„Не волим, не могу да волим Православну Цркву... и бапску побожност.“

Протојереј Александар Шмеман

Прочитавши књигу „Евхаристија“ Александра Шмемана из нужде и наишавши на богохулне исказе о исповести као „улазници за причешће“ и о „шизофренији“ наше Свете Цркве, трудим се да више не читам његове књиге. Плашим се да неприметно прихватим у своју душу неку скривену богохулност или јеретичку мисао“.

+ + +

Моје размишљања о овим темама настала су након читања чланка српског теолога господина Миладина Митровића: „Разумевање литургијске обнове“ (веб-сајт „Bogoslov.ru“ од 14.02.08). Повод за његов трактат била је неовлашћена реформа литургије у неким епархијама српске Цркве и одлука о овом питању Архијерејског сабора СПЦ од 25. маја 2007. године, која је прописала „узимање у обзир праксе и искуства свих Помесних Православних Цркава, духовног стања народа и спремности свештенства за промене и реформе које су спроведене и данас се дешавају“.

У духу ове одлуке, господин Митровић на крају свог чланка наводи: „Морамо се на сваки начин трудити да се вратимо древној пракси. Међутим, такав повратак Цркви не може бити произвољно деловање овог или оног епископа или свештеника, већ се може спровести само у складу са општом одлуком саборског ума.“ Овај резиме има позитивне и негативне стране. Позитивна страна је благи укор српским - и нашим! - самовољним реформаторима. Негативна страна је идеја о повратку пракси (наглашавам - пракси!) Древне Цркве. Овде постоје две тачке. Прво, ова идеја је неостварива. Ко се од древних вратио нама да нас научи својој пракси богослужења? А без њих - ко може рећи каква је била та пракса? Друго, овај повратак древној пракси није потребан. Модерна пракса је формирана под утицајем Светог Духа, непрекидно присутног у Цркви од древних времена до данас, и она је подједнако света и спасоносна као и древна.

Али да видимо како је аутор дошао до овог закључка. Он говори о два аспекта богослужења.

Први је спољашњи, који се тиче обредних промена, тј. практичан. То укључује, посебно, укидање тропара 3. часа у евхаристијском канону и отворених Царских врата током целе Литургије како би се служба приближила верницима и неутралисало присуство иконостаса, који наводно омета комуникацију свештенства са верницима. Служим са отвореним Царским вратима већ прилично дуго - од 1987. године (од када ми је објашњено да имам не само право, већ и обавезу да служим на овај начин). И даље се осећам непријатно при помисли да уместо Царских врата, верници созерцају моја леђа, иако покривена фелоном. Што се тиче тропара 3. часа, веома сам захвалан ономе ко га је увео. На крају крајева, у евхаристијском канону се молимо Оцу, сећамо Сина, а Светом Духу - Вршиоцу Свете Тајне - дају се само три помена. То је довољно за духоносне Свете Василија Великог и Јована Златоустог, али — признајем! ​​— није довољно за мене. И ја сам веома — говорим о себи — инспирисан овом паузом пред најважнијим речима евхаристијског канона и припремом за њих молитвом за Светог Духа — довољно кратком да се због ње не изгуби веза између делова евхаристијског канона — и довољно дугом да ме прожети мисао да сам ја само инструмент, а Свети Дух врши Свету Тајну. Дакле, далеко сам од спремности за такве реформе. Надам се да су и моје колеге.

Са другим аспектом — унутрашњим — ситуација је много гора. Говорећи о њему, аутор понавља еклисиолошку јерес теолога Париске школе, протојереја А. Шмемана. Занесени борбом са практичним последицама његовог учења (посебно, о пречестом причешћу), заборављамо на чему се она заснивају. Ова основа је укратко формулисана у чланку г. Митровића, а његов аутор се нада да ће се усвајањем ове основе Црква лако помирити са променама које реформатори уносе у Литургију. Ево његових речи: „Уместо универзалног, космичког хришћанства, појавило се индивидуално хришћанство.“ И такође: „Евхаристија треба да престане да се доживљава као почетак, покретач индивидуалног религиозног раста, већ да се потврди као јавна Света Тајна.“

Прва компонента јереси је тврдња да се модерно (православно!) хришћанство разликује од древног. Према Шмеману, Црква „болесна је од латентне шизофреније“, што је хула на Светог Духа, који чува Цркву неоштећеном и несавладаном вратима пакла.

