header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Валериј П. Филимонов: О загробним тајнама и дигиталној идентификацији (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 29 фебруар 2024

 О стварању антихристовог царства

„Човек треба да је ован, па да не види оно што се дешава око њега“, са тугом је говорио пре више од десет година блажене успомене старац Пајсије Светогорац. Због чега ован? Управо због тога што наши савременици заиста постају слични овновима који слепо иду на клање за својим предводником.

Предводника је данас много, али најважнији од њих, као и раније, је лукави човекоубица, лажов и отац лажи, који на крају векова треба да буде бачен у језеро огњено и сумпорно (Отк. 20, 10). Тако ће отићи и бескрајно мноштво духовних слепаца који су поверовали лажи и који су се утврдили у њој, јер управо је лаж првобитно послужила ђаволу као оруђе за погубљење човека.

На изузетно велику жалост, светоотачко учење о ђаволу у савременом Православљу практично је предато забораву. А сваки хришћанин дужан је увек да се присећа речи светог апостола Павла који каже овако: „Обуците се у свеоружје Божије да бисте се могли борити против лукавстава ђаволских...“ (Еф. 5, 10–17).

Ђаво није некакво апстрактно зло, него реално духовно биће које заједно са безброј других злих духова који су отпали од Бога и који су испуњени лажју и повезани мржњом води непрестану борбу против људског рода, против Цркве Христове.

Још на освиту хришћанства свети апостол Петар саветовао је верне следећим речима: „Будите трезвени и будни због тога што наш противник ђаво ходи као лав који риче, тражећи кога да прождре“ (1. Пт. 5, 8). Шта да кажемо за савремено доба када су у свет послати многи лажни пророци да преваре, ако је могуће, и изабране (Мк. 13, 22)?

Као и пре хиљаду година, главно оружје непријатеља спасења је лаж, а света дужност сваког православног хришћанина је да је изобличава. Царство лажи и зла, о чијем је доласку пророковао преподобни Серафим Вирицки, данас нас већ окружује потпуно очигледно. О овоме је са тугом писао велики светилник Православља, епископ Аверкије (Таушев) већ двадесет година после упокојења Вирицког старца: „У наше време Истину потпуно званично објављују као лаж, а лаж као истину. И свако, хтео или не хтео, мора да верује у све ово, упркос свим доказима и без основа. Ако не верује, тешко њему! Онај ко следи за указивањима савести и учењем Господњим мораће скупо да плати због тога. И овако је свуда, понекад чак и у верској и црквеној средини... Браћо! Нећемо се ни у најмањој мери предати духу овога света: ми тако добро знамо из Речи Божије да се овај свет налази у власти окрутног кнеза таме, нашег љутог противника, злочинца, лажова и човекоубице од искони (Јн. 8, 44), ђавола. Нећемо се плашити подсмеха, раздора, притисака и прогона од стране његових верних слугу...“

Дакле, ђаво реално постоји и дела без сна и предаха! Дела као домаћин овога света. Међу палим људским родом он налази своје савезнике, синове противљења, који испуњавају његову злу вољу. Због тога је преподобни старац Пајсије Светогорац много пута говорио да су главне методе које користе претече антихриста многолукава превара, одвратна лаж и изузетно безакоње.

Епископ Аверкије (Таушев) још је шездесетих година 20. века упозоравао све ревнитеље Истине следећим речима: „Слуге сатане или, што је исто, слуге антихриста који долази користе духовно слепило већине савремених људи и упорно и истрајно чине своје са заиста сатанском енергијом. Посебним напорима и свим доступним начинима, помоћу оних средстава која су потпала под њихову контролу, они привлаче себи следбенике који свесно или несвесно, желећи то или не, сарађују са њим, стварајући у свету услове и околности који одговарају веома блиском доласку антихриста као господара овога света и читавог људског рода...

Основни задатак служитеља антихриста који долази састоји се у томе да разруше стари свет са свим његовим представама и „предрасудама“, да би на његово место створили „нови свет“ који је способан да прихвати свог „новог господара“ који се приближава и који ће у очима људи заузети Христово место... Треба бити потпуно духовно слеп и потпуно стран истинском хришћанству, па да се све ово не схвати! Све што се сада дешава на највишим нивоима верског и друштвеног живота, у владама, није ништа друго до делатна припрема слугу антихриста који долази за његову владавину, а овај посао у истој мери раде „хришћани“, као и „нехришћани“.

У наше време реч „глобализација“ постала је помодарство. Њу често користе многи политичари и новинари, придајући јој позитиван смисао и говорећи као о нечем природном. По правилу, људи се не удубљују у то шта се уствари крије иза овог термина.

У целини, глобализација означава укупност процеса који имају глобални (светски) карактер, али мало ко види њихову унутрашњу суштину. Управо њу и разоткрива истакнути архипастир митрополит Одески и Измаилски Агатангел: „Заснивајући се само на православном погледу на свет и схватању света, може се дати права оцена процеса глобализације, може се погледати „од горе“, изишавши из површности политичко–економских и робно–новчаних односа измећу држава. У историји човечанства постојало је мноштво различитих друштвено–политичких система: монархистичких, републиканских, тоталитарних, демократских, заснованих на диктатури идеологије, личности, партије итд. Међутим, глобално друштво изграђује се управо сада. Њему слично никада није постојало, осим, можда, у епохи изградње Вавилонске куле. Несумњиво је да је овај пут регресиван, да представља стрампутицу и води самоуништењу цивилизација. Нема сумње да ће садашњи процес глобализације довести до зацарења антихриста и краја света. Ово морамо да сведочимо пред свима као истинит податак. Политичка, економска, етичка и световна основа будућег царства антихриста гради се већ сада, а читав укупни процес изградње ове основе означен је управо термином глобализација“.

Са духовне тачке гледишта, не постоје процеси који се дешавају на некакав „природни“ начин. Признавање постојања такозваних „природних“ процеса представља скривени атеизам, одбацивање Промисла Божијег над светом и човеком, због чега ми тврдимо да процес глобализације није природан. Овај процес представља реализацију „тајне безакоња“ о којој је говорио свети апостол Павле у другој посланици Солуњанима.

Нема сумње да је главни проблем глобализације управо проблем власти, тачније проблем преузимања власти на читавој планети од стране групе нељуди са циљем утврђивања светске државе и поробљавања читавог човечанства. У коначном резултату ово треба придодати стварању светске антихришћанске надтоталитарне диктатуре или антихристовог царства.

Идеолошка основа стварања невиђене тираније у историји људског рода јесте глобализам или мондијализам. То је сатанистичко учење које тврди да је неопходно стварање једноликог светског друштва, „општих људи“ без рода и народа или, како је општеприхваћено да се каже, сиве расе. То је стварање људи који немају Отаџбину и породицу. Националне државе и религије представљају прошлост. Овако се „оправдава“ управљање становништвом Земље из јединственог наднационалног центра – Светске владе – и стварање јединствене религије чији је смисао садржан у познатој крилатици: „Веруј како хоћеш, само се поклони једном домаћину!“

Још 1991. године на седници Билдербершког клуба Дејвид Рокфелер је изјавио следеће: „Свет је данас више преодређен за стварање јединствене светске владе. Наднационална власт интелектуалне елите и светских господара пожељнија је од права народа на самоопредељење, које смо поштовали током протеклих векова“.

Глобализам је фактички наследник марксизма. Глобализмом управља иста она идеја о револуцији у светским размерама. Није случајно одмах после распада СССР у издању Римског клуба изашла чувена књига „Прва глобална револуција“. Међутим, ако су марксисти у већини били борбени атеисти, глобалисти се показују као борбени сатанисти. Генерални директор информационе агенције при Управи послова председника Руске Федерације Александар Игнатов у својој аналитичкој белешци отворено је окарактерисао представнике Светске владе као окултисте хасидско–парамасонске групације, уједињене етничким сродством и иницијацијом у ложама деструктивног усмерења.

„Светска влада креће се ка светској држави, страсно мрзи Свето Православље и жели по сваку цену да уништи Русију – последње упориште на путу светског зла... Пали, одбачени херувим, смртоносни зли дух колосалне мислене енергије, непомирљиве мржње, перфидне лажи, препреденог богохуљења и неизмерне гордости, лично управља овим људима који су слични демонима. Управо ови инфернали предводе Светску владу са неограниченим овлашћењима“, закључује руски духовни писац Алексеј Алексејевич Јаковљев–Козирев.

Потпуно је очигледно да главни мистички задатак Светске владе представља припрема доласка антихриста. Овде је умесно обратити се делима светог Андреја Кесаријског који говори о томе да тле за долазак антихриста припрема његов претеча или лажни пророк, који дела помоћу демона: „Он произилази из земаљског нечистог живота и има два рога попут јагњета да би овчјом кожом прикрио убиственост скривеног вука и зато што ће се у почетку трудити да изгледа побожно. О овоме блажени Иринеј (свети Иринеј Лионски) каже следеће: „За штитоношу, који се назива и лажним пророком, рећи ћемо да је говорио као змија. Њему је дата власт да чини знаке и чуда да би, претходећи антихристу, припремио њему пут пропасти...“

Да би приморао све који живе на земљи да се поклоне „сину погибли“, „претеча отпадника–лажног пророка магијом и преваром чиниће све да би преварио људе да антихриста сматрају за Бога“, попут Крститеља који је верне приводио Спаситељу: јер и лаж ради преваре људи покушава да подражава истини“.

На тај начин, зацарењу апокалиптичне звери–антихриста (Отк. 13, 1–2) активно помаже његов претеча, лажни пророк (Отк. 13, 11–17). О овоме јасно говори Јеванђеље и светоотачка тумачења.

Зар у личности представника Светске владе не видимо колективног претечу „сина погибли“? Несумњиво да видимо, јер их препознајемо по њиховим делима... Богохулна лаж, замаскирана великим истинама и високопарним речима, представља димну завесу за скривене реалне ствари светских владара. Довољно је подсетити се лицемерних речи Џорџа Буша старијег: „Ово је одлична идеја: нови светски поредак у којем се различити народи међусобно уједињују ради заједничког посла, ради остварења заједничких тежњи човечанства – слободе и владавине права, мира и безбедности“.

И чиниће велике знаке, тако да ће и огањ спуштати са неба на земљу пред људима“ (Отк. 13, 13), каже за антихристовог претечу свети апостол Јован Богослов. Дакле, ради увођења антихриста на престо светске власти звер – лажни пророк употребиће две силе: силу преваре и силу знака и чуда. „Али то неће бити права чуда која чини само Бог, него лажна чуда“ (2. Сол. 2, 9). Она ће се састојати „у препредености, у варању чула и у коришћењу већ постојећих, али неоткривених сила природе помоћу ђавола, у границама моћи његових ђаволских сила“, пише епископ Аверкије (Таушев).

