header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Друго писмо митрополита Венијамина о последњима временима Штампај Е-пошта
недеља, 03 март 2024

 Писмо 2.

Многопоштовани оче Александре!

Ваша писма ме нехотице приморавају да понекад мислим о питању које сте покренули и бележим одговарајући материјал који Вам и саопштавам и стављам на знање. Писаћу (можда и више пута) без нарочитог система и „случајно“, па шта Бог да.

 1. Опште ишчекивање краја света

1. Један од најобразованијих људи које сам видео у свом животу – човек који је раније био толстојевац па се покајао – Сергеј Николајевич Дуриљин (Московљанин) уочи или већ одмах после Руске револуције се бавио питањем о вери у блиски крај света – како међу Русима, тако и међу другим народима. Чуо сам то од њега лично у Москви. Он је дошао до изузетних, и чак, рекло би се, понешто и неочекиваних, закључака, нарочито о Русији. Обично постоји гледиште да се очекивање краја света подудара с неким историјским катастрофама (ратовима нарочито). И то је делимично тачно. Тако на крају крајева и мора бити по предсказању Господа. Али те појаве се не подударају увек.

С. Н. Дуриљин даје следећа историјска запажања:

а) Русија доживљава татарско ропство. Времена су тешка. Али нико ни не помишља на крај света, или чак Русије. Напротив, велики светилник Русије, преп. Сергије и сам гради, и птићи који су излетели из његовог гнезда такође граде, не размишљајући о крају... Татари су пропали, Русија је устала и духовно ојачала.

Смутно време. Оно у многоме подсећа на наше дане бољшевизма. И опет не читамо у црквеној литератури о крају света. Смутња је превазиђена. Русија је устала и почела да расте у државном погледу.

б) Али ту настаје изненађење: упркос повећаној моћи и њеном растењу појављују се идеје о антихристу... Наравно, и наш раскол је дао много повода за то; и подударност 1000 година и + 666 (година великог Московског Сабора), то јест, чисто произвољно израчунавање времена другог доласка. Али још више је наше претке запањило опадање Православља у друштвеним врховима и утицај „безбожног“ Запада. У овом последњем је несумњиво био главни узрок ишчекивања антихриста; и таквим се чинио, као што је познато, многима (чак не само расколницима) Петар Први. „Рушење побожности“... „Ми бранимо веру“ – говорили су у својим прогласима козаци и стрелци... И ово се веома широко распространило у народу... Али Петрова владавина се завршила, а до краја света није дошло.

Али уплашена мисао се више не може умирити: од тог доба готово да нема ниједног истакнутог подвижника вере или богослова који се није дотицао питања краја света. Почев од св. Тихона Задонског, преко Серафима Саровског, до стараца Оптинских и оца Јована Кронштатског, сви говоре о блиском крају света. А у то време Русија, насупрот томе, све више расте, државно и културно. Управо је ова неподударност запањивала Дуриљина. Она заслужује пажњу... А зашто, видећемо даље.

2. Чини се да је он обраћао пажњу и на аналогну чињеницу у другим земљама. Веома је карактеристично да се очекивање краја света ширило у целом свету, рачунајући ту и неправославне. Ја сам о томе читао и код римокатоличких писаца. Али нарочито је карактеристична појава нарочите секте „адвентиста“ који уче о блиском другом доласку Исуса Христа и који одређују рокове тог другог доласка. Нека је то (као што и јесте), „секта“, другим речима, лажно учење, али сама њена појава је карактеристична. При томе, место њеног рођења је била Америка, односно, „најсрећнија“ земља у материјалном смислу: богата, обезбеђена, удобна, земља која ужива у „добрима“ културе и свим телесним задовољствима, од милијардера до радника. Опет чудноватост...

Осим тога, религиозност тамо уопште није напета да би се могле очекивати идеје о крају света.

... О чему говоре ове појаве које се очигледно не подударају приликом обичног посматрања?

Људска душа је у целом свету осетила сопствено умирање: она више нема за шта да живи. Тело је „обоготворено“ – „бог стомак“ (говорио је ап. Павле); а душа је запостављена или се пак сасвим одриче. „Култура“ је само материјална, а дух се прогања. То су схватили Европљани. И наши преци су то осетили, и то још пре њих јер су били здравији духом.

А сада бољшевизам као резултат целокупне те најновије „културе“ очигледно убеђује све да су предосећања народа и света била потпуно исправна. И ту је оправдање свих очекивања и трагања.

