Сећате се да је Првослав Перић, у свом саучешћу поводом смрти папе Фрање, изјавио да је папа „прешао из смрти у живот“? (овде:) Већ смо писали да ово тврђење није у складу са доминантном јересју БГ патријаршије, чији је најагилнији заступник Игњатије браничевски, да је „душа смртна, душа без тела је фантазија, кад изађе из тела она постаје фантазија, у ствари не постоји“, односно „прелази у небиће“ (овде:).

Сада смо решили ову јеретичку енигну, истражујући све јереси преминулог папе Фрање.

У разговору са новинаром Еугенијом Скалфаром из часописа „Ла Република“, Бергољо му је признао да не верује у пакао и да је убеђен да се добре душе спасавају „спајањем“ са Богом, док су проклети уништени, растварајући се у небиће“.

И ту је кључ јереси Србо-паписта!

Они верују као папа: „добре душе спасавају „спајањем“ са Богом“  (за Првослава је папа добра душа“, док проклети (што ће рећи сви који нису паписти) иду у небиће!

Следи детаљно раскринкавање „ореола“ папе Фрање, које му доцртавају чак и многи „православни“!

+ + +

„Папа“ Фрања више није међу живима, умро је, оставивши иза себе папску славу, илузију да је управо он имао власт над светом и „целом“ Црквом, као „представник Бога на земљи“, папски луксуз, почасти многих ласкаваца мрачног Ватикана и његових поданика, почасти које је уживао као „глава државе“ итд.

Међутим, према нашој православној химни, „Ваистину је све сујета, а живот је сенка и сан, јер залуд се труди свако земаљско биће, како је речено у Писму: „Кад задобијемо мир, онда ћемо у гроб уселити...” и „Која ли светска сладост остаје ослобођена туге? Која слава стоји на земљи непроменљива? „све су  сенке немоћне, све сни прелесни: једним двигом и све смрт прихвата.“

 „Блажени“ Фрања, „огољен“ све светске помпе и папске сујете, креће на пут да изађе пред Праведног Судију, Бога, да се извини.

Наравно, ми нисмо његове судије, него Црква Христова, Православље, кроз Свете Саборе и свете и богоносне оце. Могу му судити тако што ће га оптужити за страшни грех непокајаног јеретика, који сноси не само одговорност расколника, већ и јеретика, што значи да ће му бити суђено не само за његова јеретичка учења, већ и за грехе које је подржавао међу милионима верника своје „цркве“.

Такође, не можемо занемарити чињеницу да је покојни Фрања био још једна карика у дугом низу „папа“ после „шизме“ 1054. који су хиљаду година водили, подржавали и подржавају западно хришћанство ван Једне и неподељене Цркве Христове и да га држе ван Ње. У ствари, био је један од најфанатичније оданих папским јересима „папа“. Ниједну од њих није ни помишљао да поново размотри. Напротив, као језуита, са претераним лицемерјем и двоструким мерилима подржавао их је и промовисао као тобоже „православне традиције“, остављајући тако беспомоћним оно православно свештенство и богослове који грозничаво промовишу „уједињење цркава“, без услова које поставља наше вишевековно црквено предање, а то су: искрено покајање јеретика и њихов повратак у Једну и Нераздељеву Цркву Христову.

Нажалост, није се зауставио на папским злоделима, већ је додао своја.

Познат је интервју који је дао италијанском атеисти и култном новинару Еугенију Скалфарију из листа La Repubblic, у којем је рекао да је Дјева Марија „зачела Христа као Исуса из Назарета, човека, а не оваплоћеног Бога“. Оваплоћењем, Исус престаје да буде Бог и постаје човек до своје смрти на крсту” [1] ! Међутим, „према Скалфарију, Бергољо му је признао да не верује у пакао и да је убеђен да се добре душе спасавају „спајањем“ са Богом, док су проклети уништени, растварајући се у небиће“ [2].