Зар се истим овим силама не утврђује данас и „нови светски поредак“? На страницама књиге детаљно су описани различити начини преваре који се користе за масовну обраду свести свих народа на планети. Људски умови хватају се на лажне мамце „прогреса“, „мира и безбедности“. При томе „земље–изроди“ које не желе да уђу у систем светске унификације укроћују се помоћу отвореног војног мешања. Зар варварска бомбардовања Србије, Авганистана и Ирака не представљају исти онај пустошећи „огањ који силази са неба“? Ова вештачка, што значи и лажна, чуда и знаци, имају јасно изражену ђаволску суштину. Они служе да се помоћу страха људи приведу поклоњењу антихристу. Последња операција сатанистичких сила против независне државе Ирака управо се овако и назива: „Шок и страх“...

Истовремено са отвореним снажним деловањем против „непокорних“ претече антихриста махнитом брзином граде глобални систем тоталне провере, контроле и насилног управљања становништвом. Ово значи најпотпуније потчињавање свих људи сатанистичким силама или долазак последње етапе припреме за прихватање антихриста.

Сво светско злато данас је покренуто да би се на планети створило послушно људско стадо. Стадо које се и контролише и којим се управља. Стадо чији број може да се мења по жељу групице окултиста који себе називају „светском елитом“.

Још крајем шездесетих година прошлог века Бжезински је непрестано говорио о неопходности да се оствари контрола над људским „масама“ и да се њима управља: „Настаће могућности за социјалну и политичку контролу над личношћу. Ускоро ће постати могуће да се оствари скоро непрестана контрола сваког грађанина и да се непрестано води обновљиви компјутерски фајл–досије који, осим уобичајених информација, садржи и најповерљивије детаље о здравственом стању и понашању сваког човека... Одговарајући органи имаће тренутан приступ овим досијеима. Власт ће бити сконцентрисана у рукама оних који контролишу информације... Ово је добило тенденцију током неколико последњих деценија које ће довести до технолошке ере – диктатуре у којој ће скоро у потпуности бити замењене политичке процедуре које сада постоје... Брз развој информационих технологија у другој половини 20. века створио је могућност за стварање светског компјутерског система који дозвољава да се прати сваки становник планете и да се њиме управља у интересу Светске владе. Пре свега, ово је контролисање свих кретања, а такође и свих прихода и расхода човека“. Овакав светски систем управо је описан у Откривењу светог апостола Јована Богослова.

Све се ово чини под згодним изговором „побољшања квалитета живота“ и обезбеђења „мира и безбедности“ – „борбе против злочина и међународног тероризма“. Уствари, ствара се нови друштвени поредак који може да се окарактерише као електронски концлогор у планетарним размерама.

Фраза „међународни тероризам“ постала је заклињање чија магична сила делује на свест људи од раног јутра до касне вечери. Она не силази са уста политичара и новинара који се појављују на телевизијским екранима. Догађа се испирање мозгова без преседана, ширење атмосфере страха и ужаса на свим местима: „'Непријатељ је већ пред вратима... Фронт пролази кроз сваки град, сваку улицу, сваки дом, сваки стан... Терористичка претња носи погубан карактер... Потребна нам је будност, солидарност, уједињење напора грађана и државе“. Овакве изјаве, а понекад и хистерични узвици, могу се свести на једну ствар: честитим грађанима предлаже се да се одрекну своје Богом дане слободе зарад тобожње безбедности, при чему, како се показује, дају духовну слободу за сигурност смртног тела.

Водећи истраживачи проблематике тероризма не тврде без разлога да се терористички напади не класификују по томе ко је терориста, него по томе какве политичке последице изазивају ови терористички напади. У супротном, како ће овакве догађаје искористити политичари који експлоатишу људске несреће.

Јасан пример овога су догађаји 11. септембра 2001. године у САД који су, према оцени читавог низа познатих независних стручњака, били велика политичка провокација. Њен резултат био је почетак „глобалне антитерористичке операције“. При томе, обични Американци позвани су да жртвују своја грађанска права и слободе „у име мира и сигурности“.

Као што је већ више пута доказано, Бин Ладен који се налази негде у авганистанској пећини био је само маска за праве режисере крваве драме.

Не мање изненађујућа провокација била је серија злочина који су се догодили у Русији крајем августа – почетком септембра 2004. године: експлозије у Москви, уништење три путничка авиона у ваздуху и, на крају, трагедија у Беслану...

Коме је све ово било потребно? Ко стоји иза извршилаца који су у најмању руку слепа оруђа сатане? Како је постало могуће да се оствари све што се догодило? Делимични одговор на постављена питања пружају изјаве исламског делатника Акрама Хузама на телевизији „Ал Џазира“: „Терористички напад у Осетији представља другу после „Норд Оста“ серију конфликата између Путина и одређених олигархијских кругова... Међутим, органима безбедности најлакше је да свој неуспех свале на плећа „међународног тероризма“...

Данас се много говори о улози арапских плаћеника у последњим догађајима. За мене су сви ови људи, почевши од Хатаба и завршавајући са детоубицама у Северној Осетији, ништа више од извршитеља. И са Хатабом и са његовим наследиком Абу ал Валидом био сам добро упознат. У њиховом логору провео сам недељу дана 1997. године. Већ ми је тада било потпуно очигледно да им је неко из Москве активно помагао, почевши од добијања виза па све до информација о премештању руске војске. Убеђен сам да деловањем терориста управљају Руси, али одакле – тешко је рећи. То може бити и Адис Абеба и Москва и Лондон.

У Лондону, на пример, постоје фирме које врбују и припремају војнике из различитих земаља и у различите сврхе. То је огроман бизнис. Фирме се ангажују да испланирају и остваре борбене задатке на различитим местима у свету и једна оваква операција може коштати и до милион долара. И Хатаб и Абу ал Валид у овом бизнису узимали су најактивније учешће, али као наручиоци увек си били Руси.

У сиромашној републици, каква је данас Чеченија, може се прикупити колико год хоћете плаћеника, између осталог и терориста–самоубица. Мајке морају нечим да хране своју децу...

Што се тиче саме Чеченије, њена богатства су мастан залогај чије је искоришћавање најповољније у хаосу 'малог' рата.“

Признања Акрама Хузама тек мало разоткривају тајну међународног система чији корени залазе непосредно у подземље. Највероватније да је страшна акција која је извршена у Беслану 1–3. септембра 2004. године била испланирана на истом месту где је настала и идеја страшног терористичког напада у Њујорку 11. септембра 2001. године.

Претече антихриста остварују управљање светским процесима посредством својих наднационалних структура – Савета за међународне односе, Трилатералне комисије, Римског и Билдербершког клуба и осталих. Руководиоци транснационалних корпорација који су чланови Светске владе имају изузетно моћне личне специјалне службе које не контролише ни једна држава, али које имају тесне везе са многим деловима света. Управо овакве специјалне службе могу да организују било какву политичку провокацију и да се постарају да не буде никаквих сведока... Светска трговинска организација, Светска банка, Међународни монетарни фонд, Организација уједињених нација и „велика осморица“ на челу са Сједињеним Америчким Државама представљају маску иза које се крију истински „господари света“. Управо су они главни међународни терористи. Светска терористичка мрежа која је створена од стране њихових специјалних служби представља најважнији сложени систем глобалног управљања...

Помоћу ње остварује се управљање конфликтним ситуацијама у различитим регионима света. Овај систем је вишестепенски, због чега извршиоци никада не знају праве наручиоце, људе који разрађују овакве акције и лица која финансирају терористичку акцију. Андреас фон Билов, инспектор специјалне службе Немачке током тридесет година, примећује да су све терористичке акције осмишљене на принципу „лутке“. Ради обмане, виде се обично само терористи „радног нивоа“. Виши ниво – ниво „архитеката“ – разрађује терористичке акције ради промене јавног мњења. До највиших нивоа никада се не може доспети, каже немачки аналитичар...

Главни задатак система је остваривање глобалног политичког руководства применом праксе такозваног управљања кризама или, како се то другачије каже, кроз стварање контролисаног хаоса. Дакле, тероризам је оружје глобалиста!

Како се народи на планети могу довести до покорности и послушности? Испоставља се да је ово веома једноставно... Указати на заједничког непријатеља – „међународни тероризам“, и ујединити све земље ради борбе против њега. А управо је он, какав–такав, неухватљив... Он је у свакој улици, у сваком дому, у сваком стану... Због тога сваког човека од рођења треба сматрати потенцијалним терористом, свако треба да буде сумњив. Сви морају да замене слободу „сигурношћу“. Овако изгледа логика градитеља антихристовог „новог светског поретка“.

У овоме им помажу познати политичари, представници моћних система, социолози и новинари, који скрећу јавно мњење од истине, предлажући борбу против последица појаве тероризма, а не против његових примарних узрока. Њихов задатак је стварање у друштву атмосфере паничног ужаса и распиривање страха. Потребно је да људи сами пожеле да уђу у нови систем безбедности, да моле да се ограде оградама са бодљикавом жицом, да се свуда поставе камере за видео надзор, да без поговора прихвате електронске документе са личним кодом и биометријским подацима јединственог светског стандарда, а најбоље би било када би одмах уградили себи идентификационе микрочипове...

Овако се пред нашим очима, са нашим учешћем, а под паролом борбе против „међународног тероризма“ догађа стварање диктаторског режима који није усмерен против злочинаца, него против обичних грађана. Међу византијским рукописима Ватиканске библиотеке пронађен је рукопис који се датира на почетак 15. века. То је запис разговора монаха Василија са његовим старцем чије име није дошло до нас. Очигледно је да је блажени старац био изабрани сасуд Божије благодати, један од највећих подвижника свог времена. Пада у очи на који начин старац описује времена диктатуре антихриста: „Сваки ће човек бити под надзором. Не само сваки поступак и живот, него и реч и чак душевно стање његово биће под непрестаном присмотром и кажњавањем, тако да ће се човек одучити и да размишља из страха да се на његовом лицу невољно не одрази нешто што није у складу са влашћу светског господара... Само ономе ко је примио знак звери, тј. сатане, биће дозвољено да постоји до краја времена, мада у најропскијим и најнижим условима крајњег сиромаштва и гажења људског лика који је човек задобио од свог Творца. Све ће бити учињено са циљем да Христово име буде у потпуности избачено из срдаца људи. Заиста, настаће царство пакла на земљи. Божијих људи остаће сасвим мало...“

Успостављање царства пакла о ком говори прозорљиви старац приближава се свом крају. Чланови Светске владе из земаља „велике осморице“ не упоређују случајно часовнике на својим годишњим сусретима (самитима). У јулу 2000. године у Окинави била је прихваћена „Резолуција глобалног информационог друштва“, програмски политички документ који одређује „формирање и развој“ јединственог светског мрежног информационог друштва 21. века, тачније, светског електронског концентрационог логора. У суштини, ово су револуционарне реформе које се тичу политике, економије и других важних области човековог живота помоћу утицаја информационих технологија. У Резолуцији такође се говори о револуционарној „социјалној трансформацији“ која ће се „тицати начина живота људи, њиховог образовања, рада и узајамног односа са структурама власти“. Овај документ у потпуности је подударан са првим програмским документом револуционарног марксизма, „Манифестом...“ Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Међутим, ако се 1848. године говорило да „баук кружи Европом“, у 2000. години конкретни људи већ су испунили окрутне глобализацијске програме Светске владе у свим регионима света.

