"Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа!"

ЧУВАЈ СЕ ЛОШИХ ЕПИСКОПА ИЛИ "КОВИЉЦИ" У АКЦИЈИ

„Ово свето сабрање епископа стоји као жива икона нашег заједничког саборног искуства и нашег јединства – сваки од нас дубоко осећа да није изолована јурисдикциона власт над повереном му епархијом већ органски члан истог Тела Христовог, лоза истог небеског Чокота, смирени служитељ у истом Дому Божијем“.

Ово је заиста лепо речено, али је до бола сујетно и неистинито. Јер, стварност изгледа као из оних жалби Светог Григорија Богослова:

„Можеш веровати лаву, леопард може постати кротак, па чак ће и змија вероватно побећи од тебе, иако је се бојиш. Али једнога се чувај – лоших епископа! Свима је доступан висок положај, али не и благодат. Погледај кроз јагњећу кожу и види у њој вука. Немој ме убеђивати речима, него делима. Мрзим учења којима се супротставља сам живот. Хвалећи боју гроба, осећам одвратност према смраду распаднутих удова у њему.“

Никада више нетрпељивости и узајамних обрачуна није било у српском епископату. У другој деценији 21. века уклоњени су са својих катедара епископ рашко – призренски Артемије, епископ канадски Георгије, епископ западноевропски Константин, епископ зворничко – тузлански Василије, епископ милешевски Филарет и епископ нишки Јован. Никоме кривице нису доказане, али су уклоњени јер се нису уклапали у Нови поредак новотараца и модерниста. Довођени су, као гласачка машинерија, Буловићеви и Перићеви послушни „Ковиљци“, који, где год дођу, разарају предањски ред и поредак СПЦ. Како онда веровати у приче о љубави и слози епископата?

МЛАЋЕЊЕ ПРАЗНЕ СЛАМЕ: О  ПЕРИЋЕВИМ ИСПАДИМА У МОСКВИ И НЕЗНАЊУ ИСТОРИЈЕ

„Не састајемо се, стога, само ради расправе о административним питањима црквеног живота већ првенствено ради заједничког духоносног расуђивања о животу Цркве Христове у нашем историјском времену и простору“.

Шта ми имамо од тих расуђивања? Немамо ништа, јер никакавих расуђивања нема. Народ је тражио јасно одређење о догматском питању (јеретичко учење Зизиуласа и његових следбеника у СПЦ да је Бог створио смртну творевину), постављао питање односа према суштинским проблемима наше државе (од издаје Косова и Метохије до разарања универзитетског образовања од стране коруптивне власти), и нико ништа није рекао, а камоли расуђивао. Српски школовани теолози се баве безначајностима, и нема одговора ни на једно насушно питање – ни у догматској, ни у канонској, ни у биоетичкој области.

Не постоји ни социјална доктрина Српске Цркве, а несрећни Перић у Русији, на сајту руских теолога, „Богослов. Ру“ прича о томе да Српска Црква никад није имала јурисдикцију на територији данашње Македоније, иако је први патријарх српски, Јоаникије, Душана за цара крунисао у Скопљу, а све епархије данашњег севера Македоније припадале Пећкој патријаршији. Уместо да је неко питао Перића – што издаде Немањиће и Мрњавчевиће којима је Стара Србија била дедовина, у саопштењу се хвале да су се нечим бавили. А нису. И сви знају да нису. И они знају да нису. Осим што су се свађали Перић и Дурић, и што, да им студенти не би дошли под прозор, нису смели да посмењују неке епископе које су намеравали.

ПОЗИВ НА ЈЕДИНСТВО У ЛАЖИ

 „Налазимо се у турбулентним временима. Тренутно превирање у свету, као и у нашој отаџбини, изискује наше непоколебиво јединство. Сада више него икада морамо сведочити да је Црква Сабор. Она, дакле, сабира, не дели, не поистовећује се ни са једним фрагментом; она је целина верног народа, она премошћује разлике и мири“.

