"Данас је постало модерно примати причешће веома често, и што се чешће причешћујемо (ако се причешћујемо недостојно), то више психички болесним постајемо".

Старац Јустин Прву

Међу великим румунским духовним оцима, познатим не само у Румунији већ и у иностранству, нећемо наћи никога ко би подржао позајмљивање из католицизма и протестантизма обичаја примања Светих Тајни без озбиљне припреме.

„Патријарх румунске теологије“, једна од најзначајнијих личности у целокупној православној теологији 20. века, протојереј Думитру Станилоаје (1903–1993) пише о томе како се припремити за причешће, колико често треба примати причешће и да причешћу нужно мора претходити исповест:

„Често причешће Телом Господњим, као и саопштавање Његове силе нама, саопштавање Његовог Духа нашој души и вољи, не би требало да буде магично прихватање Њега као делатног независно, без нас. Активни људски фактор комуницира са активним фактором, који је Христос, како би постао још активнији. Стога је припрема у овом смислу неопходна са стране човека. Ко недостојно једе и пије, суд себи, не разликујући Тело Господње (1. Кор. 11:29).

Стога је боље примати причешће ређе, али добро припремљен, примљен са великом концентрацијом снаге и одлучношћу да се сарађује са силом Тела Господњег, него примати причешће у опуштеном, равнодушном стању сопствених снага. Често причешће Телом и Крвљу Господњом може довести до слабљења концентрације на њихово примање.

Стога мислимо да није добро да сви или веома многи верници примају причешће на свакој Светој Литургији, без исповести и поста, чак и ако сматрају да немају тешких грехова. То може довести до аутоматизма, лишеног осећаја да примате Свето Причешће.

Уз помоћ исповести признајемо своје грешке: само на тај начин одсецамо своју гордост. Стога, Православна Црква одржава поредак који условљава учешће у евхаристијској жртви исповедањем грехова, признањем своје кривице. Морамо доживети овај тренутак са трепетом...“

„Верници који немају тешке грехе могу се причешћивати неколико пута годишње, али само после исповести. Постоји традиција Цркве да се овим верницима исповест нуди четири пута годишње, током четири велика поста: Великог, Божићног, Успенског и Петровог.

Најревноснији и они који воде што чистији живот могу се причешћивати чешће, али увек после исповести и најмање после четири дана поста, од којих само два дана падају на посебан пост (среда, петак).

Дефиниција Цариградског сабора, одржаног крајем 18. века, када је настао спор о томе како је боље причешћивати се: чешће или ређе, наводи да је дозвољено и једно и друго, али увек после исповести.

Ако размислимо о древној традицији ране Цркве и позиву свештеника који се чује на свакој литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите!“, чини се да не би требало да постоји ниједна света Литургија на којој се не би причешћивало бар неколико верника који воде чист живот. Али мислим да би било лоше када би се сви или веома много верника причешћивало на...“ свакој светој Литургији без исповести и поста, чак и ако себе сматрају слободним од тешких грехова. То може довести до аутоматизма, губитка осећаја да се причешћујете Светињом.

Овај тренутак морамо доживети са трепетом зато што смо заглављени у свакојаким мислима, критикама других, невољама, тако и из свести да се причешћујемо пречистим Телом Господа неба и земље и Његовом најдрагоценијом Крвљу.

За наш народ, посебно за сељане, Свето Причешће је велики празник, оно уздиже овај дан изнад других. Сви се за њега припремају интензивним молитвама, облаче се у одећу коју не носе обичним данима, сви једни од других траже опроштај и пажљиво избегавају бављење обичним свакодневним бригама“

+ + +

Духовни отац целе Румуније, пустињак јеросхимонах Пајсије (Олару), заступа исти став. На питање: „На неким местима се исповест занемарује и Пречесто, чак и неканонски, дају Свето Причешће. Који је најбољи начин да се поступи у овој ситуацији?“ - он одговара овако:

 „Не можемо напустити свете каноне и хиљадугодишње искуство Цркве. Следимо пут отаца и наших претходника, канонски пут свештеног предања. Није често причешће оно што нас води ка савршенству, већ покајање са сузама, честа исповест, престанак грехова, молитва из дубине срца.

