header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Епископ Венијамин браничевски: Посланица на дан недеље Православља 1941. Штампај Е-пошта
петак, 22 март 2024

 Синови и кћери светога Православља!

Ево и ове године дочекасмо Недељу Православља и уђосмо у Часни пост. Седам је дана како се налазимо у великом васкршњем посту. Пост је, поред молитве и милостиње, оно моћно оруђе наше вере, које нам помаже да угодимо Богу.

 Постом савлађујемо страсти, кротимо тело, бришемо грехе. И светска наука потврђује у наше време корисност и потребу поста; чак у многим случајевима га и препоручује. А народно искуство и народна мудрост каже, да је више људи умрло од преједања и прекомерног пијења, него од глади. Умереност је у здравстеном погледу корисна а уздржљивост, као вежба воље, у душевном погледу доноси само добре плодове. Молитвом, опет, чистимо душу, осветљавамо разум, грејемо срце; Молитвом се уздижемо до престола Божијег. Кроз молитву добијамо снагу и храброст и ведрину. Кроз молитву постижемо ону неопходну усредсређеност, која нам помаже да свој поглед не задржавамо на површини овог земаљског света и да не расејавамо пажњу на пролазне ствари и да се, тако, не везујемо многим непотребним и штетним везама за ово царство сенки, јер томе неминовно следује разочарење и горчина. Милостињом, то јест љубављу, ми завршавамо зграду наше вере, њоме крунишемо нашу делатност. – Молитва долази кроз познање Бога. Кад познамо Бога, ми се, немоћни, молитвено обраћамо Њему, Свемоћном, за помоћ. Пост долази кроз познање греха. Кад познамо грех у себи, ми се помоћу поста и уздржања боримо са грехом у себи. Милостиња долази кроз познање ближњих. Кад познамо ближње, кад у свима људима осетимо браћу и синове једнога Оца небескога, онда почну да нас боле болови и да нас пеку невоље свих људи; онда у нама расте милосрђе, онда у нама јача љубав, расте и јача док све не надрасте и не надјача.

На тај начин наша православна вера и није ништа друго до служба Богу и дружба с ближњима. Служба и дружба – није ли то био и програм Светога Саве? Служба и дружба – није ли то и вапијућа потреба нашега времена? Зар није наше време сито и пресито оних, који схватају овај свет као створен за господарење и овај живот као створен за господство и уживање? Зар нису дана наши испуњени – до пресипања: охолошћу, грубошћу и немилосрдношћу једних, оних који су успели да остваре своју жељу за господарењем, господством и уживањем; и очајањем, зловољом, убиствима и самоубиствима других, оних који нису успели да то остваре? До мало кога допиру речи Спаситеља: „Није Син човечији дошао да Му служе, већ да служи.“

Син Божији - слуга човечији! Величанствен пример љубави, снисходљивости, кротости и службе, па ипак тако мало подражаван у наше време. Свети Сава га је, међутим, подражавао кад је овом земљом ходио. Син царев био је слуга народни. Тако је и нашу националну Цркву устројио: да служи, а не да господује; да се брине за душу народа, а не да њиме влада споља. Баш то је учинило, да народ повери своју судбину у најтежим тренутцима, кад државе више није било, својој националној Цркви. Баш то је учинило да наша Црква сачува народу његово главно богатство, а то је душа; и с том душом ону снагу, која ће у погодном часу вратити слободу и славу нашем народу и створити државу већу него што је икад била. То је преимућство службе. То је награда добром слузи. О, како би било добро на земљи, кад би се људи отимали да служе један другоме и сви заједно Богу! Како би се ускоро срећа зацарила у људима и међу, људима, у народима и међу народима, кад би људи сазнали (и своју делатност томе сазнању повиновали): да је Бог изнад нас – и да Му због тога следује служба; – и да су ближњи са нама – и да нам због тога следује дружба. Како да не служимо Ономе, који је изнад нас? И како да се не дружимо са онима, који су око нас? Ако нећемо овај живот схватити као службу, Бог ће нас предати охолим и немилосрдним, и невоље ће нас пратити у стопу. Тако се то увек дешавало у људској историји. Ако нећемо овај свет схватити као дружбу, настаће рат свих против свих и завладаће себични и бездушни, и горчина ће нам се попети у грло. Тако је то увек бивало, и бива. Коме ћемо другом служити ако не Богу? То је једина служба, која не понижава већ подиже, која је слатка а не горка, која снажи а не замара, која богати а не троши. И с киме ћемо се дружити ако не с ближњима, који лик Божији носе у себи и бесмртну душу имају? Није ли нам апостол наредио: „Носите терете један другога и тако испуните закон Христов?“ Нисмо ли сапутници на земљи и није ли кратка стаза нашега живота? Па зар да загорчавамо живот једни другима, уместо да га заслађујемо заједничком песмом и олакшавамо духом сарадништва?

