Поводом дана сећања (7.7.) на једног од последњих Оптинских стараца, преподобног Никона (Бељајева) (1888-1931), објављујемо одломак из његовог „Завета духовној деци“.

Ово изузетно дело садржи много корисних савета и упозорења против грешака у духовном делању.

 2. О борби са самим собом и о заштити од искушења

Човек који се не уздржава у малим стварима, мислећи да ситница ништа не значи, губи навику да се бори са собом, опушта се духовно. Изгубивши навику да се бори у безначајним и малим стварима, по његовом мишљењу, он уопште губи навику да се бори са собом и више не може да издржи искушење када је потребно показати храброст у Господу и у важној ствари. Предивно о томе говори Свети авва Доротеј. До таквог стања самозадовољства и невољности да се бори са собом може се доћи неприметно, постепено. Нека нас враг не превари! Пазимо будно на себе.

Ко жели да стекне истинску послушност, мора увек да се труди да се покорава, чак и у најједноставнијим, чак и свакодневним стварима, али се не сме покоравати злом делу.

Ко жели да стекне целомудреност и чистоту срца, мора се одрећи свих грешних снова и задовољстава, ма колико мали изгледали.

Ко жели да има чврсту православну веру, не сме себи дозволити да слуша, мисли или говори о било чему што је супротно вери.

Ко жели да стекне љубав, мора одбацити сваку злу и немирну помисао, а да не помињемо дела и речи, мора опростити све увреде, праведне и неправедне.

Ко жели да стекне добру савест и поштење, не сме себи дозволити ни најмању лажну и преварантску реч, ни у великим ни у малим стварима итд.

Навика има велики значај, и добра и зла. Навика привлачи човека к себи. Одбацивши самосажаљење и обману, почнимо са самоодрицањем да испуњавамо заповести Христове у великим и малим стварима, с једне стране, и да се боримо против греха у великим и малим стварима, с друге стране. Свети апостол упозорава свакога да се чува од искушења и да пази на себе: „Ако мислиш да стојиш, онда пази на себе да не паднеш“ (1. Кор. 10:12). Нико није осигуран од свих врста духовних и физичких падова до смрти. У свакој смирености треба да се чуваш. Ако свако дело, реч и мисао остављају трага на нама, онда морамо предузети све мере да се заштитимо од свега штетног.

И владика Игњатије и Свети Оци пишу да врло често, скоро увек, не осећамо штету по себе од штетног дела одмах после овог штетног дела: та штета се осећа после неког времена; добија се плод зла унетог у себе, који се осећа у својим различитим манифестацијама. Свако то може видети у себи, жањући горке плодове својих грешака и страсти; само онај ко уопште не обраћа пажњу на себе и не испитује себе, своје духовно и срдачно стање у светлости Светог Јеванђеља и Писма Отаца, другим речима, води раскалашан живот, то не види и не осећа.

Често штетно дело не делује штетно. То је обмана врага. Не треба веровати себи, свом срцу и расуђивању.

Приликом решавања питања шта је штетно, а шта није штетно, мора се руководити упутствима Јеванђељског Писма и типиком Православне Цркве и Светих Отаца, као и саветима духовног оца или стараца који могу дати поуку из свог искуства у духовном животу.

Грех оставља трага не само на души, већ и на изгледу човека, на његовом спољашњем понашању и изгледу. Тражење оправдања за себе не може смирити савест, већ само још више узнемирава човека.

 Тешко је ослободити се власти греха. Страх од смрти је спасоносан, Божја милост даје време за покајање, потребна је истрајност у борби против греха, чак и ако грех понекад савлада. Неопходно је дистанцирати се од искушења и сујете уопште.

Сврха Господњег допуштења саблазни јесте да човек стекне смирење и одбаци охолост.

Неопходно је одбацити свако очајање и наставити борбу против греха. Греше они који очекују и траже утеху и мир у животу; туге, лишавања и тешкоће су неопходни за спасење.

