ПЕЧАТ ХРИСТОВ И ПЕЧАТ ОВОГА СВЕТА

Свети Игњатије Богоносац, епископ Антиохијски, ученик Јована Богослова, писао је хришћанима свог времена: „Неверници носе печат овога света, а верници у љубави носе печат Бога Оца кроз Исуса Христа.“

Овај преовлађујући печат носили су истински хришћани свих епоха, али са посебним сјајем и блиставошћу верници првих векова, када је хришћанско учење највише надахњивало хришћане. То се огледало у свим њиховим поступцима, чак и у оним најједноставнијим, најобичнијим односима њиховог домаћег живота. Заиста је узвишени дух прожимао све њихове погледе, правила понашања и осећања, а одатле се преносио на све њихове обичаје, морал и свакодневни живот.

Писац Посланице Диогнету, учени хришћанин с почетка другог века, каже: „Хришћани се не разликују од других људи; ни по земљи, ни по језику, ни по обичајима. Не насељавају никакве посебне градове, не користе никакав необичан дијалекат и воде живот који се ни на који начин не разликује од других. Али живећи у хеленским и варварским градовима, где год им је пало у део да живе, и следећи обичаје тих становника у одећи, храни и свему осталом, они живе надземаљским начином.“

КАКО СУ СЕ МЕЊАЛИ ОБИЧАЈИ ХРИШЋАНА

На основу ових речи древног апологете, могло би се помислити да домаћи живот првих хришћана није био ништа нарочито. То, међутим, није тачно, нарочито ако узмемо у обзир да су кључне особине хришћана, према сведочанству истог писца, биле морална чистота и светост. Оне су морале да преобликују многе аспекте домаћег живота, уводећи у њега такав морал и обичаје какви се нису могли наћи ни код пагана ни код Јевреја, нарочито код пагана.

Било је очигледно да хришћански дух није могао да толерише ниједан обичај укорењен у паганском тлу, као што је, на пример, призивање Лара (богова огњишта) и либације ( изливање течних жртава ) за вечером, као ни све што је било у супротности са осећањем чедности и мира. Сам домаћи живот хришћана из јудејства постепено је ослобађан теретних окова и ограничавајућих облика Старог завета, као и рабинских претумачивања истог. Заузврат је обогаћен лепим обичајима које старозаветни човек није познавао. Због тога се у домаћем животу између Јевреја и јеврејских хришћана убрзо појавила мања разлика него што се могла уочити између пагана и хришћана који су потицали из паганства.

Начелно се може рећи да је, упркос спољашњој сличности хришћана са нехришћанима у становању, језику и одећи, брзо постала очигледна темељна, кључна разлика између њих у моралном понашању. С једне стране, може се рећи да се хришћани, према сведочанству Посланице Диогнету, нису споља разликовали од пагана, носећи, на пример, исту одећу као и њихови суседи, јер се древни верници нису трудили, попут америчких амиша, да се разликују од других људи ни по боји ни по кроју своје одеће; али с друге стране, гнушали су се свега што их је подсећало на пагански луксуз и бесмислену сујету у одевању или у било чему другом, и кроз то се пројављивала хришћанска особеност домаћег живота. Хришћански дух је, попут квасца, заквасио тесто домаћег живота, изменио и преобразио све појаве у њему.

КАКО СУ СЕ МОЛИЛИ РАНИ ХРИШЋАНИ?

Важно је указати на место молитве у домаћем животу раних хришћана. Хришћани су схватили да као што не може бити истинске вере без дела, тако не може бити ни истинског хришћанског живота без молитве. Учитељ Цркве Ориген каже: „Читав живот хришћана треба да буде велика молитва.(…)“ Свети Василије Велики расуђује на сличан начин: „Морате се непрестано молити, не толико речима, већ када се трудите да се сједините са Богом целим својим начином понашања, тако да цео ваш живот буде стална молитва.“

Управо у том смислу су Оци Цркве схватали хришћански захтев за непрестаном молитвом. Тако је блажени Августин, на питање да ли је могуће стално, сваког тренутка, хвалити Бога, одговорио: „Показаћу вам начин да хвалите Бога у свако доба, ако само желите: шта год да радите, чините то праведно, и тиме већ хвалите Бога.“ Блажени Августин такође каже: „Нека се глас током молитве понекад прекине, али треба да се чује унутрашњи глас.“

Непрестана молитва није искључивала рад и делатност. Стари хришћани су са неодобравањем гледали на оне лажне учитеље који су одбацивали рад и наводно желели да живе искључиво за молитву (такви су били евхити и месалијани). С друге стране, оци древне Цркве су снажно бунили против оних који нису препознавали значај молитве или су је чак сматрали знаком слабих људи.

МОЛИТВА ЈЕ ХРАНА ДУШЕ

Свети Климент Александријски се већ оштро борио против таквих. „Сећам се“, рекао је, „неких лажних учитеља који тврде да се не треба молити. Нека се не хвале својим безбожним учењем као нечим новим, нека знају да су ово учење позајмили од киренских (паганских) филозофа.“

Свети Амвросије Медиолански се лепо изражава, доказујући неопходност молитве: „Молитва је  храна душе, кроз њу се седиште порока претвара у светињу врлине.“

Стари хришћани су учење о непрестаној молитви схватали у извесном смислу чак и дословно, јер су молитвом освештавали и пратили све положаје и поступке у животу. Ево шта каже Сети Климент Александријски: „Читав живот гностика, то јест зналца  ( савршеног хришћанина ) је као непрекидни празник; он чита Свето Писмо пре јела, псалме и химне за време оброка и пре спавања, а ноћу опет молитва. Кроз стално сећање на Бога, он се сједињује са хоровима светих. Молиће се на сваком месту, али не јавно пред народом; док учи, говори, одмара се или чита, он се моли“. А у другој прилици исти Климент каже: „Он (прави хришћанин) се моли целог свог живота“.

Тертулијан, презвитер из Картагине, сматра преступником онога ко је остао цео дан без молитве.

Према поукама Светог Кипријана Картагинског, сваки сат дана треба да почиње молитвом. Посебно почетак дана, јутро, треба да буде освештано молитвом. Велики учитељ Кипријан каже: „Рано ујутру морамо се молити, да бисмо кроз нашу молитву прославили васкрсење Господње“ (које се догодило ујутру).