Друга компонента је одвајање универзалног значења Литургије, које је наводно било својствено Древној Цркви, а модерна га је изгубила, од индивидуалног религиозног раста, који је наводно био одсутан у Древној Цркви и појавио се касније као болна појава, искривљујући сам смисао и карактер Литургије.

У ствари, што више схватамо универзално (тачније: божанско) значење Литургије, пред којом „анђели покривају лица своја од страха“, то је наша свест о нашој непокајаности и недостојности, подстичући нас да испунимо речи Спаситеља: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и простран пут који води у пропаст, и многи њиме иду; јер су уска врата и тесан пут који води у живот, и мало их је који га налазе“ (Матеј 7:13–14).

Осећај да се Литургија служи за целу васељену и истовремено за мене, за очишћење мојих грехова, да ме васељена не сакрије од Бога, нашег Спаситеља, био је својствен Древној Цркви и са страхопоштовањем га чува савремена Црква, тачније: Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Пред Телом и Крвљу Христовом, који су се управо појавили на Престолу, молимо се: „Помени, Господе, Твоју свету Саборну и Апостолску Цркву, која је васељена од краја до краја... Помени, Господе, по мноштву милости Твоје и недостојност моју, опрости ми сваки грех, вољни и невољни, и нека за моје грехе не ускратиш благодат Твога Светог Духа од Дарова који су пред Тобом“ (Литургија Светог Василија Великог).

Ово осећање је веома добро пренето у чланку (или причи?) „Исповест лошег свештеника“ („Встреча“, 2007, бр. 1 (24), стр. 36): „Господ ме је, у својој милости, сачувао од канонских препрека за служење у олтару. Али поред такозваних смртних грехова, чаша Божјег стрпљења може се препунити многим другим стварима, и не бих желео никоме да доживи то стање када је душа испуњена гнусобом од врха до дна, и схватиш да једноставно не можеш да станеш пред олтар, нећеш моћи да дотакнеш Чашу са Телом и Крвљу Господњом, али твоји парохијани чекају ову Литургију, међу којима си ти најнедостојнији ове Тајне, и управо ти мораш да је извршиш.“ То јест, што више човек разуме величину Литургије, њен „универзални“, „космички“ карактер, то се у њему јасније појављује жеља за личним прочишћењем, „индивидуалним религиозним растом“.

Цариник у Јеванђељу (Лк. 18,13) није смео да подигне очи ка небу јер је, за разлику од фарисеја, јасно схватао величину Божију и светост Његовог храма. И тако је било у свим временима - и древним и модерним. Практична последица прихватања јеретичког учења о. Шмемана је губитак страхопоштовања и порицање хришћанског подвига, што јасно видимо у заједници о. Георгија Кочеткова: уместо страха Божијег - агресивна љубав, која је подсмех љубави која крунише крсни подвиг православног аскете (видети: „Благодатный Огон“, 2007, бр. 16, стр. 64-65). Дакле, ни теоретски ни практично, нису потребне литургијске реформе Цркве.

+ + +

Требало би да будемо захвални господину Митровићу на његовој јасној формулацији – „индивидуални верски раст“. Тај раст треба да буде главни циљ живота сваког православног хришћанина. То је немогуће без Бога, али Бог је, са своје стране, учинио (и чини) све што је потребно за човеков „индивидуални верски раст“. На нама је. Ми смо ти који морамо пронаћи уска врата и ходити уским путем који води у живот (видети Матеј 7:13-14). Ми смо ти који морамо – свако појединачно – узети крст свог личног подвига и следити Христа (видети Матеј 16:24-27). То је оно што Бог захтева од нас. А Његови апостоли нам показују како да то учинимо. На пример: „Као што нам је божанска сила Његова даровала све што је потребно за живот и побожност... то, трудећи се са сваком марљивошћу око овога, додајте својој вери врлину, у врлини знање, у знању уздржање, у уздржању стрпљење, у уздржању побожност, у побожности братољубивост, у братољубивости љубав. Ако је ово у вама и увећава се, никако нећете бити неплодни и бесплодни у познању Господа нашег Исуса Христа. А ако ко овога нема, слеп је и затворио је очи своје и заборавио да је очишћен од својих пређашњих грехова“ (2. Петр. 1:3-9). Дакле, ко год каже да „индивидуални религиозни раст“ није био својствен Цркви од почетка, већ је искривљење Христовог учења, не само да је затворио своје очи, већ покушава да затвори и наше. То долази или од недостатка разумевања (као у случају г. Митровића), или од нерадости према „индивидуалном религиозном расту“ па чак и од мржње према њему. Ово је, како се испоставило, карактеристично за оца Александра Шмемана. „Не волим, не могу да волим Православну Цркву... и бапску побожност.“ „Све више не волим Византију, Древну Русију, Атон, односно све што је за свакога синоним за Православље“, пише он у својим дневницима (Цит. по: «Благодатный Огонь», 2007, № 16, с. 30–32).

