Свети владика Николај, Авва Јустин и сви богомољци у њихово време, чували су и држали Свето Предање Српске Цркве, које се вековима чувало и држало, и то доказује и истинити догађај у време Авве Јустина, који је пре неколико година објављен. То је објавио монах Антоније, који овако пише: „Како сведочи мати Злата из манастира Ћелија, једном приликом када је тадашњи јеромонах Атанасије Јефтић служио Литургију, а Авва Јустин морао на трен из неке потребе да изађе из Цркве, десило се следеће...

Авва Јустин, вративши се у Цркву, приупитао је мати Злату – како то да није чуо мало звонце (којим се звони у току освећења Светих Дарова). Када му је мати одговорила, да им је рекао Атанасије, да то не треба, да то код Грка нема, и да је то новотарија примљена са Запада – авва Јустин се праведнички, због овог дрског нарушавања правила побожности у Срба, ражестио, и, на лицу места, пред свима, изгрдио поцрвенелог јрм. Атанасија, речима: ’Ко си ти да мењаш оно што је Црква вековима прихватила, ово је освећено Предање Српске Цркве, и то имаш да чуваш.’

Мати сведочи да, док би Авва грдио Атанасија овај би се повиновао, а чим би изашао ван његовог видокруга терао је по старом, убеђен да боље зна од свих како треба. И јесте, владико Атанасије, ти најбоље све знаш, али од многог знања све више губиш веру да Дух Свети и без тебе руководи Црквом Својом. Ово све је више дух ватиканских реформних Концила, а не Дух Васељенских Сабора Цркве.“

Право речено, ја не знам да и један од ученика Авве Јустина употребљава мало звонце на литургији, иако се многи називају његовим ученицима; па из тога следи, да се они лицемерно називају ученицима Авве Јустина.

Освештано Предање Цркве

Да поновимо најпре речи авве Јустина упућене јрм. Атанасију, а и другим лажним ученицима: „Ко си ти да мењаш оно што је Црква вековима прихватила, ово је освештано Предање Српске Цркве, и то имаш да чуваш...“

„Ово је освештано Предање“ – и саме речи авве Јустина говоре, да ко не чува „освештано Предање“, тај није освештан и не може бити свештеник, а још мање епископ. А шта је то „освештано Предање Цркве“, о томе говори Догматика о Цркви, и на основу те Догматике и Јеванђеља ми сами можемо да познамо, да ли држимо „освештано Предање“ или не држимо. На крају Матејевог Јеванђеља Господ говори ученицима: „Идите дакле, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све, што вам заповедих: и ево, Ја сам са вама у све дане до скончања века. Амин“ (Мт.28:19-20). А Догматика говори: „Предање Цркве је живи Богочовек Христос са нама“. Па упореди једно и друго, Господ каже: „и ево, Ја сам са вама“, а Догматика каже: „Предање Цркве је живи Богочовек Христос са нама“. И према томе, ако ми чувамо освештано Предање, онда осећамо присуство живог Христа са нама, а ако не чувамо освештано Предање, онда не осећамо присуство живог Христа са нама. Овако о Предању Цркве говори Догматика (износимо само неке изводе):

Предање Цркве је живи Богочовек Христос са нама

Главно Предање (Свепредање) Православне Цркве и јесте: живи Богочовек Христос, сав у Богочовечанском телу Цркве, коме је Он бесмртна, вечна Глава.

Богочовек Христос је сав у Цркви Својој, као у телу Свом. Сваки од светих Отаца може с правом рећи са Светим Максимом Исповедником: „Ја ни у ком случају ништа своје не говорим, него говорим оно што сам од Отаца научио, ништа не мењајући у њиховом учењу.“ Α из бесмртне благовести Светог Јована Дамаскина бруји саборна исповест свих светих богопрослављених Отаца: Све што нам је предано – πάντα τα παραδιδόμενα ήμΐν – кроз Закон и Пророке и Апостоле и Јеванђелисте ми примамо и знамо и веома ценимо, и преко тога ништа више не тражимо... Будимо тиме потпуно задовољни, и останимо у томе, не помичући вечне међе (Прич.Солом.22, 28), нити нарушавајући божанско Предање. И онда дирљив светоотачки позив Светог Дамаскина, упућен свима православним хришћанима: „Зато, браћо, стојмо на камену вере и у Предању Цркве, не помичући границе које поставише свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије Васељенске и Апостолске Цркве. Јер ако се свакоме пусти на вољу, мало по мало разориће се цело тело Цркве.“

Свети Оци нису друго до само чувари апостолских предања. Сви они, као и свети Апостоли, јесу само сведоци једне и једине Истине = Све-истине: Богочовека Христа.

