „Савету за инклузивни капитализам“ са Ватиканом; Ватикан, Ротшилди, фондације, корпорације, тј. „од свега по двоје“ из разних кластера. Наднационалне структуре чешће изражавају и заступају интересе одређеног светског паралелограма сила него што их формулишу, што, наравно, не искључује њихову активност у одређеној ситуацији. Аналогно, иако не у једнаким размерама, четири кластера глобалиста присутна су на свим „спратовима“ глобалне вертикално интегрисане економије.

Али постоје и отворене наднационалне структуре?

Наравно. У критичној ситуацији ХХ века, када је војнополитичка динамика капитализма почела да доминира над ускоекономском, светском елитом, поред затворених, биле су потребне и отворене наднационалне структуре – Лига народа, УН, Европска унија итд. са својим наднационалним и све више паразитским у ери финансизма бирократијама, као и полузатвореним – Римски клуб, Трилатерална комисија. Актуелна системска криза капитал-система у његовој терминалној фази постала је неочекивани преокрет у историји и односима између државних и затворених наднационалних структура.

У чему је њена суштина?

Пошто капитализам, исцрпивши своје историјске могућности, престаје да гарантује моћ, статус и профит светској елити, а финансијализам се у својим последицама показао као краткорочни и злоћудни „мехур“, светска елита је убрзала постепену демонтажу система започету од средине 1970-их. Разуларени финансијализам („новац из ваздуха“) и пљачка зоне бившег социјалистичког логора, пре свега Руске Федерације, допринели су управо постепеном и за већину споља не баш уочљивом карактеру демонтаже. У исто време, глобални врхови су схватили да ни пљачка ни надувавање „мехура“ не могу трајати вечно: dat nihil fortuna mancipio (латински: „судбина не даје ништа заувек“), те стога капитализам мора да се промени у нови систем, у Нови светски поредак.

Шта мислите, како њега види светска елита?

Какав, у принципу, може и треба да буде овај систем (у интересу глобалних лидера, наравно и са њихове тачке гледишта) постало је јасно на прелазу из XX у XXI век. Пошто су одлучујући фактори производње у материјалној производњи постали нематеријални – информациони („духовни“), друштвени (друштвене мреже), управо њихово присвајање постаје главно, управо они постају главни предмет присвајања, формирајући нови систем производних односа, конституишући његове особине. Како је Маркс нагласио, објект присвајања одређује субјект присвајања, тј. владајући слој (класа). У капитализму, главни предмет присвајања је материјализовани рад, за који радник размењује своју радну снагу, тј. способност за рад. У ствари, капитал је материјализовани рад, који се у процесу радне експлоатације остварује као вредност која се сама повећава.

Дакле, нови врхови у настајању су власници нематеријалних фактора производње као главних, примарних; међутим, у њиховим рукама, као секундарни фактор остаје материјално власништво над њима. Главне материјалне факторе производње у ранијим системима, по правилу, власници новог система задржавају као секундарне, бар у његовој раној фази: робовласништво у феудализму под приматом земљишне својине, земљишно власништво буржоазије као власништво капитала у капитализму. Али на дну новог, посткапиталистичког система, да би они постали адекватан елемент новог система производних односа, спреман објекат за нове облике експлоатације и депривације, у власништву не треба да постоје никакви фактори производње, било материјални или нематеријални. Проблем је, међутим, што у савременом свету, пре свега у језгру система капитала, постоји прилично велики слој – средњи (средња класа, мали и средњи бизнис), који се понаша као власник материјалних фактора производње. А његов укупан удео у светском богатству није баш мали, има се од чега профитирати.

Било би занимљиво упознати се с бројевима.

Обично се светско богатство посматра на два начина: у целини, као збир активе и пасиве (односно пре свега дугова) и само као актива. Светско богатство у целини се процењује на 418,3 трилиона; 45,6% је у власништву 1,1% (56 милиона). То су они који имају више од милион. Милијардера – 2.150 људи. Они поседују чак колико 4,6 милијарди људи (60% становништва). На ових 0,0038% долази 63 трилиона богатства – трећина свега што је у власништву богатих 56 милиона људи.

Следећа група: они који имају од 100 хиљада до милион долара – средњи слој. То је 11,1% (583 милиона), они поседују 39,1% светског богатства.

