И најгори монах је заклети непријатељ света и то се види кад упоредимо основне страсти које владају светом и монашке завете које даје сваки монах. Свети апостол Јован Богослов наводи основне страсти у свету и говори:

„Све, што је у свету, (то је) плотска похота и похота очију и гордост житејска... и сав свет у злу лежи“ (1Јн.2:16и5:19). Тако против плотске похоте у свету, а то је против стомакоугађања и блуда даје се завет безбрачности и тако се монах заклиње против света. И против похоте очију у свету, а то је против новца и богатства даје се завет сиромаштва и тако се монах заклиње против света. И против гордости житејске у свету, а то је против узношења и славољубља даје се завет послушности и тако се монах заклиње против света. Према томе, монах даје три монашка завета и тако се монах заклиње против света.

Посебно да расудимо овај последњи – завет послушности, јер данашњи српски јеретици и безбожници настоје да униште монаштво. У Светој Гори монашење чита и обавља обично старији јеромонах, јер није битно ко чита, него је битно ко приводи ученике на монашењу. Јер у мушком манастиру старац приводи ученика и предаје му схиму, коју има сам старац – било малу схиму било велику схиму. А у женском манастиру старица проводи ученицу и предаје јој схиму, коју има сама старица – било малу схиму било велику схиму. Не могу старац или старица да предају ученицима схиму, коју сами немају. Према томе, старац или старица, који приводе, они предају ученицима схиму, коју сами имају, и заправо они монаше своје ученике, и њихови ученици су дужни да слушају њих – свога старца или старицу, а не да слушају старијег јеромонаха, који је само читао и обављао монашење.

Данас говоре јеретици и безбожници да сви обавезно морају да слушају епископа, али епископ није битан за монаштво и у Светој Гори нема епископа и ништа тамо епископ не чини, осим ако га неки манастир не позове на манастирску славу. Једино ако епископ има ученика у свом двору и хоће да га монаши, тада епископ као старац приводи свог ученика и предаје му схиму, који сам има, док монашење обавља други свештеник, и тада је епископ старац свом ученику и тај ученик је дужан да слуша епископа као свог старца. Док остали монаси и монахиње уопште нису дужни да слушају епископа, јер он није њихов старац или старица. Једино што епископ има власт и само тада треба да укаже монасима и монахињама – кад они крше монашке завете, а захтевати послушање епископу, који уопште није старац или старица у монаштву, то је безакоње и то води ка уништењу српског монаштва. Јер у монаштву свако бира свог старца или старицу, док епископа сада не бира народ, него њега бирају државне власти, масони и шпијунаже, па ако се још захтева и послушање таквом епископу – то води ка уништењу монаштва.

По канонима Цркве епископ обавезно треба да буде монах, а код данашњих епископа је сумњиво монаштво, јер у њима је светски дух и они вуку људе у загрљај свету и њих никако не треба слушати. Јер, као што је речено, и најгори монах је заклети непријатељ света, јер монах се заклиње и даје завете против света, и по томе се познаје прави монах – кад се он противи свету по три завета. И то противљење свету иде до јуродства Христа ради, јер свет ће правог монаха обавезно да прогласи лудим, и по томе се познаје прави монах. Због тога је апостол Павле прекоревао ондашње хришћане и говорио у посланици: „Ми смо јуроди Христа ради, а ви мудри у Христу: ми смо немоћни, а ви крепки (јаки): ви сте славни, а ми бешчасни (понижени)“ (1Кор.4:10). Исто и људи у браку боре се против света, тј. против страсти стомакоугађања, блуда, против страсти новца, богатства, против страсти гордости и славољубља, али они не дају завете и зато ће мање одговарати пред Богом, ако се покажу слаби борци.

Беседа у четврту недељу по Васкрсу (раслабљеног), лета Господњег 2025.