Другом приликом је говорио о „неуспеху Христовом“: „његов живот, говорећи људским језиком, завршио се неуспехом“ [44, дец. „Сатанизам је исправан, валидан пут ка Богу“ [4] и позвао је на „промену десет заповести“ јер су „суочени са све већим искушењима изазваним пороцима савременог друштва“ [5], каже се да су његове последње речи биле: „Нема Бога у загробном животу“! [6]

Међутим, покојни Фрања је био и отров за папску „цркву“, очигледно „папа“ који ју је поделио више од својих претходника, а по нашем мишљењу један од пропалих „папа“ последњих деценија. У недавном пригодном новинарском коментару читамо: "ЛГБТК папа Фрања, који се залагао за сиромашне и прикривао силоватеље, оставио је за собом хаос, скандале и конфузију. Фрања је поткопао Запад, поделио цркву и није успео да успостави ред у Ватикану" [7]. И наставља: ​​„Позиционирао се као бранилац слабих, али је његово папство било обележено прикривањем сексуалних скандала и институционалним неуспехом. Говорио је о социјалној правди и „пробуђењу“ идеала бранећи пријатеље оптужене за сексуалне злочине. […] Према Politico, он је на крају иза себе оставио подељену, теолошки збуњену и хаотичну Цркву. Конкретно, како часопис примећује, само неколико недеља пре своје смрти, папа Фрања је учинио оно што је најбоље радио: наљутио је конзервативце. […] Изабран је 2013. године са задатком да очисти Цркву након неочекиване оставке његовог претходника Бенедикта KSVI због скандала „Ватиликс“. Био је први латиноамерички и језуитски понтифекс и први који је узео име Фрањо, што се односи на светог Фрању Асишког, браниоца сиромашних из 13. века. Али он напушта цркву која, иако је споља посвећена заштити маргинализованих, није учинила довољно да исправи сопствене грешке, од сексуалног злостављања до лошег финансијског управљања. [8] Познато је да је успоставио „посебан благослов“ за хомосексуалне „бракове“ и да је себе прогласио „неквалификованим“ да суди о хомосексуалности. Чак је „с љубављу пригрлио“ педофиле, изјавивши 2023. да „педофили имају посебно место на небу“! [9]

Имао је и мрачну прошлост као „надбискуп” Аргентине." Рођен је 1936. године у Буенос Ајресу у породици италијанских имиграната: Марија, железничара, и Регине, домаћице. Наводно је био интелигентан, несташан и фудбалски навијач. Радио је као портир у ноћним клубовима и као чистач пре него што је студирао хемију и радио као техничар у лабораторији хране. Убрзо се придружио језуитском реду, након што је рекао да је био надахњујућа посета локалном свештенику, у почетку се трудио да помири своје свештеничке склоности са својим више „политичким“ импулсима, касније је признао да га је „очарала“ млада жена коју је убрзо упознао у богословији за великодушност и зараду надимка „бискуп сиротиње“ због удвострученог броја свештеника у сиромашним четвртима Буенос Ајреса, чак и тада, био је контроверзна личност: током крвавог „прљавог рата“ војне хунте 1970-их, оптужен је за прећутно саучесништво када је војска похасила свештенике-дисиденте који су били од његовом заштитом. Други, међутим, тврде да је покушавао да их заштити." [10] Међутим, постоје докази да је блиско сарађивао са војно-фашистичким режимима, јер је одговоран за смрт више од 30.000 људи. Доказ за то је да се током 12 година свог папства није усуђивао да посети Аргентину, плашећи се реакције на хиљаде њихових мајки. Према ауторитетном издању,  њега су позивал адвокати и чланови групе за људска права јер је био оптужен за трговину децом, попут Мајке Терезе” [11].

Штавише, покојни Фрања је доследно служио „новом светском поретку“ и промовисао демонски програм глобалног ресетовања као један од ретких. Био је упорни присталица илегалне имиграције, за коју се зна да је промовисана од стране невидљивих вођа глобализације, како би се уништиле етничке групе и индивидуалност народа. Често је позивао на стварање „глобалне управе“ која би наводно „борила против сиромаштва и климатске кризе“. У енциклици «Fratelli Tutti» (2020) бранио је потребу за „формом универзалног ауторитета регулисаног законом” [12]. Такође је позвао на стварање „глобалног финансијског споразума“ до 2025. године, са фокусом на климатске промене и „еколошки дуг“, посебно у односу на земље на глобалном југу које највише пате од климатских катастрофа [13]. Сарађивао је са Светским економским форумом (ВЕФ), где је сваке године слао своје представнике са својим предлозима [14], за које је познато да промовишу агенду глобализације за смањење људи. Чак је отишао толико далеко да је свог одлазећег председника Клауса Шваба сматрао „важнијим од Христа“! [15]