Наравно да је позив Цркве да уједињује и мири, али у Истини, а не у лажи и политиканству. Ако се неко уједињује у лажи, он није у Цркви. Турбулентна времена у свету и код нас не значе стајање на страни моћнијих и клеветање своје деце пред Путином да спроводе „обојену револуцију“ (наравно да и ту има лоших примера и манипулација, али то не мења суштину), него бивање на страни оних који се боре за правду и поштење, а против богаћења на крви српског народа и корупције која земљу разједа. Зато је био у праву новинар Михаило Меденица који је Перићу поводом студената у борби за Србију, између осталог,  писао: „Ако ова дивна деца нису милост Божија – шта јесте, Ваша светости? Не идеализујем их, нити им се идолоклањам, но гледам и слушам…Одавно нисам ову дивну мученицу Србију чуо распеванијом и видео раздраганијом.“

"ПРОРОЧКА ДИСТАНЦА" - СЛУГЕРАЊСТВО САМОЗВАНИХ "ПРОРОКА"

„Другим речима, морамо сведочити да јединство Цркве превазилази све земаљске поделе. То јединство се чува – не појачаним бављењем нити поистовећењем са световним питањима и недоумицама него пророчком дистанцом од свих овоземаљских ‘сотириологија’.

Под „пророчком дистанцом“ овде се подразумева слугерањство земаљским властима, јер они дају паре и имају и досијее свих владика који би сутра, ако су непослушни, могли да заврше на насловним странама таблоида (Зато је несрећни владика Стефан, Цецин духовник, кога су отерали у Москву да овде не би био повод за саблазан, морао пред камерама да се вакцинише „против короне“, како његови морални скандали не би изашли у јавност. А то је само „један од“...) Што се правих порока у Израиљу тиче, они се нису дистанцирали ни од једног проблема свог народа, него су се поистовећивали с њима. Пророк Натан је у очи грдио цара Давида (еј, Давида), када је послао војводу Урију Хетејина да погине да би му узео жену, па је Давид данима лажео на поду храма и плакао да му се грех опрости.

Пророци се нису дистанцирали од актуелних проблема, него су их Богом и вером обасјавали. А епископи БГ патријаршије се дистанцирају, јер, да су пророци, не би се купали у ђакузи кадама и возили најскупља кола и пили најбоља вина и силовита пића и јели оно што српска сириотиња не може ни да замисли. Многи од њих су џет сет, па свако помињање пророштва у том контексту делује као богохуљење.

ИСТИНСКИ ПРОРОЦИ - ГЛАС БОЖИЈИ У МОРУ БЕЗАКОЊА

У старозаветним временима, свештеници су се углавном ограничавали на приношење жртава прописаних законом. Они се нису бринули о моралу народа: били су свештеници, али не и пастири. Јеврејски народ је живео у духовном незнању, услед чега је лако усвајао паганска сујеверја и пороке. Због тога је главни задатак пророка био да науче народ да правилно верује и живи. Видевши одступање од закона Божијег, пророци су строго разобличавали грешнике, ма ко да су они били – прост народ или кнежеви, свештеници или судије, слуге или цареви. Њихова надахнута беседа поседовала је велику моћ да побуди осећање покајања и жељу за служењем Богу. Пророци су били савест народа и „старци“ онима који су жудели за духовним руковођењем. Истинска вера се у јеврејском народу одржала све до рођења Христовог искључиво захваљујући пророцима. Први Христови ученици били су такође и ученици последњег старозаветног пророка – Светог Јована Крститеља. У то време, кад се код Јевреја свештенство предавало наслеђивањем, Бог је индивидуално позивао изабране људе на пророчко служење. Пророци су потицали из најразличитијих слојева становништва – из сеоских и пастирских породица као пророци Осија и Амос или пак из виших друштвених кругова, као пророци Исаија, Софонија и Данило. Било је и пророка свештеничког порекла, као што су, на пример, пророци Језекиљ и Авакум. Господ пророке није бирао на основу њиховог друштвеног порекла, него према њиховим духовним својствима. Током векова, међу Јеврејима се утврдио лик истинског пророка Божијег: то је потпуно некористољубив човек, бесконачно предан Богу, неустрашив пред моћницима овога света и истовремено дубоко смирен, строг према себи и сажаљив и брижан као отац према другима. Многи од немоћних и увређених у народу налазили су своје покровитеље и заштитнике у пророцима Божијим.