Свети Василије Велики је написао: „Шта може бити благословеније него молитвом дочекати зору, захвалити и прославити Творца, а затим, када се потпуно раздани, прионути на посао?“

Свети Амвросије се изражава на сличан начин: „Зар не знаш, човече, да си дужан сваки дан Богу приносити првине свог срца и свог језика?“

МОЛИТВЕ У ТОКУ ДАНА И НОЋИ

Ако је у истој кући било више хришћана, јутарња молитва се обављала заједно; а ако међу њима није било свештеника или клирика, домаћин куће је читао молитву наглас, а сви остали су је тихо понављали за њим. У Апостолским установама, Псалам 62 је назначен као општеприхваћена јутарња молитва („Боже, к Теби јутрењујем…“).

И не само да су ревносни хришћани молитвом дочекали зору дана, већ су и ноћу устајали да би хвалили Бога. Тертулијан каже: „Хришћани, пошто су се наситили гозби љубави (агапе, које су се обављале увече), никада не заборављају да и ноћу морају славити Бога“, а у другој прилици: „Чак и ноћу устајете и молите се.“

Свети Кипријан сведочи о истом: „Ми ни ноћу не остајемо без молитве.“ Свети Климент Александријски такође каже: „Често чак и ноћу устајеш из постеље и благосиљаш Бога.“

То значи да је оно што је касније постало обичај манастира ( ноћна молитва) био обичај у раној Цркви који је био добро познат лаицима. И почетак дана и његов крај били су освештани молитвом.

Свети Кипријан каже: „Без обзира да ли сунце излази или залази, потребно је молити се.“ Вечерња молитва је укључивала молбу да Бог дозволи онима који се моле да живе до следећег дана. Као уобичајену вечерњу молитву, књига Апостолских установа указује на Псалам 140. ( „Господе, вапијем к Теби, услиши ме…“)

СВЕ СЕ ОСВЕШТАВА МОЛИТВОМ

Рад је морао почети молитвом и бити праћен молитвом. Према Светом Василију Великом, молитва је као со која осоли сваки посао. Изговарала се пре почетка вечере. Пре него што би почели да се перу у купатилу, хришћани су се такође молили. Ако би се гост опростио од домаћина, чинио је то молитвом, баш као што би при уласку у кућу такође пропратио свој поздрав молитвом (Тертулијан).

Многи хришћани су од Јевреја усвојили обичај да се моле, поред јутарњег и вечерњег, у трећем, шестом и деветом часу дана. ( По садашњем рачунању, у девет ујутру, у подне и у три поподне). Али хришћани су овај обичај спајали са својим новозаветним сећањима. Молили су се у трећем часу јер је у овом часу Свети Дух изливен на апостоле на Педесетницу; у шестом часу – јер је у овом часу Петар имао виђење чисте и нечисте хране, после кога је схватио да Бог у Цркву прима и незнабошце без потреба да усвајају старозаветне прехрамбене и сличне прописе; у деветом часу – јер је у овом часу Христос издахнуо на крсту, а у истом часу су Петар и Јован, одлазећи у храм у Јерусалиму, исцелили хромог човека (тако то тумаче Тертулијан, Климент Александријски и Кипријан). Тако су настали утврђени часови молитве током дана.

Мора се памтити да су у стара времена у истим тим часовима лаици били позивани на јавну молитву у цркви. Пазило се веома строго на поштовање овог молитвеног прописа. Упркос чињеници да је, као што видимо, било доста времена одређеног за молитву током дана, Свети Кипријан саветује хришћанима да се моле још чешће, још више.

УПОТРЕБА ПСАЛТИРА

Хришћани су највише користили библијску књигу Псалтир када су приносили своје молитве. Псалтир је био молитвеник у раној Цркви. Заједно са псалмима, молитва „Оче наш“ којој је сам Господ научио Своје ученике коришћена је и у домаћем молитвеном животу хришћана (Мат. 6:9 и даље). На први поглед, изненађујуће је да ни апостоли ни њихови ученици, апостолски мужеви, не помињу молитву „Оче наш“ као молитву која се користила у њихово време у хришћанској Цркви. Из овога не треба закључити да Молитва Господња није била у употреби у тим временима. Пре свега, потпуно је невероватно да апостоли, који су тражили од Христа да их научи да се моле, сами нису користили Његову молитву. Исту идеју сугерише чињеница да је у време Тертулијана, дакле, убрзо након ере апостолских мужева, молитва „Оче наш“ изгледа најчешће коришћена.

ОЧЕ НАШ И БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО

Око 200. године, Молитва Господња је била веома поштована, а о њој су писани бројни коментари. Све то доказује да је верници ни раније нису заборавили. Тертулијан непосрдено назива Молитву Господњу „скраћеницом целог Јеванђеља“. Поред Молитве Господње, у личној употреби хришћана налазимо и молитву „Богородице Дјево“, која је састављена на основу речи из Јеванђеља (Лк. 1:2, 42). Ова молитва је вероватно настала убрзо након Трећег васељенског сабора, у јелинској средини, као супротност несторијанизму. Касније је прешла у Западну Цркву, посебно у 11. веку.

НОВЕ МОЛИТВЕ

Поред ових и других молитава позајмљених из Библије, стари хришћани су користили молитве које су сами састављали. Имали су и химне и молитве које су своје порекло дуговале побожној ревности појединих верника. То се може наслутити из следећих речи Тертулијана: „Након завршетка агапе, сви су позвани да певају песме хвале Богу, преузете из Светог писма или које је неко саставио.“ На то указују и одлуке Хипонског сабора у Африци (393. године): „Нико не треба да користи самоизмишљене молитве пре него што се посаветује са браћом која су просвећенија.“ Други сабори још више ограничавају слободну вољу верника да се моле, изговарајући молитве сопственог састава. Очигледно је да се у древна времена у Цркви појавило много таквих молитава, да су почеле да се шире међу народом и да нису све заслужиле одобрење.

ПОНАШАЊЕ НА МОЛИТВИ

Црквени оци такође пружају много обавештења о спољашњим обичајима старих хришћана у обављању домаће молитве. Климент Александријски каже: „Током молитве подижемо руке и главу ка небу, а на крају молитве покрећемо и ноге“, то јест, на крају молитве устајемо из клечећег положаја у коме смо били током ње. Са своје стране, Тертулијан каже: „Молимо се, гледајући ка небу, са раширеним рукама и откривеном главом.“ Он такође опомиње хришћане да „не треба превише да дижу руке и да машу њима, да не треба да превише дижу главе и да пристојност захтева да се молитве изговарају тише“.

