Клиру и народу епархије Охридске и Битољске: Страдања данашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).

Христос воскресе, љубазна браћо и децо!

Нека се радују праведници и покајници славном васкрсењу Господа и Спаситеља свога. А грешници нека чују и нека се покају, да би се и они могли радовати.

Из гроба, из таме и смрти васкрсе Господ наш са славом великом. Његово понижено и попљувано, рањаво и крваво тело устаде из гроба и јави се светло и чисто и здраво и бесмртно.

Ни безбожни људи, ни глупи демони, ни крст, ни копље, ни смрт, ни земља, не могоше разорити тело Његово свето; не могоше уништити онај сасуд, који беше испуњен силом божанске свемоћи и вечним пламеном божанске љубави. Трећега дана мртво тело Христово врати се у живот; и васкрсење његово поста и оста залога и јемство нашега васкрсења из мртвих.

Од светлости Христова васкрсења крвници се збунише, демони заридаше, неправедне судије задрхташе, убице посташе самоубице, а праведници засијаше, многи грешници се покајаше, страдалници усправише, Богомати и мироносице ублажише, апостоли охрабрише, анђели запојаше, и - тамна загонетка живота људског доби очи. Оно што је свака непокварена душа људска од памтивека желела сазнати, оно се јавило: живот после смрти. Кроз Христово васкрсење живот после смрти је доказан и објављен као стварност. Како да се не радују праведници и покајници? Како да се грешници не отрезне и не пробуде, и не поврате са пута смрти на пут живота?

Злотвори и непокајани грешници примише заслужену казну. Јуда који издаде и Пилат који изрече пресуду, извршише самоубиство. Ирод се распаде од црви. Старешине јеврејске, који пљунуше Богу у лице, скончаше у беснилу живот свој. Многи полудеше и у лудилу кидају сами своје месо. Јерусалим се разори. Храм Соломонов, упрљан злочином, ишчезе са лица земље, - ни камен на камену не оста. Они који кликтаху: распни Га, распни! бише отерани са свога огњишта и развејани као плева по свима земљама и народима; кућа њихова оста пуста, и огњиште њихово даде се другим народима. Јер Судију света осудише, и Господа славе на крст распеше.

Тако се догодише на земљи два највећа догађаја од почетка до свршетка света: страдање Сина Божјега из љубави према роду људском и Његово славно васкрсење из мртвих. Страдање Христово и победа Христова. Још очекујемо и трећи догађај раван овима двама по величини. То је други долазак Христов у сили и слави, када ће бити и Страшни Суд Божји.

Ова три догађаја осветљују цео живот наш, откривају смисао страдања, и указују на пут спасења. Благо онима који ово разумеју: децом светлости назваће се. Сва страдања овога времена за њих су сношљива и лака, јер они с вером и надом гледају на будућу славу. А они који ово не разумеју, плаше се од страдања. За њих је свако страдање бесмислено, зато што они гледају смисао живота у телу, а крај живота у гробу. Тело и гроб - то је за њих све што виде и знају. Тело и гроб - два гроба, који се на крају сливају у један гроб.

А ви, браћо, знате у светлости Христовој: Да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити". Јер ви знате за живу душу у себи, за живога Бога на небу и за живот вечни у царству небеском. Шта вам треба више? Све друго је споредно и ништавно према овоме. Заиста од ова три знања не постоји никакво важније знање у свету. А та три знања показао је и потврдио Господ Исус печатом крви Своје и светлошћу васкрсења Свога.

Па када знате оно што је најважније знати, треба и да творите оно што је најважније творити. А у наше дане најважније је од свега - покајање свију и свакога.

То су те три ствари, које су данас најпотребније: покајање и покајање и опет покајање.

Кад човек учини покајање за све грехе своје, онда му се казује само собом шта све даље треба чинити. Казује му се како треба да се исповеди, да пости, да светкује недељу, да ходи у храм, да врши молитву, да чини милостињу, да се причешћује, да чита Свето Писмо и друге побожне књиге, једном речју, да извршује све заповести Божје, да очекује смрт и да припрема душу своју за праведни Суд Божји. Но свему томе почетак је покајање.

Покајање је почетак препорођаја или поновног рођења, почетак мука и трудова око спасења душе. Јер као што је телесно рађање скопчано са страдањима, тако и духовно. Много се данас у свету говори о препорођају, но мало је њих који узимају на себе муке и трудове око свог личног препорођаја. Због тога многе речи о препорођају звече као празни прапорци.

Нико се не може препородити без Христа. Нико се не може опрати од греха без крснога пута Христовога. Нико не може васкрснути душу своју из трулежи смртне без гледања у васкрсење Христово. Нико не може бити покренут на труд и муку око поновног рођења без очекивања другог доласка Христовог, Његовог праведног Суда, казне грешника и вечне радости праведника.

Ко год жели ући у вечну славу васкрслога Христа на небесима, мора се покајати. Не помаже ни вера много ономе ко се не покаје. И ђаво верује у Бога и дрхће, али се не каје, због чега и остаје ђаволом.

Свакоме ко није ступио у покајање неподношљива су страдања овога века. Отуда чујемо толико роптања на живот, и видимо толико самоубистава у свету. Покајници не ропћу; покајници се не убијају; покајници се не жале на страдања.

У Србији има више села, која су се покајала. У тим селима нестало је злочина, ишчезло је роптање, нема порока, нема лажи, ни крађе, ни ванбрачног живљења, ни свађе, ни псовке, ни грабежи, ни неправедног богаћења, ни коцкања, ни пијанства, ни непослушности, ни мржње. Но све је чисто и честито и напредно и благословено. Злочинци су постали покајници, хулитељи цркве постали су посетиоци цркве, паликуће обратили су се у праведнике, разбојници у кротке и вредне ратаре, развратнице у чедне мајке. Ко учини то чудо над чудима? Покајање људи и моћ живога Христа.

Зашто се онда не би цео наш православни народ покајао? Како би тек онда засијало Православље у свом светом сјају своме! Како би се онда засветлило лице нашега народа! Покајаће се и цео народ, и поћи ће путем правде Божије. Још ће многи лутати по кривим путевима, али ће се на крају покајати сви који добра желе себи и своме народу. Увидеће, да нема спасења без покајања, и покајаће се. Но свака поједина душа мора се покајати, да би се сав народ покајао. Виноград је орезан кад је свака лоза орезана, и воћњак окалемљен кад је свака воћка окалемљена. И народ ће се препородити, кад се свака душа препороди. А почетак препорођаја јесте покајање.

Нико да не говори: не могу! Немам моћи! Навикао сам на грех. Грех је јачи од мене. Ко тако говори, заборавља да је овде питање живота или смрти. Највећи покајник, апостол Павле, рекао је: „Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје“ (Филиб. 4, 13). Васкрсли Христос даје моћ свакоме који хоће да се покаје. Он може и хоће да помогне. Кад је могао победити смрт, зар му је тешко победити твој грех? И кад је хтео драговољно се распети за тебе, како да неће хтети помоћи, да се очистиш од проказе греха?

Само праведници и покајници могу се истински радовати светлом васкрсењу Господа. Само они могу видети славу која их чека као децу Божју, као синове и кћери Цара небеснога. И сва страдања садашњег времена за њих су ништа према слави која их чека.

Света милост Божја нека Вас све покрене на покајање. Благослов васкрслог Господа Христа нека оживи и осветли душе ваше. Да живи будете на славу Божију сада и навек века. Амин.

У Охриду на Васкрс 1931. год. - Ваш смерни молитвеник: Николај Епископ

„Мисионар“, мај 1931. године, бр. 5.