Критика италијанског професора ди Луиђија Тедескија је веома разоткривајућа: „Бергољов лик је посебно контроверзан: једни га величају као апостола модернистичке револуције у Цркви, док га други сматрају јеретиком коме приписују распад Католичке цркве. Ни једно ни друго. Бергољо представља завршну фазу историјског процеса постепеног опадања хришћанства, које је сада постало секуларизовано и апсорбовано у индивидуалистичко друштво турбокапитализма. Фрањо је хваљен као папа интеграције, док је заправо сама црква, лишена својих духовних привилегија, инкорпорирана у постмодерно друштво. Црква је подбацила у својој мисији прилагођавајући се модернизму уместо да постане институција духовне подршке масама које се не препознају у свеприсутном и свеобухватном материјализму савременог друштва. Постмодерна ера донела је са собом почетак глобализације“ [16] И, наравно, пропала Црква значи папску „цркву“.

Другим речима, био је прави човек за међународни криптополитички систем. Прослављени италијански професор филозофије Франческо Ламендола открио је да је „папа“ Фрања „изабран... као резултат маневра који су планирали амерички председник Обама и демократски кандидат Клинтон: који је желео папу по њиховој жељи, који се неће бавити абортусом, лаким разводом, еутаназијом и хомосексуалцима.

Штавише, папу који би им пружио руку, и заиста и једнима и другима, да олакша и повећа инвазију становништва југа света у земље севера, прикривајући то као усељавање и пријем, са циљем да подржи планове велике економске силе. Стога је бескорисно питати зашто аргентински господин чини и говори ове ствари, упркос његовој свести о збрци и патњи које изазивају међу милионима католика. Одговор је врло једноставан и није баш теолошки или догматски: он то чини зато што је извршилац наређења, а то му је наређено, из разлога које смо овде и више пута покушали да покажемо“ [17].

Поред тога, чувени италијански аналитичар геополитике, економије и историје Роберто Пециоли рекао је да је једна од његових колегиница, коју је довео из Аргентине, Ема Бонино, „била вођа најекстремније секуларизације и абортуса. (Ова) дама у турбану певала је хвалоспев Фрањи, хвалећи његову приврженост мигрантима, затвореницима и животној средини. [19]

„Папа“ Фрања је такође био снажан заговорник панрелигијске визије, како је приметила италијанска професорка Катарина Миљори са Универзитета у Урбину. Као „присталица међурелигијског дијалога“, наставио је пут који су зацртали његови претходници потписивањем документа којим се позивају сви традиционални и конзервативни католици да баце изазов сами себи. У документу из 2019. године у Абу Дабију, „ЗА ЉУДСКО БРАТСТВО, ЗА МИР И СУЖИВОТ У ЦЕЛОМ СВЕТУ“, Бергољо је починио чин потпуног укидања хришћанских привилегија, стављајући све религије у исту раван, негирајући важност апостолства и проповедања Јеванђеља. Познавање других у циљу негирања себе, може се рећи, читајући увод у документ: У име Бога и свих њих, Ал-Азхар ал-Схариф – заједно са муслиманима Истока и Запада – заједно са Католичком црквом – са католицима Истока и Запада – изјављује да прихватају културу заједничког дијалога као путу општој сарадњи, као понашању; „међусобно познавање као метод и критеријум” [19]. Није оклевао да улази и моли се у исламске џамије, а 2019. године је изјавио да су „ислам и хришћанство једнаки у очима Божијим“ (страшно је чути такве ствари из уста патријарха Кирила и Вартоломеја) [20].