Ориген, између свих телесних положаја који су могући током молитве, препоручује хришћанима, као најприкладније, подизање руку и подизање главе. Међутим, додаје, болесник може да се моли седећи или лежећи, а онај ко је на броду или је заузет нечим што спречава подизање руку може да се моли и без заузимања телесног молитвеног става.

Са раширеним рукама, хришћани су прасликовали изглед крста на коме је Христос био разапет, како сведочи апологета Минуције Феликс.

Пре молитве, обично су прали руке да би показали потребу за унутрашњом чистотом, а током молитве су се окретали ка истоку, јер древна и духовна светлост долази са истока (Тертулијан, Климент).

У складу са апостолским прописом, мушкарци су се молили откривених глава, а жене покривених (1. Кор. 11:4). Али Тертулијан се већ жалио да девојке његовог времена и његове земље долазе на молитву откривене и у своју одбрану кажу да апостол Павле заповеда само удатим женама да носе вео, а пошто нису удате, речи апостола се на њих не односе. Тертулијан зато покушава да докаже лакомисленима да се под женом, према библијској употреби, подразумевају и жене и девојке.

Тертулијан осуђује као сујеверје обичај тадашњег скидања горње одеће током молитве. „Тако“, каже он, „незнабошци приступају њиховим идолима, али хришћански Бог чује чак и онога који има огртач на себи.“ Он ништа мање не осуђује ни оне који седе током молитве. Седење током молитве, као што је био обичај у неким местима на Истоку, он сматра изразом немарности. Хришћани су обично стајали током молитве. „Молимо се стојећи“, рекао је Кипријан.

КЛЕЧАЊЕ И КРСНО ЗНАМЕЊЕ

Хришћани су се такође често молили клечећи. У дане поста, каже Тертулијан, и у дане стајања (како он назива полупостом), не би требало да буде молитве без клечања и других знакова смирења. Клечање се првим хришћанима чинило као сасвим природна ствар, као израз смерности, као знак да је човек отпао од Бога и да му је потребна Божанска благодат и милост. Стога је покајницима стално наређивано да клече.

Знак крста је одувек био уско повезан са молитвом, и већ видимо његову најширу употребу код најстаријих хришћана. Они су стављали знак крста не само на себе – на чело, усне, груди, већ су њиме благосиљали и своју одећу, постељину, храну, посуђе, кућни прибор. Крстом су освештавали кување и становање; крстили су се када би напустили кућу или се вратили дому, када би почели да се облаче, сели за сто, легли у кревет, умивали се или купали. Тертулијан јасно сведочи о свему томе. Истовремено, он напомиње да иако у Библији нема назнака знака крста, Предање потврђује његов значај.

У једном од својих дела, он убеђује жену да се у случају смрти свог верујућег мужа не уда за паганина, јер тада за овог другог не би била тајна да је направила знак крста и над својим креветом и над својим телом ( а по правилу disciplina arcani паганин не треба да се упућује у молитвени живот хришћана ако не жели да се крсти, нап.прир.) Сходно томе, у то време је већ био обичај да се кревет и тело знаменују крстом када се иде у кревет и устаје. Слично томе, Кипријан, Ориген и други црквени оци и писци више пута говоре о употреби знака крста. Свети Јефрем Сиријски је рекао у четвртом веку: „Нека наша врата, наше очи, наше усне, наше груди, сви наши удови буду осењени животворним крстом. Не остављајте овај крст, хришћани, ни у које време, ни у који час; нека буде са вама на свим местима. Не чините ништа без крста: било да идете у кревет или устајете, радите или се одмарате, једете или пијете, путујете копном или пловите морем, непрестано украшавајте све своје удове овим животворним крстом.“

ИЗОБРАЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА

До сада смо говорили о крсту којим се знаменујемо телесно, али морамо додати и да је крст као слика распећа веома рано ушао у праксу домаћег хришћанског живота; приказиван је или сликарски или скуплтурално. Црквени историчар Јевсевије каже за Константина Великог да је у најлепшој просторији његове палате био постављен златни крст, украшен драгим камењем. Исти Константин је наредио да се чак и оружје војника украшава знаком крста. Да се ​​слика крста користила и за украшавање зидова и врата, сведочи Златоуст. Неки су отишли ​​предалеко у својој жељи да свуда праве крстове – одлучили су да украсе подове својих кућа крстовима. Овај обичај је, међутим, строго забранио Трулски сабор (канон 73), јер је гажење знака крста ногама супротно осећају поштовања према крсту. Историја древне хришћанске уметности и житија мученика указују на то да су хришћани украшавали своју одећу и предмете свакодневне употребе крстом. У четвртом веку налазимо назнаку да се крст носи око врата, преко одеће. Тако Свети Григорије Нисијски каже за своју сестру Макрину да је носила крст о врату.

УЗИМАЊЕ ХРАНЕ И МОЛИТВА

Обед старих хришћана такође није остао без утицаја новог хришћанског духа. Леп приказ како су обедовало у домовима древних хришћана налази се код Тертулијана. „Седају за сто тек након што се помоле Богу; једу колико је потребно да утоле глад; пију како је прикладно људима који строго поштују уздржаност и трезвеност; толико су сити да исте ноћи могу да принесу молитве Богу; разговарају, знајући да Бог све чује. Након што оперу руке и упале кандила, сви су позвани да певају песме хвале Богу. Обед се завршава, као што је и почео, молитвом. Не одлазе одавде да би чинили безакоња; то је више школа врлине, а мање вечера.“ Тертулијан, заправо, овде говори о хришћанским агапама, али сам не прави разлику између агапа и обичног обед кад је у питању пристојност и побожност.

Свети Климент Александријски директно уверава да су током оброка хришћани певали псалме и химне.

Свети Кипријан још јасније говори о томе: „Час вечере не треба да остане без небеске благодати. Скромна вечера треба да буде праћена псалмима, а ако имате добро памћење и добар глас, преузмите на себе дужности појца.“

УМЕРЕНОСТ У ЈЕЛУ

Врло често и са посебним задовољством, ранохришћански писци су приказивали скромност, умереност и целомудреност које су владале током хришћанских вечера.