Ревност неких за честим причешћем је знак гордости и слабљења вере, а не духовног напретка. Наше исправљање и напредак на путу ка спасењу почиње честом исповешћу и наставља се постом и молитвом са сузама, престанком грехова, милостињом, помирењем са свима и смирењем. Тек након што све ово учинимо, можемо се чешће причешћивати, као што указују свештени канони и црквено предање. У супротном, како можемо примити Господа неба и земље у дом наше душе, када је наша душа нечиста, неисповедана, робована страстима и посебно пуна гордости? Потребне су нам, пре свега, сузе, молитва и честа исповест, а онда ће нам се додати и остали дарови. Наши манастири су се увек држали средњег, царског пута. Држимо се њиховог обичаја и следимо њихов савет“.

+ + +

Архимандрит Арсеније (Папачок) такође учи да „причешће не треба сматрати, следећи круте идеје, нужно честим или ретким. Ретким – јер је Бог велики, Његова благодат је велика, и потребна вам је припрема. Ако немате брачну одећу... Свето писмо каже да ћете бити везани и бачени у спољашњу таму. Дакле, морате бити спремни. Али ако се причешћујете пречесто, онда ви, као грубо, неуглађено људско биће, почињете да то прихватате као нешто обично, не са трепетом и страхом Божјим, не са надом, побожношћу и страхопоштовањем.

Ако заиста имате овај страх Божји и размишљате о важности ове чињенице, онда сте достојни да се причешћујете чешће. Али ако га примате по обичају или сваки дан, као што сам чуо да се то ради на неким местима, онда је то огромна грешка... Понављам и наглашавам: причешћу се не може приступити без опроштаја грехова“.

+ + +

Архимандрит Јустин (Пирву) верује да је „кључ нашег спасења тајна свете исповести. То је једна од седам светих тајни наше Православне хришћанске цркве“, каже он.

„Без ове тајне нема спасења. Можемо чинити све врсте подвига, пост, молитву, бдење, милостињу, прилоге, али без исповести је немогуће… Данас је постало модерно примати причешће веома често, и што се чешће причешћујемо (ако се причешћујемо недостојно), то више ментално болесним постајемо. Прво, треба да се очистимо, да се оперемо.

 Живот није толико причешће колико сама припрема за ову свету тајну Причешћа Крви коју је Христос пролио за наше грехе. А ако је прихватимо овако... као у трпезарији, исповедајући се на вратима и причешћујући се у олтару... Ово је „модерни човек“, лишен благодати Божје, лишен ових тајни исповести и причешћа и свих благослова неба и земље. Стално бежимо од добра, терамо га и дошли смо до тачке где нам није пријатан мирис тамјана, босиљка... Кажемо: „Не свиђа ми се ово!“, „Ово ме стресира, глава ме боли од овог дима и испарења свећа, не могу дуго да останем овде!“ И свакакво зло нас сналази“.

+ + +

Јеромонах Дионисије (Игнат), који је живео на Атосу 78 година у строгом монашком аскетизму, учи у том погледу: „Нека се нико никада не усуди да иде на причешће, а да се не исповеди... Немојмо рећи: „Ма, хајде, у реду је што сам јео, пио, спавао и радио још неке ствари. Идем да се причестим“, као што чујем да раде паписти, пошто се њихова литургија служи касно. Католици кажу: „Били смо гладни, па смо јели ујутру. Јели смо, пушили и запалили цигарету... Хајде сада да попијемо кафу да се развеселимо. Да, али литургија још није завршена у цркви!“ „Хајде да се причестимо“, и они оду и причесте се. Да ли је то припрема?.. Не могу да замислим како католици дозвољавају такве ствари. Видите, кажу да је храна једно, а причешће друго, то је духовна храна. Било како било, али ако нема припреме, то је уништење...

Немојмо одступати од канона колико год је то могуће. Исповедник може да направи неке уступке, али не на такав начин да се можемо оправдати: „Ово није ништа, оно није ништа, све је ништа“, јер ћемо тада сами себе потпуно уништити“.

+ + +

Најпознатији румунски старац и исповедник, архимандрит Клеопа (Илије), расправља о томе ко може приступити Светом Причешћу и шта треба учинити за то: да ли је потребно постити, исповедати се и молити на посебан начин:

„Свето Причешће доноси велику корист човеку ако се заиста причешћује тајном са вером, припремивши се и добивши дозволу од свог дунов ика. А ко приступа недостојно, једе и пије суд себи, јер је Причешће огањ који спаљује недостојне - видели сте шта се говори у молитвама пре Светог Причешћа.

 – Ко може да се причешћује Светим Христовим Тајнама? - Онај чији је живот чист, беспрекоран; чије је исказ мисли чист, на коме нема канонских препрека и коме је исповедник дозволио, тај може да се причешћује, али онај који се није исповедио, коме исповедник није дозволио и није испунио епитимију која му је одређена, тај не може да се причешћује. Јер чак и ако се причешћује само једном годишње, и даље ће бити као Јуда, који причестио се једном, а онда је сатана ушао у њега и издао је Господа (видети: Јован 13:27).

