ПРОЧИТАЈ ПАЖЉИВО И СТРПЉИВО АКО НЕ ЖЕЛИШ ДА ТЕ СРБО-ПАПИСТИ, УВУКУ У ЈЕРЕС, ПОКАТОЛИЧЕ И ОДВЕДУ У ПАКАО!

„Нисам ја измислио првородни грех у који васељенска Црква верује од искона, него си ти, који одбацујеш тај догмат, без сумње нови јеретик“,

- писао је блажени Августин против Пелагијанаца, који су говорили „да је Адам створен смртним“ (и сва творевина са њим), противно учењу Цркве да „кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе“ (Рим. 5,12).

Блажени Августин, De nupt. et concup. II, 12.

Папа Фрањо:  "Пакао не постоји, душе грешника ишчезавају" (овде:)

Првослав Перић: „Погрешна је представа о паклу у коме се грешници вечно муче".

Господ Исус Христос: "И ако те рука твоја саблажњава, одсеци је: боље ти је без руке у живот ући, неголи с обе руке ући у пакао, у огањ вечни, где црв њихов не умире, и огањ се не гаси" (види Мк. 13).

+ + +

Јавио нам се један читалац, врло смућен одговором свог свештеника поводом Васкршње посланице БГ патријаршије, за коју смо показали да је јеретичка.

Свештеник му је навео неколико цитата, приписаних Светим Оцима, који су безочни фалсификати, којима српски јеретици правдају своју  јерес и смутио га.

НОВОТАРЦИ ФАЛСИФИКУЈУ УЧЕЊА СВЕТИХ ОТАЦА

 Познато је да је покојни Атанасије Јевтић, у својим преводима, фалсификовао Тропаре, Псалтир, богослужбене књиге, Свето Писмо, а камоли светоотачке списе, а то чине и други српски новотарци.

Да је фалсификовање учења Светих Отаца један од начина новотараца да оправадају своје јереси, говори и највећи теолог данашњице архимандрит Рафаил Карелин:

„Путем монтаже цитата и манипулације фрагментима ишчупаним из отачких дела, они приписују Светим Оцима она мишљења која њима (модернистима) одговарају, не узимајући у обзир ни црквену егзегезу, ни правила херменевтике“.

 Флагрантан пример је случај Свете Мученице Херувиме (Светлана Михаела Танаса) из румунског манастира Петру Вода.

Као врстан зналац латинског и грчког језика, она је добила Сорошеву стипендију за изучавање средњовековне историје у Будимпешти. Њени професори су јој предложили да настави даљи научни рад на изради докторске тезе фокусиране на Kњизи постања.

Конкретан задатак јој је био да докаже да су Свети Оци у њиховом објашњењу књиге постања следили јеретика Оригена. Заправо, од Светлане се тражило да фалсификује своје преводе и докаже да су Свети Оци грешили у тумачењу Kњиге постања, а да је Ориген, осуђен на Петом Васељенском сабору као јеретик, био у праву.  Светлана је одбила овај прљав посао. Њени професори у Будимпешти су је озрачили радиоактивним ураном, и она је – у ужасним мукама – умрла од рака коже, одбивши уцену да обави задатак у замену за лек од рака.

Данас је Оригеново јеретичко учење о свеспасењу преплавило Православну Цркву, а нарочито Богословски факултет у Београду.  И Првослављева изјава коју смо дали у уводу је Оригеново учење о васпостављању свега, осуђено на 5., 6., и 7. Васељенском сабору: "Пакао није вечно мучење, Бог нас воли и не би допустио да се мучимо".

ИЗА ВАСКРШЊЕ ПОСЛАНИЦЕ, ЦЕЛЕ У ПЕЛАГИЈЕВОЈ ЈЕРЕСИ, КРИЈЕ СЕ ОРИГЕНОВА ЈЕРЕС

Иза Пелагијанске јереси у Васкршњој посланици БГ патријаршије, управо се крије намера да се – у крајњем исходу – прокламује Оригенова јерес, да ће се сви на крају спасти (чак и сатана). Међутим, српски јеретици схватају, да пре тога мора да убеде људе да пакао не постоји. Они то и раде.

Ево како:

цитат из Васкршње посланице:

„Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“.

