|
 Извештај Светог Јована Шангајског на Архијерејском Сабору 1951. године
Имајући за главни циљ свог служења препород људских душа и вођење у вечно Царство Божије, они који су примили дар свештенства не треба да се одвлаче од апостолског рада и да губе време на светске послове. Оно што свештеник даје људима, нико други не може дати, и ништа се не може упоредити са вечним добром коме он људе води.
Дакле, свештеник се не усуђује да се одврати од својих непосредних дужности, да се бави чак и корисним световним пословима, сећајући се да је чувар људских душа и да ће на Страшном суду Божијем дати одговор за сваку овцу која је страдала због његовог немара. Апостоли су дали пример када су међу њиховим ученицима настали спорови око расподеле користи, говорећи: „Није мило нама, који смо напустили реч Божију, да служимо трпезе“. Црквени канони строго забрањују свештенству да се бави светским бригама и заузима јавне функције. Међутим, то не значи да се свештенство може потпуно повући из свих световних послова. Људи се састоје од душе и тела и немогуће је, бринући о души, потпуно заборавити на потребе тела. Господ нам је заповедио да љубав према ближњима покажемо у делима милосрђа, о којима ће Он тражити на Страшном суду. Многи светитељи били су активни учесници догађаја који су се дешавали у њихово време, понекад чак и на челу држава, али то се дешавало по хитној потреби. Када је потребно спасавати људе у невољама, када је неопходно учешће пастира да их упути на прави пут, пастир не сме остати равнодушан. Он не само да може, већ и мора да им притекне у помоћ. Ово се односи и на приватне и на јавне ствари. Подстицати људе на доброчинство и, ако је потребно, да преузму вођство у добротворним установама, да усмеравају јавне послове у складу са духом Христовог учења, дужност је пастира. Али у исто време он увек мора остати свештеник и пастир. Неприхватљиво је придружити се било којој странци и подредити се њеној дисциплини. Такође је неприкладно да се пастир удубљује у чисто земаљску страну јавних послова. Све што лаици могу да ураде треба им препустити, трудећи се да се концентришу на духовне ствари, које су дело пастира. Свештенство је светлост света, и његово учешће у јавном животу треба да се састоји у освећењу пута личног, друштвеног и државног живота. Дужност свештенства је да укаже на моралне основе на којима треба да се организује живот друштва и да надахне његову делатност, испуњавајући их духом Христовог учења. Не силазећи у густину свакодневне сујете, пастир мора да лебди над својим стадом и, будно бдећи над њима, силази када је потребно да подржи слабе духом и телом, да заустави и разобличи зло, да подстакне добра дела и подвиге, да их ојача у чињењу добра. Највиши и најважнији дар свештенства друштву је призивање на њега и свођење благослова и благодати Божије, за шта пастир мора посебно ревновати у молитви и, сећајући се да је пре свега слуга Божији, бити пример вернима речју, животом, љубављу, духом, вером, чистотом, молитвом, примером и поуком, водећи их у Царство. „Православни Рус“, 1951. бр. 11. стр. 7 |
