Дана 5. јуна 2025. године, Архијерејски Синод Руске Православне Заграничне Цркве – Московске патријаршије (РПЦЗ-МП) објавио је саопштење под називом „Саопштење Архијерејског Синода о обнови идеологија 20. века у Русији“ (овде:).

У овој енциклици, Синод РПЦЗ-МП – након седамнаест година ћутања, кукавичлука и издаје истинске Руске Православне Заграничне Цркве (РПЦЗ), која се никада није покорила совјетским господарима – коначно је одлучила да проговори. Сада, невољно, РПЦЗ-МП признаје да се сатански левијатан са којим су ступили у Евхаристијску заједницу – Московска патријаршија коју је створио Совјетски Савез – никада није истински променила. На почетку текста постоји јасна алузија да је Руска Федерација заправо наставак СССР-а и да је наводни препород Православља у Русији служио првенствено као политичко средство којим су управљали бивши совјетски званичници који су постали федерални политичари. У овој енциклици, Синод РПЦЗ-МП наводи:

 „У време кризе и растуће конфронтације међу народима, аспекти руске државе и друштва лутају изузетно опасним путем: уместо ширења хришћанског покајања и очишћења, у одређеним круговима примећујемо повратак лажној, богопротивној идеологији која је преовладавала у прошлом веку. Овај повратак је пун штетних последица. Уколико се настави, бојимо се да савремена Русија ризикује да буде сматрана тамном мрљом међу народима, обележеном оживљавањем духовне корупције, уместо да буде блистави светионик православне истине, што је сигурно позив ка коме је усмерава њена дуга историја хришћанске побожности“. [1]

Синод овде мисли на очигледне промене у државном документу под називом „Концепт државне политике о обележавању жртава политичке репресије“, као и на бројна јавна и црквена оживљавања и величања разних совјетских тоталитарних личности – како владиних тако и црквених. У вези са документом „Концепт државне политике о обележавању жртава политичке репресије“, Синод наводи следеће: „Државни документ „Концепт државне политике о обележавању жртава политичке репресије“, који се односи на оне осуђене под Комунистичким режимом, ревидиран је 2024. године, што сведочи о значајним изменама у односу на претходну верзију (из 2015. године). Ове промене не могу а да не изазову узбуну међу православним верницима, јер указују на растућу тенденцију заташкавања злочина богоборног режима двадесетог века. Када је ревидирана верзија овог документа поменута у контексту извештаја владиног саветника на последњем званичном састанку „Црквено-друштвеног савета под патријархом Московским и све Русије за обележавање новомученика и исповедника Руске Цркве“, представник РПЦЗ [МП] на том састанку већ је покренуо питања о озбиљним проблемима повезаним са тим и другим недавним трендовима. Сматрамо да сада томе морамо додати и наш синодални глас.

Уместо трезвеног размишљања о суштини злочиначког режима који је Русију коштао безброј жртава током деценија, уместо продубљивања народног разумевања и сећања на трагедију која их је задесила (задатак који активно предузима црквено-друштвени Савет), нови „Концепт“ документ показује корак уназад и тенденцију да ограничи ову духовно значајну тему. Претходна верзија је, по многим питањима, отворила врата покајања. Нова их затвара, управо кроз прећуткивање и искривљавање историје“. [2]

Поред ове промене политике Руске владе, и држава и Црква константно промовишу безбожне совјетске личности унутар руског друштва – личности које су активно прогониле Цркву Христову током Руске револуције (Бољшевичке револуције). Након седамнаест година заглушујуће тишине, Синод РПЦЗ-МП је сада признао да се, у стварности, ништа није променило у Русији. Такозвани поновни успон православља након пада СССР-а био је, у ствари, ништа више од фасаде.

Наравно, као што бисте могли очекивати, то су и рекли, а да заправо нису имали храбрости да то отворено кажу. Међутим, оно што је овај Јудин Синод успео да каже у вези са јавним величањем совјетске пропаганде у Русији је следеће: „У практичном смислу, овај менталитет нигде није видљивији него у ужасном постављању статуа криминалних фигура Стаљина и Џержинског, које су недавно подигнуте у Москви, као јавна почаст појединцима чији су нељудски и антихришћански злочини били међу најгорима двадесетог века; и у недавним најавама да ће идолопоклонички маузолеј на Црвеном Tргу, уместо да буде уклоњен, заправо бити рестауриран“. [3]

Морамо се запитати: где су били последњих седамнаест година, да је тек сада ово постао проблем вредан обраћања? Московска патријаршија, коју су створили Совјети, промовише ове сатанске фигуре још од наводног „распада“ Совјетског Савеза 1991. године. Они не само да су величали Стаљина, Лењина и Џержинског, већ су и упорно поштовали издајнике Христа – попут псеудопатријарха Сергија – и митрополита Никодима Ротова, озлоглашеног на самрти латинског паписту жалосне успомене.

