– Да ли постоји „лек“ против модернизма?

– Лек против модернизма је смиреност ума и целомудреност душе. Древни мудраци су рекли: „човек је оно што једе“ подразумевајући не само материјалну, већ и душевну и интелектуалну храну. Да би сачувао Православље ума човек мора да буде обазрив у вези са књигама које чита. Премудри Соломон је рекао: „Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора“ (Приче. Солом. 5:15). Тај студенац су дела Светих Отаца, извор је – Црква.

Да би се сачувао ум не само од модернизма, већ и од различитих заблуда, између осталог и окултизма, треба чувати сопствену душу од греховних слика, саблажњивих занимања – сатанске радијације која, будући добровољно прихваћена од човека, извитоперује његова осећања, прља сећање и колеба мисли. Ако човек сачува целомудреност душе, његове религиозне интуиције, као унутрашњи глас, саме ће му показивати где је истина, а где лаж.

– Које су, по Вашем мишљењу, највеће опасности које у духовном животу вребају већ уцрковљеног човека? Како их избећи?

– Хришћанин, посебно на почетку свог оцерквовљења и невољно идентификује Цркву са њеним свештенослужитељима. Зато лош пример свештеника, његови недостојни поступци па чак и гласине о његовим пороцима могу постати узрок неповерења и разочараности не само у односу на конкретну личност, већ и на саму Цркву. Свештенослужитељ увек мора да се чува да не саблазни речју или поступком своју паству. Он учи не само помоћу проповеди, већ и примером свог живота: ако је лош пример, никаква проповед неће помоћи.

Други узрок хлађења је осећање своје усамљености и непотребности у Цркви, када свештеника не интересује духовни живот његових парохијана, када су они удаљени један од другог и парохија не представља духовну породицу.

Постоји још један узрок посебно опасан за интелигенцију – жеља да се одмах стекну сви духовни дарови. Гордост, самоувереност, убеђеност у снагу свог разума, елитизам као изабраност, могу да уместо хришћанске мистике, засноване на смирењу и послушности, породе лажни, извитоперени мистицизам. Зато је у духовном животу неопходно руковођење; ако наставника нема, онда се макар треба саветовати са старијима и искуснијима. Човек треба да отпочне свој духовни живот од покајања и очишћења од грехова. Човек који мисли да ће без тога добити дар љубави Божије – о којој многи говоре, али је мало ко има – налик је на човека који покушава да изгради свој дом почевши од крова. У духовном животу су апсолутно неопходни постепеност и поступност, ту су опасна лична нагађања и „изуми“ , који изгледају као неко духовно озарење.

– Због чега наступа охладнелост у вери код уцрквељених људи? Да ли се може поново разгорети вера у сопственој души?

– Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: „окружи се правилима“. У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда.

Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот.

Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм.