Јерменска монофизитска јеретичка црква коју српски и екуменисти других нација називају православном и њен историјат као значајан текст за србску православну јавност у циљу спречавања прихватања Јермена као православне браће.

А то се данас, по необавештености,  дешава у нашој окупираној Србији, иако су Јермени давно анатемисани - Јер не признају две природе Богочовека Христа као ни Копти, Етиопљани, Сиријци Јаковити, већ говоре да је имао само једну природу што је јерес осуђена од Православних Светих Отаца четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451. године. Зато их наша Православна Црква (изузимајући екуменисте којима је и папа римски свети отац) сматра у својим догматским и црквено историјским књигама дохалкидонцима, монофизитима, јеретицима од (моно што значи једна и физис што значи природа).

Православни Срби не осуђују Јермене и поштујте све јерменске светитеље пре него што се ова јерес у Јерменији појавила. Свети Григорије јерменски није био монофизит нека његовим молитвама Бог да овај текст буде на корист свима који читају, јер и свети Григорије јерменски, велики подвижник кога и ми и Руси и Бугари, Румуни и сви уопште православни признајемо плаче негде на Небу што данас његове сународници Јермени одступише од учења које нам предаше Свети Оци да је Христос имао две природе и Божанску и човечанску а не како они безбожно уче само божанску.

Подручје Јерменије обухвата висораван између Црног мора, Месопотамије и Каспијског Језера. Јермени су већ у шестом веку пре Христовог рођења имали своју државу. Покоравају их Персијанци, затим Александар Велики (друга половина четвртог века пре Христа), док су западно од реке Еуфрат - Мала Јерменија, освојили Римљани. Велика Јерменија била је чести предмет спора и сукоба Персијанаца и Римљана. 

Корени хришћанства у Јерменији веома су стари. Јермени себе сматрају за стари библијски народ. У старозаветном казивању о великом потопу и спасавању патријарха Ноја и његове породице каже се да се Нојева барка зауставила после потома на планини у Јерменији која се зове Арарат. Предање каже да су тамо мисионарили апостоли Јуда, Тадеј, или свети Вартоломеј. Такође треба споменути да има и предање, да је цар Авгар (4.г. пре Христа-50. после Христа)имао дописивање са Господом Христом и позивао га да дође у његову земљу. Христос му је обећао послати апостола Тадеја, што је и учинио у своје време.

У земљи Јерменији која је у почетку била православна као и наша Србија, док није пала у погану монофизитску јерес коју и данас држи најстарије изворе о раном Хришћанству дају следећи писци: Фафтос Византинац и његово дело ,, Историјска библиотека", затим Агатангел са ,,Историјом царовања Тиридата", онда Григорије Просветитеља дело ,,Приповедање". Нешто касније крајем петог века. Лазар Фарби написао је једну историју Јерменије. Свакако је најпознатији јерменски писац историчар Мојсеј Корен, који је такође средином петога века написао историју Јерменије.