У јулу 2001. године одржан је сусрет председника „велике осморице“ у Женеви који је одредио основне смернице даљег развоја процеса глобализације: отварање граница, економија и власти, њихова подређеност и контрола од стране наднационалних структура – Међународног монетарног фонда, Светске банке, Светске трговинске организације, Светске здравствене организације итд.

Фактички ове организације остварују надгледање понашања „националних“ влада ради остваривања програма деиндустријализације – уништења националне индустрије, науке, образовања, здравствене заштите, културе и осталих важних грана које државу чине државом. Све што не спада у „нову међународну поделу рада“ мора да буде демонтирано и уништено. Таква је воља „моћника овога света“ који су фактички преузели власт на планети у своје руке.

Током сусрета у Женеви тако су били указани путеви даље изградње глобалног информационо–умреженог друштва, нове „светле будућности целог човечанства“.

Само недељу дана након самита у Женеви у неким јудејским заједницама почело је да кружи саопштење да се месија појавио у свету. 29. јула 2001. године, одржана је церемонија символичког полагања камена темељца у темељ Трећег Храма од стране представника јудејске религиозне групе „Ревнитељи Храмовне горе“.

11. септембра 2001. године догодили су се чувени догађаји у Њујорку и Вашингтону, а председник Буш ускоро је изјавио читавом свету следеће: „Онај ко није са нама, тај је са терористима!“ Била је одређена „осовина зла“ – земље које могу да „скривају терористе“: Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Судан, Етиопија, Иран, Северна Кореја и... Русија. Почело је стварање светског полицијског режима антихристовог „новог светског поретка“. Глобална „антитерористичка операција“ фактички је уништила жалосне остатке међународног права. Остало је само право „моћника овога света“ на потпуну самовољу у односу на независне државе.

Сусрет „осморице“ у јуну 2002. године у канадском градићу Кананаскису почео је паганским ритуалом и „мољењем за мир и безбедност целог света“ које су вршили индијански шамани који су живели у овом планинском месту. По свој прилици, велики број демона сабрао се на ове позиве...

Главна тема самита из разумљивих разлога постала је „борба против међународног тероризма“ и „проблеми пропорционалног економског развоја света“. Прихваћено је решење о постепеном увођењу у читавом „цивилизованом свету“ режима тоталитарне контроле. Прихваћени су програми о неширењу нуклеарног оружја и разоружавању са циљем „јачања међународне безбедности“.

Нарочито треба приметити позитивне одазиве западних лидера „о активизацији сарадње Русије“, након чега је председник Путин изјавио следеће: „Русија је показала спремност за учествовање у решавању глобалних стратешких проблема. Ово је био сусрет истомишљеника“. Овде треба приметити да су га „истомишљеници“ пустили у салу за седнице тек сат времена након почетка самита...

Јун 2003. године – у граду Авијану главни проблеми који су иницирали сусрет „велике осморице“ били су проблеми коначног уништења економског и политичког суверенитета националних држава, њихово претварање у „флексибилне“ територијалне области које су лојалне Светској влади, затим координација напора за увођење информационо–мрежних социјалних структура, јачање „'антитерористичке интернационале“ и формирање транснационалних полицијских структура, увођење глобалне контроле транспорта која је заснована на биометријској идентификацији личности, укључујући разраду електронских личних карти и одговарајуће технике за њихово препознавање.

Нешто раније, у мају 2003. године у Паризу одржан је сусрет министара унутрашњих послова и правде земаља „велике осморке“ на којем је разговарано о разради нових типова јединствених међународних пасоша са личним кодовима и електронским чиповима који садрже податке отисака прстију и остале биометријске параметре особа које их поседују. Разлог је „пресецање слободног кретања међународних терориста по свету“.

У децембру 2003. године у Женеви одржан је први Светски самит информационог друштва са учешћем многих познатих друштвених радника, социолога и научника – стручњака из области информационих технологија. На овом скупу упоређени су резултати „прелазног периода“ у информационој револуцији када паралелно постоје традиционалне и електронске владе.

Редовна седница лидера „велике осморице“ одржана је у јуну 2004. године на острву Си Ајленд (САД). На њој су били изнети резултати револуционарног рада на стварању глобалне империје за пет година. Било је примећено да процес преокрета националних држава у пропустљиве територијалне области које су у потпуности под влашћу транснационалних структура добија на снази. Читава земаљска кугла била је подељена на „одговорне зоне“ међу регионалним владарима по баракама светског електронског концентрационог логора. Указане су нове „мере за јачање мира и безбедности“ у различитим деловима планете. Коначно је прихваћен курс за увођење јединствених светских електронских докумената међународног стандарда са личним кодовима и биометријом. На тај начин још једном је потврђена политичка одлука о стварању јединствене наднационалне светске диктатуре – царства антихриста. О томе ко уствари припрема овакве одлуке говорио је још пре неколико година чувени екстрасенс, консултант–психолог низа водећих милијардера света, Антонио Менегети: „Председници су марионете у туђим рукама... Они више немају власт. Реалну власт на овој планети имају они који, захваљујући компјутерској мрежи дигиталне технологије, контролишу и мењају економију света онако како им одговара“. Највиши луциферијанци који су у непосредном контакту са преисподњом безобзирно хрле свом циљу. Знаци господара пакла све су очигледнији...

На размишљање наводе одређене чињенице, а такође и догађаји који су се дешавали у вези са сусретом „велике осморице“ 2005. године.

Овај сусрет одржан је у голф хотелу са пет звездица под називом „Глениглс“, а који се налази недалеко од шкотског града Единбурга, за који је прихваћено мишљење да је један од најстаријих центара светског масонства. Овде је још у 16. веку била организована масонска ложа која се сматра првом и најзначајнијом у Шкотској. 1717. године на дан рођења светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована у Лондону је одржан скуп свих енглеских масонских ложа који је завршен формирањем Велике Ложе Енглеске.

Лондон је постао центар из којег је „светлост масонског учења“ почела да се шири по читавом свету.

Тешко да је неко обратио пажњу на чињеницу да је по чудном подударању званично отварање самита Г8 2005. године било одређено управо за 7. јул – дан рођења светог Пророка, Претече и Крститеља Јована.

Ујутро тог дана током једног сата у Лондону су се зачуле четири јаке експлозије – три у метроу, док је четврта буквално разнела у делиће један од чувених лондонских аутобуса – даблдекера. Као резултат више од педесет људи изгубили су живот, а више од седамсто људи је рањено, од којих су многи превезени у болницу у тешком стању.

У телевизијским коментарима догађаја у Лондону истицано је да је буквално три дана пре експлозија на овим местима одржана велика вежба полицијских, пожарних и техничких служби за ликвидацију последица оваквих догађаја (!). Због тога су у реалним околностима ове службе поступиле веома усклађено и оперативно.

Такође, неопходно је приметити да су се сами становници Лондона понашали веома храбро и мирно. Није било никакве панике или сувишних емоција, иако је на одређено време живот у центру енглеске престонице био практично паралисан.

Скреће пажњу изјава министра унутрашњих послова Велике Британије Чарлса Кларка који је изјавио да су експлозију у Лондону „дошле ниоткуда“ и према његовом сазнању „није било информација“ о припремама терористичких акција. Ово је због тога што је, по његовом мишљењу, лондонска полиција предмет зависти полицијских служби читавог света. У целини, у Енглеској постоји читава армија професионалних шпијуна (око милион људи) који се баве праћењем и прислушкивањем у све већем броју сфера друштвеног живота. Само скривених камера у земљи има више од милион и по...

Коментари ванредних издања новина, радио емисија и телевизије почињали су истим речима: „Нов напад на цео цивилизован свет“, „имамо заједничког непријатеља – међународни тероризам“, „трагедија светских размера“, „неопходно је ујединити напоре свих земаља у борби против светског зла“, „Лондон ће запамтити 7. јул. Као што је Њујорк запамтио 11. септембар“, итд.

Овде се треба присетити да је 11. септембра дан Усековања главе Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована... Интересантно је да у свом обраћању нацији поводом напада на куле Светског трговинског центра председник Буш није рекао ни речи о „међународном тероризму“. Овај термин није коришћен ни у изјавама других званичника САД. Њега је у употребу увео премијер Велике Британије Тони Блер који је после догађаја од 11. септембра изјавио следеће: „Овај масовни тероризам представља израз новог духа зла у данашњем свету. Он води порекло од фанатика за које људски живот нема никакву вредност, и ми, представници демократских друштава света, морамо да се ујединимо ради заједничке борбе како бисмо уништили овог ђавола“. Касније је управо „Блерова верзија“ потврђена као општеприхваћена.

7. јула 2005. године у Лондону се „неочекивано“ појавио у Русији добро познат главни рабин Берл Лазар који је светске лидере позвао на бескомпромисну и жестоку борбу против тероризма, на рат до победничког краја.

Враћајући се на сусрет председника „велике осморке“ неопходно је приметити да је у складу са усвојеним правилником на дан самита требало расправљати о проблемима везаним за промену климе (Протокол из Кјота), за указивање помоћи најсиромашнијим афричким земљама (отписивање дугова), за развој еколошки чисте енергетике, а такође је био у плану и низ обостраних сусрета председника.

Након трагичних догађаја у Лондону учесници сусрета једнодушно су прихватили одлуку о разматрању новог главног проблема. Било је одлучено да се прихвате нови жестоки документи који се тичу борбе против тероризма. Председник Руске Федерације Владимир Путин изашао је са иницијативом за прихватање „Специјалне изјаве о борби против тероризма“ коју су подржали остали чланови „групе осам“.

Истог дана у Њујорку је одржана ванредна седница Савета безбедности Уједињених нација који је донео одговарајућу резолуцију. Овде се треба присетити да је у септембру 2005. године у Њујорку требало да се одржи светски самит са учешћем свих председника држава, представника различитих националних структура и верских организација, на којем ће се разматрати проблеми везани за нови систем глобалног управљања.

У интервјуима које су председници давали 7. јула увече чули су се исти коментари: „Циљ терориста је да у срца људи унесе страх... Терористи желе да се одрекнемо демократије... Ово је било учињено да бисмо одбили учествовање на овом сусрету... Без милости ћемо се борити против оних који покушавају да свету наметну тероризам и екстремизам...“

8. јуна била је прихваћена Изјава „групе осам“ о борби против тероризма. Као задаци од примарног значаја истакнути су следећи: припрема свеобухватне конвенције о међународном тероризму, спречавање дотурања оружја за масовно уништење у руке терориста (није случајно што од децембра 2005. године почињу једностране „инспекције“ руских нуклеарних објеката, укључујући и војне објекте, од стране официра САД, што практично означава право „вета“ САД на производњу руских стратешких ракета), међународна сарадња служби безбедности и служби за информисање (фактички ово значи још један корак ка стварању наднационалних полицијских снага), стварање услова за размену информација о терористима (читај: за прекограничну предају података личног карактера), помагање остваривању демократских реформи (вероватно онако како се то ради у Ираку, Авганистану, Грузији, Украјини и другим земљама), стварање ефикаснијег система обезбеђивања сигурности (убрзање стварања светског електронског концентрационог логора) и други. Између осталих издваја се „рад са грађанским друштвом са циљем постизања потпуног неприхватања тероризма од стране широких слојева становништва...“

Шта православни верник треба данас обавезно да зна

Дакле, свет се налази на прагу најнечувенијег робовласничког друштва у историји. Сатана и његови поданици теже да задобију апсолутну власт над сваким човеком помоћу најновијих технологија и техничких средстава, претворивши га у покретни нумерички инвентар.

