У олтар улазе недостојни и зато благодат и светиња одступа из олтара. Новотарци не поштују олтар и светињу, они држе отворене двери без завесе и олако дају Свето Причешће, мада је то највећа светиња (Тело и Крв Христова) у Православљу. Тако би требало да буде, али код новотараца није тако и они немају ни малу веру „као зрно горушично“, па сада недостојни улазе у олтар и зато одступа благодат и светиња из олтара.

+ + +

Пошто се данас много умножили безбожници и јеретици у Цркви, тако да већина људи срља у духовну погибао, потребно је тачно да одредимо чисту и праву веру, која једина спасава. Такву веру Господ у Јеванђељу назива „као зрно горушично“, то је мала вера, али чиста и истинита. Овако говори Господ: „Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће: и ништа вам неће бити немогуће“ (Мт.17:20). И опет: „Кад бисте имали вере колико зрно горушично, и рекли бисте овој смокви: ишчупај се и усади се у море: и послушала би вас“ (Лк.17:6). Из овога је очигледно, да је потребна мала вера за царство Божије, и да се царство задобија више по Божијем хтењу, него по човековој вери, тј. више Бог жели да човеку да царство, него што човек верује. То опет потврђује Господ и говори: „Царство небеско подобно је зрну горушичном, које узе човек и посеја у пољу својем, које је дакле најмање од свих семена, али кад порасте, веће је од све зелени и буде дрво, тако да птице небеске долазе и вију се на гранама његовим“ (Мт.13:31-32). И опет: „Чему да уподобимо царство Божије? или у каквој причи да га представимо? Оно је као зрно горушично које, кад се посеје у земљу, мање је од свих семена на земљи; а кад се посеје, расте и буде веће од свега поврћа, и твори гране велике, тако да могу под сенком његовом птице небеске обитавати“ (Мк.4:30-32). И опет: „Чему је подобно царство Божије? и чему да га уподобим? Подобно је зрну горушичном, које узев човек баци у свој врт: и узрасте и бива дрво велико, и птице небеске заклонише се под гране његове“ (Лк.13:18-19).

Ради објашњења могли би да наведемо још једно Јеванђеље, у коме Господ говори: „Опет је подобно царство небеско благу сакривеном у пољу, које нашавши човек сакри, и од радости своје иде и све, што има, продаје и купује поље оно. Опет је подобно царство небеско човеку трговцу, који тражи добре бисере, који нашавши један многоцени бисер, отиде и продаде све, што имаше, и купи њега“ (Мт.13:44-46). Овде би могли да заменимо и уместо „многоцени бисер“ да кажемо „зрно горушично“, које треба да траже сви људи, осим нас православних. Јер стари Срби су били пет векова у ропству и они су нашли и чували „многоцени бисер“ и „зрно горушично“, и то су предали нама да и ми чувамо. Тај „многоцени бисер“ и „зрно горушично“ чували су и држали српски богомољци и нама су предали вековно благодатно Предање.

Апостол Павле говори: „Царство Божије није у речи, него у сили“, и православна вера је обавезно чудотворна, мада не морају бити велика чуда као премештање гора и дрвећа, него мала чуда, али обавезно морају бити чуда, иначе ту нема ни мале вере „као зрно горушично“. А православна вера не само да је чудотворна, него је и крстоносна, и Господ најпре поставља услов и говори: „Ако неко хоће за Мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој и за Мном иде“ (Мт.16:24). Господ не би могао да поставља тај услов: „Нека се одрече себе и узме крст свој и за Мном иде“, да није Сам био на Свом Крсту и да није дао пример свима – да сви православни следују том примеру и сви да носе свој крст.

На крају да закључимо: како да познамо чисту и праву веру међу многим верама и тзв. верским заједницама, јер Јеванђеље говори о малој, али чистој и правој вери, коју назива „као зрно горушично“? Православна вера је обавезно чудотворна, јер царство Божије „није у речи него у сили“ и оно је чудно за људе, па где нема ни мало чуда, ту нема ни мале вере „као зрно горушично“.

Ево, да упоредимо Стари и Нови Завет. У Старом Завету је била светиња над светињама, и зато је била обавезна завеса – да одваја светињу над светињама од погледа грешних људи, и да не би људи гледали светињу грешним очима, него да би доживљавали силу светиње у свом животу. А у Новом Завету су већа чуда и светиње него у Старом Завету и зато је обавезна завеса и иконостас – да одваја олтар цркве од погледа грешних људи. У Старом Завету је само првосвештеник улазио у светињу над светињама једанпут годишње, а у Новом Завету не би требали недостојни да улазе у олтар, иначе неће бити светиње и благодати. Међутим, шта ми видимо данас? У олтар улазе недостојни и зато благодат и светиња одступа из олтара. Новотарци не поштују олтар и светињу, они држе отворене двери без завесе и олако дају Свето Причешће, мада је то највећа светиња (Тело и Крв Христова) у Православљу. Тако би требало да буде, али код новотараца није тако и они немају ни малу веру „као зрно горушично“, па сада недостојни улазе у олтар и зато одступа благодат и светиња из олтара.

И где је сада права и чиста вера на земљи? Јер Јеванђеље не говори о великој вери, нити је питање да ли има велике вере, него је питање само да ли уопште има мале вере, коју Јеванђеље назива „као зрно горушично“. Па ко нема такву малу веру „као зрно горушично“, он уопште нема праву и чисту веру, и зато је Господ рекао: „Али Син Човечији кад дође (други пут) хоће ли наћи веру на земљи“ (Лк.18:9)? И да видимо сада где је мала вера „као зрно горушично“, која чини чуда, макар и мала чуда? И ми видимо да се данас испуњава Апокалипса, јер у Цркви нема ни мале вере „као зрно горушично“, у олтар улазе недостојни и благодат одступа од олтара, у Цркви се баве политиком и трговином, и скоро сви се боре за земаљско царство.

Беседа у четврту недељу по Духовима, лета Господњег 2025.