Док у Босни, Северној Македонији и Румунији за 10 евра можеш напунити кесу и понос, у Србији за исти новац добијеш: два млека, векну и прећутну поруку власти – „ћути и једи шта ти дамо“.

Цена хране у Србији није само тржишна категорија – то је државно организован облик изнуђивања. Од њиве до касе сви се „уграђују“ – и сви су сити осим оног који плаћа.

Како изгледа ланац уградње?

Политички тајкуни – имају земљу, субвенције, монопол. Држава им даје милионе под изговором „подстицаја“, а они продају производ три пута скупље.

Трговачки ланци – сваки производ прелази три посредника пре него стигне до рафа. Сви узимају „мали проценат“, па твој јогурт кошта као улазница за биоскоп.

Државна бирократија – уместо да регулише цене, она регулише ћутање. Када инфлација експлодира – влада објасни да је то „глобални тренд“. Наравно. Као и крађа.

Агенција за заштиту конкуренције? Не брини, спавају. А и када се пробуде – једу исто што и политичари. Само хладније.

А шта ти једеш?

Јабуке из Србије скупље него шпанске. Млеко из Шапца скупље него оно из Италије. Брашно из Војводине скупље него у Аустрији. Зато што овде не плаћаш храну – плаћаш систем.

Плаћаш државни немар. Плаћаш уцене трговаца. Плаћаш ћутање инспектора. И све то са најнижим платама у региону...

Наставиће се...