Јерменски писац Малахија Орманијан сматра да је Велика Јерменија примила Хришћанство још у апостолском времену. Црквени писац Тертулијан у својим делима каже да је у време јерменског цара Санадрука (166-193) Хришћанство цветало у Јерменији. Према истом ранохришћанском писцу, Јерменија се сматракао једна од земаља која је према подацима из Дела апостолских (2:9) била у дан Педесетнице заступљена у Јерусалима када је Дух Свети сишао на апостоле, прве православне владике и вернике који су ту били присутни у Сионској горници. Сличне податке даје и свети блажени Августин православни Латин почетком петога века. Поред ових најстаријих сведочанстава , за историјску науку једино је сигурно да је Хришћанство у Јерменији било и пре четвртога века, а то значи пре св. Григорија просветитеља, који је Јермене званично увео у свету Православну веру. Њега спомиње свети владика Николај у Прологу како је свети Григорије велики подвижник имао виђење да ће Јерменија у своје време отпасти од Православља у монофизитску јерес што се и десило. Ми данас светог Григорија поштујемо као светитеља. Хришћанство је у Јерменију продирали највише из Сирије. Равноапостолни Јермена је светитељ кога већ споменусмо, св. Григорије Просветитељ (240-332). Његова православна мисија пада крајем трећега века(295) или на сами почетак четвртога века. Он је потицао из владарске породице. Као дете побегао је у Кападокију, услед династичких обрачуна, склонивши се у Кесарију у Малој Азији где је стекао православно образовање. Кесаријски православни владика рукоположио га је у своје време за владику (око 314.год). Био је епископ у граду западно од језера Ван који се звао Аштишат. У то време владао је цар Тиридат трећи (238-314), који је и сам, услед болести примио Хришћанство, као и супруга му Ашкен. Он је Хришћанство учинио државном вером у својој земљи око 301. године. Тако је Јерменија постала прва хришћанска земља чији је владар био хришћанин. Језик Јерменске цркве у почетку је био грчки и сиријски. Свети православни владика Григорије много је радио на организацији црквеног живота: рукополагао је свештенике, градио храмове, постављао нове епископе. Јерменска црква је у духовном смислу припадала јурисдикцији митрополије у Кесарији у Кападокији. Владике су рукополагане такође у Кападокији. У породици се чувало епископско наслеђе, Григорија је наследио његов син Аристакис (325-33), а њега опет његов брат који се звао Вартенес (до 341).

Поглавар Јерменске цркве има титулу католикос. Католикоса Вартенеса наследио је католикос Нерсис Велики. Школован такође у Кесарији, за владику рукоположен од стране Јевсеија Кесаријског. Он је човек најзаслужнији што су у Јерменији прихваћена монашка правила светог Василија Великог и што се монаштво у овој земљи развијало по начелима општежитељног устројства. Нерсиса (вероватно отрован 373. или 374. године) наследио је син, Сахак, али за владику није, као његови претходници рукоположен у Кесарији. Овај потез представља почетак црквене самосталности или аутономије цркве у Јерменији. То је потпуно остварено у време католикоса Исаака (390-435). Од тог времена јерменски католикос има звање патријарха, а седиште му је у граду Вагаршапату.

Значајан историјски моменат за нас православне али и за теолошку писменост богословских глава када је у питању монофизитска јерес јесте то да све то Халкидонског сабора 451. године Јерменска Црква била је канонска и држала се православне вере, предања и учења Светих Отаца. Почетком петога века Месроп Маштоц (361-440) створио је јерменско писмо (406-год) које је имало 38 словних знакова, и почело се са превођењем Библије, то јест Светога Писма, дела Светих Отаца и богослужбених књига са грчког и сиријског на јерменски језик. Духовно средиште Јермена од почетка је био манастир Ечмиадзин. Храм овог манастира је подигнут око 303. године. Појам ,,Ечмиаздин", на јерменском језику значи -,,дошао је Јединородни", што се односи и мисли заправо на Господа Исуса Христа. У петоме веку када су вођени познати христолошки догматски спорови (несторијанска и монофизитска јерес) Јермени нису активно учествовали због рата са Персијанцима. Представници ове Цркве нису били на саборима у Ефесу (431) у Халкидону (451). Монофизитство је у Јерменију дошло нешто касније и уследило је као плод пријатељске про-монофизитске  верске политике византијских царева Зенона и Анастасија у другој половини петога века. Јермени су одбацили Свети Православни Халкидонски сабор и његов догмат. За одлуке овог сабора они су сазнали преко рђавог сиријског превода. Византијски цар Маркијан (450-457) није могао војнички помоћи Јермене. Касније у њиховим устанцима које су водили против Персије 482-484. год. помагали су их цареви Зенон и Анастасије, што је утицало свакако и на јерменско опредељење за монофизитску јерес. Они су  монофизитство прихватили на сабору у Двину 503. године, а само пак одвајање Јерменске цркве уследило је на сабору у Двину 555. године и имало је за повод рат који је цар Јустинијан (527-565) водио са Персијом. Персијанци су као многобошци и византијски политички противници  управо инсистирали на монофизиству код Јермена, како би их што више и духовно одвојили од Византије и православља. Такође су код Јермена потискивали грчки и сиријски језик. Византијски цар Ираклије (610-641) водио је помирљиву верску политику имајући пре свега у виду државне интересе. Уз помоћ цариградског патријарха Сергија радио је на спровођењу уније православних и монофизита на Истоку, посебно у Јерменији и Египту. Тим поводом одржан је сабор у у граду Теодосиополис (Ерзерум) 633.године. Сабору су присуствовали и грчки и јерменски епископи. Тада је била призната од свих важност Халкидонског сабора и, макар за кратко време , постигнуто у тим црквеним деловима њено јединство.