Душа пророка је боловала када би ови видели нарушавање правде и побожности. Они су добро схватали да, чак и ако мањи део народа нарушава закон Божији, то служи као рђав пример и саблазан за остале. Увиђали су да морална распуштеност води земљу ка духовној и физичкој катастрофи. Због тога су пророци најстрожим речима и са немилосрдном отвореношћу разобличавали грешнике, неприкривено им објављујући како ће бити строге казне за њихова безакоња. Навешћемо овде неколико карактеристичних фраза којима су грешнике разобличавали пророци Исаија и Јеремија:

"Да грешног народа! Народа огрезлог у безакоњу! Семена зликовачког, синова покварених! Оставише Господа, презреше свеца Израиљева, одступише натраг. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене. Земља је ваша пуста, градови ваши огњем попаљени; ваше њиве једу туђини на ваше очи, и пустош је као што пустоше туђини. И оста кћи сионска као колиба у винограду, као сеница у градини од краставаца, као град опкољен. Да нам Господ над војскама није оставио мало остатка, били бисмо као Содом, изједначили бисмо се са Гомором. Чујте реч Господњу, кнежеви содомски, послушајте закон Бога нашега, народе гоморски! Што ће ми мноштво жртава ваших, вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунећу и јагњећу и јарећу. Када долазите да се покажете преда Мном, ко тражи то од вас, да газите по Мом трему? Не приносите више жртве залудне, на кад гадим се, а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине (Иса. 1; 4–13).

Застрашујуће звуче речи Божије изговорене устима пророка Јеремије непосредно пред пад Јерусалима:

„Не уздајте се у лажне речи, говорећи: храм Господњи, храм Господњи, храм Господњи ово је... Крадете, убијате и чините прељубу, кунете се криво и кадите Ваалима, и идете за другим боговима које не знате! Па онда доходите и стајете преда Мном у овом дому који се зове Мојим именом и говорите: избависмо се, да чините све ове мрскости... Је ли овај дом, који се зове Мојим именом, у вашим очима пећина хајдучка“ (Јер. 7; 4–11)?

Видевши тврдокорност свога народа, пророк са дубоком жалошћу оплакује његову пропаст следећим речима:

„О, кад би глава моја била вода, а очи моје извори сузни! Да плачем дању и ноћу за побијеном децом народа мојега. О, да ми је у пустињи станак путнички! Да оставим народ свој и да отидем од њих, јер су сви прељубочинци, збор невернички... И сваки вара пријатеља својега и не говори истину, уче језик свој да говори лаж и муче се да чине зло... Зар их нећу казнити због тога, говори Господ. И обратићу Јерусалим у гомилу, у стан змајевски, и градове Јудине обратићу у пустош (Јер. 9; 1–11).

Пророци, међутим, нису само разобличавали. Када би народ задесила несрећа и када би га обасуле заједничке недаће, пророци су журили да утеше покајнике уздањем у милост Божију; обећавали су људима помоћ са небеса, предсказивали им о бољој будућности.

„Тешите, тешите народ Мој, говори Бог ваш; говорите срцу Јерусалима и јављајте му да се навршио рок његов, да му се безакоње опростило, јер је примио из руке Господње двојином за све грехе своје... Изиђи на високу гору, Сионе, који јављаш добре гласове; подигни силно глас свој, Јерусалиме, који јављаш добре гласове, подигни, не бој се. кажи градовима Јудиним: ево Бога вашега. Ево, Господ иде са силом, и мишица Његова са влашћу. Ево, плата је Његова код Њега и дело Његово пред Њим. Као пастир напасаће стадо Своје; у наручје Своје сабраће јагањце и у недрима ће их носити, и дојилице ће водити“ (Иса. 40; 1–2, 9–11)

Пророк Исаија се посебно наоружавао против судија и оних лица која су држала кормило власти а чија је обавеза била да заштите невине и да се побрину за праведност:

„Тешко онима који зло називају добром а добро злим, који праве од мрака светлост и од светлости мрак, који праве од горкога слатко и од слаткога горко. Тешко онима који мисле да су мудри а само су у својим очима разумни. Тешко онима који су јаки када пију вино и који су јунаци у мешању силовитог пића. који правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду (Иса. 5; 20–23). Тешко онима који постављају законе неправедне и који пишу неправду, да одбију од суда убоге, и да отимају правду сиромасима народа Мојега, да би им плен биле удовице и да би опљачкали сироте (Иса. 10; 1–2)“.

