Народна република Кина се последњих деценија претворила од економске неразвијене државе у геополитичку велесилу. Шта је довело до тога да Кина уз Русију и САД постане најјачи глобални геополитички фактор? На први поглед, а и како је описују савременици њеног успона, успех је последица државних реформи, великих улагања у инфраструктуру, пробоја у технолошком сектору, инвазионе глобалне трговинске политике и огромних инвестиција у јачању одбрамбене моћи.

Најзад, није мали број оних који сматрају да је то резултат мудре и одговорне политике вођа Комунистичке партије Кине. Критичари кинеске политике, међу којима је и аутор овог чланка, мишљења су да је реч о више деценијском стварању државе (модела) Новог светског поретка из лабораторије владара из сенке.

Kренимо редом и вратимо се скоро двеста година уназад. На својој веб страници Ротшилди признају да су присутни у Кини од 1838. године, што се временски поклапа са увођењем Кине у нове политичке светске токове. Рокфелери су преко Хенрија Кисинџера иницирали отварање Кине 1970-их година, што је довело до тога да Кина постане светска сила какву данас познајемо. И током овог периода Дејвид Рокфелер посетио је Кину у два наврата, 1973. и 1979. године. Током првог боравка 1973. године, написао је колумну у „Њујорк тајмсу“ ¹, након што је Мао убио милионе Кинеза, где се похвално изразио о кинеској држави: „Кина представља један од најважнијих и најуспешнијих експеримената у људској историји.“

Политичка суперсила коју данас познајемо створена је у другој половини 20. века лажном дијалектиком Хладног рата комунизма наспрам капитализма. Сцена је постављена 1898. године када су Велика Британија и Кина потписале уговор којим је предвиђено да ће Хонг Конг бити враћен Кинезима 1997. године. То је значило да су репресивни комунизам и laissez-faire капитализам (политика дозвољавања слободних кретања и супротстављања интервенционизму) Хонг Конга увек били предодређени за спајање. Процес уједињења довео је до садашње кинеске елите моћи.

Лорд Бертранд Расел, британски филозоф и математичар, као и добитник Нобелове награде за књижевност 1950. године, открио је овај план у извештају о Кини објављеном 1920. године: „Из ренесансног духа који сада постоји у Кини, могуће је, ако се стране нације могу спречити да изазивају хаос, развити нову цивилизацију бољу од било које коју је свет до сада познавао.“ ²   

Хенри Кисинџер, промотер дубоке државе, aутор књиге „О Кини“, и особа која се безброј пута састајала са лидерима Кине, рекао је у разговору маја 2011. године: „Кина ће предводити Нови светски поредак и било би мудро да се Американци не опиру.“ ³

Кинеска елита је спој комунистичког руководства, хонгконшких тајкуна и криминалних тријада. Све три фракције црпе своју моћ из сарадње са тајним ложама. Кина је деловала аутономно јер су масони развили земљу изнутра, финансирајући „револуционарне“ политичке странке које су изговарале националистичке слогане. Образложење је било да би се кинески народ побунио против отворене стране доминације, али би прихватио своје место у новом светском поретку ако би веровао да има контролу. Следи позадина три главне фракције.

Комунистичко вођство

Пошто је комунизам творевина Илумината, Комунистичка партија Кине је по дефиницији оруђе „просветљених“. У Кини je Мао Цедунг инсталиран преко тајног друштва „Лобања и кости“ које је деловало на Универзитету Јејл. Године 1903, Јејлска теолошка школа основала је низ школа и болница широм Кине које су биле заједнички познате као „Јејл у Кини“. Мао је ангажован као уредник часописа „Јејл у Кини“, а потом је 1920. године основао књижару „Kултурa“, чије су зграде припадале Јејл групи. ⁴ Кoмунистичка партија Кине је спровела политику која је поставила темеље за илуминатску супердржаву. Ујединили су земљу, напали традиционалну кинеску културу, покренули програме индустријализације и створили заједнички језик.

Ванг Хао, историчар у кинеском институту за међународне студије, забележио је да се Маов заменик Џоу Енлај састао са Дејвидом Рокфелером у јуну 1973. године: „Када се састао са Дејвидом Рокфелером, Џоу му је рекао да је неопходно пронаћи одговарајуће методе које доприносе развоју трговине између две стране у оквирима различитих политичких система.“ ⁵

Спајање корпоративних комуниста почело је када је Денг Сјаопинг дошао на власт крајем 1970-их и представио своје тржишне реформе са слоганом „обогатити се је славно“. Међутим, након 30 година маоизма, његов режим је био безнадежно лоше опремљен да води тржишну економију. Окренули су се најбогатијим кинеским тајкунима у Хонг Конгу за смернице.