Међутим, шта учинити да сваки човек буде посматран, да не само поступак и живот, него чак и духовни покрет буде под непрестаним надзором и казном? Шта учинити да Христово име буде потпуно избачено из срдаца људи?

Ово је веома једноставно. Потребно је да сваки човек добровољно ступи у контакт са информационо–управљачким компјутерским системом, да му се потчини, да постане његов слуга. Потребно је да од компјутерског система зависи живот и смрт човека, живот и смрт његове деце и ближњих. Тада човек признаје власт господара компјутерског система и у свему ће следовати његовим „контролним захтевима“.

За ово је неопходно да компјутерски систем зна све о човеку и његовим сродницима. Неопходно је да човек искључиво преко компјутерског система добија одређена материјална добра, а такође и да остварује сва плаћања робе и услуга који су неопходни за живот. Треба учинити тако да читав човеков живот пролази под будним оком компјутерског система, да без његовог знања он не може ни да купује ни да продаје (Отк. 13, 17), ни да користи превозна средства, ни да посети лекара, ни... ни... ни... Потпуно је очигледно да је крајњи циљ система који се сада уводи потпуно укидање новца у кешу, потпуна контрола финансијске делатности сваког појединачног човека и свих његових кретања и контаката. Овако сатана преко електронике жели да добије Божије свезнање како би га искористио за претварање људи у послушне биороботе.

Али шта је потребно учинити да би систем увек препознавао конкретног човека? Шта учинити да човек ступи са њим у контакт и да потпадне у пуну зависност од њега? За ово је потребно да се човеку да име које је разумљиво бездушној електронској машини. Овим именом она ће га називати, а он ће морати на њега да се одазива у свим животним ситуацијама. Он ће га користити када се сам буде обраћао систему да би добио одобрење за одређену трговинско–финансијску трансакцију, за одређени корак у животу. Тако ће човек постати део система, допуна којом он управља. Због чега? Управо због тога што ће утицај у датом случају бити једностран: човек ће морати да поступа онако како му заповеда систем, тј. како му заповедају његови господари. Систем ће о човеку знати све, а човек неће чак ни претпостављати како ће систем користити податке које има о њему.

На тај начин, чим човек добровољно ступи у контакт са компјутерским системом који управља информацијама он се, опет добровољно, претвара из субјекта који слободно делује у објекат којим се управља. Другим речима, слободна личност пада у ропску зависност од компјутерског система и његових господара.

У свакој науци постоје одређене основе, као што, рецимо, „два пута два“ у математици. Информатика, која проучава законитости скупљања, обраде, преноса и коришћења информација у различитим областима људске делатности, такође има своје основе. На пример, да би се увео компјутерски систем који управља информацијама неопходно је сваком човеку од малог до великог (Отк. 13, 16) дати идентификациони број или лични код, другачије назван дигитални идентификатор личности. У последње време појавило се мноштво нових назива дигиталних идентификатора: социјални број, лични осигуравајући број, системски број, универзални идентификатор личности (УИЛ), идентификатор личних података (ИЛП) и тако даље. Смисао прихватања било којег од ових идентификатора је исти: дати човеку ново име које је разумљиво компјутерском систему.

Идентификација представља поистовећивање, утврђивање подударања нечега са нечим. Идентификовати значи поистоветити, упоредити исте ствари. На тај начин, прихватајући лични идентификациони код, човек поистовећује себе са њим исто као што поистовећује човека са њим и компјутерски систем. За систем код постаје фактички човеково име на које је он приморан да се одазива. Догађа се промена имена у код – дигитални код.

У терминологији која се користи у области информатике, дигитални идентификатор је име које једнозначно означава или именује објекат система (у одређеном случају, човека) са циљем његовог издвајања од других, њему сличних објеката. По правилу, оно је изражено редоследом бројева, али може да се изражава и у словно–бројчаном облику. Горенаведене ствари још једном показују да човек у антихристовском систему тоталне контроле и управљања постаје објекат којим се окрутно управља или ствар међу осталим стварима, постајући сличан роби. Због тога дигитални идентификатор личности правилније је називати дигиталним антиименом човека.

Међутим, шта значи давати човеку ново име? Ево шта каже свети Јован Златоуст: „А Савле, још испуњен претњама и убиством Господњих ученика, дошао је код првосвештеника...“ (Дап. 9, 1). Он се касније, у посланицама назива Павле: због чега му је Свети Дух променио име? Као што господар, купивши слугу и желећи да покаже своју власт над њим, мења му име, тако је и Свети Дух тада учинио. Он је Павла заробио и овај човек који је још донедавно био гонитељ, ступио је у власт Светог Духа Који му је променио име да би из тог поступка он препознао нову власт над собом.“

Овде је принципијелно следеће питање: Ко и са каквим циљем даје човеку ново име? Добијање новог имена означава поклоњење новом господару и прихватање новог духа... А ово за човека може имати најжалосније последице. Православни хришћани морају да схвате да је човек својим именом које му је дато на светом Крштењу уникалан пред Богом, а дигиталним идентификатором – пред сатанистичким системом. Није случајно да се у складу са међународним стандардима регистрациони број који улази у структуру човековог личног кода даје по датуму рођења. Због тога се на мистичком плану прихватање дигиталног идентификатора може схватити као рођење и тајна посвећења човека у нови живот, као објекат управљања у антихристовском систему, или антикрштење. При томе, губи се сам појам личности као самосталног појединачног бића. Према прихваћеној терминологији, подаци о човеку се „обезличавају“, тј. живо име које је човеку дато на светом Крштењу у част његовог небеског заштитника, одузима се и замењује мртвим именом – уникалним дигиталним кодом. Овакав поступак не представља ништа друго до духовни, мистички чин.

Добро је познато да у светој Тајни Крштења онај који се крштава добија печат дара Духа Светога. Према томе, добијајући антикрштењем дигитално антииме, човек добија печат дара антихриста. Добијајући ново име, човек пристаје да добије нову особину, да претвори себе у нумеричку ствар. Он на овај начин пристаје да живи по новим законима у новом друштву, постаје део новог друштва где ће му се обраћати управо по његовом новом имену – дигиталном коду на који ће он увек морати да се одазива.

Као што је Савле, добивши ново име, ступио у службу Светог Духа и прихватио Његову власт над собом, тако и човек, добивши дигитално антииме, потпада под власт духа антихриста и признаје његову власт над собом. У делима светог Филарета, митрополита Московског и Коломенског, налазимо још једну очигледну потврду онога што смо већ рекли: Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10, 20). Имена нису тако неважна, како је то сматрао проконзул Галион који се помиње у књизи Дела Апостолских: Када се расправља о учењу и именима, говорио је он, не желим да будем судија у томе (Дап. 18, 15), и сматрао је да је поступио веома разборито, са презиром одбацивши предмет расправе. Уствари, он је показао незнабожачко незнање и недостатак чак уобичајеног расуђивања. Ако би га само преименовали из римског грађанина у роба, он би се, вероватно, одмах присетио да постоје имена која не треба пренебрегавати и која заслужују да буду предмет разматрања.

Ако се као важна поштују одређена земаљска имена (незнабожачка – прим. аут.), колико онда треба да су важнија небеска имена... Јер небеско име треба да представља небеско својство, треба да садржи небеску силу: Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима.

Из овога је јасно какво својство и какву силу има дигитално антииме...

Као што се у Цркви Христовој људи кроз покајање, исповест и причешће светима Христовим Тајнама сједињују са Христом, аналогно томе ће у глобалном киберсистему били сједињени са сатаном. Као што Господ зове своје овце по имену (Јн. 10, 3), тако и сатана позива своје робове по броју који представља дигитално антииме човека. Прва молитва која се чита ономе који приступа светом Крштењу је молитва давања имена. Оном који се крштава даје се Име Божије, као печат. Јер Господ зна оне који су Његови (2. Тим. 2, 19). Име Божије којим се човек запечаћује представља Божански печат који је за људе невидљив, али којег виде духови. У Апокалипсису се неколико пута каже да Господ запечаћује Своје слуге (Отк. 7, 3; 14, 1), а лукави и антихрист – своје (Отк. 13, 16). Због тога се молимо да Име Божије остане „заувек“, тј. да се овај печат не скине и да новокрштени не осрамоти ово Име, већ да га достојно носи.

Ипак, због чега лукави својим послушницима даје мртва дигитална антиимена? Одговор је једноставан и једнозначан: ово име је универзално за све народе. У светском систему то је веома погодно. Дигитално антииме превазилази све разлике међу људима – националне, верске, друштвене. Оно је разумљиво на сваком језику, оно има светски карактер, што је и потребно за успостављање антихристовог царства. Из овога је јасно и разумљиво због чега су у глобалном киберсистему дигитална антиимена сједињена са сатанистичком символиком. Тако „мајмун“ који опонаша Бога, сатана, гради антицркву, уједињујући све у духу антихриста.

Изражавајући се сексуалним језиком, може се рећи да се на планети дешава успостављање технотроне диктатуре која је у историји невиђена, где се закони управљања кибернетичким системима преносе на људско друштво, а најновије информационе технологије користе се у политичке сврхе. Сатанистички планови Бжезинског и компаније полако оживљавају, док то Господ дозвољава због наше грешне отупелости... Добро је познато да се сви пројекти који су повезани са дигиталном идентификацијом личности, са стварањем одговарајућих база података и програмским обезбеђењем аутоматске анализе информација које непрестано стижу, остварује по руководством и контролом транснационалних структура – Светске банке, Међународног монетарног фонда, низа корпорација типа Оракл. У читавом свету, па и у свим областима Русије, уводи се технологија „Јединствене информационе архитектуре“ (Oracle Information Architecture) уз стварање ИТ инфраструктуре са поштовањем особености савремених метода управљања подацима, док обим информација које подлежу обради расте фрапантном брзином.

Пажљиви посматрачи међу верујућим православним људима одавно су приметили да је символички логотип корпорације Оракл огромни пентаграм који је са два зрака обрнут на позадини три шестице у облику вртлога, а које се налазе на три површине.

Ево шта о овом символу пише руски духовни писац Сергеј Александрович Нилус: „... То је звезда магова, то је символ ваплоћења антихриста... Пентаграм са два крака окренута на горе означава сатану... Кабалисти тврде следеће: „Све тајне магије, символи гностицизма, фигуре окултизма, сви кључеви кабале за пророштва – све ово садржано је у знаку пентаграма, овај знак је највећи, најмоћнији од свих знакова...“

Један од најистакнутијих представника окултног масонства каже овако: „Да, храбро и отворено изјављујемо да су сви, који су посвећени у окултне науке, обожавали, обожавају и сада и увек ће обожавати оно што је представљено под страшним символом Бафамета (ђавола – прим. аут.)...“

Ето под каквим символом делују сарадници компаније Оракл. Ето под каквим се символом прихватају дигитални идентификатори од стране грађана Русије по међународним стандардима, чији је дубоки смисао познат само представницима окултних учења. Из овога није тешко закључити у какву област духовног света води прихватање дигиталног антиимена...