Апологета Минуције Феликс каже: „Наше вечере нису само целомудрене, већ и трезвене, јер не дозвољавамо никакво брбљање, веселост умеравамо озбиљношћу и скромним говорима.“ Климент Александријски детаљно разрађује ову тему. „Неки људи“, каже он, „живе за храну, као бесловесне животиње, чији је живот у стомаку; али наш васпитач Христос нам је заповедио да једемо да бисмо живели, јер храна није занимање за нас, а похота није наш циљ. Живот се састоји од две ствари – здравља и снаге, и за то је лака храна много сврсисходнија. Велика разноликост у храни мора се одбацити, јер од ње долазе разне врсте штете, телесне болести, надимање стомака.“ Свети Климент потпуно одбацује и осуђује префињеност у храни оних који из свих крајева света сакупљају за себе укусна јела и необичне зачине, оних незаситих трагача за храном који би желели да улове цео свет у мрежу да би обезбедили своје посластице. Он такве сладостраснике назива не људима, већ „устима и вилицама“. Овај строги црквени моралиста грди хришћане што су почели да дозвољавају испаде током хришћанских агапе. „Ми срамотимо светињу трпезе љубави разним пићима, укусним јелима и кухињским димом.“ Он у укусним јелима види смрт за тело и душу. Умерено храњени људи, каже он, много су јачи, здравији и разумнији од других; то се може видети у поређењу сељака или философа (философа као мудраца, подвижника, то јест умереног човека) са богатим човеком.

ПОНАШАЊЕ ЗА ТРПЕЗОМ И ЈЕЛА КОЈА СЕ ПРЕПОРУЧУЈУ

Вечера хришћана, према њему, треба да буде једноставна и кратка, не треба да омета ноћна бдења и не треба да буде богато зачињена. Такође осуђује похлепу у храни. „Неразумно је прождирати храну похлепним очима. Неразумно је стално пружати руке ка прибору за јело. Непристојно је пунити уста не по обичају оних који једу, већ по обичају оних који краду. Такви људи у прождрљивости више личе на свиње или псе него на људе; журе да се наједу до ситости, пунећи оба образа одједном из свих посуда које стоје испред њих. Штавише, зној им се лије када су им, због незаситости, вилице чврсто стиснуте, и због неумерености тешко дишу, са непристојном журбом, далеко од поштеног обичаја, гурајући храну у стомак као у путну торбу и товарећи се залихама преко мере.“

Климент се бави указивањем на исправне обичаје које разуман хришћанин треба да поштује за време оброка. Он саветује да хришћани треба пристојно да примају оно што се нуди, да одржавају чистим руке, браду и место које заузимају за столом, да имају миран израз на лицу и да пристојно пружају руку храни у одређеним интервалима. Такође не саветује причање за време ручка. Тада је, према њему, непристојно и тихо говорити, пошто реч не излази слободно из пуних образа, а језик, стиснут храном, ометен у свом природном деловању, производи нејасан и пригушен звук.

Свети Климент такође указује на врсте хране које су најкорисније за јело. По њему, храну која је способна да побуди полне страсти треба потпуно избегавати. „Можете јести лук, маслине, поврће, млеко, сир и, ако желите, кувано и пржено месо. Од јела“, каже он, „најпогоднија за употребу су сирова, која се припремају без употребе ватре, јер су мање проблематична; затим она која нису теретна за стомак, а јефтина су.“

По Светом Клименту, трпеза је често узрок болести, а ту је и демон прождрљивости, кога он зове демоном стомака, најгори и најштетнији од свих демона.

УМЕРЕНОСТ У ПИЋУ

Климент даје упутства и у вези са узимањем вина. Он дозвољава употребу вина, али веома умерено, као што апостол Павле наређује Тимотеју да узима мало вина због здравља желуца. Он дозвољава вино пре свега као лек. Не дозвољава да вино пију сви без разлике. Према његовом мишљењу, млади људи – дечаци и девојке – па чак и удате жене треба да се уздржавају од вина. „Не приличи ватреном добу да у себе сипа вино, најврелију од свих текућина: то је исто као додавати ватру ватри. Од овога се распламсавају неумерене жеље, пламсајуће страсти које кваре морал“. По Светом Клименту, то је опасност:“Похоте младића треба што је више могуће потиснути, а усред трпезе или вечере треба потпуно се уздржати од вина, које је за њих опасно. Ако се јави жеђ, треба је угасити водом. И не треба се превише напијати ни воде, како би се храна, а да се не разблажи, лакше сварила у нашем стомаку и у већој количини прешла у наше тело.“

Свако би требало, према Климентовом савету, да меша вино са водом, а не да га пије неразблажено. Он јарким бојама слика порок пијанства, који је, међутим, према његовој опасци, у то време био веома редак међу хришћанима. Светитељ осуђује страст према страним винима и употребу различитих вина током исте вечере. „Потребно је“, према Климентовом упутству, „врло пазити на очување пристојности током пијења, то јест, треба пити са мирним лицем и без гримаса, не треба хватати чашу са претераном похлепом, не треба непристојно лутати очима пре пијења, не треба непристојно и неуздржљиво гутати оно што се нуди за пиће како се не би поквасила брада и поквасила одећа, што се дешава при пијењу.“ „Сипа се на један гутљај“. „Чаша се не сме држати тако да покрива скоро цело лице.“ Климент осуђује обичај да жене пију из веома уских чаша. То су чиниле са извесном дозом афектације и кокетерије: чинило им се непристојним да широм отварају уста. Није му се свиђао начин на који су сагињале главе, па су пред осталима откривале обнажене вратове.

МУЗИКА И ВЕСЕЉЕ

Исти Климент даје много савета о томе како хришћанин треба да се пристојно понаша током гозбе. Сматра непристојним за хришћански дом да се дозволи бучна музика, плес итд. „Призориште гадости, позориште разврата је гозба, када се окупљени понашају непристојно, док свирају фруле, чинеле, тамбуре и друге музичке инструменте, док плешу и изводе друге сличне покрете. Скромне и чедне мелодије могу бити дозвољене, али на сваки начин треба избегавати хедонистичку музику, која злобном вештином звукова раслабљује наш ум и ремети мир и тишину чула. Онај ко зна да пева или свира лиру не заслужује да буде прекоран због овога. Праведни Давид је то чинио, благодарећи Богу. Али ако желимо да достојно користимо уметност певања или свирања музичког инструмента коју смо стекли, љубавне песме не треба да нам буду на репертоару, него славословље Богу, Творцу свега сазданог, и захвалност Њему за благослове којима нас Он дарује.“

Свети Климент жели да се шале, тако уобичајене на паганским гозбама, потпуно избаце са хришћанских окупљања. По њему, весеље треба држати у границама и све што носи печат нескромности држати подаље. Непристојне ствари не треба ни говорити ни слушати, а пороке не треба помињати.