У стварности, ова јавна испољавања совјетске пропаганде трају много дуже. Још горе је то што ово није нејасно или скривено знање за ове епископе. На познатом Јутјуб каналу „Gregory Decapolit“ (Григорије Декаполит) - чврстог поборника Руске Катакомбне Цркве и некомпромитованог дела Заграничне Цркве који је одбио да се у кукавичлуку преда сергијанистима у Москви - већ више од шест година постоје видео снимци који откривају управо ову стварност. Ови видео снимци укључују снимке, фотографије и друге медије који приказују совјетске слике широм Русије и у њиховим такозваним црквама: портрети издајника Христовог, „патријарха“ Сергија; совјетске црвене звезде и симбола уграђених у нове катедралне цркве; свештенство које позира поред статуа Лењина и Стаљина; свештеници који благосиљају исте те споменике; па чак и иконе које приказују ове антихристове фигуре.

Даље у документу, Синод протестује због тога што су Руска влада и Совјетска патријаршија одустали од свог наводног признања многих свештеника и лаика који су неправедно осуђени или убијени током совјетске ере. У посебно шокантном примеру, енциклика описује како је совјетски пропагандни професор у Русији отворено окривио Светог цара-мученика Николаја за уништење Русије, наводећи да би, да је био жив у то време, лично погубио цара. Синод се подсећа ове узнемирујуће епизоде ​​на следећи начин:

„Пример карактера ове нове активности откривен је када је, у масовним медијима, један познати професор – кога многи поштују у Русији – недавно изјавио да је цар Николај II заправо уништио и разорио Русију, чак ју је и увео у рат. Такво је можда лично мишљење ове особе, које у потпуности одражава бољшевичку пропаганду с почетка двадесетог века; али онима који знају како се одвијало убиство у Јекатеринбургу, речи овог човека о Цару: „Ја бих га сам упуцао“, звуче заиста злосутно“. [4]

Где је био Синод када је Совјетска Патријаршија, приликом своје наводне канонизације новомученика, намерно искључила Светог свештеномушеника Јосифа Петроградског и многе друге такозване Јосифовце са тог списка? Где су били када је Свети Василије Кинешемски тихо уклоњен из црквеног календара 2012. године? У то време, Совјетска Московска патријаршија је изјавила: „Имамо нови, исправљени црквени календар. Ако смо црквени људи и разумемо шта је црквена хијерархија, онда треба да схватимо овај нови календар као црквени документ који нас руководи“, додајући да је уклањање „потврдио и благословио патријарх Кирил“. [5]

Где је био глас овог Синода током свих ових година, док је њихов дувански патријарх [11] настављао да велича успомену на Христовог издајника Сергија? У недавном видеу, Кирил Московски - познат и под својим КГБ шифрованим именом [12], Михајлов - изјављује у проповеди: „Патријарх Сергије је успео да изведе нашу Цркву из те тешке и кризне позиције која се манифестовала у отвореном сукобу између Цркве и државе. Услови политичког система који су постојали у нашој земљи, такав отворени сукоб, нису могли да се заврше ничим просперитетним за Цркву. Било је потребно тражити путеве за излаз из овог сукоба. И тако је свети Патријарх Сергије пронашао те излазе. Некима се то није допало, посебно онима који су живели далеко [РПЦЗ], ван наше отаџбине, који нису ништа ризиковали, заузели су другачији став, али је створио директан контакт са највишим властима наше земље, у то време, имајући спасоносни значај за постојање наше цркве“. [6]

Где је био Синод сваки пут када су Христопорицатеља Сергија промовисали као светог патријарха који је „спасао“ Цркву — као да је Црква Христова захтевала спасење кроз његову капитулацију пред јеврејским бољшевицима? Овај Архијерејски Синод је, седамнаест година, био млитав, декадентан, попустљив и слаб откако је ступио у евхаристијску заједницу са немани кога су створили Совјети.

Они су потпуно игнорисали наслеђе својих предака, који су, у октобру 1943. године, као Синод изјавили: „Избор митрополита Сергија за патријарха Московског и све Русије је чин не само неканонски, већ и нецрквени и чисто политички – вођен интересима Совјетске комунистичке владе и њеног вође, диктатора Стаљина, који је, суочен са тешком кризом током рата, потражио помоћ Православне цркве, коју су мрзели и отворено прогонили донедавно“. [7]