Међутим, развој Јерменске цркве је прекинут 638. године када су Арабљани освојили Јерменију. Под иноверним освајачем положај је био променљив. Византијски хришћански владари су и даље настојали да Јерменију подведу под своје државне границе,а самим тим да је присаједине светој Православној Цркви. Озбиљнији покушаји у том правцу су чињени у време цариградског патријарха Фотија и јерменског кнеза Ашота првог (оснивача династије Багратида, који влада у Јерменији до 1079. године) и католикоса - патријарха јерменског Захарија (854-876). Сачувано је једно Фотијево писмо упућено Јерменима са циљем да их одобровољи да прихвате догматску одлуку светог Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону из 451. године. Унутрашњи немири у самој Византији, као и спорови са Западом, омели су остварење ове идеје.  У дванаестом веку у доба јерменског католикоса Григорија четвртог ( 1173-1193) и византијског цара Манојла Комнина (1143-1180) одржан је црквени сабор у Хромили  (Рум - Кале) 1179. године. На сабору су била присутна 33 јерменска епископа и они су прихватили одлуке само прва три Васељенска сабора. По њима Господ Христос је истинити Бог, али и истинити човек који има само једну природу и једну вољу. Дакле, остали су и даље верни ђавољој монофитиској али и одвратној монотелитској јереси о једној вољи против које се до крви и смрти борио блажени и свети отац наш многострадални Максим Исповедник. У време византијског цара Алексија трећег Анђела (1195-1203), обновљени су преговори Цариградске патријаршије са Јерменима. И овом приликом одржан је сабор у Тарсу у Килијикији. У својим догматским одлукама сабор је био доста попустљив. Тадашњи јерменски епископ у Тарсу Нерсис заступао је гледиште по коме су догматске разлике двеју цркава само у речима, односно да Јермени у ствари бране и заступају у свему исту веру као и Византинци. Одмах после смрти епископа Нерсиса, кнез јерменски Лав други сазвао је сабор на коме је, под притиском латинских крсташа са Запада (то је време Четвртог крсташког рата), донета одлука о присаједињењу Риму. И овом приликом, показало, се, нажалост, да је главна препрека за уједињење Јерменске цркве са светим православљем било непристајање Јермена да признају свети православни Халкидонски сабор и његов догмат који донеше наши Свети Оци. За Јермене је и даље Халкидон био подршка јеретику Несторију.  Јермени су у тринаестом веку (1251) на сабору у Сису признали и римокатоличко јеретичко учење о происхођењу Светог Духа, ,,и од Сина" (филиокве). Владавина јерменске династије Багратида завршила се 1079. године, када су Византинци освојили део Велике Јерменије. Истовремено су Турци Селџуци сурово опустошили преостали део јерменских земаља. Од тада почињу сеобе и лутања Јермена по целом свету. Један део Јермена населио се на данашњој граници Турске и Сирије, у Киликији. Ту је настала мала јерменска држава под називом Мала Јерменија, чији је главни град био Сис. У овај град се преселио и црквени поглавар, католикос 1299. године. Ова држава је постојала до 1375. године, када су је освојили египатски Мамелуци. Затим су Јермени издржали ропство Монгола. Монголски вођа Тимур Ленк (Тамерлан) освојио је Авганистан, Азербејџан, Грузију, Иран, Ирак, а 1386. године освојио је и Јерменију. Пре тога Јерменију су посетили папини војници крсташи. Они су успели макар за извесно време да 1198. године наметну унију са Римом и папом јеретиком у Малој Јерменији. Католикос из Сиса је прихватио одлуке унионистичког сабора у Флорентији на коме храбро брањаше свето Православље свети митрополит Марко ефески. У Великој Јерменији, међутим, о унији нису хтели ни да чују. Они су свог поглавара- католикоса бирали увек у манастиру Ечмиаздин. Тако се већ у то време, средњи век, јасно разликују две духовне јурисдикције код Јермена, једна са седиштем у граду Сис у Киликији, и друга, стара са седиштем у Ечмиадзину. С друге стране, Турци су покушали да јерменског епископа у Цариграду наметну за поглавара свих Јермена, али то им није пошло за руком (1461).