Следбеници о. А. Шмемана веома јасно и одлучно формулишу његове јеретичке ставове (пример је „индивидуални религиозни раст“). Он сам не поступа тако. Он маскира, можда несвесно, свој јеретички отров низом побожних фраза и неспорних ставова. Зато, прочитавши његову књигу „Евхаристија“ из нужде и наишавши на богохулне говоре о исповести као „улазници за причешће“ и о „шизофренији“ наше Свете Цркве, трудим се да више не читам његове књиге. Плашим се да неприметно прихватим у своју душу неку скривену богохулност или јеретичку мисао. Али живот ме нехотице суочава са његовим изјавама. На Масленици 2008. године, слушао сам емисију на телевизијској компанији Сојуз (Јекатеринбург). Једна жена је говорила о посту, мени познатом из претходних емисија које сам углавном волео. А онда је цитирала, готово као од светих отаца, шта је отац Александар Шмеман рекао о посту. Говорио је веома побожно и лепо о духовном посту - и говорио је као да су духовни пост заборавили сви осим њега. Али то је пола проблема! Затим је оштро супротставио духовни пост телесном посту (његов уобичајени метод је да једну ствар подели на делове и стави их у наводно непомирљиву контрадикцију) и изјавио да је поштовање телесног поста без духовног поста лицемерје! Живци су ми попустили и искључио сам телевизор. Каква штета! - Требало је да слушам до краја. Реч „лицемерје“ која ме је ужаснула лако је могла да промакне пажњи слушалаца, остављајући отисак само у подсвести, у облику мисли: да ли је телесни пост толико обавезан и неопходан? А ако бриге — научне, индустријске, комерцијалне — апсорбују сву пажњу и не остављају простора за духовни пост, да ли се исплати „лицемерно“ придржавати се физичког поста? Али физички пост је неодвојив од духовног поста, барем од таквих његових аспеката као што су послушност, уздржање, стрпљење (видети 2. Петр. 1:6). А кршење физичког поста је (речима Светог Теофана Затворника) „шамар Мајци Цркви“.

Само једна ствар може проузроковати штету уместо користи од телесног поста (као и од духовних и свих осталих врлина) - то је гордост, недостатак смирења.

Тако је о. Шмеман супротставио телесни пост духовном посту. Следећи о. Шмемана, г. Митровић такође супротставља евхаристију као „јавну Свету Тајну“ са њеним значајем за „индивидуални религиозни раст“. Ово у потпуности одговара учењу о. А. Шмемана, како је назначено у чланку „Екуменика на позадини православне литургије“ протојереја Михаила Помазанског («Благодатный Огонь», 2004, № 12).

Протојереј А. Шмеман пише: „У раној Цркви, Евхаристија је имала сасвим другачије значење од оног које је касније добила. Евхаристија је била израз еклисиолошког саборног јединства верних, била је радосна трпеза Господња... У 4. веку... дошло је до оштре трансформације првобитног карактера Евхаристије. Добила је „освећујуће-индивидуално“ схватање, а то је био резултат два слоја, прво мистеријског, затим монашко-аскетског.“

У овим речима, ја, прво, видим, благо речено, о. Шмеманову несклоност према аскетизму и монаштву. Он сматра да аскетски подвизи гасе радост, али у ствари, без њих, истинска радост је немогућа. Друго, ово садржи клевету против Цркве - наводно се она литургијски променила, апсорбујући идеје паганских мистерија. Опет, ово је хула на Светог Духа, који живи у Цркви и чува је од изобличења њеног учења и литургијског живота. Треће, он ставља „саборно јединство верника“ на прво место, а „индивидуални религиозни раст“ или потискује у други план, или га чак одбацује као резултат „поновног рођења“ Цркве. Стога ме веома радују речи оца Михаила Помазанског, који је све ставио на своје место: „Супротно тврдњама ове историјско-литургијске школе, индивидуално-освећујући значај тајне евхаристије, тј. значај не само сједињења верника једни са другима, већ пре свега сједињења сваког верника са Христом кроз учешће у Његовом Телу и Крви, веома је јасно изражен од стране апостола у главама 10–11 Прве посланице Коринћанима: „Који недостојно једе овај хлеб и пије чашу Господњу, биће крив Телу и Крви Господњој. Али човек нека испитује себе, па тако нека једе од хлеба и пије из чаше. Јер ко једе и пије недостојно, суд себи једе и пије, не разликујући Тело Господње.“ Због тога су многи од вас слаби и болесни, и не мало њих умире“ (11:27–30)“ («Благодатный Огонь», 2004, № 12, с. 101).