Хонгконшки тајкуни

Најмоћнији хонгконшки тајкун је Ли Ка Шинг, најбогатији Азијат на свету и илуминатски инсајдер. Други истакнути тајкуни су „кум некретнина Хонг Конга“ Хенри Фок, „краљ коцкања“ Стенли Хо и човек кога ће Пекинг изабрати да води Хонг Конг након одласка Британаца, Тунг Чи Ва. Важно је схватити да су се ови људи уздигли до моћи и угледа у британској колонији, тј. да их је лондонски Сити изабрао да буду колонијални лидери. То је илустровано успоном Ли Ка Шинга.

Како се Хонг Конг развијао, Ли се појавио као најбриљантнији кинески предузетник. „Банкари братства“ из Хонг Конга постали су свесни његовог трговачког генија и укључили су га у свој тим. Ли је 1979. године преузео контролу над „Hutchison Whampoa“, једном од старих британских компанија које су дуго доминирале економијом Хонг Конга. Компаније од таквог политичког значаја се не поклањају тек тако. Године 2000. британска краљица Елисабета II доделила је Лиу титулу „Витеза (команданта Реда) британске империје“. ⁷ Почетком осамдесетих, тајкуни и комунисти су имали низ састанака у Пекингу. Постигли су договор којим су тајкуни саветовали и едуковали кинеске власти о тржиштима, а заузврат им је Пекинг дао привилегован приступ свом огромном економском базену. Године 1984. две групе су основале „CITIC“, организацију која је управљала преласком Кине на тржишну економију.

Тријаде

Тријаде су заједнички термин за тајна друштва и криминалне групе које су настале у Кини 18. века са циљем да сруше династију Ћинг. Више од једног века тајна друштва су водили рат против династије Ћинг. Тријаде су биле њихово средство за субверзију и револуцију, слично као што је то било масонерија у западним револуцијама.

На пример, током опијумских ратова, Тријаде су помогле да се дрога унесе у Кину. Револуционарна националистичка влада, која је срушила династију Ћинг 1912. године, била је коалиција тријадних група. Сун Јат Сен, човек који је предводио националистичку коалицију која је срушила династију Ћинг 1912. године, био је члан Тријаде и обучен је у британском Хонг Конгу. Чанг Кај Шек је такође био члан Тријаде. Када су комунисти постигли доминацију 1949. године, протерали су Тријаде из земље. Побегли су углавном у Хонг Конг и Тајван да би је обновили. Чанг Кај Шек је наставио јавно да прима америчко финансирање. ⁸

Данас су Тријаде најпознатије као највећа криминална организација на свету, умешана у трговину дрогом, проституцију, прање новца итд. Оне постоје у свакој земљи са великом кинеском популацијом, посебно у Канади, Британији, САД и Аустралији.

Бивши канадски дипломата Брајан МекАдам је рекао: „У свакој кинеској заједници обично постоји снажно присуство Тријаде које контролише и изнуђује новац од предузећа, а ако има дроге, они је доносе.“ ⁹

О огромном глобалном домету Тријада, Фриц Спрингмајер је написао: „Тријаде су најмоћнија криминална братска група на свету, изузев Илумината и породица које чине Илуминатски Комитет 300. Мафија је ситна ситница у поређењу са Тријадама. Тријаде су готово недодирљиве од стране било које групе за спровођење закона. На пример, у Великој Британији, Британци готово да немају ниједног етничког Кинеза у својим полицијским снагама који би чак и покушали да се инфилтрирају у Тријаде. ¹⁰

Кључни извор ове моћи је то што су партнери ложа слободних зидара Далеког истока у вођењу азијске трговине дрогом, посебно производње хероина у „златном троуглу“ у Југоисточној Азији, одмах после Авганистана. Трговина дрогом је веома важна за Илуминате јер финансира програме црног буџета. ¹¹

Најмоћније Тријаде у Хонг Конгу имају своје територије, седишта, друштва и јавне фронтове. Оне су савезнице тајкуна. Хонг Конг је тајкунов сопствени, а Тријаде га воде. Неке од њих су Сун Ји Он, Во Хоп То и 14 К. Да би се осигурала глатка предаја Хонг Конга 1997. године, комунистичком руководству су биле потребне ове групе.