   У ропство Турака Османлија Јермени су пали 1514. године, а само је мањи део остао под Персијанцима. У таквом стању ће дочекати деветнаести век када су им Руси пружили велику помоћ. У руско-персијском рату 1828. године северна Јерменија је ушла у границе царске Русије. Од 1878. године и средња Јерменија са манастиром Ечмиадзин такође је ушла у састав Русије. За Јермене, то је било велико олакшање.  Међутим, онај део Јермена који под Турцима још бејаше остао, још више је почео да страда и пати. Такозвано ,,јерменско питање" у Турској, Турци су нажалост решавали планским уништавањем Јермена путем геноцида. Јермени су покушали да се ослободе подизањем устанака и буна очекујући истовремено помоћ и заштитну европских хришћанских држава и народа. Њихов вапај није наишоа на велико одјек у међународној политици. Абдул Хамид, турски султан је имао план да Јермене потпуно физички уништи и истреби. Вршени су организовани покољи Јермена 1890,1895 и 1896. Исту политику наставили су новотурци 1909,1915 и 1916, а врхунац је био 1921. године. Између 1895-1909. године убијено је око 100. 000 Јермена. У току Првог светског рата у Турској је убијено око 300 000 Јермена, а исто толико је пресељено у Месопотамију. Око 200 000 Јермена је пресељено у Русију, док је око 400 000 било насилно принуђено да прими муслиманску веру. Око један милион Јермена се иселио у Европу, Египат, Америку. Од дела Јермена који се нашао у Русији створена је држава Јерменија са главним градом Јереван. Године 1920. ова држава се нашла у оквиру Совјетског савета. Од 1922-1936. године заједно са Грузијом и Азербејџаном, Јермнија је сачињавала Закавкаски део СССР, а од 1936. године једна је од република СССР. Јермени из турске Киликије, њих око 120. 000 били су протерани 1921. године најпре у Сирију, али су били принуђени и одавде да се раселе. 

 Данас у свету има укупно осам милиона Јермена, три милиона живи у Јерменији и три милиона у расејању, највише у Америци. Када је 1989. године пао Берлински зид и када се распао Совјетски савез, Јерменија је постала самостална држава тачно 1991. године.  Њена искушења, међутим, нису престала. Последњих година воде се борбе за горњи Карабах, јерменску прапостојбину и духовну матицу.  Што се тиче  црквеног учења и поретка данашња јерменска монофизитска црква коју многи Срби по необавештености и неупућености сматрају православном, иако она са православљем везе нема, мада је неки тако зову, припада породици дохалкидонских или монофизитских цркава, које све до данас нису признале одлуке Четвртог васељенског сабора. Као такве, схватите оно што вас српски и екуменисти других нација не упућују, Јермени немају канонско и литургијско општење са Православним помесним Црквама, србском, руском, грузијском, грчком (Кипарском, Атинском), румунском, бугарском итд...