2. Када је, међутим, крај света?

Али сасвим је друго питање питање тренутка краја. Иако очекивање Црква треба да благослови, сасвим другачије треба да се односи према тражењу тачних датума.

А ево зашто (осим онога што сам Вам већ писао):

а) У Речи Божијој потпуно се јасно забрањује то израчунавање... Истина, завештава нам се да по пупољцима смокве закључимо да настаје пролеће као такво; али његове седмице су непознате. На пример, сада су код нас процветале шљиве... А већ следећег дана је био мраз... Друго дрвеће на којем су већ почели да избијају пупољци зауставило је цветање... Али разуме се, разлика може бити само у времену: ради се о данима или недељама... Пролеће се не може спречити... Тако и с питањем о крају света.

Када ће бити крај века – питају Господа. Нико не зна; само Отац Мој... А и није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Д. ап. 1, 7)... Не знам: може ли бити јасније и одлучније забране израчунавања рокова? То је отворени грех! Дрско противљење Речи Господњој! И како се људи не боје да израчунавају рокове?

б) Али ако се чак и мисли о општим (а не тачним) подацима и онда не треба бити уверен да су очекивања несумњива; нарочито када се ради о Русији. Чак и ако се претпостави да се она сама завршава, да је за њу дошао „крај светске историје“, као што се десило слично са Грчком, нико не може порицати да ће се на њеним рушевинама запалити пламеном вере нове хришћанске земље Азије, као што смо се ми, Словени, запалили онда када се култура Грчке већ гасила.

в) Али када се то и не би догодило и онда ипак нико не сме да се усуђује да одређује рокове. 5–20–50–100 година – све су то цифре за историју веома безначајне.

И преп. Серафим, на којега воле да се позивају они који ишчекују и траже године краја света, одлучно је одбацивао да одговори на ово питање. Када је један брат намеравао да га упита о времену другог доласка прозорљиви угодник га је сам предухитрио:

„Радости моја! Ти високо мислиш о убогом Серафиму: зар ја да знам када ће бити крај овога света и онај велики дан у који ће Господ судити живима и мртвима и узвратити свакоме по делима његовим! Не, то ми је немогуће знати“.

Ако је највећи светитељ овако одлучно изјавио о себи како се онда ми усуђујемо! Потребна је велика духовна лакомисленост и умишљеност па да се човек бави оним што је Господ забранио и што је одбио угодник који је имао у себи Духа Божијег очигледно.

3. Да ли треба сада чекати крај?

Ја мислим: не!

Нека ме помилује Господ због овог мишљења. Али на то ме обавезује много тога, а пре свега сама Реч Божија.

а) Ви знате да постоји мноштво места где се помиње један од несумњивих знакова блиског краја света, наиме: неочекиваност. При томе овај термин треба схватати не само у смислу „изненадности“ часа већ још више у смислу одсуства ишчекивања краја. Слушајте. Људи ће јести, пити, зидати итд., као и пред потоп... Истина, неки могу рећи да се то односи на грешнике, на невернике... То је делимично тачно... Али не сасвим. Прича о девојкама каже да су „задремале“ чак и мудре девојке... И зато и друге речи: „Не знате када ће доћи“, „Бдите да вас онај час не затекне како спавате“ – говоре да чак и верницима прети та опасност. Аналогија са апостолима Петром, Јаковом и Јованом у Гетсиманском врту: уснули су у време страшног часа Женика–Господа.

Али ако се чак претпостави да се ту заправо ради о „часу“ а не о другом, општијем тренутку, ако се претпостави да ће заспати луде девојке и свет који у сну лежи, а не ученици (иако то није тачно; по мом мишљењу, „и мудре девојке задремаше“, то јест, мало су се заборавиле на извесно кратко време); и тада је несумњиво да људи уопште, сав свет не само што неће чекати крај, већ ће пред крај управо тврдити и мислити да свуда владају мир и сигурност (речи апостола Павла у 1 Сол. 5, 3). Сада пак ми управо видимо супротно: свеопште незадовољство, немир, „уздисање због будућих невоља“, очекивање краја или, барем, катастрофа светске историје. О „миру и безбедности“ само сви сањају, али њих нема... Већ само то сасвим јасно говори да крај света није сада нити у овом тренутку. А када је? Не знам. Али потребне су године да човечанство дође до жељеног стања (макар и привидног, привременог, површног, и, наравно, спољашњег, земаљског, а не духовног, унутрашњег) „мира и сигурности“... Да почну „сви да говоре“: „ето, најзад смо дочекали мир и ред“... Таква дела се не творе недељама и месецима, већ годинама и десетлећима...