Ако је неко недостојан, нека се не причешћује ни једном годишње... Али ако се очистио и припремио по канонском поретку Цркве Христове исповешћу и испунио је покајање које му припада, онда нека приступа са страхом и трепетом. –

 Да ли постоји нека назнака од Светих Отаца о примању причешћа једном у четрдесет дана? - Да, постоји, од Светог Симеона Солунског. Он каже да свако треба да се припреми и причести једном у четрдесет дана, ако за то нема канонске препреке. Постоји грех који забрањује причешће на двадесет година. У случају смрти, ако видите да особа може умрети, дајете јој причешће. Пре смрти не можете му забранити да се причести; ако не умре и остане жив, онда ће наставити да испуњава своје покајање. Знајте то.

— Може ли неко да се причести без исповести?

— Не. Никада. Ни у случају смртне опасности, ни у ком другом случају, не. Прво исповест, па нека се онда причести.

— Шта нам можете рећи о општој исповести која се практикује на местима, где верници не исповедају своје грехе појединачно и нема опроштаја грехова полагањем руку на сваког?

— Ова исповест је неканонска, нема моћ Свете Тајне, а греси остају нерешени. Такве праксе морају бити потпуно прекинуте, како се не би укинула Света Тајна Исповести и како би се и свештеник и верник не бацили на осуду.

 — Колико пута годишње треба да се лаици исповедају?

— Исповест није везана ни за какво време или датум током године. Можемо се обратити духовном оцу сваки пут када осетимо потребу да ослободимо своје душе терета грехова и добијемо утеху благодаћу и надом спасења. Што се чешће исповедамо, то боље. Међутим, исповест је обично везана за четири поста. Четврта заповест Цркве учи нас да исповедамо своје грехе четири пута годишње, током четири поста. Најбогатији и најпобожнији нека се исповедају сваког месеца, а остали - барем једном годишње, наиме, током Великог поста.

- Колико пута годишње треба да се причешћујемо, према црквеном уставу?

- Свето причешће, будући да је уско повезано са исповешћу, може се давати, након опроштаја грехова од стране духовног оца, током четири поста или, најчешће, једном месечно за најпобожније и, најмање, на Свети Васкрс, али тек након испуњења наложене епитимије.

Свети Јован Златоусти саветује вернике да се причешћују најчешће дванаест пута годишње, на дванаест великих празника, након опроштаја грехова од стране исповедника, али са страхом и трепетом, како не би прихватили осуду уместо хране и смрт уместо живота“.

+ + +

Присталице честог причешћа обично наводе следећи аргумент у своју одбрану: тако су се причешћивали у раној Цркви. Истовремено, не желе да примете никакву разлику између садашњег начина живота и мучеништва исповедања вере раних хришћана, чији је сваки дан живота могао бити последњи. И признају само период који желе као рану Цркву, и не желе да чују за правила Светог Василија Великог († 379), написана у истом раном периоду Цркве.

Овај аргумент оповргава Сингел Јоан (Булига) на следећи начин: „Неки који се залажу за често причешће наводе прве векове хришћанства као пример, али ако размислимо о периоду када су хришћани били прогоњени – какав су живот тада водили!“

 Свакодневно причешће могло би се испоставити као причешће пре смрти. А ако узмемо период када је хришћанство добило слободу, наћи ћемо такве покајања, као што су, на пример, канони Светог Василија Великог, да када би се сада примењивала, готово нико од нас не би могао да се причести.

Не говорим ни о правилима ране Цркве, када грешници нису ни примани у Цркву и лежали су ничице на црквеним вратима, а није било ни говора о Светом Причешћу.

Дакле, видимо колико је строга изворна румунска акривија, колико непоколебљиво велики румунски духовни оци бране традицију.

Али и њихови противници су јаки, будући да је Румунија историјски била слабо заштићена од ширења протестантизма и католицизма, који су данас тамо широко заступљени заједно са унијатизмом и разним сектама. И у овој борби за веру, многи Румуни, који се не сећају свог сродства, окрећу поглед ка Западу, где су већ унапред припремљене индулгенције за њихово млако хришћанство, које не може да одбије обилни оброк ни на један дан и да се бар једном поклони у виду сусрета са Светињом. Пут за такве „вернике“ је широк, новчан, и многи падају пред вредности Европске уније.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Благодатни огањ"