Фанар, Фанар, Фанар... Присвојивши име мртвог града, прикривши његово отпадништво од Цркве Христове својом православном прошлошћу, изгубивши скоро целу своју паству после руско-турских и балканских ратова 19. века и спреман да пољуби ципелу новом папи Лаву XIV у Апостолској палати Ватикана, уз обећање „посвећености теолошком дијалогу између Католичке и Православне Цркве“, ето где вас је довела ваша издаја Православља.

+ + +

Коме је и зашто био потребан украјинско-грчки меморандум о сарадњи у верској сфери?

Дана 18. јуна у резиденцији Митрополита кијевског и све Украјине на територији Националног резервата „Света Софија Кијевска“ потписан је меморандум о сарадњи између Украјине и Грчке у верској и теолошкој сфери, објавио је посвећени глас Фанара, Orthodox Times. Шта је занимљиво у вези са документом? Зато што „означава ново поглавље у развоју билатералне сарадње у духовној и образовној сфери“ и „предвиђа широк спектар заједничких иницијатива, укључујући обезбеђивање теолошке литературе за украјинске библиотеке“. Нема сумње да ће „први теолог из Фанара“ бити митрополит Елпидофор, кључна фигура у Цариградској патријаршији у организовању украјинског црквеног раскола. Са знањем патријарха Вартоломеја, Елпидофор се дуги низ година тајно састајао и преговарао са вођама украјинских расколника и гурнуо патријарха на судбоносну одлуку о успостављању „украјинске аутокефалности“. За своја „дела“ је 2008. године добио највише украјинско одликовање – Орден кнеза Јарослава Мудрог, 5. степена, од Јушченка, а 2019. године, након завршетка овог антиканонског и антируског пројекта, исти орден од Порошенка.

Именовање митрополита Елпидофора на америчку столицу 2019. године било је предвидљиво: он је дуго обезбеђивао редовну комуникацију између Фанара, Вашингтона и Кијева и стога је био највероватнији кандидат за ову позицију, која је заправо друга најважнија после самог цариградског патријарха. Није тешко пратити вашингтонски траг овде: 1948. године за цариградског патријарха изабран је амерички архиепископ Атинагора (Спиру), познат по својим ултраекуменским ставовима. Тада су се Цариград и амерички Стејт департмент пронашли. Плашећи се јачања совјетског утицаја на Балкану и у Турској, америчке обавештајне службе су, преко грчких и турских власти, приморале цариградског патријарха Максима V (Вапордзиса) да поднесе оставку. А на његово место поставиле су Атинагору, коме је Хари Труман поклонио свој лични авион за лет. Ево шта је амерички генерални конзул у Турској Роберт Макарти написао о новом патријарху: „Током моје прве званичне посете, Атинагора је већину времена проводио изражавајући љубав и дивљење према Сједињеним Државама. Отишао је толико далеко да је рекао да је камен темељац његовог рада као патријарха промоција америчких идеала. Његови изрази дивљења према Сједињеним Државама понекад су били толико непримерени да су ме срамотили.“

 У поређењу са патријархом Атинагором, садашњем архиепископу Елпидофору није потребан авион. И дао је много већи допринос идеологији „цариградског папизма“ него сам патријарх. Он је био аутор званичног одговора Цариградске патријаршије на „Став о проблему примата у Васељенској цркви“, који је 25. децембра 2013. године усвојио Свети синод Руске православне цркве, а који је помпезно назвао „Први без једнаких“.

Као што сваки православни парохијанин добро зна, свих петнаест канонских Помесних Православних Цркава света су у основи једнаке једна другој, имају право да дају аутокефалију својим деловима, отварају парохије и епархије на територијама слободним од других цркава, али ако је нека територија укључена у канонске границе било које друге Помесне Цркве, онда се на ту територију не може упасти без дозволе њене црквене власти. А статус Цариградске Патријаршије као „прве међу једнакима“ (primus inter paribus) никако не даје Фанару право да крши ово правило. Али…