Постоји још један технолошки тренутак који свако треба да зна, с обзиром на чињеницу да несавесни службеници поводом њега доводе у заблуду веома велики број људи...

Истовремено са добијањем дигиталног идентификатора исти овакав дигитални идентификатор придодаје се његовом електронском досијеу – у базу података компјутерског система, где се сакупљају, чувају и аутоматски анализирају најразноврсније информације о конкретном човеку, а међу њима и оне поверљивог карактера. Електронски досије, као и идентификатори, може се називати на различите начине: лични рачун осигураног лица, број евиденционог документа, број личног дела, серијски број података о грађанину, итд. Суштина је иста – то је досије у којем се сакупљају и аутоматски анализирају информације о конкретном човеку. Због тога љуто лажу они службеници који на захтев грађана састављају решења где се каже да се број не додељује човеку, него само некаквом документу – његовом рачуну, послу, записнику итд.

Уствари, компјутерски систем упоређује (идентификује) човеков број са бројем рачуна, посла, записника. Другим речима, налази човека према броју међу многим другим бројевима у бази података. Само овако подаци о човеку могу доспети у његов електронски досије или се пак могу добити из досијеа у различите циљеве. Због тога се идентификациони број још назива и кључем приступа или кључним пољем за досије конкретног човека у бази података.

Као пример могу се навести речи из зборника методичког материјала за раднике Пензијског фонда: „За организовање персонификованог регистровања неопходно је створити базу података свих осигураника и пензионера...“

За свако осигурано лице у систему теку информацијски процеси које илуструјемо на примеру сезонских радника.

1. Регистрација физичког лица које је први пут ступило у радни однос. За идентификацију сваког лица користи се уникални осигуравајући код (број) који се не подудара код две различите личности. Као резултат овога, где год да одређени грађанин Руске Федерације пређе, који год посао да промени, његови подаци одлазиће у један исти лични досије који се налази у бази података и који одговара његовом осигуравајућем броју...

2. Администрација сваког предузећа, организације, фабрике региструје сваког радника у Пензионом фонду Руске Федерације и радник добија лични осигуравајући број док краја свог живота...

Читав рад на организацији персонификованог регистра може се поделити на три етапе:

Прва етапа – стварање базе података за све раднике – анкетирање;

Друга етапа – додељивање индивидуалног броја од једанаест знакова који ће грађанина Руске Федерације пратити читавог његовог живота и служити као својеврсни код који отвара приступ у пензијски компјутерски досије тог Руса...

Послодавци који пружају податке о стажу и заради сваког радника, указују на његов број осигурања што дозвољава да се обједине подаци о сваком човеку који стижу од различитих послодаваца који се налазе у различитим областима. У случају промене места рада и становања при обраћању за пензију човек једноставно саопштава овај број...

Како се види из текста званичног документа који је издао Пензијски фонд Руске Федерације, уникални осигуравајући број даје се човеку и замењује његово име. При томе, исти овакав број даје се његовом досијеу – личном регистру. Обраћајући се органима Пензијског фонда, човек се даје своје име, него „једноставно саопштава овај број“ система. Све је веома јасно и једноставно...

Подаци које компјутерски систем сакупља о човеку називају се информацијама личног карактера или личним подацима. У многим земљама света већ су прихваћени антиљудски, богопротивни „закони“ који се тичу скупљања личних података. Фактички ово је озакоњено безакоње које успоставља режим тоталног праћења грађана. Лични подаци представљају неотуђиво власништво човека и нико нема права да их користи без његовог знања.

У Русији од 2000. године у срцу Државне Думе налази се пројекат „О информацијама личног карактера“ који је припремљен заједно са „саветницима“ из Европске заједнице и Сједињених Америчких Држава. У сваком тренутку он може бити изнет на расправу. У складу са овим предлогом закона на личне податке односе се биографски и идентификациони подаци, личне карактеристике, подаци о породичном статусу, социјалном положају, образовању, навикама, професији, службеном положају, финансијском стању, здравственом стању итд.

У предлогу закона такође се говори о идентификацији човека по факторима који су специфични за његов физички, психолошки, духовни и културни идентитет. Шта је то? Није случајно у своје време министар за порез Генадије Букајев на једном од саветовања изјавио следеће: „Ми о човеку знамо све. Он је пред нама буквално го...“

Међутим, сваки човек од тренутка рођења поседује права која су условљена његовом природом – право на живот и продужење врсте, право на слободу, личну неприкосновеност и људско достојанство, између осталог, и право на име. Ова права се чак и према светским законима односе на категорију неотуђивих права које човек услед своје слободе не жели да учини наслеђем других људи.

Од оних који не прихватају суштину онога што се дешава, често чујемо следеће: „Ми смо поштени људи! Нека нас прате, нека нас контролишу...“ Међутим, свака контрола подразумева и управљање. Какав је смисао у томе да се троше огромна средства да би се неко само посматрао? Управо управљање људима, потпуно лишавање богомдане слободе, представља главни циљ стварања светске технотроне диктатуре.

Такође, неопходно је знати да се у пракси примењује процес аутоматске идентификације човека – прикупљање, обрада и коришћење информација о човеку независно од самог човека, његове воље, жеље, чак и његовог схватања и осећања да се о њему прикупљају информације... При томе неопходно је схватити да човек ни на који начин не може утицати на процес аутоматске идентификације или га зауставити.

Сакупљање и обрада информација о човеку и свету који га окружује у аутоматском режиму води ка томе да господар информационог система који обезбеђује аутоматски идентификацију човека зна о човеку више од њега самог, с обзиром на то да зна околности које су човеку непознате, за које човек не мора ни да претпоставља или да никада за њих не сазна, али које могу да се искористе при прихватању одређеног решења. Значи, ситуација се може моделовати, може се управљати понашањем човека: усмеравати човека на вршење поступака који одговарају господару информационог система. На тај начин може се ограничити воља човека и утицати на њега у области која се односи на његов поглед на свет. Тако ће практично бити уништена сва права и слободе човекове личности. Ово пружа огромне могућности за манипулисање људима, а при том потпуно анонимно и без контроле.

Штавише, са грађанима који су „нелојални“ господару система може се спроводити „превентивни рад“, па их чак и потпуно изоловати из друштва, претворивши их у ствари које подлежу уништењу.

Како ово остварити? Веома једноставно. Увођењем електронских докумената, који истовремено представљају и средства за плаћање, медицинске књижице и карте за превоз, које такође имају и многе друге информације, лако се могу пратити не само физички поступци човека, него контролисати и његово душевно стање. Уз контролу електронских комуникација – од телефона до компјутерске мреже (прислушкивање, записивање и аутоматска анализа информационих података), у режиму реалног времена може се водити свеобухватни досије сваког човека који је „опасан“ за господаре антихристовског система. Систему који свуда продире биће познато с ким се човек сусреће и о чему разговара телефоном, шта чита, каква су његова политичка гледишта, верска припадност, здравствено стање и друге изразито личне стране живота, а да не говоримо о томе да ће се строго бележити све његове финансијске операције.

Свако одбијање „правила понашања“, „норми и лимита“ које је утврдио господар система довешће до „удаљавања“ одређеног субјекта из система. Човек ће бити лишен приступа материјалним средствима и информационим ресурсима, при чему нико ништа неће моћи да докаже. Људски односи неће имати места у систему, која ће оперисати само бројевима. Појмови попустљивости, опраштања, човечности, некаквих уступака Бога ради електронској машини нису познати. Ако је раније човек могао за нешто да замоли чак и окрутног, али живог чиновника, у друштву новог типа неће бити никога чак ни да га саслуша...

Бездушни компјутерски систем у аутоматском режиму непрекидно ће судити о човеку према сопственим критеријумима (са могућношћу њиховог пооштравања за сваког појединачног човека), замењујући самим тим Божији суд. Човек ће бити приморан да живи опрезно, са страхом размишљајући није ли нешто „скривио“ пред системом.

Систем ће у потпуности управљати човековим животом и још ће га „оцењивати“ за његово понашање. Према овим оценама човек ће заузимати одређено место у друштву. Систем ће подстицати и кажњавати. Она ће у човеку изграђивати одређене особине које ни у ком случају нису јеванђељске. „Идеалан“ човек треба да постане једно са системом где ће „правила игре“ бити утврђена од стране ђаволовог помагача. Ово значи потпуни губитак Богом дане слободе!

Истакнути руски теолог прве половине ХХ века професор Николај Никанорович Глубоковски пише следеће: „Први принцип хришћанског морала треба да буде постојано пребивање или непоколебљива постојаност у благодатној слободи уз безусловно одбацивање свега што у било чему уноси макар и сенку ропског притиска“.

Потпуно је очигледно да стварање система електронског концентрационог логора на планети сасвим противречи Божијем Промислу о свету и човеку. Ово више није „сенка ропског притиска“, него рушење богоустановљеног поретка у свету...

Читав огромни разгранати систем покушава да преваром и исцрпљивањем улови човека замкама које су постављене на сваком кораку. Он се бави нумерацијом и сортирањем живог инвентара и пауковом мрежом захватио је све области човекове животне делатности. Ни један државни делатник, ни један чиновник не говори о правим циљевима убиственог деловања које се непрекидно и свеобухватно повећава. Позивајући се на погодност нових технологија прикупљања пореза, пензијског осигурања, администрације и регистровања, скривајући се испод позивања на „борбу против тероризма и незаконитих миграција“, власти Русије, којима управљају и које усмеравају силе са стране, уљуљкавају простодушне и лаковерне грађане очигледном „сигурношћу“ за човека.

Дигитални идентификатор уствари је потпуно уникалан. При губитку било каквог документа (личне карте, пасоша, итд) он се замењује другим документом са новим бројем. Дигитално антииме, пак, је за читав живот и за смрт (после човекове смрти његов дигитални идентификатор ником се не додељује). Дакле, може се тврдити да идентификациони број или лични код постаје вечно дигитално антииме човека у антихристовском систему „новог светског поретка“.

У почетку човек дозвољава да његово име замене бројем, да изједначе име са бројем, тобоже због погодности контакта државе са грађанима. И мистички и практично дошло је до одбацивања имена, иако име наставља да постоји у друштвеном односима. Верници који не желе да виде опасност од прихватања бројева кажу овако: „Па ми имамо име, и у храму нас зову по имену“. Невољно падају на памет следеће Господње речи: „Знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си...“ (Отк. 3, 1).

