„Српски јеретици су бранили докторате код грчких јеретика

и то ће им бити на већу осуду“

Од 10-ог маја до 8-ог јуна 1923. године одржан је такозвани „Свеправославни конгрес“ у Константинопољу, заправо у Истанбулу, на коме је уведен нови календар у Цркву.

По самом називу „конгрес“ види се, да су политичари увели тај раскол у Цркву, и све до данас политичари уводе раскол у Цркву.

Према речима проф. С. Тројицког: „Будући историчар Православне Цркве несумњиво мора да призна конгрес 1923. г. за најжалоснији догађај Црквеног живота у 20 веку. Пошто је назвао себе без икаквог основа Свеправославним, конгрес у Константинопољу (заправо у Истанбулу) отвара пут ка промени светоотачког црквеног календара (еортологија – празновање у Цркви) и продору модернизма у Православну Цркву. Без обзира на то, што су у почетку његове одлуке одбијене од стране готово свих помесних Православних Цркава, Константинопољском конгресу је успело да разруши литургијско и календарско јединство Православне Цркве“.

 Прошле године грчки политичари су требали да славе стогодишњицу раскола, и после 100 година то већ не може бити раскол, него то је јерес у Цркви, јер већ одавно старокалендарци и новокалендарци анатемишу једни друге. Српски јеретици су бранили докторате код грчких јеретика и то ће им бити на већу осуду, и кад год се позивају на свете Оце, то ће им бити на већу осуду. У последње време јеретици се чак позивају и на Светог Владику Николаја, како је негде рекао, мада ја то нисам нигде нашао у делима Владике Николаја: „И рђава жица спроводи струју“. Они хоће да кажу да и кроз недостојног свештеника Бог даје благодат Своју. А то је очигледно јеретичко мишљење, јер прво питање је: ко није рђава жица? Свако је рђава жица пред Богом, и добар свештеник и добар епископ и добар јеромонах је рђава жица, јер има неке своје грехе, мада не смртоносне. А за данашњег епископа и свештеника можемо рећи да је он безпроводна жица и не проводи струју, тј. не проводи благодат Божију, јер је очигледно недостојан. И то Бог објављује ко је достојан и ко није достојан да служи, а не епископи и народ. И једино, ако Бог није објавио недостојнога за свештенство, онда уместо њега служи Анђео ради верног народа, али то само у случају да Бог није њега објавио да је недостојан. Следеће слово из хиландарског синаксара управо тако почиње: „Да не осуђујемо никога, док Господ не објави њега“, али кад га објави, он је недостојан и више не сме да служи у Цркви.

Слово, да не осуђујемо никога, док Господ не објави њега, и о дуготрпљењу Божијем (за 5 јануар)

У дане Леона и Александра неки кнез је у Пелопонезу купио дете скитина родом, и предао га презвитеру да служи у молитвеници у дому његовом, и да њега научи писму (грамати). И научио се отрок (дете), и служио је попу на потребу његову. И кад је било (отроку) дванаест година, упитао је њега господар његов: „Да ли су скити хришћани“? И одговорио је (отрок): „Не, господине мој, нису хришћани, како мислим, и ја нисам крштен“. Тада рече њему господар његов: „Како се онда причешћујеш, кад си некрштен? а ја сам мислио, да си хришћанин; и ради тога нисам бранио презвитеру да ти даје животворно тело и крв Господа нашег Исуса Христа“. И говори отрок: „Ја, господине, нисам знао; него како сам видео другу децу да се причешћују, па и ја сам се причешћивао“.

Тада је позвао кнез презвитера, и наредио му да крсти отрока. И кад је крстио отрока, и кад је скончао божанствену литургију, онда је дошао отрок код господара свога држећи свећу. И рече кнез њему: „Иди позови попа, који је крстио тебе“. И отрок је отишао до олтара и нашао је презвитера како похрањује свете дарове (покрива); и онда се вратио и рекао господару: „Нема већ овде, господине мој, попа који је крстио мене“. Тада рече кнез: „Како је тако брзо отишао“? И опет говори отроку: „Иди и позови попа који је крстио тебе“. И отишао је опет отрок и видео попа, и опет се вратио и рекао кнезу: „Нема тамо попа који је крстио мене“. Тада се зачудио кнез и рекао је другом отроку: иди и позови презвитера.

И отишао је отрок и нашао је њега како похрањује свете дарове (покрива), и позвао је њега. И кад је дошао он, онда рече кнез отроку крштеноме: „Како си ти рекао: нема тамо (попа) који је крстио мене? Ко је онда овај“? А отрок рече: „Да, јер није крстио мене овај, господине; јер поп који је крстио мене као муњу имао је лице, и светлео је као сунце, и тај (сунцелики поп) је учинио божанствену службу. И кад је служио тај страшни презвитер (сунцелики), онда је овај поп ван стајао пред црквом свезан ужем гвозденим наг по врату, и по рукама, и по ногама; и држала су њега два сињца (демона) дивља и страшна док није скончао сунцеобразни поп божанствену литургију. И док је још био он у Цркви ја сам дошао код тебе, господине; и онда си ме ти послао да зовем њега. Али њега тамо није било више“.

И ово кад је чуо кнез, зачудио се, и страх је обузео њега о таквом догађању реченом од од отрока. И онда је узео кнез за руку попа и увео га у ложницу своју (у собу своју) и рекао њему: „Шта је ово, што отрок говори“? Тада је презвитер пао на ноге кнезу са сузама, говорећи: „Пошто Господ Бог мој није утајио од господина мога ово о мени, казаћу: ја дакле, господине мој, у својој отаџбини, кад је враг душа наших спотакао мене, ја сам у сагрешење пао. И кад је дознао епископ мој, онда ми је дао епитимију, да јерејско не чиним (да не служим). А ја, пошто сам убог и без поповства не могу да живим, онда сам дошао овамо. И ти, господине мој, умилосердио си се на моје странство и сиромаштво, и примио си ме у дом твој. А ја окајани погазио сам своју савест, и правило Божије сам презрео, и вечне и страшне муке сам заборавио, и служио сам и до овог дана. Али пошто је Бог ово о мени открио, онда сада нисам достојан да гледам на тебе, господине мој. И ово кад је чуо кнез, рекао је њему: „О, човече, корисније ти је било хлеб да просиш, него ли ради живота привременог да погазиш заповест Божију, и да се неприкосновене и страшне Тајне дрзнеш да служиш; јер у ове, по божанственом Апостолу, Анђели желе да привире (да се привију), и како си се онда ти недостојан дрзнуо? Ипак пошто је човекољубац Бог, и прима истините покајнике, иди дакле, рече, у манастир, и кај се крепко (много) остало време живота твога, да би ти милостив био Господ за такво твоје нечестије (безбожност). А ја мислим, да нема други грех гори од тога, кад јереј, који је недостојан, па се дрзне да служи Божије Тајне. И ово кад је рекао, онда је отпустио њега у манастир“.