Претеча чињенице да је Цариградска Црква спремна да „исправља“ православне догмате на свој начин био је Критски сабор из 2016. године, чијим је прописима Фанар покушао да обезбеди своје право да сазива Васељенске Саборе. Као одговор на то, Бугарска, Антиохијска, Грузијска и Руска Црква су једна за другом одбиле да учествују на Сабору. Две године касније, Цариград је извршио инвазију на Украјину, а Фанар је директно прогласио своје искључиво право да даје аутокефалију и суди сваком православном свештенству. Али „револуција достојанства“ у Украјини била је прави „звездани час“ за Цариград. Године 2014, када су Стејт департмент и украјински председник Петро Порошенко покренули кампању прогона Украјинске православне цркве Московске патријаршије како би разбили УПЦ и одвратили парохијане од ње, одлучено је да се створи такозвана „Православна црква Украјине“ (ПЦУ), а патријарх Вартоломеј јој је доделио томос о аутокефалности, упркос чињеници да је 1990-их сам анатемисао Филарета (Денисенка), оснивача расколничке „Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије“, што је постало основа за стварање ПЦУ. Овде је прикладно рећи да је стварање ПЦУ и легализацију ове структуре међу Помесним православним црквама лично лобирао државни секретар САД Мајк Помпео. И нико још није порекао да је тадашњи председник Украјине Петро Порошенко потписао меморандум, којим се разговарало о преносу власништва или коришћења 38 древних цркава и манастира у Украјини на Цариградску патријаршију. И да је Вартоломејев Томос коштао Порошенка 20 милиона долара.

Јасно је да је томос за ПЦУ постао демонстрација папистичких претензија патријарха Вартоломеја на „првенство међу једнакима“. Отворени сукоб између Помесних Цркава постао је неизбежан, а у њега је увучен цео православни свет.

Од тада, за идеологе свемоћи Фанара, Цариградска патријаршија има право практично на све.

Немогуће је не сетити се да је 2014. године митрополит Елпидофор написао: „Током дугог периода у историји Цркве, први јерарх Васељенске Цркве био је епископ Рима. Када је евхаристијска заједница са Римом прекинута, канонски први јерарх Православне Цркве постао је архиепископ Цариграда. У случају архиепископа Цариграда, налазимо јединствену комбинацију сва три нивоа примата, наиме: локалног (архиепископ Новог Рима – Цариграда), регионалног (патријарх) и васељенског (Васељенски патријарх). Овај троструки примат се преводи у посебне привилегије, као што су право жалбе и право на давање или опозивање аутокефалије.“

Невероватно! Митрополита, а сада архиепископа Елпидофора, треба подсетити да је патријарх само носилац, али не и „извор“ власти у Православљу. Ако Фанар мисли другачије, онда је већ у јереси. То је очигледно и из чињенице да је, док је држао предавање на тему „Будућност православно-римокатоличких односа у Сједињеним Државама“ на Универзитету Фордам у Њујорку, Елпидофор недвосмислено изјаснио у корист уније са Ватиканом. „Потребу за тим потврђује извештај који су 13. јуна 2024. у Риму представили кардинал Курт Кох, задужен за екуменистичка питања, и Марио Грех, генерални секретар Светског бискупског синода“, апеловао је православни надбискуп кардиналима. „Извештај предлаже да хришћанске цркве у будућности признају папу као свог 'почасног предстојатеља'.“

Ако врло укратко говоримо о католичкој јереси, она датира још од Другог васељенског сабора из 381. године, који је забранио не само било какве измене Никејско-цариградског Символа вере, чак и формалне, већ и епископима неких Помесних Цркава да се мешају у послове других Помесних Цркава. „Свети Оци, сабрани у Цариграду, одредили су: Символ вере триста осамнаест отаца који су били на Сабору у Никеји, који је у Витинији, неће бити укинут, већ ће остати непроменљив.“ Филиокве (лат. „и од Сина“) је додатак о исхођењу Светог Духа не само од Бога Оца, већ „од Оца и Сина“ латинском тексту Никејско-цариградског Символа вере, који је у 7. веку направила Западна (Римска) Црква у догмату о Тројици и званично га је прихватила у 11. веку, послужио је као почетак поделе Васељенске Цркве. Римска црква, искрививши Символ вере, увела је још један нови догмат о примату и непогрешивости римског папе, називајући га намесником Христовим на земљи. Управо томе сада тежи Цариград. Историјски гледано, он није извор за друге цркве. Само Јерусалимска црква има право да претендује на ову улогу. Стога, Цариград мора да тражи додатне аргументе у прилог чињеници да је он „почетак“ и „извор“ за све Православне Цркве, што рађа идеолошке химере о томе да је он извор чистоте православног учења и носилац „непогрешивог“ јелинизма.

Фанар, Фанар, Фанар... Присвојивши име мртвог града, прикривши његово отпадништво од Цркве Христове својом православном прошлошћу, изгубивши скоро целу своју паству после руско-турских и балканских ратова 19. века и спреман да пољуби ципелу новом папи Лаву XIV у Апостолској палати Ватикана, уз обећање „посвећености теолошком дијалогу између Католичке и Православне Цркве“, ето где вас је довела ваша издаја Православља.

Истина је: управо цариградском престолу православни хришћани дугују своје литургијске и монашке традиције, свој богослужбени устав. Цариград је донео светлост хришћанске вере у земље Бугарске и Русије, Чешке и Пољске. Бранио је православље на земљи данашње Украјине након Брестске уније. Цариград је украсио нашу веру цариградским патријарсима Јованом Златоустим и Григоријем Богословом, светим Теодором Студитом, Атанасијем и Петром Атонским...