Богочовек Господ Христос је један и јединствен и недељив. Исто тако је и Црква једна и јединствена и недељива, јер је она оваплоћење Богочовека Христа, продужено кроза све векове и кроза сву вечност. Таква по својој природи, таква и у својој земаљској историји, Црква се не може делити. Од ње се само може отпасти. Та једносност и јединственост Цркве је богочовечанског карактера од почетка па кроза све векове и кроза сву вечност. Бесмртна мисао Светог Григорија Богослова, распевана Богом, благовести ову богочовечанску истину: „Један је Христос, једна је глава Цркве.“

Апостолско прејемство, апостолско наслеђе је од врха до дна богочовечанске природе. Шта то свети Апостоли предају својим наследницима као наслеђе? – Самог Богочовека Господа Христа, са свима непролазним богатствима Његове чудесне Богочовечанске Личности, Христа – Главу Цркве, једину Главу њену. Не предаје ли то, апостолска наследност престаје бити апостолска, и ту у ствари више и нема апостолског предања, нема апостолске јерархије, нема апостолске Цркве.

Дух Свети кроз Свете Тајне и свете врлине предаје Христа Спаса свакоме вернику, чини Га живим предањем, живим животом нашим: „Христос – живот наш.“

Главно Предање, Свепредање Православне Цркве и јесте: живи Богочовек Христос, сав у Богочовечанском телу Цркве, коме је Он бесмртна, вечна Глава.

Свето Предање је сво од Богочовека, сво од светих Апостола, сво од светих Отаца, сво од Цркве, у Цркви, Црквом, сво Црква. Свети Оци нису друго до само чувари апостолских предања. Сви они, као и свети Апостоли, јесу само сведоци једне и једине Истине = Све-истине: Богочовека Христа.

Дух Свети кроз свете тајне и свете врлине предаје Христа Спаса свакоме вернику, чини Га живим предањем, живим животом нашим: „Христос – живот наш.“

Свето Предање? – Сам Господ Исус Христос Богочовек са свима богатствима Своје Божанске Ипостаси, а преко Њега и ради Њега – васцела Света Тројица.

У својој Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило 1., Свети Василије Велики вели: „Они који су одступили од Цркве, нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је предавање исте (благодати) код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност.“

Свепобедни јунак православне вере, Свети Атанасије Велики благовести: „Ми имамо веру од Спаситеља преко светих Апостола. Обратимо пажњу на само првобитно Предање, на учење и веру васељенске Цркве, – веру коју нам је дао Господ, а Апостоли проповедали, и Оци сачували. Јер на њој је основана Црква, и ко отпадне од ње, тај не може ни бити нити се чак називати хришћанин. Од те вере васељенска Црква ништа не одузима. Таква је вера Цркве, такав је темељ Цркве, постављен Господом.“

Прво правило Светог Четвртог Васељенског Сабора гласи: „Установљујемо, да морају важити правила, која су од светих Отаца до сада на сваком Сабору изложена била.“ Тако се једино може сачувати истинита и неповређена вера богочовечанска, православна. Свети Оци Светог Шестог Васељенског Сабора, у првом правилу, наређују: „Да се има чувати чиста од сваког новачења и неповређена вера; да се ништа не додаје и не одузима.“ У другом правилу исти свети Оци прописују: „Печатом засведочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених Отаца наших. И нико не сме горе споменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су хтели да тргују истином.“