Ово је једна од суштинских Игњатијевих небулоза. На сајту „Саборност“ епархије браничевско-пожаревачке, у „Обраћању епископа Игнатија полазницима веронауке“, читамо то исто, из чега се види да је Игњатије аутор Васкршње посланице:

„Задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих“.

Исто ово, на мало другачији начин, српски јеретици су рекли и у Божићној посланици:

„Природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним“

СРПСКИ ЈЕРЕТИЦИ УЧЕ ПРОТИВНО ДОГМАТИЦИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: БОГ НИЈЕ ТВОРЕВИНУ И ЧОВЕКА СТВОРИО СМРТНИМ ВЕЋ ЈЕ СМРТ ПОСЛЕДИЦА ГРЕХА

„Окусивши од забрањеног плода, наши прародитељи су истовремено са тим примили у себе смрт, јер су окусили у непослушности, а непослушност према Богу доноси смрт“.

Свети Јустин Ћелијски, Догматика, II, 454: 54) Св. Иринеј Лионски, Contra haeres. V, 17, 1; 55) Св. Иринеј Лионски, Contra haeres. V, 23, 1.2.

„Где нема греха, нема ни смрти, јер једино грех производи смрт“.

Свети Јустин Ћелијски, Догматика, III, 822.

„Свеопшту наследност првородног греха, која се пројављује у свеопштој грешности људи, није измислио човек, већ она сачињава богооткривену догматску истину хришћанске вере. „Нисам ја измислио првородни грех, писао је блажени Августин против пелагијанаца, у који васељенска Црква верује од искона, него си ти, који одбацујеш тај догмат, без сумње нови јеретик“.

Догматика, I, 325: 54) Бл. Ав густин, De nupt. et concup. II, 12.

„Преступивши заповест Божју човек је пао у греховне помисли, не што је Бог створио ове помисли које га за робљују, него што их је ђаво лукавством посејао у разумну природу човекову (τῇ λογικῇ φύσει τοῡ ἀνϑρώπου), која је постала преступ на и од Бога одбаче на, тако да је ђаво установио у природи човековој закон греха (νόμον ἁμαρτίαϚ), и смрт царује кроз дело греха“.

Догматика, I, 311: 70) Св. Атанас. Вел., Contra Apollinar. lib. II, 6; Р. gr. t. 26,со1. 1141 А.

„Пошто је смрт ушла у свет кроз непослушност првога човека, тога ради се изгони послушношћу другога човека (Рм. 5, 12–19). Стога Господ бива послушан до саме смрти (Флб. 2, 8), да послушањем исцели грех непослушања, а васкрсењем из мртвих уништи смрт која је ушла у свет са непослушањем“.

Догматика, II, 622: 74) Св. Атанасије Велики, Adversus Apollinar. Antirrhetic, ib. 21; со1. 1165 АВ.

„Бог није створио смрт, нити ужива у разорењу живих бића, него је смрт ушла у свет завишћу ђавола“ (Прем. Сол. 1, 13; 2, 24).

Догматика, II, 357: 62) Св. Кирил Алексан., Quod unus sit Christus; Р. gr. t. 75, со1. 1352 ВС.

„Смрт је не само природна последица греха, него и природна казна за грех“.

Догматика, II, 525.

„Грехом је човек осмртио себе, и смрт је постала закон за људска бића; рађају ћи се као човек, Господ Христос изгони из људске природе начело смрти – грех, и обесмрћује сав род људски.

Догматика, II, 365: 98) 22 декем. Пред празденство..., на утрени, сѣдалеъ, Слава и нынѣ: Христосъ бо Господь, Божій Сынь, изъ Дѣвы ражда ется чи стыя, весь родъ человѣчь обезсмертствуя, разр ѣ шая же клятву прамате ре Евы.

„Из греха су се као из извора излиле на човека болести, невоље, страдања“, вели свети Теофило”.

„Грехопадом је тело изгубило своје првобитно здравље, невиност и бесмртност, и постало боле шљиво, порочно и смртно. Оно је до греха било у савршеној хармонији са душом; та је хармонија са грехом престала, и настао је рат тела са душом. Као неминовна последица првородног греха јавила се смрт тела зато што је грех унео у тело разорно начело болести, немоћи и трулежи, и што је Бог удаљио прародитеље од дрвета живота, чијим би родом они могли одржати бесмртност свога тела, а то значи: бесмртност са свима болестима, невољама и страдањима“.

