15 канон Првог-Другог Цариградског Сабора

Испитивање прекида општења са јеретичким епископом захтева холистички (свеобухватни) приступ, који  обухвата испитивање Светог Писма, библијских коментара, писања Светих Отаца, историјских примера Отаца и литургијских текстова, а такође мора укључити и испитивање канона.

Конкретно, морамо погледати на канон који дозвољава свештеном клиру да прекине општење са епископом који проповеда јерес откривене главе. Овај канон, који дозвољава свештеном клиру да се одвоји од јеретичког епископа без стварања раскола и за који не може бити канонске казне, јесте канон 15 Првог-Другог Цариградског Сабора, 861. године.

Овај Сабор у Цариграду, који ће произвести канон 15, настао је из контроверзе између папе Николе, Светог Фотија Великог, који је био новоизабран на патријаршијски трон у Цариграду, и неправедно осуђеног бившег Цариградског патријарха, Игњатија. Да бисмо разумели окружење у којем је написан канон 15 и разлоге за његово писање, морамо се осврнути у прошлост и сазнати нешто о историји која стоји иза свега тога. У „Житију Светог Фотија“ од Светог Јустина Поповића, он објашњава историју овог Сабора, речима: „Чувајући своју кротост и љубав према поредку и канонима Цркве, Свети Фотије тада сазва по други пут Сабор у Цркви Светих Апостола, у пролеће 861. године, уз одобрење цара Михаила. Овај Сабор је касније постао познат као Прво-Други Сабор. Сабору су присуствовали многи епископи, укључујући и представнике папе Николе. Сабор је потврдио одлуке светог Седмог Васељенског Сабора, још једном осуђујући иконоборачку јерес и прихватио Фотија као законитог и канонског патријарха. На овом Сабору је објављено седамнаест светих канона са циљем да се непослушни монаси и епископи доведу у хармонију са црквеним поретком и традицијом. Непослушним монасима је изричито забрањено да напусте свог законитог епископа под изговором епископове наводне грешности, јер то доноси неред и раскол Цркви. Међутим, Свети Сабор је, направио разлику између неразумне побуне и похвалног отпора ради одбране вере, коју је и подстицао. У вези са овим питањем, Сабор је одредио да, уколико епископ јавно исповеди неку јерес коју су већ осудили Свети Оци и претходни Сабори, онај ко престане да помиње таквог епископа чак и пре саборске осуде не само да не треба да буде осуђен, већ треба да буде похваљен као осуђивач лажног епископа. Тиме, штавише, он не дели Цркву, већ се бори за јединство вере (Цркве).“ [239]

Свети Јустин Поповић у свом кратком, али детаљном објашњењу зашто је сазван Прво-Други Сабор и зашто су ови канони установљени, даје јасну слику да је прекид општења са јеретичким епископом сасвим дозвољен. Канон 15 Првог-Другог Сабора у целини каже: „Правила постављена у вези са презвитерима, епископима и митрополитима још су више применљива на патријархе. Тако да у случају да се било који презвитер, епископ или митрополит усуди да одвоји или одступи од заједнице са својим патријархом, и престане да помиње његово име у складу са обичајем које је прописно утврђено и постављено у божанској Мистагогији (Светотајинској служби), и пре саборне одлуке и коначног осуђења његовог (патријарха) произведе раскол, за сваког таквог свети Сабор наређује да буде сасвим искључен из свештенства, уколико се докаже да је безаконо поступио. Сходно томе, ова правила су запечаћена и постављена у вези са оним лицима која под изговором оптужби против својих предстојатеља се одвајају, праве раскол и нарушавају јединство Цркве. Али што се тиче оних лица, с друге стране, која се због неке јереси осуђене од стране светих Сабора или очева, повлаче из општења са својим епископом, који, јавно проповеда јерес и откривене главе (отворено) учи о јереси у цркви, таква лица не само да не подлежу никаквој канонској казни због тога што су се одвојила од општења са оним који се назива епископом пре него што је донета било каква саборска или синодална пресуда, већ ће, напротив, бити сматрани достојним части која им доликује међу православним хришћанима. Јер се нису супроставили епископима, већ псеудо-епископима и псеудо-учитељима; и нису прекинули јединство Цркве никаквим расколом, већ су, напротив, марљиво спасавали Цркву од раскола и подела.“ [240]

