Један духовник указује на опасност од сујете:

„Када кренемо путем смирења, прво искушења које нам приступа јесте сујета. Чим зажелиш да се смириш, кроз ум почињу да ти пролећу сујетне помисли. А шта је то сујета?

То је када човек учини неко добро дело и у тајности почиње да се горди због тога. На пример, постим и долази ми помисао, и почињем да размишљам: „Аха, постим! Значи нисам као остали! Другачији сам, бољи сам од других!“

Или, на пример, жена се скромно облачи (што је само по себи добро), али у њој се јављају сујетне помисли поводом тога, а за њима долазе и узношење и самозадовољство. И она почиње да размишља: „Погледај око себе! Свет пропада, сви се облаче изазовно, а ја нисам таква. Свака ми част!“ То – „свака ми част!“ којим частимо себе после сваког учињеног доброг дела и јесте сујета. То је искушење са којим ћемо се суочавати сваки пут када чинимо неко добро дело, јер ће се сваки пут у нама јављати помисао: „Свака ми част! Учинио сам то у тајности!“ Чим смо помислили – „свака ми част!“ већ смо се погордили. То, наравно, нема никакве везе са смирењем.

Смирење подразумева жељу да духовно учимо. Када је човек смирен, никада неће рећи: „Све знам!“ Он ће смирено постављати питања ближњем: жена своме супругу, супруг својој жени, чак родитељи – својој деци. На Св. Јована Лествичника је, у своје време, оставило снажан утисак то што је у једном манастиру видео седокосе старце који су смирено постављали духовна питања четрдесетогодишњем свештенику који је био њихов исповедник. Били су то старци, монаси прекаљени у духовној борби и молитви, а смирено су постављали питања човеку који је био много млађи од њих!

И данас понегде бива слично. На Светој Гори, на пример, има игумана који су млађи од многих монаха у манастиру. И такав игуман, без обзира на свој чин, иде ка старијим монасима и смирено их пита за савет, да би се смиравао и да ни у чему не би поступао по својој самовољи. То је веома корисно за душу.

Немојмо никада рећи: „Све знам! Немој да ми причаш шта треба да радим!“ Јер онда такав погрешан став предајемо свим члановима породице, свима који нас окружују.

Међутим, постоји један случај када Хришћанин има право да покаже своју љутину због нечега што се десило, када може да покаже свој „егоизам“ и то без штете по своју душу. У ком случају се то може чинити? Онда када је неопходно стати у заштиту православне вере ми не само да можемо, већ смо и дужни да будемо категорични, строги. Али то тада није егоизам, већ исповедање вере. Када су Светога Агатона лажно оптуживали, клеветали, називали грешником, лажљивцем, егоистом, он је све то примао смирено. Али, када су га назвали јеретиком, он је одговорио овако:

– У погледу свега за шта сте ме оптужили до ове последње оптужбе (тј. за јерес) за мене постоји нада да ћу се исправити. Али, да се сагласим са тим да сам јеретик не могу, јер бих тако изгубио наду на спасење. Ако сам јеретик, нема ми спаса. Зато одбацујем вашу оптужбу за јерес.

Свети Оци на следећи начин објашњавају понашање Господа Исуса Христа према трговцима у Јерусалимском храму. Он је узео бич и бичем изагнао из Храма како оне који су у њему продавали тако и оне који су у њему куповали, али притом у Њему није било ни трунке љутине. Он се ни на кога није разбеснео и у потпуности је владао Својим понашањем и Својим поступцима. Преврнуо је клупе, просуо је новац, али када је дошао до кавеза са голубовима, који су ту били ради приношења на жртву, рекао је: Носите то одавде! (Јн. 2, 16). То јест, да је изгубио контролу над Собом, Христос би преврнуо и кавезе са птицама. Но, пошто голубови ни за шта нису били криви, Он им није нанео никакву штету. О томе говоре тумачи Јеванђеља. Према томе, Господ у тим тренуцима није нимало био изнервиран. Он то васпитно дело није извршио из егоизма, већ из љубави – истинске љубави према Закону Божијем, желећи да заштити светињу Храма. Зато ни Хришћанин који жели да се смири не треба да се гневи, не треба да се свађа.

Један послушник Старца Пајсија Светогорца је испричао следеће: „Ма какве грехе да смо исповедали оцу Пајсију, он је наше исповести примао са великим смирењем, љубављу и човекољубљем, и говорио нам: „Шта ћемо, човек си! Ништа страшно, исправићемо се!“ И никада нас није грдио. Само би се у једном случају много љутио – када бисмо се гордо посвађали, пројављујући на тај начин свој егоизам. Само је тада знао да каже: „Е, сада ти, дете моје, не могу помоћи!“ Када смо се тако понашали, он је много страдао душом, зато што је наше понашање било проузроковано нашим егоизмом. Грех је својство човека, а егоизам – својство ђавола.““                            

Кротост је чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу утврђује и све око себе. Кротост је истрајна својом начелном попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу, и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње. “На кога ћу погледати, осим на кроткога” јавља Господ. Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме неукрадиво богатство смиреноумља.