„Нико не треба да буде посвећен,

ако за њега нема јемства народа”.

Ипонијски сабор, Африка, крај IV века

Пошто се новотарци, у циљу правдања својих папистичких реформи, позивају на прва времена Цркве, у наставку ћемо показати и доказати да је, у та времена, народ сам себи бирао епископе и свештенике, а не фамозни "сабори" епископа као данас. Боже, сачувај! (ту праксу су у СПЦ инсталирали Тито и партија, после Другог светског рата, како би контролисали избор епископа и патријараха)

Тиме желимо и да покажемо да је верни народ у праву када тражи смену „патријарха“ и „епископа“ који нису постављени по његовој вољи, већ по вољи разноразних центара моћи, тајних организација и мрачних сила.

+ + +

Однос епископа и народа био је другачији него данас. Црквена заједница - лаос сама себи је бирала епископе. „Canones ecclesiastici” јасно каже: „Ако је у неком месту број одраслих мушкараца хришћана тако мали да нема ни дванаест људи који имају право да гласају приликом избора за епископа, онда они треба да се обрате суседним црквама (заједницама верних) да им пошаљу тројицу изабраних мужева, с којима ће заједно одредити ко је достојан епископске дужности.”

Лаици су имали право и да одагнају епископе који, по њиховом мишљењу, нису достојни своје службе.

Свети Поликарп Смирнски, у посланици Филипљанима, тамошњи лаос моли да опросте презвитеру Валенту, кога су, због неког преступа, отерали, и да га опет приме у општење.

Ориген је упозоравао епископе да своја права не схвате као пуну власт: „Греши против Бога сваки епископ који своје служење обавља не као слуга са другим слугама, то јест вернима, него као (њихов) господар.”

Свети Кипријан Картагински је изричит: „Ми знамо да је од Бога установљено да се свештено лице бира у присуству народа, пред очима свих, и да се заједничким судом и сведочењем потврђује да је достојан и способан. У Старом Завету Господ заповеда да се свештеник поставља пред читавим збором”.

И Ориген вели да се за презвитера постављају људи истакнути, образовани и свети, а „у том послу треба да учествује и народ, да не би после неко почео да оповргава (избор) и да не би избило неко незадовољство”.

Цела Црква је примала покајање грешника одлучених од Причешћа. Свети Кипријан Картагински жалио се Корнелију, епископу Рима, да му је народ тежак, и да једва успева да их убеди да приме нечије покајање.

На саборима у II веку (како вели Јевсевије Кесаријски, помињући борбу против јереси), поред епископа и клира, учествовали су и лаици.

 За службу у цркви бирана су лица из саме заједнице мирјана. Наравно, нико није могао тако добро да познаје особине, способности и живот кандидата за клир, као сами мирјани. Одлучивање народа представљало је гаранцију да ће бити изабран народни човек у сваком погледу, а с друге стране, отклањало је могућност да се у будућности појави било какво спорење и незадовољство у односима између пастира и пастве. Дочаравајући нам како је изгледао избор епископа у старини, споменик Апостолске установе - који садржи многа сведочанства карактеристична за II и III век - без сумње има у виду поменуту епоху (књ. VIII, 4). Ако би епископска катедра остала слободна, народ би заједно са клиром разматрао питање избора новог епископа, предлажући различите кандидате, и оцењујући њихову достојност и недостатке; после таквог разматрања, избор би пао на неко одређено лице. Затим би био одређен дан за посвећење изабраног. И та је процедура имала за циљ да покаже да ли се дато лице заиста поставља уз сагласност народа: пре рукополагања, најстарији од епископа који су дошли ради посвећења, три пута би се обраћао клиру и народу с питањима: Да ли ово тај кога они себи траже за предстојатеља? Да ли је он заиста достојан епископског служења? Јесу ли сви сагласни са његовим избором? Када би народ дао потврдан одговор на сва три питања, почињао би сам чин посвећења. Тако некако, по свој прилици, одвијао се и избор презвитера: народ би их бирао по својој вољи, при чему је председавајући на изборном скупу био локални епископ, а присуство епископа са стране није тражено.