Верује се (иако не знамо са сигурношћу) да су се Коринћани на трпезама љубави сви причешћивали без изузетка. Апостол каже да су се неки причешћивали недостојно. Да ли су се сјединили са Христом? Наравно да нису! И једни са другима? Такође не! Јасно је да литургијско причешће свих без расуђивања и самоиспитивања, иако предузето са циљем стварања јединства у заједници, не постиже овај циљ. Причешће није заједничка чајанка. То је чин који од сваког причесника захтева највећу побожност и страхопоштовање, највећу могућу чистоту духа (и, наравно, тела) и помирење са свима. Тада ће се причесник – појединачно! – сјединити са Христом. И кроз Њега – са свима који се причешћују Светим Даровима не на сопствену осуду. Ово јединство верника у Христа слично је јединству породице. Родитељи и деца чине једну породицу (идеално, малу Цркву) - и било би чудно поставити питање - ко је коме ближи. Али ако се позабавите овим питањем и размислите о њему, испоставља се да су деца ближа својим родитељима него једни другима. Штавише, сродничка блискост браће и сестара не настаје сама од себе - њен узрок је чињеница њиховог рођења од истих родитеља. Исто тако, наша „индивидуална“ жеља да будемо накалемљени на Лозу - Христа (видети Јован 15:1-8) је једини пут до нашег јединства са нашом браћом у Христу. Наравно, јединство Цркве је потпуније од јединства породице. То је јединство делова једног организма.

Дакле, запитајмо се још једном: који је циљ нашег „индивидуалног религиозног раста“? То је прелазак из греха у светост. Његов међуциљ је очишћење од сваке нечистоте и раст у врлини, тј. у испуњавању Божјих заповести. Коначни циљ је заједница са Богом, која се остварује кроз Господа Исуса Христа. Он каже: „Нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јован 14:6). А која су средства која ме воде ка јединству са Христом и Његовом Црквом? Наравно, моја сопствена слободна воља, моја ревносна жеља. Ја сам морам да одлучим и да се свом душом трудим за заједницу са Богом – и да схватим да то захтева потпуно самоодрицање, подвиг, „сараспеће“ са Христом. То је апсолутно неопходно. Без тога се тако велики циљ не може постићи. Али истовремено, то је крајње недовољно. Главну ствар чини сам Господ кроз Цркву, коју је Он створио за мој „индивидуални религиозни раст“. Без Цркве нема спасења.

+ + +

Желео бих да цитирам одломак из мемоара Михаила Макарова:

— Дадиљо, желим у рај.

— Стићи ћеш тамо ако идеш правим путем.

— А где је тај пут?

 — Пред тобом ће бити два пута. Један пут је прелеп мекани тепих, са пуно цвећа и слаткиша на тепиху.

Други пут је прекривен зарђалим ексерима.

Они ће те одвести до прелепог пута и рећи:

„Иди. Овај пут је добар. Бери и мириши цвеће, једи слаткише.“

Не слушај их.

Иди путем ексера.

Ако се плашиш, не бој се, моли се Богу.

Овај пут води у рај.

А мекани, слатки пут води право у пакао (Михаил Макаров. „Из живота православне Москве у 20. веку.“ Галактика. 1996, стр. 30).

Нека нас не заведу Шмеманово цвеће и Кочетковљеви бомбони, који нас вуку на деструктивни широки пут „удобног православља“. Следимо пут херојства којим су пре нас ходиле многе генерације наших предака, и да не бисмо скренули са овог уског пута који води ка вечном животу, покушајмо да идемо њиховим стопама, ма на који начин нас верски реформатори од њих одвлачили...

 На фотографији: Протојереј Александар Шмеман на састанку са папом Јованом Павлом I

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Извор: „Све јереси“