Догматика, I, 315: 92) Св. Теофил, Аd Autolic. 11, 25; 93) 1 Мојс. 3, 22.

„Својим безгрешним животом, својом незаслуженом смрћу (јер смрт је последица греха, а греха у Спасу ни је било) Господ Христос је у себи оправдао људску природу, показавши је Богу као безгрешну, и на тај начин уклонио са ње праведни гнев и суд Божји, а пропутио пут сваком људском бићу у васкрсење“.

Догматика, II, 516.

„Бог нас је створио за нетрулежност (ἐπ᾽ ἀφϑαρσίαν), а када смо преступили Његову спасоносну заповест, Он нас је осудио на трулежност смрти (φϑορᾷ ϑανάτου), да зло не би било бесмртно; али као многомилостив, сишавши к слугама својим, и поставши сличан нама, Он нас својим страдањем избави од трулежности (τῆϚ φϑορᾶϚ διὰ τοῦ ἰδίου πάϑουϚ ἐλυτρώσατο); из светог и непорочног ребра свог из веде нам извор опроштаја: воду за наш препород и умивање од греха и трулежности, а крв као пиће које даје вечни живот”.

Догматика, II, 430: 50) Св. Дамаскин, De fide. IV, 9; Р. gr. t. 94, со1. 1120ВС–1121 А.

 „Неминовни завршетак греха јесте смрт и погибао“.

Догматика, II, 703

После свих ових цитата, има ли још увек неког ко не разуме Игњатијевско-Перићевску-папистичку јерес?

НИШТА И НЕШТО

Једно од четири основна правила здравог логичког суђења гласи: Inter duo contradictoria non datur medium, каже наш највећи апологета, блаженопочивши прота Лазар Милин. То значи: између две противречности нема средине. Створени свет је или ништа, или нешто, трећа је тврдња немогућа. Свет не може бити и "ништа" и "нешто", то јест, он не може у исто време и постојати и не постојати у истом смислу речи. Према томе, свет кад већ постоји, кад је већ створен, он је "нешто" и не може више имати никакве везе са "ништа", са не-бићем, како тврде српски јеретици. То је јасно само по себи. А и кад ту ситуацију доведемо у везу са Богом Створитељем, не видимо зашто би Бог, упркос основном закону Логике, - а Он је логично и лично Биће - стварао свет који би био нека мешавина бића и небића, или нечега и ничега. Зато кад је Бог из љубави и чисте слободе већ створио свет, дао му је - егзистенцију чију је неуништивост загарантовао овим малопре цитираним законом о неуништивости супстанције, констатованом и у природној науци и у Библији.

Према томе, ни логика не оставља ни мало места тврдњи да је свет по природи смртан зато што је створен ни из чега.

Најзад кад Библија каже "погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома" (1 Мојс 1,31), то значи: ни Библија не оставља никаквог места за не-биће и ништавило да буде уграђено у биће света који је створен "веома добро".

СРПСКИ ЈЕРЕТИЦИ ТВРДЕ: БОГ ЈЕ ЧОВЕКА СТВОРИО НЕСАВРШЕНИМ И КРИВ ЈЕ ЗА ЊЕГОВ ГРЕХ И СМРТ

А ако је смрт остала као конституент света, онда је - нека нам буде опроштена ова бласфемична констатација - Бог  лоше створио свет и преварио у оцени створенога света.

Најзад, постоји једна старозаветна књига која није ушла у јеврејски канон Светога писма, али је препоручљива за читање. У њој је записана једна као дан јасна и логична мисао; "Бог смерти не сотвори" (Прем. Сол. 1,13) - Бог није створио смрт.

Према томе, ако смрт постоји у самој природи света као његов конститутивни елеменат, то онда значи: свемогући Бог није могао потпуно да савлада "не-биће" или ништавило, и да створи свет без смрти, без повратка ствари у "не-биће". Такву тврдњу, да Бог није могао да савлада небиће, без икаквог устручавања, можемо прогласити за обичан апсурд - ноторни апсурд, осим ако би порекли Божију свемогућност, па евентуално и само Божје постојање.