    Помажите, дакле, једни друге а не одмажите. Слажите се а не гложите се. Мир међу собом имајте, и љубав и благост. Само тако ћете и Богу угодити и себи самима користити. Само тако ћете успети, да наш народ и ове године срећно прође кроз ову светску буру, која се око нас подигла. Јер није наша обична земаљска мудрост спасла досад наш народ од рата и сачувала у миру, већ милост Божија и народно кајање за грехе. Зато морамо стално Богу благодарити за Његову милост и још више приносити усрдно кајање за грехе своје. И морамо решити да више не понављамо своје старе грехе, него да растемо духовно и да постанемо све ревноснији извршиоци закона Божијег. Само тако ћемо моћи Свемилостивог Бога умилостивити и Свемоћног Господа имати за помоћника и заштитника у све зле дане.

Рат је последица греха, као и свако зло. То је наука вере наше, синови и кћери светог Православља. Где се грех намножио, тамо долази рат као стоструки бич. Где је постало загушљиво од смрада безбожништва и бездушности, тамо долази овај оштар ветар, ова бура, да очисти и освежи ваздух. Кад знамо узроке, можемо се сачувати од последица. Кад видимо последице, можемо се сачувати од узрока. Наше је срце испуњено болом и саучешћем због страдања многих и многих данас у зараћеним земљама. Данашња ратна страдања су невиђена и нечувена. При самој помисли испуњавају нас ужасом. Стога је наша хришћанска и човечанска дужност, да се молимо Богу за све оне, који данас страдају у свету од ратних страхота. Да се молимо и поправљамо. Да се молимо због њих и за њих; и да се поправљамо због нас самих. Молитвом ћемо показати љубав према њима. Поправљањем ћемо показати забринутост за сопствену душу и сопствени народ.

Родитељи ће се поправити, ако се више посвете бризи о дечијој души и хришћанском васпитању деце. Пре свега сами да живе хришћански. Рђав живот, свађе, неслагање и мржња међу родитељима најстрашније утичу на децу, највише разарају дечју душу. Црква строго осуђује и кажњава убијање плода у утроби, и сматра га као свако друго убијство. Ако је страшно убијати плод у утроби, још је страшније убијати душу у живом детету. Дете мора да живи у атмосфери родитељског међусобног разумевања, сагласности или бар трпељивости и сношљивости. Дете мора у породичном дому да осети благост и топлину; да се научи молитви, и да види старије да се моле; да осети мирис тамјана; да види припаљено кандило; да чује побожну песму; да псовка, крађа и лаж буду далеко од њега; да осети разлику између обичног радног дана и празника.

Учитељи ће много учинити на поправци нашега народа, ако буду сматрали, да је васпитање важније од образовања, и карактер потребнији од знања и да нема поштења ни морала без вере, а без морала да је вредност писмености мала. Они треба да наставе дело родитеља: да помоћу вере створе морални карактер омладине; да помоћу историје изграде њен интелектуални суд, и надахну је патриотизмом; да помоћу песме изазову племените полете омладинског срца за све што је Божије и човечно. Учитељи су нарочито у могућности, да код омладине сузбију раширену комунистичку пропаганду, која сматра да може помоћу неморалних средстава да оствари утопијске циљеве. Чим се комунизам изјаснио противу вере и Бога, против национализма и против породице – он се изјаснио против свега онога што сачињава нашу светињу, наш вековни идеал, нашу најбољу традицију, против свега оног што је најсветлије, најплеменитије, најјаче и најузвишеније у целокупној нашој прошлости и чиме ми још и данас живимо.

Свештеници имају могућност да постану најбољи, ако осете сву узвишеност свога позива и сву величину и озбиљност овога времена. Никад време није било тако страшно, тако трагично као ово наше. Никад људи нису више осећали вулканско тло под собом и несигурност и неизвесност свог земаљског живота као у наше дане. Никад вапај за спасењем није био искренији него данас. Зар га не чујете? Зар не допире до ваших ушију? Зар не улази у ваше срце? Зар вас не покреће на једну делатност, којом би Бога прославили, ближњим користили и своју душу спасли? Свештеник може своју душу спасти само спасавајући друге, само мислећи на друге, само бринући о другима. Кад се забрине за душу своје пастве, он ће све учинити да себе учини светлим – да би паству осветлио; да себе учини снажним – да би паству оснажио; да себе учини здравим – да би паству оздравио; да себе учини исправним – да би паству исправио. У обављању својих тешких дужности, у оживљењу црквеног живота у својој парохији, свештеник може наћи најбоље помоћнике у члановима богомољачког покрета.

Ако се тако будемо сви поправљали и поправили, можемо бити уверени, да ће нас Господ сачувати од зла и благословити миром и сваким добрим даром који одозго, од Оца светлости, долази. У ову Недељу Православља на то треба да мислимо. Православље је било увек сигурно спасење свима који су га верно исповедали и чистим животом потврђивали. Православље ће бити она вера, која ће спасти свет. Кад после свих лутања и невоља свет завапи за спасењем - наћи ће га у Православљу. Кад после свих узалудиих покушаја да остваре срећу мимо Бога и против Бога, људи потраже последњи спас – наћи ће га у Православљу, у вери нашој: Јер је вера наша ова победа, која победи свет (1. Јов. 5, 4).

Дано у Пожаревцу,

 Ваш у Христу молитвеник на дан Недеље Православља 1941. године поста, Епископ Венијамин

 

Беседа објављена у "Мисионару", фебруара лета Господњег 1941.

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 22 март 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.