Канон 15 је један од ретких канона у Православној Цркви који дозвољава свештенству да прекине општење са својим епископом због јереси. Сабор је био веома јасан у свом образложењу за стварање овог канона и његових ограничења. Канон се може користити само у питањима вере и не може се користити против јерарха због његових грешних моралних пропуста, на пример, као што је објашњено у 13. и 14. канону истог Сабора. [241]. Овај канон експлицитно говори да је сваки свештеник достојан похвале ако прекине општење са јерархом који јавно (тј. у званичном својству) проповеда јеретичка учења, према мишљењу не само локалног или васељенског Сабора већ и према мишљењу отаца Цркве.

Да бисмо дубље разумели шта је Православна Црква одувек учила о 15. канону Првог-Другог Сабора и како га треба тумачити, можемо се осврнути на традиционалне и најистакнутије канонисте Православља. Почевши хронолошким редом, осврћемо се на Јована Зонару (1145. године), који је био византијски историчар, канониста и теолог. Зонара, у свом коментару на канон 15, пише: „Оци Сабора тврде да оно што је утврђено о митрополитима и епископима треба још више схватити и о патријарсима. Јер за њих кажу, ако се било који митрополит, епископ или свештеник усуди да одвоји од заједнице са својим патријархом и да престане да помиње његово име пре него што је изнео оптужбе против патријарха, и можда, након пажљиве истраге, патријарх буде осуђен; они одређују да таква особа треба да буде потпуно лишена сваке свештеничке части као расколник. Они ово наводе за све, да би показали да високо свештенство  треба да буде лишено највишег свештенства, а презвитери свог свештеничког достојанства у потпуности. Додали су посебну одредбу да такве особе не треба искључити из свете службе на одређено време, само да би им се касније вратила пређашња част, већ да им се одузме свако достојанство и да им се не остави никаква част која припада епископима или другим свештеницима.

Штавише, они наводе да су ови декрети запечаћени и да је значење утврђено (јер је печат потврда онога што је запечаћено и сачувано) за оне који би, наводећи одређена недела, одвојили себе од ауторитета својих епископа и тако пореметили и растргли јединство Цркве. Када је блуд можда оно за шта криве оптуженог, украдена света имовина, продаја рукоположења за новац или слични преступи.

Међутим, ако се деси да је патријарх, митрополит или епископ јеретик, и такав јеретик јавно исповеда јерес и шири јеретичка мишљења смело и самоуверено међу народом, ко год се од њега одвоји не само да неће бити кажњен већ ће бити почаствован, одвајајући се од општења са јеретицима. То је зато што одвајају спољашњи зид од онога што је унутра. Нису се одвојили од епископа већ од псеудо-епископа и псеудо-учитеља. Они нису били аутори раскола против Цркве, већ су одвојили Цркву од раскола колико се њих тиче.“ [242]

Јоаван Зонара је јасан у свом опису овог канона: он дозвољава одвајање од јерарха не на основу моралних пропуста и личног греха тог јерарха, већ искључиво на основу питања доктрине и јавног проповедања и учења јереси. Често они из покрета „борба изнутра“ [243] покушавају да класификују ово проповедање јереси као лични грех, тако да би канон 15 и одвајање од јеретичког јерарха било немогуће.

Крећући се даље са традиционалним тумачењима канона 15, осврћемо се на Алексија Аристеноса (1166), који је био номофилакс [244] за патријаршијску Цркву у Цариграду. У свом тумачењу Канона 15 он каже: „И слично томе, ако се епископ или митрополит усуде да учине ове ствари против патријарха, биће отуђени од сваке свештеничке функције. Али ако се неки одвоје од њих, не под изговором оптужбе за недела, него због јереси, осуђених од стране Сабора или Светих Отаца, достојни су части и прихватања као православни.“ [245]