Почетком 80-их, кинеска влада је сазвала тајни састанак између „Змајевих глава“, главних група Тријада које делују у Хонг Конгу. Комунисти су обавестили змајеве да ће им, ако се сложе да се не мешају у транзицију преузимања власти, бити дозвољено да наставе своје криминалне активности без ометања. ¹²

Након ових успешних преговора, Денг Сјаопинг је говорио о тријадама као о кинеским патриотским групама, а хонгконшка штампа је објавила фотографију Чарлса Хеунга, високог официра Сун Ји Она, који разговара са Денговом ћерком. Године 1992, западне обавештајне службе су сазнале да Вонг Ман Фонг - бивши шеф централне кинеске новинске агенције - помаже Тријадама да оснују легитимна предузећа у Кини, посебно у Гуангџоуу и Шангају. ¹³

„Кинески сан“

Док се успостављао на челу Комунистичке партије Kине у новембру 2012. године, а затим и државе у марту 2013. године, Си Ђинпинг је успоставио нови слоган под именом „Кинески сан“ (Zhongguo meng). Овај слоган је привукао много коментара унутар Кине и у иностранству. Са ширим призвуком и на први поглед са мање идеолошког садржаја од концепата које су фаворизовали његови претходници, афоризам „Кинески сан“, који јасно подсећа на „амерички сан“, укључује пре свега појмове економског просперитета и моћи.

Ђинпинг се обратио младим људима и апеловао на њих, да се усуде да сањају о бољем животу, марљиво раде на остваривању снова и доприносе ревитализацији нације. Позвао је све нивое партије и владу да омогуће повољне услове за њихов каријерни развој. Си је рекао младима да негују славне омладинске обичаје, теже пионирским духом и доприносе својом мудрошћу и енергијом остварењу кинеског сна. ¹⁴

Као што бива у колонијалним државама, „Кинески сан“ није дело Си Ђинпинга или неког другог кинеског аутора, него америчког Јеврејина, Роберта Лоренса Клуна, међународног инвестиционог банкара и аутора књиге „Како кинески лидери размишљају: Прича о реформама Кине и шта то значи за будућност“. Кун је један од многих странаца који су обликовали политичку и економску политику Кине током њене дуге историје.

„Кинески сан“ има четири дела - јака Кина: економски, политички, дипломатски, научно и војно; цивилизована Кина: једнакост и праведност, богата култура и висок морал; хармонична Кина: пријатељство међу друштвеним класама; лепа Кина: здрава животна средина и ниско загађење. Кун наводи да је умерено богато друштво место где сви грађани, рурални и градски, уживају у високом животном стандарду. Модернизација значи да Кина враћа своју позицију светског лидера у науци и технологији, као и у економији и пословању; поновни успон кинеске цивилизације, културе и војне моћи; и активно учешће Кине у свим областима људског деловања“. ¹⁵

Другим речима, „Кинески сан“ је само још једна фраза која промовише агенду за „одрживи развој“ (људску беду).   

Закључак

Кина, као пилот држава Агенде плана закулисних организација да успостави тоталитарну светску власт на челу са једним владаром, приврженост својим менторима показала је за време специјалне операције Ковид-19. Кина је угњетавала своје становништво, између осталог, и на тај начин да људи недељама нису могли да напусте своје домове, а читаве стамбене области биле су ограђене и маркети затворени. Видели смо народ како маше кроз прозоре јер им је фрижидер био празан и нису могли да изађу током закључавања. Читави округи су били потпуно затворени ако је пронађен само један позитиван ПЦР тест. Људи су тада затварани у злогласне карантинске кампове, где су контејнери заиста изгледали као затворске ћелије.

Мејнстрим медији приказују Кину као непријатељски настројену према западним државама, нарочито се апострофира негативан међународни однос Кина – САД. Међутим, проучавањем тријумвиратске кинеске елите и њихових блиских веза са дубоком државом, јасно је да је модерна Кина творевина владара из сенке. Зато кинеска државна политика, што је нека врста глобалног комунизма, никада не сме да одступи од Агенде новог светског поретка, јер би је њени ствараоци могли сломити.

Референце:

1)                „The New York Times”, August 10, 1973, Page 31

2)                https://www.gutenberg.org/files

3)                „Henry Kissinger on China“, https://www.youtube.com/watch?v=eosIoso8DWU

4)                 „Before Mao: The Untold Story of Li Lisan and the Creation od Communist China”, 2004.

5)                https://wikispooks.com/

6)                Ibid

7)                https://topics.wsj.com/person/I/li-ka-shing/676

8)                https://freemasonry.

9)                https://www.theepoc

10)             https://www.theforbidden

11)             https://www.bibliote

12)             https://www.primetimecrime.co

13)             Ibid

14)             https://www.economist.com/briefing/

15)             „How China's Leaders Think: The Inside Story of China's Reform and What This Means for the Future“, Robert Lawrence Kuhn, 2009.