До које мере је уважавана воља народа, изражена у захтеву да одређено лице буде постављено за епископа, може се видети и из тога што је народни избор био пресудан чак и онда кад није у потпуности одговарао црквеним правилима и прописима. Ево, на пример. како је дошло до избора Фабијана, епископа римског. Када су се сва браћа -прича Јевсевије (књ.VI, гл. 29) - сабрала у цркви ради избора, у тренутку када су размишљали о разним кандидатима, међу којима је било много најдостојнијих  људи, улетео је голуб и слетео на Фабијанову главу, што је било прихваћено као небеско знамење да је управо тај човек изабраник Божији. И Фабијан је био посвећен за епископа васељенске столице, без обзира на то што га нико претходно није сматрао кандидатом за ту високу дужност, јер је био тек прост сељак. Ту је, дакле, питање решио један догађај који је народ прихватио као натприродно упутство. А народној вољи црквена власт, ипак, није смела да противречи. Сличан случај је описан и у биографији Григорија Чудотворца (коју је написао Григорије Ниски). Једном приликом било је потребно да се постави епископ за град Коман у Понту. Сабрао се сав народ који је припадао Команској цркви, а на сабор је стигао и Григорије Чудотворац, вероватно у својству локалног митрополита. Почео је избор епископа. Предложено је много кандидата, а међу њима и доста богатих, угледних људи, познатих по својој красноречивости. Међутим, Григорију већина тих кандидата није била по вољи. Он је Команце стао да наговара да за епископа изаберу човека који је био мало простији, али познат по животу испуњеном добродетељпма. Такви наговори су, очигледно, изазвали незадовољство међу Команцима, па су они, да би се наругали Григорију, рекли: „У реду, али у том случају, зар није бољи Александар, рудар из угљенокопа?” Затим су извели насред цркве Александра, мусавог од угљене прашине и блата. Прихватајући то као небеско решење, Григорије за епископа посвећује Александра, тим пре што је према прикупљеним сведочанствима он заиста био човек доброг понашања. Из овог случаја се види да је за епископа могао да буде постављен заиста свако, само ако би народ на то пристајао: народ је имао сву моћ. Апостолске установе вероватно имају у виду слободу избора пастира народним гласом, јер иако захтевају да се за епископе бирају људи уважених година (50 година) ипак допуштају да се учини уступак вољи народа, ако он за епископа изабере и млађег човека, али достојног. Ако се у тој мери уважавао народни избор неког човека за предстојатеља цркве, онда се, с друге стране, избор клирика обављен без сагласности народа морао сматрати незаконитим. Када би се, у изузетним околностима, догодило да неко буде изабран и посвећен без претходне сагласности народа, онда су се епископи трудили да народу накнадно објасне зашто је и како до тога дошло, не би ли се народ тако помирио са оним што је учињено. Тако је Кипријан сматрао, као што већ знамо, да је приликом посвећења клирика неизоставно дужан да се претходно посаветује с народом да би за-једнички донели суд о достојанству и заслугама онога кога бирају; стога, ако услед неких околности није могао да се држи тога правила, он се сматрао обавезним да то оправда пред својом паством. Таквих случајева у његовој пракси било је мало, али је за сваки био приморан да се правда пред народом. Споменућемо неколико најпознатијих случајева. Поставивши за време гоњења (дакле, у време када је окупљање било немогуће) два лица - Сатурна и Оптата: једног за чтеца, другог за ипођакона - без претходне сагласности народа, Кипријан се у посебној посланици упућеној у Картагину (он у то време није био у граду) извињава због свог поступка, наводећи као оправдање то да су поменута лица још раније уз општу сагласност била приближена клиру. Исти тај Кипријан, за време истог гоњења, пошто је без сагласности пастве за чтечеве поставио још два лица - Аврелија и Целерина -сматра за своју дужност да објасни пред народом мотиве којима се руководио када је тако поступио, те ради тога пише два писма у Картагину. Говорећи ту о Аврелију, он најлепшим цртама описује његову личност и тако даје до знања да иако је Аврелије био посвећен без сагласности заједнице, она не би требало да буде незадовољна избором новог клирика. Говорећи о Целерину, покушавајући да се оправда, Кипријан наводи многе олакшавајуће околности у своју корист: он указује на то да је Целерин имао виђење које га је подстакло да и против своје воље постане клирик; даље, Кипријан у најсветлијим бојама представља Целеринову породицу - његову баку која је постала мученица, и двојицу стричева који су се за време гоњења прославили исповедништвом. Набројавши све те околности, Кипријан закључује: „Дакле, немогуће је да човек какав је Целерин буде недостојан”. У писму о Целерину јасно пада у очи то да се Кипријан својски труди да докаже како се у своме поступку руководио озбиљним разлозима. Кипријану је, дакле, било веома стало да његова паства не помисли како он омаловажава глас народа приликом избора духовних лица. <<