Још један истакнути правни научник и канониста византијског периода, који је такође био номофилакс, био је патријарх Теодор Валсамон. Патријарх Теодор, који је веома поштован као ауторитативни примарни извор за православна канонска тумачења, у свом тумачењу 15. канона каже да: „Овај садашњи канон такође делимично прописује исто што и канони 13 и 14. Јер каже да је оно што је раније дефинисано још више применљиво на патријарха када неко бестидно прекине општење са њим. То је као да је неко рекао, ако из вероватног (неког) разлога, наиме, можда због јереси, неко иступи из општења са  својим епископом, зашто би требало да буде кажњен? Оци закључују да се то дешава када, под изговором неке кривичне оптужбе, неко оптужи свог пастира и због тога се одвоји од њега, и тиме се нарушава јединство Цркве. Ако се неко одвоји не због кривичне оптужбе већ због јереси од свог епископа, митрополита или патријарха, пошто они без стида проповедају учења супротна правом учењу Цркве, он не само да неће бити кажњен пре потпуног сазнања, већ још више после сазнања; не само да неће бити кажњен већ ће бити почаствован као православни верник. Јер се он не одваја од епископа већ од псеудо-епископа и псеудо-учитеља. И оно што је он учинио је достојно хвале, јер не одваја Цркву, већ је уједињује и ослобађа од подела.

Канон наводи да расколници треба да буду потпуно одстрањени сваког свештенства, супротно онима који кажу да такве особе треба да прекину свештенство на одређени период, и да нетреба да буду свргнути. Кривичне оптужбе укључују блуд, светогрђе и кршење и непоштовање канона. Канон с правом каже да су хвале достојни они који се, чак и пре осуде, одвајају од оних који јавно уче јеретичке доктрине и отворено су јеретици. Ако епископ тајно и са извесним оклевањем говори јеретичка учења, као да сумња, нико не треба да се одваја од њега пре осуде. Вероватно је да се ова особа може вратити православним веровањима пре потпуног и изреченог суда и да може престати са јересју. Ове напомене могу бити корисне против оних који кажу да се нисмо правилно одвојили од престола старог Рима пре него што су они који су га држали, погрешно размишљајући, били осуђени. Садашњи канон не кажњава оне који се одвајају од својих епископа из доктринарних (теолошких) разлога. Међутим, 31. апостолски канон такође чува оне који су осудили своје епископе, јер отворено делују неправедно и стога су се од њих одвојили, чувајући их од сваке казне.“ [246]

Патријарх Теодор Валсамон, у свом стручном тумачењу 15. канона Првог-Другог сабора, као и Алексије Аристен, прави јасну разлику између личних грехова јерарха и греха јереси. Он тврди да проповедање и учење јереси од стране јерарха, без обзира на то да ли је јерес званично осуђена од стране синода, представља разлог за одвајање од тог јерарха без икакве канонске казне.

У Педалиону Православне Цркве, Свети Никодим Светогорац (1809) нам такође даје своје тумачење 15. канона Првог-Другог сабора, које, што није изненађујуће, звучи готово идентично тумачењу његових канонистичких претходника. У свом тумачењу овог канона, Свети Никодим каже: „Иста правила су прописана у горе наведеним канонима у вези са епископима и митрополитима, прописана су, и још више, садашњим каноном у вези са патријарсима. Јер каже да ако се било који презвитер или епископ или митрополит одвоји од заједнице и општења са својим патријархом и не помене његово име по обичају пре него што открије оптужбе против свог патријарха Сабору и пре него што сазна да га је Сабор осудио – сви ће они, кажем, бити потпуно свргнути са дужности; епископе и митрополите од сваке високо црквене активности; презвитере од сваке свештеничке делатности. Али ове одредбе ступају на снагу ако се презвитери одвоје од својих епископа, или се епископи одвоје од својих митрополита, или се митрополити одвоје од својих патријараха, због одређених кривичних дела, рецимо за блуд, светогрђе и друге тешке оптужбе. Ако су, међутим, поменути епископи, митрополити и патријарси јеретици и јавно проповедају своју јерес, и због тога се они који су им потчињени одвајају, и ЧАК И АКО ЈЕ ТО БИЛО ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ БИЛО ИКАКВОГ САБОРСКОГ ИЛИ СИНОДСКОГ СУЂЕЊА У ВЕЗИ СА ЈЕРЕСЈУ, онда се сматра да заслужују достојну част као православни хришћани, јер не само да нису изазвали раскол у Цркви због свог одвајања, већ су напротив ослободили Цркву од раскола и јереси својих псеудо-епископа.“ [247]