Због тог вапијућег безакоња, пророк предсказује да ће

„одсећи Господ Израиљу главу и реп, палму и трску у један дан; старешина и угледан човек – то је глава, а пророк који учи лаж – то је реп (Иса. 9; 14–15)“.

Нису били беспрекорни ни служитељи храма и богомолници, које пророк разобличује због бездушног вршења обреда и лицемерја:

„Полудеше кнежеви саонски, преварише се кнежеви мемфиски, прелестише Мисир главе племена његових“ (Иса. 19; 13).

Пророк, међутим, верује у силу покајања, као и да не постоји грех који превазилази милосрђе Божије:

„Умијте се, очистите се, уклоните злобу дела својих испред очију Мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, усправљајте потлаченога, дајте правду сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити; ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као пурпур, убелећу их као вуну. Ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше“ (Иса. 1; 16–20).

Пророк Софонија је с тугом посматрао све већу духовну запуштеност људи и њихову наклоњеност паганском сујеверју. И поред тога, пророк је строго разобличавао све оне на којима је била одговорност да руководе народ и да му пруже добар пример – јудејске кнежеве, судије и свештенике, па је говорио:

„Тешко граду одметничком и оскрнављеном, насилничком! Не слуша гласа, не прима наука, не узда се у Господа, не приступа ка Богу својему. Кнежеви његови у њему лавови су који ричу, судије су му вуци вечерњи који не глођу кости до јутра. Пророци су му лакомислени, вероломни, свештеници његови скрнаве светињу, газе закон. Господ је праведан усред њега, не чини неправду, свако јутро износи суд свој на видело, не изостаје, али безбожник не зна за стид“ (Соф. 3; 1–5).

Временом је  праведна реч пророка Јеремије почела да побуђује све већу раздражљивост код слушалаца тако да је пророк, почев од Јоакимовог царевања, био изложен непрестаним прогонима. Прогонили су га чак и чланови његове породице. Дошло је до тога да је Јоаким осудио Јеремију на смрт, због чега је пророк био принуђен да се сакрива. Јеремија је, међутим, наставио да своје разобличујуће беседе диктира ученику Варуху, који их је објавио цару и народу. Желећи да од народа сакрије једну такву беседу, Јоаким је, приликом њеног читања, спаљивао лист за листом.

Због претеће катастрофе, разобличујуће речи пророка Јеремије се са све већим жаром обрушавају на главе узрочника духовне огрубелости простог народа – на богаташе и на људе који држе кормило власти:

„Тешко ономе који гради кућу своју не по правди и одају своју безакоњем, којега ближњи служи ни за шта и плате његове не даје му. Који говори: саградићу себи велику кућу и простране одаје, и просеца себи прозоре, и облаже кедром, и маже пурпуром. Хоћеш ли царевати кад се мешаш с кедром? Отац твој није ли јео и пио? Кад чињаше суд и правду, тада му бејаше добро. Даваше правду сиромаху и убогоме, и бејаше му добро, зар то не значи познати Ме, говори Господ“ (Јер. 22; 13–16).

Да ли би неки од наших „пророка дистанцираних“ отишао да разобличава „Београђане на води“ и министре који по 250 хиљада евра плаћају школовање своје деце, а народ нема хлеба да једе? Наравно да не би.

БАЛЕГАРИ КОЈИ БРБЉАЈУ СВАКОЈАКЕ ГЛУПОСТИ

„Јединство се чува братским саветовањем, поштовањем нашег црквеног Предања и апостолске вере и молитве које нас конституишу као Цркву Христову“.

О чему ови причају? Ко од њих поштује црквено Предање, кад су кроз екуменизам и новотарство све погазили, и у смртност човекове душе верују многи од њих (а остали их листом потписују) архијеретиком Зизиуласом?