б) Други знак је преобраћење Јевреја. О томе бих могао подробно да напишем, али рећи ћу укратко... И Сам Господ на то указује: Остаје вам дом ваш пуст све док не узвикнете: благословен који долази у име Господње... И још: Јерусалим ће бити у власти незнабожаца све док се не испуне времена незнабожаца (незнабожац се у Еванђељу ставља насупрот Јудејцу).

Апостол Павле (Рим. 9) изричито каже да ће се „сав Израиљ“ спасти након што пагански свет престане да даје нову духовну децу Цркви (разуме се, не појединце, већ народне масе, то јест, када се заврши „епоха“ попуњавања Цркве паганима). „Сви“, то јест, масе Израиља, а истински Израиљ није по слову, већ по духу (уп. Рим. 11, 26 = Рим. 2, 28–29).

Свети Јован Богослов предсказује Цркви Филаделфијској („братољубивој“) да је њих мало али зато ће „из синагоге сатане“ (какви ће бити они који себе називају Јудејцима) истински Јудејци доћи и поклонити се хришћанима (Откр. 3, 9). И св. Јован Дамаскин – да ће се Јевреји пред крај света обратити иако сам тај тренутак он смешта већ у последње године: „Биће послани – вели он – Енох и Илија Тесвићанин и они ће обратити срца отаца ка деци, то јест, Синагогу Господу нашем Исусу Христу и проповеди апостола; и њих ће убити (антихрист)“ (Тачно изложење вере, стр. 267 (7)).

Али би само обраћење требало бити последњих година; али историјски то мора бити припремљено. А за то су опет потребни не месеци, већ године и десетлећа... Историја подстиче на то психолошки и политички... И то се већ припрема... Могао бих да поделим с Вама своје мисли о овом последњем али нека то буде други пут... Видео сам изврсне хришћане који потичу од Јевреја... Али масе њихове (чак и правоверних) још се нису пробудиле. Према томе није крај света и из овог разлога.

в) Да бих потврдио ово позваћу се и на два чувена сведочанства.

Свети Тихон Задонски у виђењу Мајке Божије, праћене апостолом Павлом упитао је и за крај света. А св. апостол Павле му је рекао речима своје посланице: Јер када говоре: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија (1 Сол. 5, 3).

Преп. Серафим је такође рекао једној духовној кћери Дивејевских сестара: Антихристово време нећете доживети, али ћете антихристова времена преживети.

Сјајне речи! Сада Русија (нарочито) доживљава та времена... Она су заиста антихристова по суштини, па чак и по размерама... Али Ви видите да ће се та времена „преживети“, то јест, између њих и антихриста биће некакав одсечак времена другачији – миран и срећан.

И слично томе су, колико смо имали прилике да чујемо (чини ми се, преко истог Дуриљина), говорили и Оптински старци: после тих ужаса биће 70 година необичног процвата и вере и благостања Русије... А затим још ужасније... И после извесног кратког варљивог говорења: мир је и сигурност – биће крај...

Психолошко–историјски то треба сматрати не само вероватним, него и историјски неопходним, то јест, да тај тренутак Русија преживи и надвлада. У прилог томе има више података него томе да ће она неповратно духовно пропасти, или чак да ће се поделити на два дела, на безбожнике и на хришћане, као што се Запад својевремено поделио на римокатолике и протестанте.

Дакле, још се не виде (чини се) године краја света; иако има много података о томе да се свет вероватно приближава свом завршетку...

г) Овако мисле многи савремени посматрачи. Атонски старци су летос једном руском поклонику (Б. П. Апрељеву) одлучно рекли да сматрају да „несумњиво“ настају последња времена.

Савремена катастрофа – каже и кнез Ј. Трубецкој (Смисао живота) – „омогућава нам да говоримо о краху и катастрофи светске културе, који су се делимично збили, а делимично се још приближавају. Пред нашим очима апокалиптично виђење звери која излази из бездана заодева се у тело и крв (...) Свуда бесни паклени ковитлац свеопштег разарања. Сатана се разоткрио и свет је постао пакао. Црква је постала средиште мржње која се разбеснела у свету (...) И у тој мржњи је сва суштина пакла, сав његов необухватни мрачни бездан“.