По Светом Клименту, не треба се подсмевати другима на гозбама, што рађа увреде, а отуда и спорове, непријатељство и разне непријатности. „Ради љубави и због љубави, људи се окупљају на гозбама: зашто онда, супротно сврси гозби, изазивати непријатељство подсмехом?“

Климент захтева велики опрез у односу на младе људе. „Млади људи“, према његовом резоновању, „не треба уопште да учествују у гозбама, јер још нису чврсти и много тога што овде имају да виде и чују може им донети штету, распалити страсти“ итд.

А о удатим женама и девојкама каже: „Удате жене, када дођу овде, треба да буду изнутра покривене скромношћу, као споља одећом, а неудате жене уопште не треба да се појављују на мушким гозбама.“

ПАГАНСКЕ ГОЗБЕ

Учешће у паганским гозбама није било дозвољено хришћанима. Томе је већ отежавала чињеница да је у таквом случају хришћанину било незгодно да обавља уобичајену молитву и појање пре, за време и после оброка.

Хришћани су сматрали да је грешно бити на гозбама које су имале религиозно-пагански карактер. Стога је шпански епископ Марцијал (око 250. године) свргнут јер је учинио оно пшто је сматрано великим преступом – „његово учешће у срамотним и подлим гозбама пагана“. Од Тертулијана сазнајемо да су хришћани избегавали јавне гозбе које су се одржавале у част царева, што су пагани видели као неку врсту политичког преступа. Тертулијан је иронично приметио: „Истину говорећи, баш је велики доказ осећаја лојалности: палити ватре и постављати постеље (јер су у антици јели у полулежећрм положају, нап. аут.) по улицама, приређивати огромне гозбе, претварати град у пијану крчму, свуда сипати вино, чинити свакакве дрскости и безобразлуке. Да ли радост народа ( због оданости цару, нап.прир. ) заиста треба да се открива кроз заједничку срамоту?“

СЛАБЉЕЊЕ ХРИШЋАНСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ

Временом је пристојност почела да слаби међу хришћанима на гозбама. Управо током свадбених гозби почела је местимично да се нарушава чистота и скромност некадашњег морала. Стога, Лаодикијски сабор (око 370. године) наређује: „Ако су хришћани присутни на свадби, не треба ни да скачу ни да играју, већ скромно да једу за свадбеном трпезом, а свештеници и духовници не треба да гледају никаква призоришта, већ треба да оду чим се појаве комичари.“

Вероватно да у четвртом веку нису строго држали до тога да се пагански забављачи и музичари позивају на хришћанске свадбе. Слушање и гледање истих почело је да се сматра мање грешним него ако би сам хришћанин себи дозволио нешто слично. Ови поремећаји изазвали су опомињуће каноне Седмог васељенског сабора – лаици треба да се повуку са представа мимичара и да се одрекну злодуховних песама на свадбама.

ДЕВСТВО КАО ВРЛИНА НАД ВРЛИНАМА

Међу најзначајнијим и најзанимљивијим новинама хришћанског духа у животу првих хришћана јесте његов утицај на став према девствености и браку. Свети Јован Златоусти с правом каже да се девственост достојно цени само у хришћанству, и са истим правом узвикује: „Пре него што се појавило хришћанство, где је била девственост?“ Јеванђелски савет о девствености (Мт. 19:12) следили су многи од првих хришћана. Свети Јустин (око 138.) пише: „Међу хришћанима има много мушкараца и жена из свих сталежа који су остали девственици од детињства и већ су достигли 60 и 70 година.“ Мало касније, апологета Атинагора каже: „Међу нама се може наћи много и мушкараца и жена који остају у безбрачју, надајући се да ће се на тај начин ближе сјединити са Богом.“ А Минуције Феликс тврди: „Ми смо целомудрени у свом говору, беспрекорни у телу. Веома многи међу нама стално остају у целибату, имајући целомудрено тело, иако се тиме не хвале.“

Сви каснији Оци Цркве инсистирају на идеји о предности девствености у односу на брак. Истовремено, никада не треба заборавити да појам девствености није био ограничен само на идеју физичке чистоте. Правом девственицом сматрала се она која се, уз физичку чистоту, одликовала смирењем и унутрашњом чистотом. То су учили апостолски мужеви: Свети Климент Римски и Игњатије Богоносац. Гангрски сабор, око средине IV века, каже: „Ако се неко од оних који ради Господа остају неожењени усуди да се горди пред ожењеним – анатема.“ Слично је писао и Кирило Јерусалимски. Колико је Црква снажно инсистирала на унутрашњој чистоти, схватајући је као одрицање од нечистих жеља, погледа, речи итд., види се из речи Атинагоре: „Девственост води ка Богу, а нечисте мисли и похоте поново удаљавају од Бога.“ Допуњујући исту мисао, Минуције Феликс каже: „Ми смо целомудрени не само по изгледу, већ и по срцу.“

МУЧЕНИЦЕ И ДЕВСТВО

Што се тиче ове унутрашње чистоте, верници су били уверени да се она не може изгубити чак и ако брутално насиље оскрнави чистоту тела, као што се дешавало хришћанкама током прогона. Проспер Аквитански (5. век) о томе расуђује: „Ако се светост душе сачува, онда светост тела остаје неискварена, чак и ако је тело претрпело напад трулежности; напротив, чим се чистота душе не сачува, нестаје и светост тела, чак и ако тело није оскрнављено.“

У Делима мученика се прича да је, када је конзул Пасхасије, за време владавине Диоклецијана, наредио да се света девица Лукија из Сиракузе на Сицилији преда у јавну кућу, она одговорила: „Тело никада не може ступити у преступну везу када душа на то не пристане. Ако се над мном изврши насиље, моја чедност ће се удвостручити и добићу венац.“ Међутим, ако је било потребно бирати између две ствари: смрти или срамоте, хришћанске девице и жене су радосно и одлучно бирале смрт. Радије би изгубиле живот него девственост, радије би ишле лавовима него чуварима јавних кућа (ad leonem, quam ad lenones). О томе сведочи хришћански песник Пруденције Климент (IV век). Посебно често се дешавало за време владавине Максимина, Диоклецијановог наследника, да хришћанке и девице буду погубљене или мучене јер нису хтеле да служе гнусним страстима овог цара, његових достојанственика и војсковођа. Јевсевије набраја не мање од шест стотина хришћанки које су стекле велику славу због своје храбрости тим поводом. На чело ових хероина он ставља угледну и високообразовану хришћанку из Александрије, која је више пута одбијала сумануте предлоге паганског цара Максенција и због тога је коначно лишена свог богатог имања.