Али од краја 19. века, аутокефалија Румуније, Бугарске, Србије, Грчке и малоазијске катастрофе, када су Турци масакрирали око 700 хиљада Грка, а то је било страшније од пада Цариграда, као и накнадне размене становништва између Турске и Грчке, оставили су Цариградску патријаршију практично без пастве. А од 1923. године, према Лозанском мировном споразуму између Турске и земаља победница Антанте, Цариградском патријарху је дат статус поглавара грчке заједнице у Турској. И у међународном праву, његов статус је забележен управо овако - колико год упорно Фанар данас изјављивао да је то Васељенска патријаршија. Истанбул и његова околина, неколико грчких острва и 5 малих епархија у Турској плус патријарх Вартоломеј са резиденцијом у цркви Великомученика Георгија Победоносца, која се налази у истанбулској четврти Фанар. Након расејавања народа као последица Другог светског рата, под његову власт пао је низ епархија у Западној Европи, Северној и Јужној Америци, Аустралији и Новом Зеланду, као и Света Гора Атон. Од његових пет и четврт милиона парохијана, више од половине живи у Сједињеним Државама и Канади. А сам „најсветији архиепископ Цариграда – Новог Рима и Васељенски патријарх“ Вартоломеј је само историјски знак питања на крају великог пута који је Православље прешло од 16. јула 1054. године, када су у Светој Софији папски легати објавили свргавање цариградског патријарха Михаила Керуларија и његово изопштење из цркве. Као одговор на то, три дана касније патријарх је анатемисао папу и његове легате.

Знак питања над Фанаром је неизбежан, макар само зато што је паства Руске православне цркве Московске патријаршије широм света, према речима патријарха московског и све Руси Кирила, прешла 180 милиона људи. Има шта да се одузме супротно канонском праву. Подсетимо се 1923. године, када је Цариград отео Финску цркву - аутономију унутар Руске православне цркве. Исте године, на ред је дошла и Естонска православна црква, која се обратила Фанару са захтевом за аутокефалију. Али фанариоти су одлучили да не пропусте плен и укључили су Естонску цркву у Цариградску патријаршију као аутономију. Затим је слично отимање пастве организовано у Литванији, где је Цариград створио паралелну црквену јурисдикцију потчињену себи. Комична прича се догодила са Пољском: влада Јозефа Пилсудског платила је патријарху Григорију 12.000 фунти за аутокефалност Пољске цркве. И тек после рата, 1948. године, јерарси Пољске цркве ће се покајати патријарху московском и све Руси Алексију и добити законску аутокефалију. Цариградска патријаршија је запленила руске парохије у иностранству под омофором митрополита Евлогија (Георгијевског). А када је митрополит Евлогије хтео да се врати у Руску православну цркву 1945. године, Цариград му није дао одпусно писмо.

Данас проблем није само мешање једне Помесне Цркве у послове друге, није само спор око канонске територије. Главни проблем је покушај Цариграда да наметне своје „учење“ о Цркви целом православном свету и да примора цео православни свет да се покори и призна привилегије „Новог Рима“. Наивно је веровати да ће његове присталице бити парохијани више од хиљаду и по цркава Украјинске Православне Цркве, које су насилно заузели нацисти, тукући и свештенике и лаике. Зато се данас Фанар окреће у походу ка глобалном унији са Римом. Пре две године, представник Цариградске Патријаршије, митрополит Галски Димитриј (Плумис), и представник Ватикана, бискуп Матије Руж, заједно су написали чланак у „Фигару“, у којем су „размишљали“ о времену таквог уједињења. И изјавили су да ће 2025. године бити могуће почети са заједничким прослављањем Ускрса, како би се потпуно уједињење католика и православаца завршило 2054. године. А патријарх Вартоломеј поклања папи Лаву XIV икону Богородице Одигитрије, насликану на Светој Гори, и неколико својих књига, учествујући у свечаној миси почетка свог понтификата. А затим је посетио римску базилику Санта Марија Мађоре, помолио се на гробу папе Фрање и признао да би за њега „била част да прими Његову Светост не само у Никеји, већ и у званичној посети Цариградској патријаршији“. А када је Лав XIV предложио да се заједно са православнима прослави 1700. годишњица Првог васељенског сабора и размотри питање заједничког датума за Ускрс за све хришћане, патријарх Вартоломеј, говорећи у Стразбуру у Савету Европе, изразио је своје ватрено слагање са њим. Вартоломеј зна како да угоди Риму, иако борави у другој цркви и седи у другом граду који није на мапи.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Фонд стратешке културе"