Добровољно прихватајући идентификациони број, лични код, социјални број и остала дигитална антиимена, а затим се и одазивајући на њих, човек се у себи слаже са поретком ствари који му се намеће, клања се светском мамону као идолу и улази у антихристовски систем светског електронског концентрационог логора. Њега попуњава и у пријавама и документима! Сама од себе овде се показује аналогија са многим књижевним и фолклорним изворима где је човек, продајући своју душу ђаволу, сведочио о томе личним потписом... На тај начин, човек који добровољно прихвата дигитално антииме и који га користи у различитим случајевима у животу, драговољно прилаже своју циглу у изградњу антихристовог царства, учествујући у тајни безакоња (2. Сол. 2, 7). Ван сваке сумње, ово је дело греха. Јер мало ће се ко осмелити да каже да је изградња антихристовог царства богоугодно дело. Наредни кораци – прихватање електронских докумената са личним кодовима и биометријом, коришћење радиофреквентних ознака и усађивање микропроцесорских примопредајних уређаја у човеково тело, могу довести до непоправљивих последица.

Наравно, не може се тврдити да је човек који је примио број, као и сваки други човек који је учинио чак и најтежи грех, заувек пропао. „Нема људског греха који не би могла да спере Крв Господа Бога Спаситеља нашег Исуса Христа... У свим тешким смртним гресима човек може да принесе покајање у добије опроштај од Самог Господа... Само самоубиство, при којем човек лишава себе могућности покајања, не може њиме бити исцељено“, пише свети Игњатије Брјанчанинов.

Међутим, једна ствар је јасна: када се човек одрекао Божијег Имена, почео је пут у провалију пакла. Он је већ као осушена грана дрвета, као болесник од рака и само чудо и милост Божија могу да га извуку из пропасти. За сваког православни хришћанина настало је време последњег избора – избора између Исуса Христа и Његовог непријатеља – антихриста.

Истакнути руски научник, магистар теологије Константин Николајевич Сиљченков у свом делу „Спаситељева опроштајна беседа са ученицима“ каже следеће: „Постоји онај степен у току духовног, као и телесног живота, када одређени процес у организму који још није завршен, не довевши организам до потпуног и савршеног разорења, већ јасно указује да овај свој неизбежни резултат. Тада је већ јасна сва немогућност спасења. Живот још тиња, душа се још није одвојила, али коначан исход је неизбежан, и људи који су посвећени у тајну већ као да човека избацују из списка живих: ради се само о крајњем издисају, о крајњем замирању живота“.

Тако се и у духовном животу дешава да човек још верује, још чува у себи искру љубави према Христу, али ипак у њему се јасно примећује кретање оног осећања које води бесповратној пропасти. И чим се заврши ова криза која се само једноме Богу позната, дешава се на небу одвајање од Бога, од анђела, од светих, од читавог царства Христовог, дешава се повратак грешном свету из којег је био узет. Формално, човек још може да припада Цркви, може у њој да прима дарове благодати, али тада огањ благодати служи његовом бржем замирању, а не очишћењу, оживљавању и храњењу.

Наравно, докле год човек борави у овом земаљском животу могућност покајања и обраћења за њега увек остаје, али с обзиром на то да Бог унапред зна за сваког човека који се удаљава од Христа да ли ће код њега заиста било када доћи до овог обраћења или не, у зависности од овог Свог предзнања Он и одређује човеков однос као лозе према истинитом чокоту (Јн. 15, 1–8). Уосталом, и лоза која је већ одсечена, док није у потпуности изгубила живот, може поново да буде привијена уз чокот, и ово ново привијање лози може да послуже као најбољи символ поновног сједињења човека са Господом преко покајања. А после крајњег одсецања бесплодних грана од Чокота Очевом руком следи њихова коначна пропаст: „Овакве гране скупиће се и у огањ бацити, и спалити“ (Јн. 15, 6).

Данас сваки православни хришћанин треба да се замисли над речима истакнутог теолога да не би постао сличан бесплодној грани која је коначно одсечена од истинитог Чокота – Господа нашег Исуса Христа.

О три корака који воде у пропаст

Човеково прихватање дигиталног антиимена представља први корак потчињавању сатанистичком систему, али он може да буде и последњи. Догађаји се даље дешавају према познатом сценарију: електронски документ, који је истовремено и електронски новчаник, а затим микрочип који се уграђује у људско тело, помоћу којег може да се управља човековом подсвешћу. Даље следи потпуно укидање новца у кешу и остваривање куповине и продаје само путем дигиталног антиимена – имена звери или броја имена њеног (Отк. 13, 17). Практично, ово одговара оном друштвеном уређењу које је описао свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов.

Чувени руски теолог, професор Н. Н. Глубоковски с правом примећује да се на ове речи Апокалипсиса појавило мноштво најразличитијих тумачења. Сва она сводила су се на покушаје да се на одређени начин израчуна лично име звери–антихриста. Међутим, очигледно да није узалуд казано да ће садржај Апокалипсиса тек постепено постајати разумљив, по мери наступања догађаја и испуњења пророштава које су у њему проречена. Због тога је и неопходно брижљиво истраживање јеванђељских знака времена. У супротном, услед лакомислености и духовне небриге може се упасти у велико искушење.

Данас се може рећи да име звери није лично име антихриста, него име које звер даје човеку. Такође, неопходно је приметити да Свети Писмо назива зверима не само звер–антихриста и звер–лажног пророка, него и самог ђавола и остале демоне: „Из уста му излазе лучеви и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из врелог лонца или котла. Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста... Што је год високо презире, цар је над свим зверима“ (Јов 41, 11–26). „Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ручући ходи и тражи кога да прождере“ (1 Пт. 5, 8). „Запрети зверима“ (Пс. 67, 31), немој предати зверима душу која се исповеда Теби“ (Пс. 73, 19). Због тога се име звери још може назвати и демонским именом.

Израз број имена њеног (Отк. 13, 17) треба схватити као прецизирање.

Овде је садржано указивање да се име које звер даје човеку записује у облику броја, тј. да је бројчано. У овом случају везник „или“ употребљен је као објашњење за спајање различитих означавања истог појма, у значењу „другим речима“, „другачије“. Име звери и број имена њеног представљају исти појам – дигитално човеково антииме.

Дакле, први корак је учињен – човек је дозволио да из „незнања или лакомислености и поверења, или из страха, или преварен, замени мртвим бројем своје живо, бесмртно име...“

Међутим, у имену је садржана најдубља тајна! Заиста је необухватан духовни значај имена. Када изговарамо човеково име, покрећемо огромно мноштво невидљивих сила које га сједињују са духовним, невидљивим светом и са Самим Творцем.

Све што човек поседује на земљи у његовој истинитој, безусловној, неотуђивој сопствености коју ће однети у живот вечни – јесте он сам, његова душа која је оживљена духом и одевена у тело. Душа ће изићи пред Господа већ на личном, појединачном суду, а тело, преобразивши свој склоп. сјединиће се са душом после Страшног Суда. Људи су увек осећали ову своју везу са горњим светом, ову своју одуховљену људску природу, и ценили су слободу. Хришћанин схвата да то чак и није његово власништво, него Божије, које је он обавезан да чува. „И васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашег Исуса Христа“ (1 Сол. 5, 23), учи нас свети апостол Павле. И ово створење Божије које је састављено из три дела и које је најузвишеније на земљи међу свим осталим створењима – човек, који је лик и подобије Божије, означено је, названо је личним именом, сопственим именом које се пише великим словом.

Човеково име не назива се случајно личним именом – оно представља његово вечно, неотуђиво власништво. Нико не може да га промени, да располаже њиме, осим самог човека, ако он то сам пожели. Име прави разлику између два човека, повезује га са онима који су остали на земљи када он оде у други све, а и њих са њим. Име повезује човека са Богом и Небеском, Победничком Црквом.

О узвишеном значају хришћанског имена сазнајемо из „Тројицких листића“ који су излазили у Русији крајем 19 века по благослову и са учешћем светог Теофана Затворника Вишинског: „За нас је важно и свето хришћанско име којим нас запечаћује света Христова Црква, драгоцено је за нас ово свето име јер је оно прво власништво које задобијамо на овом свету, неотуђиво власништво које са нама остаје заувек. Природа ничим не прави разлику између детета које се родило, као што је не прави ни између мртваца који се спушта у гроб. Међутим, света Црква давањем светог хришћанског имена прави разлику и између колевке, и између гроба хришћанина. Под овим именом, као под некаквим свештеним печатом, он живи и дела у свету усред многих милиона њему сличних људи, под овим именом чува се успомена на њега у све векове и врши се помињање у светим молитвама Цркве, са овим именом он ће се појавити и у вечности усред мноштва небеских становника. Ми голи долазимо у свет, голи ћемо га и напустити, ништа не доносимо у овај свет и ништа одавде нећемо однети... Само ће небеско благо које нам се дарује са хришћанским именом остати са нама у сву Вечност, ако га сами не изгубимо, само ће бесцен титула синова Божијих, задобијена хришћанским именом, бити наша вечна карактеристика, ако не останемо без њега својом сопственом кривицом. Присетимо се какве предности и богатства добијамо бесплатно, заједно са добијањем хришћанског имена.

Под један, дајући нам ново име у Светој Тајни Крштења, света Црква нас усиновљује Богу Оцу у име Јединородног, љубљеног Његовог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Који нам је Својим несхватљивим силаском читавом људском роду, крсним страдањима и смрћу даровао право да будемо деца Божија која верују у Његово име. На тај начин, од синова гнева и проклетства ми по природи постајемо деца љубави и Божије благонаклоности по благодати...

Дајући нам свето име, света Црква нас прибраја сабору верника свих места и времена, уводи нас у заједницу са свом нашом браћом и сестрама у Христу – живим и мртвим, чини нас члановима Тела Христовог, грађанима благодатног Царства Божијег... Сва Црква првородних који су записани на небесима, сав сабор Светаца Божијих су наши представници пред Престолом Божијим у делу спасења, наши небески заштитници и покровитељи... Ми имамо право да користимо Свете Тајне Цркве у којим се изливају потоци Божанске благодати која увек немоћи лечи и недостатке допуњује, којом се обнавља и оживљава наш дух, освећује се само тело у дом Божији, у храм Светог Духа... Дајући нам име, света Црква нас сједињује најближим сродничким везама са једним од блажених небеских становника који се преселио у небеске обитељи, завршивши побожно и богоугодно земаљско лутање, где заједно са анђелима непрестано созерцава лице Оца нашег небеског... Срећан је онај човек који има нелицемерног и искреног пријатеља, мудрог и искусног руководитеља у животу, као што смо срећни и сви ми под благом заштитом свете Цркве која нам даје пријатеља који нас никада неће издати, чија нас јака љубав неће напустити у сву Вечност – таквог руководитеља који је мудрији и искуснији од свих земаљских мудраца, чијем руководству треба да се без сумње верује, јер он ће верно водити тамо где се и он сам налази!

Дајући нас свето име, Света Црква нас чини наследницима вечних добара која су припремљена Божијим изабраницима од стварање света, наследницима оног Царства Божијег које нам је Господ обећао...

Великих добара удостојени смо бесплатно кроз даровање светог хришћанског имена светом Црквом, кроз наше увођење на врата светог Крштења у благодатно Царство Христово! Нека је благословен Господ Који нас је запечатио светим именом синова Божијих и наследника Царства Божијег од саме колевке!“

Душекорисне поуке, састављене од стране монаха Свето Тројицке Сергијеве Лавре пре више од једног века, тешко да потребују објашњења. Хтели бисмо да нагласимо само једну ствар: свето хришћанско име биће наше вечно наслеђе ако га сами не изгубимо, ако не останемо без њега сопственом кривицом...