Али и он види препород Цркве: „Само у њој су се испољиле стваралачке силе. Црква се сабира и организује (...) Једном речју, почиње процес црквеног препорода“.

И премда су „сви знаци блискости краја света, знаци које помиње Еванђеље, присутни у наше дане ипак морамо бити изузетно опрезни када извлачимо закључке из те чињенице“. „Нису први пут“ предсказивали рокове. „Али сваки пут се показивало да подједнако нису у праву они који су везивали еванђеоска предсказања за неки одређени датум, штавише, за одређену историјску епоху (...) А у исто време сваки пут је била и велика истина у тим предосећањима“.

Катастрофе и ишчекивања „увек означавају (...) стварно (...) приближавање краја“.

А датум није познат. „Катастрофичност“ епохе доживљавају и други руски богослови и мислиоци (архиепископ Теофан, протојереј Сергеј Булгаков и многа друга лица)...

Тога су свесни чак и западни мислиоци, као на пример, Шпенглер („Пропаст Запада“); то се запажа и на светским студентским хришћанским конференцијама, као што вероватно знате на основу Манчестерског покрета 1925. године.

4. На шта нас све то обавезује?

(Ако не „сада“, ипак се „ближи“ (близу је) крај?)

Ово питање већ има за свакога од нас реалан и огроман значај – у личном животу и практичном понашању. О томе ћу рећи врло сажето:

Да! Морамо „изаћи“ из психологије пређашњег „срећног живљења“ у атмосферу светог „немира“, процењивања, трепета... Бдите – то је прво што говори Господ.

б) Морамо нарочито да „бдимо“ зато што ће бити „раздор“ свуда: у породицама, међу пријатељима, у световном и у црквеном свету! О! Ма колико то било болно, како ћемо тешко моћи да се снађемо... „Ми смо православни“. „Не, ми смо“... „Нисте ни једни ни други већ смо то ми трећи“. Невоље раздора треба очекивати и у Цркви. У Русији се то већ збива (жива црква, украјинска самостална итд.). Изгледа да то треба да се догоди и у иностранству... Помози нам, Господе! То је и болно, и страшно, и потребна је храброст...

в) Још је страшније: да човек сам отпадне од истинске Цркве, односно, да залута. Макар га неправедно осудили, само нека остане у „малом стаду“... А ако човек и сам залута?... А питања се намећу све више и више и у иностранству...

И зато се на све могуће начине треба држати црквеног пута... Али да ли се он подудара с линијом понашања оних који међу нама говоре о себи као о Цркви... То ће бити тешко разбрати...

г) Где да учимо? Из двају извора: светоотачког и еванђелског учења – али то је мало: неопходно је живети у складу с тим да бисмо се удостојили да примимо светлост истине... Вероватно је и то мало, треба имати „савет“ међу „браћом“... А највише се, изгледа, треба молити и подвизавати се у покајању... Молите се и не оптерећујте се неуздржањем...

А све се то своди на још општије: „Ви пак (а Ви сте насупрот центрифугалној, спољашњој „делатности“ у коју ја укључујем и само бављење тим питањима у појединостима, а тим више израчунавање датума) пазите на себе (Лк. 21) (то јест, тежите ка себи, души својој, а не спољашњим догађајима). Можда ће то бити и „довољно“ за нас?

Завршићу речима двојице људи који се веома разликују по пореклу и духу али који су овде слични:

Основни тон Христових предсказања може се свести на четири речи: „Чувајте се!“, „Пазите!“, „Трпите и молите се!“

Ово говори западни научник хришћанин, иако је по вероисповести англиканац...

А ево шта ми је ових дана написао млади свештеник који се некада одушевљавао револуцијом бољшевичког правца.

„Ми хоћемо можда силно хоћемо да се бацимо у сусрет Женику који долази у поноћ; а ипак молимо да нам дају уље. Свој пламен још нисмо стекли. Као да „спољашњи“ човек „тиња“, али већ врло лагано. Уосталом, зашто да нас то збуњује?“ „Није ли то најбоља гарантија вечности „очишћења“?

Не знам шта да одговорим на ово питање? А можда је то знак да и ми имамо „мало уља“, знак да смо „луде девице“?

Многогрешни епископ Венијамин

1925. 15/28 фебруар, 1 час по поноћи

уочи Недеље изгнања из раја

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 03 март 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 67 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.