Као што восак, који није загрејан и омекшан, не може добро да утисне печат стављен на њега, тако и човек, ако не буде искушан трудовима и немоћима, не може да смести печат врлине Божије. Зато Господ говори божанском Павлу: „Доста ти је благодат Моја, јер сила Моја савршава се у немоћи“ (2.Кор.12,9).

Сам Апостол тако се хвали, говорећи: „Ја ћу се радије хвалити својим немоћима, да би обитавала у мени сила Христова“ (тамо исто). Такође је и у Причама написано: „Кога љуби Господ, тога кажњава (и има благовољење према њему) и благоволи према њему као отац према сина своме“ (Приче 3:12). Апостол немоћима назива побуне непријатеља Крста, које (побуне) су се често дешавале и њему и свима светима, да се не би преузносили, како говори он, преобиљем откривења (2.Кор.12,7); него да би више пребивали, кроз смирење, у образу савршенства, преподобно чувајући божански дар кроз честа понижења.

А ми немоћима називамо лукаве помисли и телесне болести. Јер тада су тела светих, борећи се против греха, будући предавана смртоносним ранама и разним другим невољама, била много изнад страсти, које су кроз грех ушле у људску природу; а сада, кад Црква пребива у миру – тј. нема отвореног гоњења -, потребно је тело подвижника побожности искушавати честим болестима, а душу лукавим помислима, нарочито оне од њих, који имају јако и дејствено знање са свим осећањем и уверењем, да не би они пали у сујету са високоумљем, и да би могли, ради великог смирења, да сместе, као што сам рекао, у својим срцима печат божанске лепоте, по речи светог Пророка: „Да се утисне на нас светлост лица Твога, Господе“ (Пс.4,7).

Јер ваља са благодарењем трпети такву одлуку Господњу о нама; и тада ће се рачунати нама у друго мучеништво како болести, тако и борба са демонским помислима.

Јер враг, који је говорио у она времена устима безаконих владара (начелника) светим мученицима: одрекните се Христа и заволите славу овога века, - то исто он сам сада говори и рабима Божијим; враг, који је тада мучио тела праведника и крајње грдио часне учитеље кроз оне мучитеље, који су служили ђаволској мудрости, он исти и сада наводи разна страдања на исповеднике побожности са великим погрдама и понижењима, нарочито кад они, ради славе Господње са великом силом помажу људима угњетаваним страстима.

Стога ваља нама са свим усрђем и трпљењем градити у себи такво сведочанство савести пред лицем Божијим: „Трпељиво се надах на Господа, и Он ме чуо и услишио молитву моју“ (Пс.39,2).

Добротољубље, том 3, гл. 94.