Свети Оци Четвртог Васељенског Сабора изјављују: „Ми расуђујемо по Предању Отаца.“ Образлажући своје одлуке ο догматима вере, исти Оци благовесте: „Ми смо то поцрпли из Светога Писма и из Предања светих Отаца, апсолутно ништа не додајући вери, изложеној од стране светих Отаца у Никеји... По свима Црквама држи се вера сагласна са Божанским Писмом и Предањима светих Отаца. Ми верујемо по изложеном исповедању светих Отаца. Оне пак који не верују учењу светих Отаца ми анатемишемо и сматрамо за туђе светој Цркви. Дакле, сваки који се не слаже са учењима светих Отаца, сам себе отуђује од сваког свештеног општења и присуства Христова. Ми желимо да учење ο предметима вере буде правилно, и свака сумња уклоњена једномислијем, једнослављем и сагласним исповедањем и учењем свих светих Отаца.“

Стојећи свим својим христољубивим бићем за Богочовечанску Истину Цркве, свети Оци Петог Васељенског Сабора посведочавају и печатом сагласности запечаћују и ово Предање Цркве: „Треба анатемисати јеретике и после смрти. Зашто? Да не би отров њихових јеретичких заблуда тровао душе људске и лишавао их Царства Небеског. Чистота вере апостолске, то је свелек за све људе.“

 Оци Петог Васељенског Сабора благовесте: „Вера, потпуно и јасно предата нам од Апостола, не допушта ни додавање ни умањивање.“

Пошто су прочитане и потписане одлуке од Отаца присутних на Шестом Васељенском Сабору, свети Оци су ускликнули: „Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо. Сви верујемо православно. То је вера Апостола; то је вера Отаца; то је вера православних.“

Оци Седмог Васељенског Сабора изјављују: „Примамо, потврђујемо и од душе поздрављамо шест Светих и Васељенских Сабора, који су се сабирали у разним местима и у разна времена, под вођством Духа Светога, против сваке јереси. Њих громогласно проповедају и православне цркве, које се налазе по целој васељени, и оснивају се на њиховом правилном и богонадахнутом учењу када примају оне које они примају, и када одбацују оне које они одбацују. Свети Оци наши су стражари Саборне (= Католичанске = Васељенске) Цркве, и они будно страже над мисленим бедемима њеним... Нека нас исправе учења бого-речитих Отаца. Црпући из њих, ми смо се напојили истином; следујући њима, ми смо прогнали лаж, научени од њих, ми с љубављу примамо чесне иконе. Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се Предањем Саборне (= Католичанске = Васељенске) Цркве. Ми следујемо древном законодавству Саборне Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају, тако и оне који ишта одузимају учењу Васељенске Цркве... У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми то учење проповедамо једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући ономе што нам је предано. Ми исповедамо и учимо онако како су одредили и утврдили Шест Васељенских Сабора.“

Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: „Када су се појављивале јереси, пуне жучи и горчине против Цркве, онда су се, по надахнућу Божјем, ради оповргнућа њих сабирали Шест Васељенских Сабора, и Оци Сабора потврђивали и васпостављали сво записано и усмено Предање, предано Васељенској (= Католичанској = Саборној) Цркви од самих првих времена. Оно што се чува у Васељенској Цркви по Предању, не допушта ни додавање ни одузимање; а ко ишта додаје или одузима, томе прети највећа казна, јер је речено: ’Проклет који помиче међе Отаца.“ У одлукама својим Оци Седмог Васељенског Сабора веле: „Ми неприкосновено чувамо сва црквена Предања, потврђена писмено или усмено. Ми гредемо (идемо) царским путем, и следимо божанском учењу светих Отаца наших и Предању Васељенске (= Саборне = Католичанске) Цркве, јер знамо да у њој обитава Дух Свети. У Васељенској Цркви Јеванђеље наследно прелази од једнога Оца другоме.“