Канонисти Цркве од дванаестог до деветнаестог века су сви показали да је дозвољено прекинути општење са јеретичким епископом, укључујући чак и патријарха, користећи канон 15. Првог-Другог сабора, и да за оне свештенике који прекину општење нема канонске казне. Проповедници нове еклисиолошке јереси „борба изнутра“ кажу да бисте остали у канонским границама Цркве, морате се одупрети јереси док остајете у том црквеном телу и да се не можете одвојити ни од једне локалне Цркве због онога што се сматра јересју, будући да јерес (наиме, екуменизам) није званично анатемисана од стране Васељенског Сабора.

Међутим, „идеја да само Седам Васељенских Сабора описују шта је јерес страна је Православној еклисиологији [...] Штавише, ова идеја је посебно опасна из еклисиолошке перспективе. Усађује се да је можда од 787. године Православна Црква престала да се самодефинише и да се супротставља заблуди, лажи и јереси? Шта би се десило ако би се ово образложење - да пошто ниједан Васељенски Сабор није изрекао суд о папизму (који се појавио у 9. веку), стога ниједан православни, а посебно ниједан одговорни пастир, нема право да га назива јересју, проширило на све остале јереси?“ [248] На пример, Протестантизам, Мормонизам, Пентакостализам и секта Јеховиних сведока никада нису били васељенски осуђени. Зар ове богохулне и јеретичке доктрине не би требало сматрати јересима због недостатка васељенске саборне одлуке? Јасан православни одговор је да их наравно треба сматрати јересима без обзира на то да ли постоји званична саборска осуда, јер су те лажне доктрине у директној супротности са догматима Православне Цркве.

Иако неке присталице које се „боре изнутра“ признају да је дозвољено прекинути општење са јеретичким јерархом, па чак и са локалном Црквом чији је Синод усвојио јерес, они тврде да је прекид општења у овом случају само опција, а не обавеза за православног хришћанина. То је у извесном смислу тачно, јер свако има слободну вољу. Али, иако нико није приморан да остане део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, морамо се запитати: Да ли је заиста опција остати у општењу са јеретичком јерархијом или синодом, или православни хришћани имају обавезу да прекину то општење? Веровање да могу остати православни док добро знају да су у заједници са јерархом или Синодом који јавно проповеда јерес једноставно није у складу са Светим Писмом или патристичким учењем.

Поново се осврћемо на стихове из Светог писма где Свети Павле каже: „ЗАПОВЕДАМО вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се клоните сваког брата који живи неуредно, а не по предању које је примио од нас“ (2. Солуњанима 3:6). Јасно је да нам Свети Павле, апостол Христов, даје ову апостолску заповест да се удаљимо од јеретика. То није само апостолска препорука или сугестија, како би многи желели да верујемо. Такође ћемо погледати примере светитеља који се протежу кроз црквену историју дугу преко 2.000 година. Свети Фотије Велики, на пример, у беседи о понашању јеретика према православном свештенству, учи нас да: „Можеш избећи оне чију си безбожност презирао, а барем, прекинувши однос са њима али само делимично, навикао си се да усисаваш, мало по мало, остатак њиховог непоштовања. Да ли је пастир јеретик? Онда је он вук и потребно је побећи и одскочити од њега што даље, и не дати се преварити да му се приближиш, чак и ако изгледа као да се нежно умиљава. Избегавајте било какав однос и општење са њим као змијски отров: јер се рибе лове удицом и мамцем, док је зао однос, који у себи садржи скривени отров јереси, заробио многе од оних простодушних који су се приближили и очекивали да неће претрпети никакву штету. Зато је прикладно да такве људе избегавамо свим силама.“ [249]

У писму 380 Светог Теодора Студита Навкратију, написаном у новембру 826. године, он пише против иконобораца и говори Навкратију да не можемо остати у општењу са јеретицима или чак одржавати било какав дијалог са њима, јер је останак у општењу са њима супротан апостолском учењу. Свети Теодор пише: „Никада не смете некритички прихватити све оно што они говоре, нити треба да улазите у дијалог са јеретицима, што је нешто што је супротно апостолском савету.“ [250] Ако нам светитељи кажу да не можемо чак ни имати разговор са онима који су у јереси, колико би више рекли о остајању у евхаристијској заједници са тим истим људима?