Следећа група: од 10 до 100 хиљада. Њих је 32,8% (1,7 милијарди људи) 13,7% богатства.

Следећа група: од 0 до 10 хиљада – 55% (2,9 милијарди) 1,3% богатства.

Ако изузмемо овај последњи слој – од њих нема шта да се узме, онда испада да 43,9% становништва (2,283 милијарде) поседује 52,8% светског богатства, нешто мање од 1,1% (тј. 56 милиона). (Подаци по материјалима из изузетне књиге из 2022: А. В. Лежава „На пути к Новой Швабии“.)

Информације за размишљање: у Русији је слика следећа: 1% становништва поседује 70% имовине (просек у свету – 40%; Африка – 44%; Јапан – 17%). Руски буржуј је 2014. сустигао Саудијце у куповини најскупљих јахти на свету. Аналогија: Фаберже је добио максималан број поруџбина у Русији 1916–1917 – празник у време куге.

На основу ових прорачуна, битка за посткапиталистичку будућност је окршај 56 милиона људи са 2.283 милиона, при чему први планирају да друге лише имовине.

Ако уклонимо обавезе и оставимо активе, слика изгледа овако. Најчешћи број је 90 трилиона долара, при чему 1% поседује 35 трилиона, 12–15% поседује 40 трилиона, а преосталих 15 трилиона долара поседује 85% становништва. Задатак првих 1% је експропријација 12–15%. Истовремено, постоји жестока борба унутар првих 1%, где је јаз између првих 0,1% и осталих 0,9% нарастао чак и више него између 1% и 12–15%, респективно. Средњи слој, „једнопроцентни“, у сваком случају је осуђен на експропријацију и уништење. Ова глобална прерасподела својине је неопходан услов за настанак/стварање новог система, НСП. Како ће се то урадити, друго је питање.

При томе се мора имати на уму да је само присуство масовног средњег слоја у језгру кап-система у последњој трећини XIX – првој трећини XXI века јединствена појава, која нема аналога у другим друштвеним системима. То је због пљачке колонија, нееквивалентне размене језгра и периферије и научнотехнолошког напретка-пробоја језгра од краја XIX до средине ХХ века и у принципу краткорочно. Средњи слој је нуспроизвод развоја индустријског капитализма, израслина коју ће господари новог система одсећи као (за њих) бескорисну. Таласи „посткапиталистичког напретка“ ускоро ће се затворити изнад средњег слоја Постзапада, потенцијално стварајући могућност експлозије. Како је приметио социолог Барингтон Мур, велике револуције се не рађају из тријумфалног крика класа у успону, већ из предсмртних јаука класе над којом ће се таласи напретка затворити (напретка – за оне који узлазе; наравно, за одлазеће је то регресија, ентропија). Дакле, теоретски, „грожђе“ гнева сазрева на Постзападу, али ово је теоретски; да би „кластери“ сазрели до стандарда, треба да радимо, поготово што је то у нашем интересу.

А у интересима којих конкретно група је прелаз у НСП?

Ако говоримо о „спратовима“ вертикално интегрисане привреде, онда су то, наравно, представници прва три и делимично четвртог „спрата“. И, наравно, „Биг фарме“ и гмошника (од речи ГМО). Теже је питање са кластерима светског врха. Овде су, очигледно, могуће различите комбинације; најбизарније: да, Коровјев је у праву: „Како се чудно мешају карте“ (М. Булгаков). Једно је јасно: првих 50–300 породица, чак и у новом хладном свету, вероватно ће на овај или онај начин задржати своје позиције. Као што је речено у једном од детективских романа Агате Кристи, „Свет постаје тежак за живот, а то важи за све осим за јаке“. Задатак светске елите је да драстично смањи број јаких. Дефинитивно, у првим редовима градитеља НСП је већина англоамеричких кланова у савезу с Ватиканом; ударна снага је Демократска партија Сједињених Држава. На њене високе чиновнике је стављена опклада у организовању преласка у НСП.

По свему судећи, управо рачунајући на њих је и разрађен 16-годишњи план за прелазак у НСП, тј. у посткапитализам. Шеснаестогодишњи, јер се претпостављало да је осам година – председник Обама, још осам година – Хилари Клинтон. Израђени су одређени планови и транзиционе мере.

Какве?