БОЉЕ СМРТ НЕГО НЕЧИСТОТА

Хришћанке су се током периода прогона чак одлучивале на самоубиство, само да не би изгубиле част. Каснији оци Цркве нису одобравали такве поступке, али у древнија времена многи су сматрали самоубиство, почињено под тако тешким околностима, не само дозвољеним, већ и подвигом достојним сваке хвале. Код Јевсевија налазимо следећу причу: „Достојна је дивљења једна хришћанка у Риму, најплеменитија и најскромнија од свих које је Максенције покушао да осрамоти. Чим је сазнала да су људи који служе чудовишту у таквим стварима опколили њену кућу и да њен муж, који је био римски префект, из страха помаже при њеној отмици, она одмах, затраживши мало времена, као да се пристојно обуче, улази у своју унутрашњу собу и, остављена сама, прободе се мачем и одмах умре.“

Друге сличне случајеве прича црквени историчар Никифор Калист; он говори о две познате антиохијске девице које су се, по савету своје мајке, бациле у воду да би избегле срамоту. Додаје да је овај чин наишао на такво одобравање да су се после њих многе друге антиохијске девице бациле у море у исту сврху.

СЛУЧАЈ ДЕВИЦЕ ЕВФРАСИЈЕ

Исти Никифор преноси причу о извесном случају, најзначајнијем по својој јединствености. Радило се о хришћанској девици, Евфрасији Никомидијској. Она је питала епископа Антима (у време Диоклецијана), шта треба да уради ако мора да бира између смрти и идолопоклонства. Он јој је саветовао да у таквом случају изабере смрт. И она је извршила одлуку свог пастира, али на начин који се тешко могао очекивати. По одлучности прогонитеља, предата је младићу да је оскрнави. Оставши са њим сама у соби, Евфрасија му је објавила да поседује магични лек који човека чини нерањивим и да ће му рећи ову тајну ако не додирне њену чистоту. Затим је направила мешавину од воска и уља, намазала њоме врат и позвала младића да је свом снагом удари мачем по врату, уверавајући га да има силу која неће дозволити да јој се догоди било какво зло.

Овај је поверовао, ударио је мачем и она је изгубила живот, како је и желела. Пошто је у то време таква лукавост била веома хваљена, није изненађујуће што је свака врста обмане заслуживала одобрење, само ако је имала циљ очување девствености. Тако исти Никифор приповеда о хришћанској девици која је, да би сачувала своју чедност, прогласила да је болесна од срамотне болести.

ШТА ЈЕ ПРАВО ДЕВСТВО?

Право девство у древној Цркви захтевало се да се изражава у свим понашањима девица. У вези с тим, Тертулијан каже следеће: „За чедност није довољно да постоји, потребно је и да се пројављује. Она мора бити толико савршена да прелази из душе у одећу, да се протеже из унутрашњости срца на спољашњи омотач.“ Стога је девицама било строго забрањено да носе било какву непристојну одећу, да себи дозвољавају исту врсту украшавања и задовољстава. Свети Кипријан је писао: „Девице не треба да се украшавају ни за кога, не треба да покушавају да угоде никоме осим свом Господу, од Кога добијају награду за девство. Девица не треба да се украшава као да тражи мужа. Девица која привлачи погледе младића и побуђује њихове страсти својом одећом не може бити чедна и скромна душом!“ Говорио је: „Девице које се украшавају златом, бисерима и драгим камењем изгубиле су лепоту срца.“

СВЕТИЊА БРАКА

Хришћанска старина је такође високо ценила брачно стање. Само јеретичке секте сматрале су брачни живот недопустивим. Али оци и сабори свих векова једногласно су дигли глас против такве крајности. Гангрски сабор (канон 9) одређује: „Ако неко живи неожењен и остаје у уздржању не ради лепоте и светости девствености, већ из презира према браку, нека буде анатема.“ И 51. апостолски канон каже исто: „Ако се епископ, презвитер и ђакон уздржава од брака, меса и вина не ради подвига уздржања, већ због гађења, заборављајући да је Бог све створио веома добро и да је Бог створио мушкарца и жену, или нека се исправи, или нека буде избачен из свештеног чина и одбачен од Цркве. Исто је и са лаиком.“

Учитељ Цркве, Климент, чак даје предност брачном стању над целибатним. „Савршен хришћанин“, мисли он, „ако ступа у брак по вољи божанске Речи, има апостоле (који су, по њему, имали жене) као своје узоре. Такав човек стиче предност над другим мужевима. Ожењен човек и господар куће живи усред свакојаких искушења, која сусреће због бриге о жени и деци, о здрављу и имовини, и остаје чврст у свему томе, не отпадајући од божанске љубави. Али онај ко нема домаћинство нема много искушења; пошто брине само о себи, стоји ниже од оног који, иако је мање забринут за своје спасење, кориснији је у животу.“

ЦРКВА БЛАГОСИЉА БРАКОВЕ

Хришћански дух, пре свега, има снажан утицај на услове брака. Први траг благослова Цркве при закључењу бракова налази се у писму Игњатија Антиохијског Поликарпу. „Они који се жене или удају морају ступити у заједницу уз сагласност епископа, да би брак био у Господу, а не из похоте.“ Остаје не сасвим јасно шта треба разумети под изразом „уз сагласност епископа“, али у сваком случају је јасно да је Црква од давнина давала сагласност, одобрење и уопште учествовала у склапању бракова. Брак је престао, као што је био у паганизму, да буде грађанска ствар – постао је истовремено и црквена стварност.

Свети Климент Александријски говори јасније од Игнатија. Осуђујући обичај жена да носе вештачку косу (перике), учитељ Цркве опомиње: „Али коме ће свештеник дати свој благослов? У таквом случају (при полагању руку) он ће га дати не овој жени, већ коси друге жене.“

Тертулијан такође пише: „Тајни бракови, тј. они који нису објављени Цркви, носе велику опасност, јер се могу упоредити са блудом и прељубом.“ Каснија сведочанства о црквеном благослову бракова су безбројна.