Историја 15. канона и традиционална тумачења овог канона од стране истакнутих канониста Византијске Цркве јасно су ставили до знања да православни хришћани имају пуно право да прекину општење са својим епископом, митрополитом или патријархом због питања која се тичу православне доктрине (учења). Још један канон који мора бити испитан, а који говори у истом духу као и канон 15, јесте Апостолски канон 31, који такође даје православним хришћанима могућност да прекину општење са својим јерархом из доктринарних и догматских разлога. Апостолски канон 31. каже: „Ако који презвитер, презирући свог епископа, сакупи посебну паству и подигне други олтар, немајући никаквог основа да осуди епископа у погледу вере или правде, нека буде свргнут због свог славољубља; јер је он тиранин; тако и остало свештенство, и сви који му се придруже; и нека лаици буду екскомуницирани. Нека се ово, међутим, учини након прве, друге и треће опомене од стране епископа.“ [251]

Апостолски канон 31, слично канону 15. Првог-Другог Сабора, дозвољава презвитеру да се одвоји од свог епископа ако тај јерарх јавно проповеда јерес. У тумачењу 31. апостолског правила, свети Никодим Светогорац пише: „Што се тиче оних, међутим, који се одвајају од свог епископа пре синодалне истраге зато што он сам јавно проповеда неку заблуду и јерес, не само да нису подложни горе наведеним епитимијама, већ имају право да захтевају част која припада православним хришћанима.“ [252] Канонска традиција Православне Цркве, од самих канона до стручних тумачења истих од стране различитих Византијски канониста и правних ауторитета недвосмислено показују да је дозвољено одвојити се од јерарха који јавно проповеда и учи јерес, без обзира на то да ли је та јерес осуђена саборно или учењима Светих Отаца.

Нажалост, још један аргумент који често износе неки од оних који се придржавају јеретичке еклисиологије „борбе изнутра“ јесте да иако канони дозвољавају одвајање од јеретичког епископа, то се не односи на оне епископе који постоје унутар друге јурисдикције или локалне Цркве, и да прекид општења са тим епископима ван ваше јурисдикције није оправдан. Канони кажу да можете прекинути општење са својим епископом, али не кажу изричито да можете прекинути општење са епископима који нису ваши. Међутим, ни канони вам не забрањују да прекидате општење са јерарсима који нису ваши или, у нашем данашњем примеру у дијаспори, који су јерарси других јурисдикција и патријаршија.

Штавише, то знамо из примера светитеља, посебно Светог Максима Исповедника, за чијег живота су све патријаршије, осим Римске, усвојили јерес монотелитизма. У овом случају, он јесте прекинуо општење са свима њима јер су сви синодално прихватили исту јерес. Можемо се осврнути на пример Светог Максима и његову борбу против монотелитске јереси, која је заразила сваку патријаршију тог времена. У духу канона, логично можемо применити исти овај патристички поступак на наше садашње доба и јерес екуменизма. Ово је „јерес над јересима, јерес свих јереси“ [253], у којој су све локалне Цркве или усвојиле новокалендарску новотарију, или су чланови Светског Савета Цркава који плаћају њихову годишњу чланарину и усвојиле су њихову јеретичку еклисиологију, или активно учествују у екуменстичком покрету са синодалним одобрењем и ауторитетом.

РЕФЕРЕНЦЕ:

[239] Јустин Поповић, „Живот Светог Фотија“, у књизи о Мистагогији Светог Духа (Бостон: Studio Publishers, 1983), 43.

[240] Првo-Други сабор, „Седамнаест Kанона Tакозваног Првог и Другог Сабора; Канон XV.“ у The Radder, прев. D. Cummings (Чикаго: Православно Хришћанско Образовно Друштво, 1908), 470-471.

[241] Ibid, 469 470.