Нажалост, о овоме данас скоро нико не размишља. Савремени људи без икакве гриже савести добровољно замењују драгоцене титуле слугу Божијих за понижавајуће дигиталне надимке слугу антихристовог „новог светског поретка“, помажући тиме зацарење „сина погибли“'.

Радујте се што су имена ваша написана на небесима“ (Лк. 10, 20), каже верним хришћанима Господ наш Исус Христос. Међутим, где се записују дигитална антиимена сатаниних слугу? Одговор је јасан – у компјутерску Књигу мртвих коју сада састављају претече антихриста. На ово се односе различите електронске базе података, регистри и базе личних података од регионалних до светских размера у којима ће антииме човека постати уникални кључ приступа његовом досијеу. Изговарајући живо име човека, ми замишљамо читавог овог човека – његов глас, изглед, фигуру, само њему својствене покрете и израз лица, утисак унутрашње снаге или немоћи које се њима постиже, спокојство или немир – све што о њему знамо и осећамо интуитивно, читав његов физички и духовни облик. У делу оца Павла Флоренског под називом „Имена“ читамо следеће: „Оно што се у правом смислу речи назива именом представља средиште личности, њену најсуштаственију форму: ваплотећи се, ова форма обраста прстеном другостепених ономатолошких символа (грч. онома – име) који својим збиром и заједно са овим главним символом образују потпуно име одређене личности. Име представља последњи вербални израз личног принципа (као број – безличног), најниже, и због тога најадекватније тело личности... Без имена нема целовите личности...“

Због тога је име наше духовно, мистичко средиште, стожер личности, јер оно сабира све особине човека у једно, као и због тога што носи информацију о наследности. Наша наследност је у Вечности са Богом, ако се по нашој вери, делима и милосрђу Божијем удостојимо ње, а на земљи она се састоји у вези са родитељима, са својим народом.

Добивши број уместо имена, човек признаје власт светског антихристовског система, потчињава себе њему и на духовном плану одсеца себе од Бога: „Нико не може служити два господара... не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24), овако говори Сам Спаситељ! „Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској“ (1 Кор. 10, 21), поучава нас свети апостол Павле...

На земаљском плану број уништава укорењеност човека међу људима, разара континуитет у времену, одсеца човека од предака и потомака, од људи који га окружују, изолује га, чини га усамљеним и рањивим. Са једне стране, ово оставља човека насамо са сатанском влашћу, а са друге разорно делује на његову личност и у односу на друге личности. Број је најмртвачкије и најапстрактније означавање личности. Информација која се под бројем налази постоји одвојено од човека. Човек се психолошки раздваја на делове, губи целовитост личности и постаје механички скуп некаквих својстава, знакова који су забележени под бројем или бројевима, мада се овај слом личности врши постепено и не примећује се одмах.

Суштину и значај имена схватали су људи свих вероисповести и у свим временима, схватали су чак и незнабошци, осећајући да, изговоривши име, већ ступају у заједницу са њим. Људи су осећали да је име сваког бића повезано са њим најтајанственијом и најдивнијом везом, да име није одећа која може да се скине и поново обуче.

Име, које има смисао да изражава саму бит човека, постало је једно од другостепених података о њему. Ови подаци су привремени, необавезујући, они могу да се мењају или да у потпуности нестану: пријава боравка, радно место, узраст човека, његова тежина и висина, образовање, подаци о његовој породици, његовим навикама и склоностима, његовој имовини и остало. Примивши број, човек се одриче имена које му је дато на светом Крштењу, грађанства и наслеђа у Царству Божијем. Оставши без презимена, човек остаје без својих корена на земљи. Он прекида и будућност своје породице. Ако је човек од својих почетака сам давао имена својој деци, сада то чини бездушни сатанистички систем, нумеришући и узимајући под своју власт децу одмах после њиховог рођења. Човек губи своју власт над свиме што постоји на земљи коју му је Творац даровао при стварању света.

Свети Макарије Велики поучава нас следећим речима: „Док је Реч Божија била са Адамом и док је чувао заповест, имао је све. Јер Сама Реч била му је наслеђе, одећа и слава, покривач, његова поука. Дата му је била власт да свему даје име... Како је сам био научен, тако је и стварима давао имена... Дух га је поучио и заповедио му следеће: „Тако дај име, тако назови...“

Отац Павле Флоренски пише овако: „Коначни губитак друштвеног имена увек је означавао грађанску и историјску смрт, крајње нестајање са хоризонта историје, а насупрот овоме, улазак у историју, потврђивање свог места у њој, своје реалности, увек је означавано као „стицање свог имена“, што у највишој мери представља вечно памћење имена од стране саборне свести Цркве и, на крају, од стране Бога. Божије памћење имена означава вечно постојање ових „Ја“, а коначан раздор са битијем једнак је Божијем заборављању имена или његовом уништењу у Књизи живота“.

Људи би волели да мисле да им је име остало. Међутим, при добијању броја човеково име само фигурира у првом плану етапе – при регистрацији овог броја. Даље машинском систему који идентификује човека име није потребно. Ово се потврђује познатим нормативним поступцима и реалном праксом.

За аутоматизовани компјутерски електронски систем, а истовремено и за све силе светског зла које граде царство антихриста и које управљају овим системом у својим интересима, име ништа не значи, оно нема смисао. Антиљудска, антихришћанска машина, светска гиљотина, све податке о човеку држаће под бројем, а све операције које се над њим врше, вршиће се као над нумеричким предметом. Ако и остане видљиво у документима и ако се буде чуло у друштву, име ће бити као онај смоквин лист који ће скривати грех човека који је отпао од Бога. Са друге стране, скриваће од лакомислених и наивних људи суштину ове страшне нељудске машине. Зло нечим мора да се скрива.

Контактирање са људима путем броја забележено је само у концентрационим логорима, иако се број из концентрационог логора веома разликује од оног броја који се данас даје људима. Данашњи број ни у ком случају није редни број као, на пример, број играча у тиму, број човека који је у реду за добијање стана или чак број затвореника у концентрационом логору, исписан на његовој одећи.

Пре свега, у концентрационим логорима људима је даван број само за време док су затворени. После ослобађања човек је скидао овај број са затвореничког одела, бацао га и на њега заувек заборављао. Чак иако је поново доспевао у логор, додељиван му је нови број. Са идентификационим бројем ствари стоје другачије – он представља вечно дигитално антииме човека у глобалном сатанистичком антисистему.

Други и најважнији тренутак је што је у логорима број даван затвореницима насилно, а данас се дигитална имена нуде људима добровољно. Управо овде и треба да се покаже слобода воље, слобода избора између добра и зла – или одбити дигитално антииме, претрпети одређене невоље и сачувати верност Христу, или примити дигитално антииме, признати антихристовски систем „новог светског поретка“, добровољно предати себе под његову власт и примити његов дух који је супротан Христовом духу. Тако се човек за себе неприметно одриче Христа и клања се својим духом антихристу, јер живот овог човека више није потчињен Божијем закону, него правилима систематичног понашања који су утврдили богоборци. Велика духовна опасност садржана је у томе што ће се дух антихриста у човеку постепено испољавати, као што ће и лукави демони неприметно утицати на његов ум и срце, све више везујући човека за земљу.

Поражавајућа је чињеница да многи свештенослужитељи не само да оправдавају оснивање антихристовог „новог светског поретка“, него позивају и своје парохијане да узму учешће у овом богоборном делу: „Шта овде има слично? Мислиш да има контроле и тоталног посматрања? Када и у којој држави није постојала тајна канцеларија? Верујућем човеку нико не смета да се спасава... Нека нас прате. Ако смо честити људи, чега да се бојимо? Присетите се да су се неки спасавали и у концентрационим логорима...“

Па зар има сврхе мирно улазити у компромис са светским злом и сопственим рукама градити концентрациони логор за себе и своју децу? Тамо ће бити теже да се спасавамо, а неће ни свако имати снаге за то. И овај логор биће другачији. Посматрање и контрола није тамо оно најважније. Тамо ће бити другачија вера! Обавезна за све. И наркотици ће бити обавезни за све. И „слободан“ секс, и еутаназија. И „потказивање“ свих ближњих и даљњих биће посао највеће вредности, и то обавезан. Још ће се морати гледати филмови о доживљајима хомосексуалаца и лезбејки. Такође обавезно. Уопште, мораће да се испуњавају све директиве и наређења компјутерског система којим ће управљати слуге пакла...

Ако се узме у обзир потпуна немогућност контролисања као и неодговорност постојеће власти види се да свуда нестаје претпоставка „невиности“ грађанина и човека.

Ово је један од принципа манипулисања људском свешћу који сада користе претече антихриста које против људског рода воде информационо–психолошки рат. Они сутра човеку могу да кажу следеће: „Због чега не желите да знамо све о вашем личном животу? Због чега не желите да знамо све о чему размишљате? Значи, нешто кријете!? Погледајте оног православног фундаменталисту! Он одбија да угради микрочип! Он је испланирао терористички напад! Он жели да се отргне нашој контроли да би отимао авионе и рушио облакодере! Да је честит човек, био би исти као и сви остали. Он не жели да живи по законима „глобалне етике“ и да испуњава наредбе Светске владе! Значи, он је злочинац...“

Описана сцена односи се на најближу будућност, јер претече антихриста покушавају да уведу следећу технологију после дигиталне идентификације личности – биометрију. Овој је нови корак ка обезличавању, рашчовечењу и претварању у пуки предмет најузвишенијег створења Божијег – човека. Систем светског концентрационог логора управо ово тражи од људи. Тражи да се под његову потпуну власт предају детаљне информације о индивидуалним физичким, физиолошким, психолошким особинама човека које су садржане у уникалним карактеристикама његовог тела. Овакве карактеристике – биометрички подаци, за незасити и све прогресивнији компјутерски систем могу бити следеће: отисци прстију, структура мрежњаче или дужице ока, облик лица, шаке, дланови, прсти, уши; температурни портрет лица, цртеж вена на руци, обим прстију на рукама и ногама, слој коже испод ноктију, глас, начин кретања, мирис тела; динамика писања, окретање кључа у брави, покрет усана, генетски код (ДНК) и чак... изглед гениталија (!)

Свакоме се предлаже да целог себе заложи „до краја“ у документе за проверу личности – пластичне картице које су израђене по јединственом међународном стандарду, где су биометријски подаци власника записани у микрочип под личним кодом човека.

Процес упоређивања реалних биометријских параметара човека са оним подацима који су претходно били скенирани, означени бројевима и забележени у микрочип, назива се аутентификација.

Узевши у своје власништво човекову душу, сатанистички електронски систем пружио је своје прсте и ка његовом телу. Човеково тело, као и његова душа, представљају неотуђиво власништво човека. Код неопходности операције од човека се тражи дозвола да се она изврши, а ако болесник не може да одговори, тражи се одобрење од његових сродника. Наношење телесне или физичке повреде кажњиво је законом, као и насилно спровођење медицинских и других експеримената. Нико нема право да ради шта хоће са телом човека чак ни после његове смрти.