Амвросије, епископ милански, у посланици једној цркви моли „да, по узору на оце, избор епископа буде уз сагласност народа, и да се не обавља ако народ не пристаје да прими епископа који је предложен. О народном избору епископа нарочито убедљиво писао је Василије Велики, обраћајући се Неокесаријцима и представљајући им то као дело од важности за свакога од њих понаособ. „Молим вас да размислите о томе да ће, по оваквом или онаквом окончању тог дела, свако од вас сам да окуси његове прве плодове; зато бригу о заједничком делу не препуштајте другоме, како се то већ догађа, да после не би свако због своје лењости навукао на себе беду”. У  V веку папа Лав Велики такође јасно истиче значај пастве приликом избора јерараха. Лав је писао: „Приликом постављања свештеника обавезно треба сачекати глас грађана, сведочанство народа, мишљење уважених људи и избор клира, да би у потпуности био сачуван апостолски поредак”. „Нико да се не поставља против воље и жеље народа, да народ, претрпевши принуду, не би омрзао нежељеног епископа и стао да га презире, те тако можда изгубио неопходну побожност, јер му нису дозволили да за епископа има онога кога би он желео”.  Исти папа, у другом случају, инсистира на томе да  оног који треба да предстоји свима, морају сви и да изаберу”. У прилог става да народ треба да бира духовна лица, у IV су веку глас подизали чак и неки сабори. Такво стремљење, пре свега, треба приписати Првом Васељенском сабору. У окружној посланици Сабора стоји: „По упокојењу неког епископа, на његово место може да буде узведен и новообраћеник, уколико буде достојан тога и од народа изабран”. У правилима Ипонског сабора (Африка, крај IV века) каже се: „Нико не треба да буде посвећен, ако за њега нема јемства народа”.