Такође су се оглушили о свог Светог првојерарха, митрополита Филарета Њујоршког, који је снажно и недвосмислено говорио о Христовом издајнику Сергију и совјетској лажној Цркви, наводећи: „Штавише, када је издата ова срамотна декларација, катакомбна, истинска Православна Црква се одвојила од званичне Совјетске лажне цркве и, силазећи у подземље (катакомбе), поново је анатемисала званичну Совјетску цркву. Сходно томе, ова „црква“ је два пута анатемисана од стране легитимне црквене власти. Апостол Павле и Црква нас уче да је Црква Тело Христово, да сам Господ Исус Христос и Његова благодат и Истина, које су у Њему и са Њим, пребивају у Цркви. И реците ми, може ли верујући ум и верујуће срце признати да је Христос у овој организацији која сарађује са својим опседнутим непријатељима, хвали их, благосиља их, па чак и иде руку под руку са њима? Наравно, то је немогуће. Стога, наша Црква, рекао бих, никада није изразила ово у облику званичне дискусије и осуде, али сам уверен да нема благодати и не може је бити у овој совјетској лажној цркви, јер се повукла из верности Христу, а Христа Спаситеља нема и не може бити тамо. То је моје искрено уверење. Не намећем то никоме, али говорим искрено, како мислим“. [8]

И шта су урадили да се успостави поштовање и успомена на Светог Филарета? Да ли је то било да промовишу његово сећање, његова светоотачка учења, или да објаве чудо његових нетљених (нетрулежних) моштију верницима? Не - наравно да не. Управо је по плану митрополита Лавра било да се вест о његовим нетљеним моштима заташка. Уместо да га отворено поштују, они су одлучили да сакрију ово свето откровење од верника, потпуно издајући његово наслеђе. Његове свете одежде нису послате његовим духовним наследницима, већ онима који поштују Сергија, Стаљина и Лењина. [9] Дакле, сада морамо да се питамо: шта ће они да ураде, осим што ће написати нејасну енциклику која тврди да подиже њихов глас и да „позива све да признају њихову аутентичну историју, како ван Русије тако и унутар ње?“ [10] Хоће ли прекинути заједницу (општење) са сергијанистичком Московском патријаршијом - самом институцијом која их је увукла у сергијанизам, у свејерес екуменизма и у Светски Савет Цркава?

Хоће ли се извинити безбројним свештенствима и лаицима које су издали – онима који су одбили да учествују у њиховом демонском лажном савезу са лажном црквом коју су створили Совјети, који су одбацили тридесет сребрњака које су ови епископи тако радо прихватили? Хоће ли бити повлачења, чинова покајања и јавних исповести за богохулну клевету истинске Руске Заграничне Цркве? За оне вернике, од којих су неки цео живот провели у РПЦЗ, чврсто стојећи у истини, само да би били означени као „расколници“ 17. маја 2007. године, дана када је Синод потписао споразум са ђаволом? Нажалост, сви знамо вероватни одговор. Дух исповедања, храброст да се суочимо са недаћама, угашен је код ових епископа већ 2001. године – када су издали још једног исповедника вере, Светог Виталија (Јустинова).

Да ли грешим? Надам се. Молим се да се свештенство РПЦЗ-МП пробуди – да отвори очи и види шта је заиста Московска патријаршија, коју су створили Совјети, и у шта их је њихов Синод уплео сваке недеље када обележавају свог атеисту, агента КГБ-а и патријарха трговца дуваном. А лаицима: послушајте апостолску заповест Светог Павла, који је рекао: „Заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се клоните сваког брата који живи неуредно, а не по предању које сте примили од нас.“ (2. Солуњанима 3:6).

Референце:

 [1]. „Изјава Архијерејског синода о обнови идеологија 20. века у Русији“, Званична веб страница Архијерејског синода Руске Православне Загранишне Цркве, приступљено 5. јуна 2025, https://synod.com/s

 [2]. Исто. 

 [3]. Исто. 

 [4]. Исто. 

 [5]. Др Карин Хилдал Кристенсен, „Стварање нових мученика Русије: Совјетска репресија у православном сећању  (Лондон: Routledge, 2018), 89-90. 

 [6]. „Патријарх московски је управо ово рекао…“ Јутјуб Канал: Death to Compromise, приступљено 5. јуна 2025, https://www.youtube.com/

 [7]. „Синодална осуда РПЦЗ-а из 1943. године против псеудопатријарха московског Сергија“, православнa традиционалистичкa публикација, приступљено 5. јуна 2025, orthodoxtraditionalist.com/

 [8] „Свети Филарет Вознесенски, Свети Филарет Њујоршки“: његова сабрана дела (Вашингтон: православна традиционалистичка публикација, 2024).

[9]. „Одежје и жезло његовог преосвештенства митрополита Филарета дати су његовој светости патријарху Алексеју“, званична веб страница Архијерејског Синода Руске Православне Загранишне Цркве, приступљено 5. јуна 2025, https://web.archive.org

[10]. „Изјава Архијерејског синода о обнови идеологија 20. века у Русији“, званична веб страница Архијерејског синода Руске Православне Заграничне Цркве, приступљено 5. јуна 2025, https://synod.com/synod

[11].https://nftu.net/patriarch-kirill-

[12].https://www.france24.com/