Не гледа се кога постављају за архијереја, него постављају по налогу служби и мрачних сила. И о томе је говорио свети Григорије Богослов:

„Уобразили су да су крманоши и предводници народа, и ни у чему не желе да попусте. Теже нагоре, као балегари према небу, котрљајући куглицу, само не више од балеге, и не сагињу више главу према земљи као раније. Мисле да имају власт над небом, иако брбљају свакојаке глупости, не могући чак ни да израчунају колико имају руку или ногу.(...) Они су лавови према слабијима, а пси према онима који имају власт. Они су грабљивци са изврсним чулом за сваку храну. Они често прелазе прагове властодржаца, али не и мудрих људи. Они мисле само о личној добити, а не о заједничкој користи. Сами не владајући речју, они помоћу закона везују језик оних који су красноречивији. Чудна ствар: у време када је готово цео свет од Бога добио тако велико спасење – тако много недостојних поглавара у Цркви!

Узвикиваћу истину, иако је веома непријатна. Срамота ме је да кажем како стоји ствар, али ћу ипак рећи. Иако смо постављени за учитеље добра, ми смо радионица свих зала и наше ћутање виче (чак и ако наизглед не говоримо). Ми са лакоћом постављамо на престоле све, само ако они то желе, чинимо их старешинама народа, не истражујући пажљиво ни њихову садашњост, ни прошлост, ни делатност, ни припрему, ни круг познаника, него на брзину постављајући оне који нам се учине достојни трона.“

Шта би тек данас рекао Свети Григорије, да види несрећнике попут упропаститеља Шумадије, Јована офарбаног и колмованог, који снима народњаке у своју част и качи их на сајт епархије као највећи простак (или Стефана који се вратио из Турске са пресађеном косом)?

„Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене" (иСАИЈА)

„Овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора протекло је у атмосфери обележавања два велика јубилеја – 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји и 850 година од рођења Светог Саве, првог српског Архиепископа и Просветитеља. Оба јубилеја, од изузетног значаја како за нашу помесну Цркву тако и за васељенско Православље, биће прослављена у току ове године литургијским сабрањима, као и научним скуповима, пригодним академијама, конференцијама, округлим столовима и изложбама у Београду и у епархијама наше свете Цркве“.

Уместо да се Први васељенски сабор и Свети Сава славе правом вером и делима, ми ћемо имати само јећа и пића, као и увек. А народ – нигде. Као што сад избегава да долази на саборске литургије, и бежи тамо где нема владика.

ПАПИСТИЧКО ПРОГЛАШВАЊЕ "СВЕТИХ"

„Лику светих прибројане су следеће личности: Никодим (Милаш), Епископ далматински, са датумом празновања 4. октобра/21. септембра; Исповедник вере протосинђел Кирил (Цвјетковић), исповедник бездински и далматинско-бокељски, са датумом празновања 12. октобра/29. септембра; свештеник Михаило Барбић, парох кртољски, са датумом празновања 22/9. јануара; свештеник Илија Родић, са датумом празновања 9. маја/26. априла; преподобномученик Јован Стјенички, са датумом празновања 10. августа/28. јула сваке године; света и блажена Ана, мајка светог Василија Острошког, са датумом празновања 13. маја/30. априла; мученици решковачки пострадали од Турака 1688. године, са датумом празновања 4. маја/21. априла; преподобномученици и мученици рмањски, са датумом празновања 10. септембра/28. августа, и мученици гаравички и бихаћко-петровачки, са датумом празновања 27/14. јула сваке године“.

Наравно да нико нема ништа против прослављања светих, али сада се у календар уводе људи који (свака им част за заслуге за Бога и народ) нису од Бога прослављени знамењима и чудима. Бог прославља свеце, а људи признају одлуку Божју.

Тако смо дошли и до тога да саборско саопштење каже:

МЕЂУ "СВЕТИМА" И ЈУРО ЗЕЧЕВИЋ, ПАПИСТА КОЈИ ЈЕ ПРЕДАВАО НА БОГОСЛОВСКОМ ФАКУЛТЕТУ

„Установљен је заједнички, јединствени спомен Сабора Светих Отаца који учише и који се учише речи Божјој и молитви на Православном богословском факултету у Београду - 6. фебруар/24. јануар, када ће се они прослављати заједно, независно од њихових појединачних спомена. Исто тако установљен je и датум празновања Обретења моштију преподобног Јакова Туманског које ће се обележавати 21/8. октобра сваке године.“