Пошто су сви присутни Оци потписали одлуке Седмог Васељенског Сабора, Свети Сабор је ускликнуо: „Сви ми тако верујемо; сви ми тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни и потписали смо се. То је вера апостолска; то је вера православна; та је вера утврдила васељену. Који другачије поступају – нека су анатема! Који друкчије мисле – нека буду истерани из Васељенске Цркве! Ми чувамо одлуке Отаца. Оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, или одузимају од њега, ми предајемо анатеми! Свима јеретицима анатема! Ко ниподаштава какво било црквено Предање, било оно записано или усмено, томе анатема! Ми смо међу собом удови једнога тела, а глава наша је Христос Бог. Када смо се састали овде, руководећи се пресветлим учењем Отаца, ми смо се чврсто зауставили на једној мисли, дошли до једног убеђења, не заборављајући Мојсијеву песму која каже: питај оца твога и он ће ти казати, старце твоје и рећи ће ти. Дакле, ми следујемо Предању Васељенске (= Католичанске = Саборне) Цркве и ништа нисмо ни одузели ни додали, већ по упутству апостола држимо Предања која смо добили, и допуштамо и с љубављу примамо све што је испочетка примила усмено или писмено Света Васељенска (= Католичанска = Саборна) Црква. Она пак што су одбацивали божанствени Оци наши, то одбацујемо и ми, и сматрамо то непријатељским Цркви. Прави и најправилнији суд Цркве састоји се у томе, да се у Цркви не допусте новотарије, а исто тако и да се ништа не одбацује. Дакле, следећи Отачким законима и добивши благодат од јединога Духа, ми смо све што се тиче Цркве сачували непроменљиво и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и све што су они оставили Цркви као достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања.“

Све што је светим апостолима предато од Господа Христа и Духа Светога и јесте предање, свето Предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. Све то и свети апостоли предају или речју својом или посланицама својим. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Јеванђеље Господа Христа, Јеванђеље спасења предато Цркви Христом Господом у Духу Светом. Зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Јеванђеље допуњује се неписаним Јеванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: записано и усмено предање. Зато, постоји ли Предање Цркве – „више ништа не тражи“: јер у њему је све што је потребно за спасење људи и за њихов живот у овом и у оном свету.

Отуда благовест и заповест светог апостола Павла светом апостолу Тимотеју, и преко њега свима хришћанима: „Добри аманет – поверено благо = предање, сачувај Духом Светим који живи у нама.“

Свети Златоуст благовести: „Шта је предање? Вера, проповед. И свети апостол чини све да би се то предање, то свескупоцено благо сачувало у целости, неизмењено и не упропашћено... Добри аманет сачувај. Како? Духом Светим који живи у нама. Људска душа и људска моћ нису у стању да сами по себи сачувају таква блага каква су нам поверена. Зашто? Зато што је око нас много разбојника, густа помрачина, ђаво стоји и плете замке, и ми не знамо у који ће час, у које време он напасти на нас. Како можемо ми сачувати та блага? Духом Светим, то јест ако будемо имали у себи Духа Светога. Α Он ће бити присутан у нама, ако ми не одбацимо благодат Његову. Он је тврђава наша, Он – прибежиште. Ако Он живи у нама и сам нас чува, нашто онда поуке? На то, да Га задржавамо у себи, да Га чувамо, и не одгонимо од себе рђавим делима.“

Црква – (је) Богочовечанско Предање

Богочовек је Црква; Црква је Богочовек. То је једина свеистина - када је реч о Цркви у нашим човечанским световима. По свему и у свему Богочовек је врховна свевредност и врховно свемерило човека и рода људског у свима небоземним световима.

Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Васељенске Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква – ή Εκκλησία, τεθεμελίαιται, и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се хришћанин. Дакле, постоји Света и савршена Тројица, која се познаје у Оцу и Сину и Светоме Духу. Она је увек равна Себи, недељива по природи, и једно је њено дејство – ή ενέρуεια (енергија). Јер Отац ради све Логосом у Духу Светом. И тако се одржава јединство Свете Тројице; и тако се проповеда у Цркви: „Један Бог, који је над свима, и кроза све, и у свима и над свима, као Отац, почетак и извор, кроза све Логосом, а у свима у Духу Светом.“ И Васељенска Црква ништа не одузима овоме учењу. Α да је таква вера Цркве, ево доказа: Шаљући Апостоле, Господ управо то поставља као темељ Цркви – Θεμέλιον τή Εκκλησία, јер им наређује: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“

У васцелости својој свето Предање Цркве Православне јесте сам Богочовек Господ Христос. И шта је то што би људи могли дати и додати светом Предању = Свесавршеном Богочовеку Христу? Према свебогатом Богочовеку сви људи свих времена на овој земљи и сваки човек посебно, нису друго до пуки просјаци.