То исто важи и за монофизитске цркве Етиопску, Коптску и Сиријско јаковитску које смо већ спомињали а које многи такође сматрају православним јер се представници ових јеретичких групација тако представљају. У особености ове јерменске цркве спада: причешћивање само вином, а не вином помешаним са водом, противно одлуци 32. правила Шестог васељенског сабора. Ову праксу Јермени објашњавају настојањем да сачувају јединство природе Исуса Христа или да се очува ,, чистота крви Христове": За њихову монофизитску цркву је од наших Светих Отаца православних анатемисани јеретик Диоскор александријски архиепископ светитељ, иако је он као јеретик свргнут и осуђен у Халкидону 451. године што Јермени не признају. Такође Јермени су осудили у њиховој лажи цркви Св. Лав први Велики, епископ (папа)римски који је умро у петом веку,и његов познати догматски Томос. У трисветој химни (Свјати Боже...) задржали су додатак, ,,...који си се разапео за нас", наравно,протумачен у монофизитском смислу. Литургију обављају на бесквасном хлебу (као и римокатолици), и само на вину (без додавања воде). Заједно празнују Божић и Богојављење. Године 1912. увели су григоријански календар. Јерменска монофизитска лажи црква коју многи екуменисти и либерални јеретички оријентисани теолози називају православном данас има два католикосата и две патријаршије. Католикос има седиште, један у Ечмиадзину, а други у Киликији са седиштем у Сису и Либану, недалеко од Бејрута. Један патријарх је у Цариграду /Истанбул у Турској), а други у Јерусалиму. Код Јермена се чува живо предање по коме се сматра да је први по реду онај католикос који поседује десну руку Светог Григорија Просветитеља. 1. Поглавар Јерменске цркве има титулу ,,патријарх целе Јерменије", седиште му је у Ечмиадзину. Архиепископе имају следећи градови: Јереван, Ширак, Гугар, Нор - Нашичеван, Багдад, Атина, Дамаск, Сиднеј, Каиро, Букурешт, Беч, Париз, Лондон, Њујорк, Лос Анђелес, Монтреал, Буенос Аирес, Сао Паоло и Монтевидео. Епископска седишта су у следећим градовима: Карабаг, Баку, Тбилиси, Келн, Марсеј, Лион, Женева, Вашингтон и Сан Франциско.  2. Јерменска патријаршија у Јерусалиму, седиште је за Јерусалим, архиепископ је у Алепу (Сирија) и епископ у Аману (Јордан). 3. Јерменска патријаршија у Цариграду, седиште у Истанбулу (Турска), има архиепископа за Кнежевска острва и архиепископа за Скутари (такође у Турској).

4. Јерменска патријаршија Киликије, има еиспикопије у: Језирех (Сирија), Кувај, Лос Анђелес, Техеран, Ђулфа (Иран), Атина, Алепо (Сирија) и Бејрут (Либан).

   Јерменска монофизитска лажи црква има око осам милиона верника у свету, од чега 2,5 милиона у Русији. У Паризу имају храм светог Јована Крститеља, саграђен 1902. године. У Француској су три епархије (Париз, Лион, Марсеј), 22  храма и 30 свештеника. 

Римокатоличка прозелитска пропаганда за Исток успела је да 1742. године створи на Истоку и такозвану ,,Јерменску католичку цркву". Њено је седиште данас у либанском граду Бејруту, поглавар има звање ,,патријарх киликијских Јермена". Јерменских унијата данас нема много. Опет, према подацима римокатоличке пропаганде за Исток (подаци су из 1997. године), има их у расејању око 100 000: у Турској од 5 до 7 хиљада, Либану 19 700, Ираку 5 500, Сирији 24 000. Највећи духовни центар јерменских унијата у западној Европи налази се у Венецији (Италија),  где је основан манастир Лазара јерменског.