Стога црквена пракса и пружа доста примера да је црквена власт строго поштовала народну вољу приликом избора архипастира. По вољи народа на епископску катедру константинопољску дошао је Јован Златоусти. Сократ (VI, 2) о томе говори: „По смрти епископа константинопољског Нектарија. настале су бриге око постављања новог епископа. Једни су желели једнога, други су тражили друтога, и након многих већања коначно су се сложили да из Антиохије позову презвитера Јована, који је бно познат као учен и красноречив човек. Тако је император Аркадије, на основу заједничке одлуке свих, клира и народа, позвао Јована”. Искључиво народној вољи свој избор за епископа дугује и Мартин Турски, пошто су неки епископи, незадовољни његовом неугледном спољашношћу, били одлучно против поменутог избора. Поред таквог признавања права народу да бира себи пастира, црквена власт је пред народним захтевом попуштала не само онда када је избор народа било могуће сматрати за прихватљив, него и онда када је тај избор био сасвим противканонски. Народна воља била је доминантна и у таквим случајевима. Ево, на пример, шта се 361. године догодило у Кесарији Кападокијској. Народна партија, ослањајући се на војску, изабрала је за епископа неког Јевсевија, уваженог грађанина, човека високог морала, али који још није био крштен, а познато је да црквена правила нису допуштала постављање чак ни оних који су крштени недавно. Изабравши Јевсевија, народ је, како каже наш документ, „насилно захтевао” да епископи посвете изабраног. И мада су се епископи противили, на крају су ипак морали да се повинују вољи народа. У овом случају, посвећујући Јевсевија, епископи су, по речима Григорија Богослова, „више деловали рукама, него по вољи Духа”. Вољом народа за епископа миланског изабран је Амвросије, опет без обзира на то што још није био крштен. У неким изворима описани су и детаљи везани за Амвросијев избор: када су се грађани Милана састали у саборном храму ради избора епископа, и почели озбиљно да се споре око тога, одједном се зачуо дечји глас: „Амвросије - епископ!” И пошто су овај глас сви прихватили као знак с неба, изабрали су Амвросија за епископа. Како то разумети? Како је нечије дете могло да укаже на Амвросија? Вероватно се догодило следеће: кад су почели спорови по питању избора новог епископа и настао метеж, Амвросије, који је сабору присуствовао у својству градског префекта, покушао је да утиша галамџије; да би задатак што успешније обавио, попео на епископску катедру, високу и пред очима свих. Али, само што се попео на катедру, неко дете, које је знало да је Амвросије префект, задивљено је повикало: „Амвросије - епископ!”, мислећи да је он заиста постао епископ града. Управо тај дечји узвик решио је питање избора новог епископа у Милану. Било је још сличних случајева. Понекад је народ себи дозвољавао да бира новог епископа за живота ранијег, кога би удаљавали. И народна воља би тријумфовала. Житељи два мала пентапољска града из времена Атанасија Великог, незадовољни својим епископом Орионом, добрим али потпуно неактивним старцем, уклонили су га са власти и на његово место изабрали Сидерија. Ипак, најзначајнији пример уступања народној вољи, представља избор пастира житељима Птолемаиде, у Пентапољу, у Египту. Говорим о избору Синесија Птолемаидског. Црква, или црквена власт морала је да пристане на поразне уступке Синесију, покоравајући се вољи народа. Чим су сазнали за прелазак овог философа-неоплатоничара у хришћанство, Птолемаићани су се одлучно изјаснили да га желе за свог епископа - тим пре што је у то време птолемаидска катедра била упражњена. Синесије је пристао да прими епископство, али је при томе изјавио да не жели да се растане не само од своје жене, него ни од философије неоплатонизма коју  је високо ценио, као ни од појединих схватања до којих му је било веома стало. Он је тражио да остане при својим неоплатонистичким погледима на порекло душа, то јест, хтео је да остане при мишљењу о преегзистетнцији душа, и није пристајао да прихвати хришћанска веровања о васкрсењу тела и вечним мукама: у овим тачкама учења хтео је да сачува потпуну независност. Синесије је непосредно уочи посвећења писао своме брату: „Ти знаш да се философија не слаже с многим увреженим схватањима. Ја нисам себе могао да уверим да душа настаје после тела, то јест, одбацивао сам учење прихваћено у богословској науци о томе да душа настаје нарочитим божанским актом после стварања тела. На васкрсење тела”, писао је даље Синесије, „гледам као на тајну, али далеко од тога да прихватам хришћанско мишљење у вези с тим питањем. Ако ми епископска правила дозволе, ја ћу бити епископ не остављајући философију. Ради Бога оставићу задовољства која су ми драга, али што се мојих схватања тиче, њих се нећу одрећи”. И шта се догодило? Теофил, архиепископ александријски, иначе познат по својој строгости, био је принуђен да пристане на постављање Синесија, под условима на којима је овај инсистирао. Толико моћна била је народна воља. Истина, Синесије се после одрекао својих философских ставова у корист хришћанских, али то се догодило знатно касније.

Дакле, учешће народа у избору јерархијских лица представља доказану чињеницу у поменутом периоду.