ЧИСТОТА БРАЧНИХ ОДНОСА

Прописи древне Цркве о сврси брака, о својствима брачног живота, о међусобним односима супружника су веома поучни. Пошто је брак слика сједињења Христа са Црквом и представља светињу, древни писци стално захтевају посебну чистоту и светост од брачног стања – особине које су биле непознате у паганском свету. Свети Јустин каже: „Хришћани ступају у брак не због телесне похоте, већ да би рађали децу.“ Атинагора пише: „Свако од нас, који је ступио у брак по законима установљеним међу нама, има жену само ради рађања деце. Као што земљорадник, бацивши семе у земљу, очекује жетву и више не сеје, тако је и за нас мера жеље рађање деце“. Слична опаска се налази код Климента Александријског: „Непосредни циљ брака је рађање деце, а највиши је њихово добро васпитање.“ Исти Свети Климент веома добро каже у другом случају: „Добри бракови се заснивају не на злату и лепоти, већ на врлини.“ Исто вели и Тертулијан: „Хришћанин се жени не због телесне похоте и не ради добити.“

Свети Климент даје многа правила о томе како хришћански супружници треба да поступају у физичким односима једни са другима. Он забрањује телесни однос током месечних очишћења или у случају да је жена већ зачела у материци. Наставак физичког односа у овом другом случају сматра неприродним и грешним. Друга правила која се тичу исте теме су следећа: „Човек мора да се уздржи од похоте. (…) Не додируј ниједну другу жену осим своје. И овде мора бити мере и граница. Прекомерно задовољавање тела раслабљује живце, помрачује чула и умањује снагу. Бог жели да људски род настави, али не каже: буди похотан. Чак и животиње које немају разум поштују време за однос. Да ли човек који се одликује разумом треба да стоји иза њих у том погледу? Према вођству разума, време треба да поштују они којима је дозвољено да живе са својим женама: нико не треба да се састаје са својом женом, по обичају петловском, у било које време, на пример, враћајући се из цркве или ујутру са пијаце, када је време за молитву, читање и друге ствари. Брачни односи не треба да буду чести: што су ређи, то су пожељнији и пријатнији. Штавише, ноћу, у мраку, не треба се понашати неумерено и слободно. Нека се не помињу бестидне речи, гнусне фигуре, прељубнички пољупци и имена других…“

БРАЧНА ЦЕЛОМУДРЕНОСТ

Скромност која је карактерисала древни хришћански брак види се у самим именима којима су се супружници називали. Жене су веома често називане „сестрама“ својих мужева, и заправо су неки супружници живели једно са другим као брат и сестра, ускраћујући себи на неко време или заувек задовољства брака. Да се ​​такво уздржавање може догодити само уз обострани пристанак супружника, јасно је. Блажени Августин посебно инсистира на томе, на основу речи апостола Павла (1. Кор. 1:2, 4). Неки су, при самом ступању у брак, давали себи завет вечне чедности; други, живећи краће или дуже у брачном стању, прелазили су на живот у чедности. Примери обе врсте били су познати чак и у време Тертулијана; уздржавање ове врсте изгледало је као појава толико необична да се сматрало херојским подвигом.

Поред овог добровољног уздржавања у браку, постојала су и одређена времена уздржавања, која су трајала краће или дуже.

Оци и Сабори су захтевали уздржање од ожењених људи сваке недеље и празника, у дане причешћа и поста; у томе су се позивали на књигу Изласка, гл. 19, ст. 15, где је Израиљцима наређено да не опште са својим женама три дана пре Мојсијевог примања таблица са десет заповести. Да младенцима на дан прославе брака није било дозвољено телесно општење, очигледно је из једног правила Картагинског сабора, које каже: „Младожења и невеста, након што приме благослов, морају следећу ноћ провести у девствености из страхопоштовања према примљеном благослову.“

Свети Кирило Јерусалимски говори о утврђеним временима уздржања, иако их не наводи. Блажени Јероним говори о уздржању на дан причешћа. А Лаодикијски сабор је забранио венчања током дана Великог поста.

НЕОПХОДНА СКРОМНОСТ СУПРУЖНИКА

Оци и учитељи Цркве више пута усађују скромност супружницима у међусобним односима, тако да њихов разговор и међусобно опхођење не дају прилику за искушење ни њиховој деци ни слугама. Тертулијан инспирише: „Покажите у себи лепоту пророка и апостола. Једноставност и чедност биће ваш једини украс. Привежите реч Божју за своје уши“, каже женама, „и јарам Христов за свој врат. Покорите се својим мужевима, то је довољно за ваш украс. Обуците се у свилу правде, у префињену ланену тканину од светости, у пурпур чедности. Испуните се мудрошћу, светошћу и чистотом. И тада ће сами Бог бити Онај Који вам верно и вечно љубав дарује.“

Говорећи о женама, Свети Климент назива накит којим се дотерују обичним перјем на коме лете далеко од брачне верности. Али нису се све хришћанке сложиле са овим строгим прописима; неке од њих су покушале да изнесу разне приговоре у одбрану своје раскошне одеће. Говориле су да треба да се украшавају због својих мужева, како би одржале њихову наклоност; да је Бог подарио и земне благослове за њихову корист; да заузимају висок положај у свету и да нужно морају сачувати своје достојанство. Тертулијан испитује и доказује неоснованост сваког од ових приговора.

ЛЕПОТА БРАКА

Стари хришћански писци описују брак хришћанских супружника на најпривлачнији начин, као потпуну унутрашњу заједницу две личности, која чини, такорећи, један живот. Цитирамо речи Тертулијана: „Како пријатне морају бити везе које спајају два срца у једној нади, у једној вери, у једном закону! Они су као деца једног оца. Нема неслоге ни поделе међу њима, ни у души ни у телу. Они су двоје у једном телу: где је тело једно, тамо је и једна душа. Моле се заједно, заједно приступају Тајнама Господњим, заједно клече, посте заједно, међусобно се охрабрују и воде. Равноправни су у Цркви и у заједници са Богом, подједнако деле сиромаштво и богатство, немају ништа скривено једно од другог, нису једно другом на терету, свако од њих може посећивати болесне и помагати сиромашнима. Заједно певају псалме и химне, трудећи се да надмаше једни друге у слављењу свога Бога. Исус Христос се радује, видећи такво њихово домаћинство, шаље свој мир на њихов дом и обитава у њему заједно са њима, и где је Он, дух зла не може ући.“

