Они (осуђени на пакао) долазе к себи и траже помоћ, али више не могу сами себи помоћи. Они који су у паклу желели би од Христа само једно: да им Он да пет минута земаљског живота да се покају.

Ми, живећи на земљи, имамо резерву времена за покајање, док несрећни покојници више не могу да побољшају сопствену ситуацију, већ чекају помоћ од нас. Стога смо дужни да им помогнемо својом молитвом.

Моја мисао ми говори да се само десет одсто осуђених покојника налази у демонском стању и, налазећи се у паклу, хуле на Бога, баш као што то чине демони.

Ове душе не само да не траже помоћ, већ је и не прихватају. А зашто им је потребна помоћ? Шта Бог може да учини за њих?

Замислите дете које напушта очев дом, расипа сву његову имовину, а уз то проклиње оца најгорим речима. Ух, како му онда отац може помоћи?

Међутим, други осуђеници у паклу - они који имају мало побожности - осећају се кривим, кају се и пате због својих грехова. Вапе за помоћ и добијају значајну помоћ молитвама верника. То јест, сада Бог даје овим осуђеницима повољну прилику да добију помоћ до Другог доласка.

У животу, земаљски пријатељ цара може да посредује код њега да помогне неком осуђенику.

Исто тако, ако је човек „пријатељ“ Божији, онда може својом молитвом да посредује пред Богом и да посредује да се осуђени покојник премести из једног „затвора“ у други - у бољи, из једне „ћелије“ у другу, удобнију.

Може чак и да посредује за њихов премештај из „ћелије“ у неку „собу“ или „стан“.

Као што када посећујемо затворенике, доносимо им освежење и слично и тако олакшавамо њихову патњу, тако олакшавамо патњу покојника молитвама и милостињом коју приносимо за покој њихових душа.

Молитве живих за покојнике и службе које се приносе за њихов упокој су последња прилика да се добије помоћ коју Бог даје покојницима - до Другог доласка.

После последњег суда, они више неће имати прилику да добију помоћ.