На основу Светог Писма, сваки човек је у својој суштини посматрач. У ствари, сви људи на овом свету су само сведоци, а сведок јесте посматрач. Наравно, људи осим што посматрају, они и размишљају а онда нешто у овом свету раде. Сви ти њихови трудови и радови се заврше на гробљу. Раде, труде се да сачувају живот и онда - умру.

Свети Апостоли су били сведоци који су посматрали шта Бог Господ Исус Христос ради и ништа нису разумели, јер су размишљали. 

Касније, када је Свети Дух сишао на њих, престали су да размишљају.

Ту се види проблем који има посматрач. Јер, посматрање то јест сведочење, није само гледање очима и размишљање,  него је стварно посматрање у ствари пажња коју посвећујемо нечему. То је усмеравање целог нашег бића на нешто.

У сваком људском бићу постоји духовно чуло помоћу кога човек може да у овом свету осети присуство нашег Творца, Господа Бога и да примети да нас Он бескрајно воли. То стање постојања можемо назвати духовна пажња. 

Мудраци који све ово о чему овде говоримо нису схватили, називају то духовно чуло (пажњу) - "интуиција" , "шесто чуло", "видовитост" и тако даље, а православни хришћани га називају УМ, или созерцаније. 

У ствари, то чуло је оно што зовемо  савест. Савест је наш прави УМ.

Данас постоји велико неразумевање православног појма "созерцаније".

Да кренемо од етимологије (етимологија - наука о значењу речи). Ова реч се у ствари састоји од две речи. "Со" и "зерцаније"  

Зерцаније је стара словенска реч за огледање у огледалу. У тим древним временима то је било огледање човека у води.

Тада је зерцаније било спајање онога који себе посматра са тим својим одразом у огледалу. Из тога настаје себичност јер је човек опчињен својом сликом и ради тога остаје без љубави према другим људима. 

Супротно од те трагедије је реч со-зерцаније. Реч "со" у овој кованици је архаизам из  црквено-словенског језика. На пример, у црквеним обредима чујемо реч "сочини" а данас се та реч изговара као "сачини".

Дакле, "са", значи да осим мене има још некога, неко други СА којим сазерцавам, то јест са којим се огледам.

Према томе, созерцаније је посматрање Онога који ТЕБЕ посматра - Господа Бога. 

Тамо где је усмерена човекова пажња, тамо се налази цело његово биће. То што посматраш, то си ти.  

Господе Боже, Оче наш, дај нам да стално посматрамо Тебе, да би се спасили и ушли у вечни живот са твојим сином Господом нашим православним, Исусом Христом, а све то у снази и сили Твога Светога Духа. Амин.