[242] Јован Зонара, „Канони које је објавио Свети и Велики Прво-Други Цариградски Синод“, у Patrologia Graeca, том 137, прев. Jacques Paul Vigne & P.M, (Париз: Imprimerie Catholique, 1857), 1070-1072.

[243] Покрет „борба изнутра“: је еклисиолошка јерес међу конзервативним новокалендарцима која учи да морате остати у општењу са јеретичким епископом, Синодом или Патријаршијом док Васељенски Сабор званично не анатемише јерес, наиме јерес екуменизма, да бисте остали канонски православни хришћанин.

[244] Номофилакс: (дословно „чувар закона“), функција коју је основао Константин IX. Будући патријарх Јован (VIII) Ксифилин био је први који је обављао ту функцију, Константин IX је створио номофилакс као председник правног факултета у Цариграду; уписао га је међу сенаторе; дао му је „столицу“ одмах након епи тон крисеона (судске функције задужене за председавањем трибуналима). Номофилакс је могао бити деградиран само у неколико строго ограничених случајева. Описан је као председник суда, стратег судија и вођа закона.

[245] Алексије Аристенос, „Канони које је прогласио Свети и Велики Прво-Други Цариградски Синод“, у Patrologia Graeca, том 137, прев, Jacques Paul Vigne & P.M, (Париз: Imprimerie Catholique, 1857), 1073.

[246] Патријарх Теодор Валсамон, „Канони које је прогласо Свети и Велики Прво- Други цариградски Синод“, у Patrologia Graeca, том 137, прев, Jacques Paul Vigne & P.M, (Париз: Imprimerie Catholique, 1857), 1067-1070.

[247] Прво-Други Сабор, „Седамнаест канона такозваног Првог-Другог Сабора: Канон XV“, у The Radder, прев. D. Cummings (Чикаго: православно - хришћанско (образовно) друштво, 1908), 470–471.

[248] Отац Анастасије Гоцопулос, „О заједничкој молитви са инославцима: према канонима Православне Цркве“, (Florence: Uncut Mountain Press, 2022), 20-21.

[249] Свети Фотије Велики, „Беседе Фотијa патријарха цариградског“ (Cambridge: Harvard University Press, 1958), 258.

[250] Свети Теодор Студит, „Писмо 380 Нанкратију“, прев., отац Максим Констас и др. Тихон Пино (Бруклин: Патристички Институт Папас, 2021), 13.

[251] Канони Светих и  Свеукупних Апостола, „Канон XXXI“, у Никејским и Постникејским Оцима, том 14, ур. Филип Шаф и Хенри Вејс (Peabody: Хендриксон Публикације, 1999), 595.

[252] 85 канона Светих и познатих Апостола, „Канон XXXI“ у The Rudder, прев. Д. Камингс (Чикаго: православно - хришћанско (образовно) друштво, 1908), 46.

[253] Свети Филарет (Вознесенски) Њујоршки, „Беседа на Недељу победе Православља“, у проповеди и учење његовог преосвештенства митрополита Филарета, Том II (Flushing: Руски Православни Омладински Комитет, 1989), 48–50.

[254]  У новембру 1920. године, Свети Тихон Московски издао је Указ бр. 362 којим је дозвољено успостављање паралелне Руске црквене администрације у периодима канонског нереда (поремећајa), где је тај неред (поремећај) дуготрајан или чак трајан (§5). У овом документу постоји десет параграфа са упутствима који садрже намере и директиве Светог Тихона. Четврти параграф делимично наводи: „Епархијски епископ преузима на себе сву пуноћу власти коју му дају канони Цркве, предузимајући све мере за уређење црквеног живота и, ако се покаже потребним, за организацију епархијске администрације, у складу са насталим условима, решавајући све случајеве које су канони поверили епископској власти, уз сарадњу постојећих органа епархијске администрације (епархијске скупштине, епархијског савета итд., или оних који су новоорганизовани); у случају немогућности конституисања горе наведених институција, он је под сопственим признањем“.

Ипођакон Нектарије мр. Харисон, књига „Историја отпора (јересима) од Апостола до 20. века, стр. 145-157, глава IV, 15. канон Првог-Другог Цариградског Сабора и канонско одвајање од јеретичког епископа.