СВЕ ШТО ЈЕ СТВОРЕНО ЖИВИ ВЕЧНО

На пример, камење и метали, и уопште хемијски елементи, не могу умрети биолошком смрћу, јер немају у себи биолошког живота. У биолошком смислу речи, они су већ мртви, па заиста не могу умрети. Али се могу разложити на своје молекуле, на атоме, чак на електроне и протоне, могу се чак претворити у енергију и престати да постоје као хемијски елементи, или као физичка маса. Е, па то би се могло упореднти са биолошком смрћу живих бића. То је процес или догађај који је паралелан са смрћу живих бића.

А да ли они тиме ишчезавају из царства материјалне творевине, да ли су они тиме прешли из бића у „не-биће“?

Боже сачувај и сохрани!

 Ни говора о томе!

Енергија није "не-биће", него једна још како страшна и реална н неуништива стварност. То ће вам рећи сваки физичар и хемичар позивајући се на опште познати закон о неуништивости супстанције. Лавоазје је то доказао још у 18. веку за материју (масу), а Роберт Мајер у 19. веку за енергију. То тврди и цела нуклеарна физика данашњег века.

Дакле, објективна наука не зна за некакво апсолутно уништење, за ишчезнуће, за могућност преласка твари у непостојање, како тврде српски јеретици.

 Интересантно је да је Библија тај закон објавила на два-три миленијума пре него природна наука. У библијској Књизи Проповедниковој пише: "Дознах да што год твори Бог траје довека, не може ми се ништа додати нити се од тога може шта одузети" (Проп. 3,14).

ТВОРЕВИНА НЕМА У СЕБИ „НЕБИЋЕ“, ДУША ЈЕ БЕСМРТНА

Дакле, истина је да свет није нека нужност, не мора постојати, може и не постојати. А свет конкретно постоји и не показује никакве знаке неког спонтаног ишчезавања у ништавило.

Чак не показује ни саму логичку могућност тога. Јер, као што свет није могао сам себе створити, тако не може ни сам себе уништити.

Према томе, смрт није својство његове природе, нити је "не-биће" "на неки начин уграђено у биће света као нека врста генетског записа света о његовом пореклу".

Дакле, ни душа не може спонтано прећи у небиће, а пошто нема делова, не може ни распасти, као што може тело. 

То је темељно учење Православне Цркве о загробном животу, за разлику од Игњатијеве јереси, изговорене недавно и на сахрани проте Радомира Милошевића у Смедереву, да је „душа смртна“, да је „душа без тела фантазија“, „кад изађе из тела она постаје фантазија“, у ствари не постоји.

Јеретици се у СПЦ деле на две врсте мртводушника: оне који тврде да ће се сви спасити, без обзира да ли су праведни или грешни, и оне који тврде да ће душе непокајаних грешника бити уништене. Ни једно, ни друго није истина.

ПАКАО ПОСТОЈИ

По Игњатију, Првославу Перићу, и свим епископима БГ патријаршије – јеретицима, човек има бесмртност једино у заједници са Богом, иако у библијској Књизи Проповедниковој пише: "Дознах да што год твори Бог траје довека, не може ми се ништа додати нити се од тога може шта одузети" (Проп. 3,14). Све што је Бог из љубави и чисте слободе створио и дао му егзистеницију, има и бесмртност. Она је за сву творевину датост.

За човека постоје два места где ће  ту своју бесмртност реализовати: у заједници са Богом и Светима Његовим, или у паклу, са демонима и њиховим слугама.

Пакао и јесте немање заједнице са Богом. И упркос раскиду те заједнице, душе постоје, и постојаће вечно тамо где је  "огањ вечни" где "црв њихов не умире и огањ се не гаси" (ово си речи Христове из Мк. 9,43 и 44).

У то ће се лично – пре или касније - уверити сви јеретици, јер ће небо и земља проћи, а речи Христове неће проћи (Мк. 13,31), ма шта о томе говорили јеретици папа Фрања, Првослав Перић, Игњатије Мидић, Јован Зизиулас и прочи...

 Повезани текстови:

Уредништво: Јеретичка васкршња посланица и јеретички епископат БГ патријаршије

https://borbazaveru.info/