Који су то свеци са Богословског факултета осим оца Јустина и оца Јована Рапајића? Да се ту не нађе Благота Гардашевић или Бранко Цисарж са Душаном Глумцем (свака част покојницима)? Не, наравно – треба да се канонизују несрећни модернисти Амфилохије и Атанасије, којима тропаре певају и иконе сликају, а спрема се, колико смо чули, и канонизација живог Буловића, кога су студенти по десет сати чекали да им да потпис, а он увек каснио и смарао их својим причама како обавља неизбежне црквене задатке. А можда већ сада треба канонизовати и Перића, пошто његови постављеници, као што је млађани владика Петар, као обавезни услов за спасење наводе забрану критике дотичног у било којој прилици, без обзира шта ради и шта прича, а прота Велибор Џомић прети проклетством критичарима Перића?

ЈАКОВ ТУМАНСКИ ПРЕТВОРЕН У ШТАМПАРИЈУ ПАРА

Исто тако установљен je и датум празновања Обретења моштију преподобног Јакова Туманског које ће се обележавати 21/8. октобра сваке године.

Свети Јаков Тумански, човек који је презрео себе и пљунуо на себе ради Христа, пуки убожјак и сиромах, служи туманској братији да му пресвлаче мошти сваких петнает дана и богате се. А пренос моштију је био са туманског гробља у туманску цркву. И то се слави, а зараде се очекују. Као да неко жели да прави нови, комерцијални Острог. Зар се тако – богохулно и светогрдно -  поступа са најскромнијим од скромних калуђера богомољачког покрета?

ШТО  ВЕЋА ИЗДАЈА - ВЕЋА ПРИЧА О КОСОВУ

„Као и ранијих година посебна пажња је посвећена извештају о стању у нашој јужној покрајни – Косову и Метохији. Надовезујући се на ову тему, а потврђујући нераскидиву везу са извориштем нашег духовног и националног идентитета, оличену у личностима наших светих владара, Сабор је установио и једно ново одликовање – орден Светог Кнеза Лазара – које ће се додељивати члановима Цркве за опште заслуге“.

Што више издаје Косова и Метохије, то више приче о њима. Као што је велики број носилаца ордена Светог Саве тај орден добио зато што су дали паре (па су неки већ завршили и у затвору или су под истрагом), тако ће бити и са орденом кнеза Лазара. 

СРПСКИ СТРАДАЛНИЦИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ИСТОМ КОШУ СА УКРАЈИНОМ, СИРОЈОМ И ПАЛЕСТИНОМ

"Сабор се, и ове године позабавио духовним последицама ратних сукоба широм света. Овим поводом Сабор поново подсећа релевантне међународне институције на страдање православних  хришћана у Украјини, Сирији, Палестини и код нас, на Косову и Метохији, апелујући притом на све који имају моћ да спрече даља крвопролића, мржњу, нетрпељивост, неправду и безакоње".

Као што видимо, саборски циркус  ставио је  српске страдалнике са Косова и Метохије у исти кош са Украјинцима, Сиријцима и Палестинцима, и подвео их под уопштене флоскуле о "духовним последицама ратних сукоба широм света". Толико о њиховој бризи за Косово и Метохију, за њих деветој рупи на свирали.

ЦЕПАЊЕ СПЦ ДОБИЈА ЛЕГАЛНУ ФОРМУ

Сабор је поклонио пажњу и питању изменâ и допунâ 14. и 15. члана Устава Српске Православне Цркве који се тичу назива епархијâ и титулатуре епископâ.

Дробљење Српске Цркве по шавовима новоустановљених "архиепископија", као што видимо, легализује се на уставном нивоу, иако није наведено да ли су 14. и 15. члан промењени или ће тек да буду промењени. У суштини, то је и неважно, јер то само питање времена.

Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује (Откр. 22,11)

И, да завршимо речима светог Григорија:

„Дакле, држите ви и даље у рукама престоле и власт, ако вам се чини да је то највећа награда. Веселите се, владајте се распуштено, бацајте коцку за место патријарха – нека вам се велики свет покорава! Мењајте катедру за катедром, једне збацујте, друге уздижите. То је оно што ви волите. Идите својим путем! А ја ћу се мислима окренути Богу, за кога живим и дишем, и према коме једнином окрећем поглед“.

Тако и ви, побожни читаоци. Останимо на путу Бога и наших светих предака. А Бог је судија.