Таква узајамност супружника пројављила се, између осталог, у међусобној бризи за спасење душе. Пример мужевљеве бриге за спасење своје жене показује Тертулијан, који је написао дело „Жени“, у којем јој даје упутства како да уреди свој унутрашњи храм, не само за живота, већ и после смрти. Чак и у другом веку била је раширена легенда да је апостол Петар изазвао љубомору код своје жене због стрпљивог подношења мучеништва, говорећи јој: „Жено, сећај се Господа.“ Заузврат, често се дешавало да хришћанске жене обраћају своје мужеве вери у Бога, уводе их у хришћанство и придобијају их за веру и врлински живот. Због тога Свети Григорије Богослов хвали своју мајку, Нону. Златоуст каже: „Нема никога јачег од благочестиве жене која опомиње и поучава свог мужа“, и ову опаску потврђују безбројни примери из свих векова.

ГРЕХ ПРЕЉУБЕ

Појам светости хришћанског брака укључивао је прекид брака са порочним супружником. У књизи „Пастир“ Јерме дата су следећа упутства о овој ствари: „Ако неко има хришћанску жену и нађе је у прељуби, онда муж греши ако живи са њом. Ако муж сазна за грех своје жене и она се не покаје, већ настави у својој прељуби, онда муж постаје учесник у њеној прељуби. У случају да она тврдоглаво остане у свом пороку, нека је муж остави, а он нека остане сам. Ако, отпустивши жену, узме другу, онда и сам постаје прељубник. Ако се отпуштена жена покаје и жели да се врати мужу, онда је он мора прихватити; ако је муж не прихвати, греши великим грехом; мора прихватити грешника који се каје, али не много пута“. Оно што се овде каже о мужу, исто, према књизи „Пастир“, има своју снагу у односу на жену. И Свети Василије Велики захтева исто.

Касније се десило да су се само мужеви бринули о разводу од својих жена, под изговором њихове прељубе, и појавио се став да жене немају право да захтевају развод у случају прељубе својих мужева. Представници Цркве покушали су да објасне потпуну неоснованост таквог једностраног погледа.

РОДИТЕЉИ И ДЕЦА

На крају, погледајмо однос између родитеља и деце. Видећемо да је и овде нови хришћански дух оставио свој неизбрисив траг. Васпитање деце је било првенствено религиозно. Барем је тако било у домаћем животу. Већ апостолски муж, Варнава, прописује сваком хришћанину: „Од детињства васпитавај сина свога и кћер своју у страху Божијем.“

Главно средство верског васпитања деце било је Свето писмо. О Леониди, оцу Оригеновом, познато је (од Јевсевија), да му је свакодневно задавао да напамет научи по једно поглавље из Светог Писма. Блажени Јероним описује хришћанско васпитање ћерке: „Будите опрезни“, пише он мајци, „када бирате образовање душе одређене да служи као храм Божији; запамтите да првине свега треба искључиво да припадају Господу; стога прве мисли, прве речи детета треба да буду освештане побожношћу. За хришћанску мајку нема веће радости него када чује своје дете како изговара име Исуса Христа, још увек слабо и оклевајући, или када покушава да пева свете песме нежним гласом. Када се касније укаже прилика да вежбате памћење своје ћерке, онда је научите псалмима. Нека Јеванђеља и апостолске посланице постану благо њеног срца; нека са вама чита по неколико страница сваког дана и тако вам сваког јутра дарује као букет цвећа који је сакупила у светим књигама. Нека јој то буде најважнија брига, најглавнији задатак, који би оставила само када оде у кревет и који би преузела када се пробуди из сна. Чувајте своје дете, – наставља Јероним, – од свих оних читања која уводе у дубине хришћанске душе појмове и укусе паганизма. Избегавајте мишљење да је корисно да млади од младих стичу одређене информације које ће им касније доћи саме од себе. По мом мишљењу, много је безбедније уопште не знати те ствари, чије знање неизбежно подразумева испитивање.“

КАКО САЧУВАТИ ДЕТЕ

Истовремено, родитељи су веома пазили да од своје деце уклоне све непристојно и примамљиво. „Душа“, каже исти Јероним, „мора бити тако вођена да не научи да слуша или говори било шта што одвлачи пажњу од страха Божјег. Не треба уопште да разуме непристојне речи. Треба да се клони лакомислене деце других родитељи, а дадиље нека избегавају свако лоше друштво, да не би училе своју децу лошем понашању. Ако родитељи са таквом пажњом штите своју децу од уједа змије, како да не заштите исту ту децу од зла овога света?“

Стари хришћани су изузетно пазили да деца имају врлинске људе за учитеље; ако се то није поштовало, епископи и проповедници су дизали свој снажан глас против таквог пропуста. Тако, на пример, Златоуст каже: „Сада се више брину о коњима и магарцима него о деци. Ако запосле гонича магараца, веома су заузети питањем: да ли је глуп, пијанац, лопов, искусан. А ако узму учитеља за децу, узму било кога, и не мисле да нема важније вештине од васпитања деце.“

СВЕТЕ МАЈКЕ

Често су хришћанске мајке, ако су им мужеви били незнабошци, саме бринуле и старале се о васпитању своје деце. Таква је била Нона, мајка Григорија Богослова, која га је од младости посветила Богу и сама му је ставила Јеванђеље у руке, због чега се Григорије пореди са Самуилом, кога је његова мајка од младости посветила Богу. Свети Василије Велики је био под снажним утицајем своје баке Макрине, која му је стално указивала, као узор за подражавање, на Григорија Чудотворца, епископа Неокесаријског. Мајка блаженог Теодорита, родивши овог сина после дугог периода неплодности и гледајући на њега као на дар Божији ( на шта указује и само његово име), посветила га је Богу од малих ногу; сваке недеље је ишла са њим код побожних монаха Антиохије, тражећи од њих благослов и поуку за њега. Златоуст и Августин дугују своју каснију величину и светост својим мајкама: први Антуси, друга Моники, како су и сами ови велики људи посведочили.

Из књиге: Церковно-исторические повествования общедоступного содержания и изложения: Из давних времен Христианской Церкви. – М.: Печатня Снегиревой, 1900. – VI, 340 с. – (Собр. церковно-исторических соч. проф. д-ра богословия Алексея Лебедева: т. 9