Биометријски подаци преносе о човеку веома личне, дубоко унутрашње, скоро непоновљиве, потпуно интимне, скривене податке, па чак и такве за које није свестан ни сам човек. Преко дужице ока медицина методом иридодиагностике одређује не само читав спектар болести човека – које ће имати, који има и које је имао, не само стање његовог коштаног, мишићног, крвног и лимфног система, ендокриних жлезда, него и емоционално–психичко стање у одређеног тренутку, његову унутрашњу реакцију на људе који га окружују. А генетски код који се налази у молекулима ДНК у којем је садржана читава информација о нашој наследности и у којем је записан сав програм нашег животног циклуса, приказаће нас наге пред очима бездушног, немилосрдног компјутерског система који нама управља. И не само нама, него и нашим прецима и потомцима. Али ко од нас зна свој родослов, своје генеалошко стабло? А силе које користе најразвијеније технологије са својим агресивним, нељудским циљевима, добивши овакве информације, знаће све о нашем генеалошком стаблу и када им буде потребно срубиће га до корена!

Отворени приступ генеалошким подацима имаће страшне последице. У данашњем свету у ком се води непрестани рат за уништење, база података становништва која разоткрива генетски фонд народа може да се искористи за стварање уникалног генетског оружја против тог народа. Да нарушавање генетичке сигурности нације није фантазија, него реалност данашњице, говори заменик директора Научно–истраживачког института молекуларне медицине, доктор медицинских наука, професор Алексеј Иванов: „Као потенцијално средство биотерористичког напада данас се разматра технолошки развијен систем стварања и умножавања модификованих гена и различити начини њиховог уношења у организам човека. Научници претпостављају да већ у овој деценији могу да се добију нове врсте биолошког оружја“.

Ствар је отишла исувише далеко!, изјавио је професор генетике Алек Џефрис, проналазач система идентификације ДНК, када је постављено питање стварања државних база генетских података. Професор сматра да ће се његово откриће „политички некоректно“ искористити. Ово што се дешава он назива дискриминацијом и захтева да се не дозволи да информације о ДНК буду искоришћене против лица која ни за шта нису крива.

Данас се државне базе ДНК информација стварају у САД, Великој Британији и низу других земаља, а међу њима и у Русији. За сада обавезној ДНК регистрацији подлегаће војници, пилоти, сарадници владе и органа безбедности. Код ових категорија становника за анализу ће се узимати мала кап крви која ће се чувати у посебним условима...

Сакупљање људских биометријских параметара за њихово смештање у електронске документе и базе података директно пориче достојанство личности и претвара у фикцију, у празну условност остале уставне норме – право на слободу и личну неприкосновеност, право на неприкосновеност личног живота, личну и породичну тајну, заштиту своје части и доброг имена.

На најгрубљи начин нарушава се и један од основних принципа међународног права – претпоставка невиности. Сви слободни грађани претварају се у потенцијалне злочинце.

При томе, уништавају се и елементарне норме људског морала. Етици људских односа увек је било својствено да се одреди следеће: шта може да се зна о човеку, а шта не треба да се зна. Чак је Сам Господ дозволио нашим праоцима да се после греха сакрију прегачама од лишће. Данас се провидност, доступност, отвореност, гледање у сваку нечистоту, роварење по туђем доњем вешу, што је увек сматрано испољавањем срамотног понашања и што је било недостојно човека, намеће као врлина.

Остаје нам да се подсетимо да су понижавајуће процедуре скидања биометријских параметара пролазили затвореници у Хитлеровим концентрационим логорима. Истина, тамо су примењиване мање савршене методе од оних које претече антихриста нуде савременом човечанству.

У коришћењу биометрије за идентификацију људи не крије се само претња људском достојанству. По признању стручњака, сваки биокод увек у себи носи много више информација него што је потребно за уобичајену проверу личности. Могуће злоупотребе овде су очигледне – од дискриминације приликом примања на посао, па све до директних уцена. Постоји још један изузетно важан тренутак. С обзиром на чињеницу да се биометријски подаци чувају у компјутерским архивама и базама података, нема никакве гаранције за заштиту од провале, измене, крађе и уништавања података. Оваквих случаје већ је било: крајем 2002. године у САД били су украдени овакви медицински досијеи Министарства одбране који садрже податке за пола милиона војника. Осим тога што ће човек постати потпуно го и незаштићен пред хладним и окрутним очима аутоматског бездушног система који жели да га искористи у своје циљеве, он више неће бити третиран као разумни човек, него као ствар, као бездушни предмет.

Ако идентификација представља давање човеку новог имена које јасно указује на његову потчињеност силама пакла, као и касније означавање, називање човека по броју, његово налажење као броја међу осталим бројевима и тражење свих информација о њему које се чувају у електронским базама података под овим бројем, онда аутентификација представља установљавање идентитета власника документа, његову верификацију. Да ли је то тај број, да ли је неко други прешао под његов број – потврда је да тај документ припада управо том човеку.

Већина биометријских система функционише на следећи начин: у бази података под личним кодом човека чува се нумерички лик, отисак прста, структура мрежњаче ока, гласа или других његових параметара. Човек који добија приступ информационом систему помоћу микрофона, скенера или других електронских направа уводи у систем свој биометријски „образац“. Систем извлачи из њега податке (посебне тачке и њихове параметре), упоређује их са онима које се чувају у бази података, одређује степен поклапања и прави закључак о томе да ли је успела идентификација човека према датим подацима, или потврђује да је управо он тај за којег се представља. У зависности од резултата компјутерски систем добија решење о дозволи или давању информација које су потребне.

На тај начин, неће се човеку само обраћати као предмету, него ће и сусрет са њим, његово упознавање, или прецизније, верификација, бити слични упознавању мртвог предмета, ствари међу осталим стварима. Човек више неће гледати у лице човеку да би се убедио да је то управо он, неће разговарати с њим и неће постављати питања да би био сигуран. Људски контакти више неће бити потребни, човека ће верификовати бездушна машина нељудским аутоматским начином.

Човек као да ће се разделити: његова виртуелна копија чуваће се у дигиталном облику у бази података, а његов физички омотач, спољашње обличје човека биће, како је признао директор научних истраживања Руског института за вештачку интелигенцију Александар Нарињани, више за изложбу.

Гажење Божијег лика не мора на овоме да се заврши. Људи нису осигурани од тога да им се при скидању биометријских карактеристика могу нанети на тело било какви за око невидљиви знакови. Осим тога, при скидању одређених биометријских параметара људско тело и његови ограни чула излажу се утицају извесних физичких поља неодређене јачине, интензитета, фреквенције и осталих енергетских и просторно–временских карактеристика, што може бити пропраћено различитим непредвидљивим последицама по здравље човека и његовог потомства...

У складу са принципима аутоматске идентификације, идентификациони код човека на крају треба непосредно да буде унет у његово физичко тело. У последње време у многим земљама света све су распрострањенији идентификациони радио одашиљачи или RFID чипови који се стављају на робу, транспортна средства и на кожу човека, а такође се убацују у привеске, беџеве и чак у новчане чекове. У свету су све више раширени радиоемисионе микропроцесорске направе или „дигитални анђели“ који се уграђују у тело човека. Ови уређају омогућују да се прати кретање указаних објеката и да се одреди место где се налазе. Стручњаци се „шале“ да сада људи могу да се прате као стока која пасе.

Ако у етапама нумерације и узимања биометријских података човек постаје као предмет, са стављањем броја на чело човека или његовом уградњом у тело човека он ће буквално постати предмет, као сир, кобасица или маргарин у продавници. Он ће сам себе стављати под апарат који гори пакленим огњем и који верификује његов идентификациони код. Разлика ће се састојати само у томе што ће ово бити биолошки жив предмет који се помера, који има различите функције и програм за уништење који се активира ако било шта у овом предмету, у овом ходајућем броју, крене у супротном смеру од захтева господара система који њиме управља.

Наравно, када се дође до поткожних новчаника, до „малог великог брата под кожом“, до идентификационих микрочипова, и уместо анђела чувара човека на сваком месту и свуда почне да прати „дигитални анђео–осматрач“ који је у његовом носу, у мишићима подлактице или у шаци, човеку ће бити свеједно. Он ће већ бити заслепљен, обезличен, лишен могућности да схвата и оцењује оно што се дешава, лишен снаге и воље да се супротстави – човек ће постати „глув и нем“ као силе пакла.

„Нови Завет свуда назива хришћанина храмом, домом, сасудом“, пише свети Игњатије Брјанчанинов, „а циљ тог храма са којим га је Творац створио, циљ тог сасуда с којим га је саздао Велики Уметник, у томе је да он буде дом Божији, сасуд дарова Светог Духа“. Свети апостол Павле не каже случајно овако: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20).

Уградња идентификационих микрочипова не представља ништа друго до демонски упад у храм који је предвиђен да буде обиталишта Светог Духа. Разумљиво је да човек, који је пристао на овакву процедуру, неће постати станиште Бога, него јазбина сатане...

На овај начин непријатељ спасења и вечни противник Бога машта да претвори круну Божијег стварања – човека – у роботизовано, послушно, безвољно, без става и мишљења биће, преваром, „безбедношћу“ и насиљем одводећи га од Творца, да га учини својом безличном, жалосном, апсурдном ствари на којој је залепљен погубни број – „име звери“...

Човек који дозволи да му уграде микрочип биће не само духовно, него и физички, материјално неодвојиви део сатанистичког система. При томе он ће извршити најтежи грех, грех самоубиства који га, према речима светог Игњатија Брјанчанинова, лишава покајања и сваке наде на спасење. Ово није само духовно самоубиство ка којем је човек ишао путем примања дигиталних идентификатора и електронских докумената. Ово може постати и физичко убиство.

Научници указују да уградња у људско тело „биокомпатибилних“ материјала који више неће могу да се изваде може да доведе до заразе, распадања и умирања људског организма. О овоме говори и Откривење светог апостола Јована Богослова: „И настадоше ране зле и љуте на људима који имају жиг звери и који се клањају лику њеном“ (Отк. 16, 2).

Откривење говори о загробној судбини оваквих људи смртника: „Ко год се поклони звери и лику њеном, и прими жиг на чело своје или руку своју, и он ће пити од вина гнева Божијег, које је непомешано наточено у чашу гнева Његовог, и биће мучен у огњу и сумпору пред анђелима светима и пред Јагњетом. И дим мучења његовог уздизаће се у векове векова; и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звери и лику њеном, и ко год прима жиг имена њеног“ (Отк. 14, 9–11).

Да ли ћемо се плашити пред овим светом? Да ли ћемо се лакомислено и безобзирно односити према свом спасењу, тешећи се привидом нашег изгубљеног имена и привидом наше припадности Цркви Христовој? Или ћемо чврсто бранити своју јединственост, непропадљиву сопственост коју нам је на земљи дао Сам Господ – наше свето име које смо добили на Крштењу, да не бисмо остали без спасења, чувши страшне речи ове: „Имаш име да си жив, а мртав си“ (Отк. 3, 1).

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 29 фебруар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 80 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.