А професорка Екатерина Миљори додаје: повезујући своје опште религиозне ставове и тежње са ставовима и тежњама масонерије: „У својој најновијој енциклици «Fratelli tutti» објављеној 3. октобра, папа Фрања је на потпуно нов начин отворено изразио идеју о универзалном братству, као вези која спаја све људе, независно од њихове вере, друштвене боје, језика... То је идеја која је блиска идеалима који су чинили основу масонерије од самог њеног почетка“ [21]. Вреди напоменути да су бројне масонске ложе дале „важне“ изјаве и изразиле најдубље саучешће због његове смрти! На пример, „Франциско је вредно радио за добро масонерије, што му је чинило заслугу“. „Велика ложа Италије га је похвалила, изјављујући да је Фрањо доследно радио за фундаментална начела масонерије, а то су: слобода, једнакост, братство“ [22].

Професорка Екатерини Миљори такође се позива на његову пропагандну пристрасност. У вулгарној „паганској церемонији 2014. године, када је поставио паганског идола у базилику Светог Петра“ и „2022. године у Канади, током шаманског ритуала, носио је класичну индијанску капу за главу са перјем, што је изазвало реакцију многих католика“ [23], Обожавање идола је идолопоклонство. Приносити им приносе и жртве, тријумфално их носити, постављати на престо, крунисати их, кадити им тамјан, представља флагрантно и озбиљно неморално идолопоклоничко обожавање. „Постављање на олтаре или унутар освећених цркава за богослужење је право скрнављење“ [24], нагласила је професорка Екатерини Миљори!

Међутим, и „папа“ Фрања је имао негативан став према православљу, упркос томе што су га неки православни сматрали „проправославним“. Остао је непоколебљив у папским јересима и, као језуита, представљао се као „пријатељ“ Православља. Часопис Политико примећује: „Али Фрањо није био ’јагње’. Иза његовог очинског имиџа крила се способност да супротстави противнике једни против других и да их изненади“ [25]. Он се буквално поигравао црквеним институцијама и традицијама, као што је саборност. Да би показао да тобоже поштује ову свету и врховну институцију, и да би скренуо пажњу православне стране, није оклевао да својим надахнућем успостави „саборност“, што, наравно, нема везе са нашом Православном Црквом. Под изговором „учешћа“ додатно је ојачао своју власт, јер „саборна тела“ једноставно обављају саветодавну функцију према папској институцији! (Сиц!) О томе нико не говори у Руској православној цркви. Али управо у Руској православној цркви под патријархом Кирилом је саборност потпуно уништена и црквене институције у најбољем случају обављају само и искључиво извршне функције"!!! Овај ауторитаризам је доспео и до даљег јачања демона!!! Унијатство, које делује варљиво, као „тројански коњ“, маме православне вернике у замку, унијатски „свештеници“ су певали „Христос васкрсе“, представљајући се као православци!

Знао је да поставља замке, попут оне коју је имао када се постављало питање заједничког празновања Васкрса. Уз сагласност многих православних поглавара, намеравао је да успостави заједнички празник за цео хришћански свет. Наиме, поводом прославе 1700-годишњице сазива Првог васељенског сабора планирао је да учествује у заједничким „прославама“ и у формирању панхришћанског „васељенског сабора“, на коме би се успоставило заједничко прослављање Васкрса и, што је најстрашније, да би се јединство хришћанског света, ако није проглашено, бар стигло до циља!

Али његова смрт је осујетила његове арогантне и зле планове! Бог увек руши планове људи ако не одговарају Његовој вољи! Многим верницима је очигледно да његова смрт на дан после Васкрса уопште није била несрећа, већ божански знак за оне који у недостатку црквеног предања кују планове о фундаменталним питањима Цркве! Уосталом, ово није једини случај у нашој црквеној историји „чудних“ смрти истакнутих црквених личности, често јеретичких поглавара који су желели да наметну Цркви своје индивидуално гледиште!

Напуштајући своју анализу и желећи да се одвојимо од бесмисленог и често „исфабрукованог“ постхумног „хвалоспева“ системских медија и, нажалост, многих црквених поглавара, покушавамо да будемо прагматични у односу на личност преминулог „папе“ Фрање. Желимо да оцртамо његово право лице и да прикажемо његова дела, „профилтрирана“ у чистом светлу нашег православног предања. И то је учињено искључиво да би се раскринкао његов мит, како не би постао узор у будућности.

С времена на време смо га, као и друге јеретике, оштро критиковали, не да бисмо их лично прозивали, већ даби се показало истинито учење Православне Цркве, како подстицај припадницима јереитчких заједница да се, евентуално, покају.