Најпре, стварање две наднационалне прекоокеанске заједнице – Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства и Транспацифичког партнерства. Одлучујућу улогу у оба требало је да имају транснационалне корпорације (ТНК), банке и фондови (као што су Black Rock и Vanguard). У односу на све ове форме, које у различитим уделима контролишу „господари историје“ (подсећам, четири кластера: монархоаристократске породице, Ватикан, заједно са верским редовима и делом католичке аристократије Европе, банкари и три дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска), државе и државне бирократије делују као функционално тело, као инструмент другог нивоа; инструмент првог нивоа су наднационалне структуре светске координације и управљања као што су Cercle, Siècle, Клуб острва, Билдерберг клуб итд.

Карактеристично је да је повеља Транспацифичке заједнице, која је требало да регулише односе ТНК са државама, припремљена по моделу односа између Британске источноиндијске компаније (БОИК) и индијских кнежевина, само су уместо кнежевине сада државе, а на месту БОИК-а – ТНК. Није случајно да су идеални, из угла ултраглобалиста, облици организације посткапиталистичког „ново-нормалног“ света, његове базне јединице и његове макрозоне структуре попут БОИК-а, наравно, ажуриране и доведене на ниво мегакорпорација, које треба да прогутају, апсорбују државе и присвоје њихове репресивне функције.

Као друго, потреба за превазилажењем кризе 2008–2009. и преласком на НСП поставила је средњорочни (у садашњим условима 5–7 година) задатак светском владајућем слоју да успостави директну контролу Постзапада над јефтиним сировинама Руске Федерације и јефтином радном снагом НР Кине. То је значило потпуну десуверенизацију чак и ових великих држава и учинило је непотребним постојање прозападних државних бирократија, било у облику „контролора“ или чак „управника“. Требало је да их замени нови нараштај, васпитан на Постзападу, у структурама као што је трупа „Младих глобалних лидера“. Овај нараштај је сјајно приказан у роману „Нови лопов“ Јурија Козлова.

Генерална проба Постзапада за брисање гумицом историје прозападних, али више непотребних владајућих група – vixerunt, било је „арапско пролеће“. Светска елита, тачније, њене околонаучне слуге, укључујући и њен компрадорски сегмент у Руској Федерацији, покушале су да „арапско пролеће“ представе као искључиво унутрашњи процес арапских земаља, „борбу маса за демократију“. Међутим, током протеклих десет година на самом Постзападу појавило се доста студија чији су аутори не само убедљиво показали улогу спољног фактора, пре свега специјалних служби и невладиних организација Постзапада у „арапском пролећу“, него и разоткрили тумачење медија (или боље речено, СМРАД-а: средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) као спонтаних локалних покрета за демократију.

„Арапско пролеће“, укључујући и Гадафијеву судбину, постало је лекција за „добре момке“, они су нешто исправно схватили као „црни траг“ и реаговали. До овог тренутка, „у рејону“ 2010. године у Руској Федерацији се завршила борба пет група, која је трајала од самог почетка 1990-их, за место под новим сунцем, ко ће кога одсећи од будућности и у којој мери. Реч је о „есвееровцима“ у савезу са ино-трговцима, чекистима, официрима МВД, војницима и криминалцима. Борба је завршена победом чекиста, који су се у овом процесу веома компромитовали, а поражени „цврчци“ су стављени (не у лошем смислу те речи) на свој „штап“. Све се средило. Чинило би се, живи и радуј се, али не: „Све би било добро, али нешто није добро… као да нешто звецка, или нешто куцка… али ветар мирише или на дим од пожара, или на барут од експлозије“ (А. Гајдар). Ветар је дошао са арапског Истока. И постало је јасно да неће бити мирног живота и да је немогуће веровати људима који су обећали Гадафију живот, али су сами радосно организовали његову смрт. С тим у вези, повратком В. В. Путина, активно смо се умешали у „игре на далеким обалама“ – у Сирији, а онда се 2014. догодио Крим – освојен бод у изгубљеној утакмици за Украјину: Руска Федерација је за неколико недеља, ако не и дана, спречила искрцавање Американаца на полуострво. Е, онда је сукоб ескалирао. Међутим, стиче се утисак да су до самог краја, све до јесени 2021. године, руски лидери рачунали на смањење степена конфронтације. Испоставило се другачије – и опет се мора радити проактивно.

Превео Желидраг Никчевић

Наставак у наредном броју

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 21 фебруар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.