Ако је живот тако променљив, пролазан, зашто се држати њега?

Смирено сматрајући себе увек, до смрти, способним за сваки  грех, мали и велики (према нашем схватању), човек мора усрдно молити Господа за помоћ „да не паднемо у искушења“.

Уображеност не мари за чување себе и узрок је великих падова; искушења превладавају и обарају човека. Неки, видећи да им Господ дуго не даје начин живота који желе, у коме се надају да ће добити духовну корист и мир за своје немирно срце, падају у немар, заражавајући се лажном мишљу, коју им сугерише непријатељ, да ћу, кажу, себе приморати на врлину када будем имао прилику за то (на пример, када будем достојан монаштва или усамљеничког живота, или након што се уклоним од ових или оних дужности итд.), али сада ми је то немогуће.

Нека такви људи знају да наш живот није уређен произвољно, већ по Промислу Божјем, да се мир налази у одрицању од сопствене воље, да се потпуна утеха никада не може наћи, да Господ не захтева од нас немогуће и да је испуњење Божјих заповести могуће свуда и увек. Јер присиљавајући себе на побожност на датом месту и ситуацији, Господ, видећи човека спремног, испуњава његову жељу у добрим стварима...

 11. О пустињачком животу и о исповести, покајању

Не може се човек произвољно одлучити за пустињаштво; неопходан је позив од Бога.

Начин деловања на човека:

1. Свети Дух.

2. Демон:

 1) произвољно и изненадно;

2) нема моћ, тражи сагласност.

Недостатак смирења, признања сопствених заслуга је основа за прелест. Преподобни оци су неке од оних које су сматрали способним за покој, након дужне припреме, благосиљали за покој; другима је то било забрањено због њиховог духовног стања. У случају охолости и духовних страсти, човек не може да изабере усамљенички живот. Поред очигледне прелести, повлачење може бити узрок суптилне менталне прелести. Понекад се мора приметити да неки теже усамљеничком животу и тишини, тајно тражећи потпуно удобан, спокојан, живот без туге. Ова жеља је безобзирна, а да не говоримо о томе да је неостварива. Било је, нема и неће бити живота без туге.

Свети Марко Подвижник каже: „Одбацивши патњу и бешчашће, не помишљајте да покајање донесете кроз друге врлине: сујета и стање ума страно скрушености духа знају како да послуже греху делима праведности“ (глава 156).

То значи да морамо да се смиримо и предамо вољи Божијој, спознајући своју слабост, а не да маштамо. Подвиг је био, јесте и увек ће бити подвиг. Не могу сви да чине велике подвиге, морамо почети од малих ствари. А ко не жели мале ствари (стрпљење, мале туге), а тежи већем, само себе обмањује.

+ + +

 Узгред, неколико речи о исповести.

Многи траже, као да им је неопходан, духовног оца високог живота и, не налазећи га, падају у очај, па стога ретко, као невољно, долазе на исповест. То је велика грешка. Морамо веровати у саму тајну исповести, у њену моћ, а не у извршиоца тајне. Потребно је само да духовни отац буде православан и законит. Не смемо тврдити да личне особине духовног оца много значе, већ морамо веровати и знати да Господ, делујући у свакој тајни по Својој благодати, делује по Својој свемоћи без обзира на те особине.

Веома је драгоцено имати побожног духовног оца са којим би се могло консултовати и разјаснити одређена питања духовног живота и једноставно разговарати, како би се хладно срце загрејало духовним разговором и добила духовна подршка у тугама које нас окружују, али ако га не можемо одмах пронаћи, веома је неразумно уопште не прибегавати исповести. Ово је слично некоме ко, немајући добру метлу за чишћење своје куће, уопште је не чисти. Нема добре метле, узми шта имаш. Главно је да је кућа чиста; или, немајући добра дрва за огрев, неће уопште грејати кућу и смрзаваће се.

Други желе да сваку исповест претворе у духовни разговор. Можда је то добро, а понекад чак и неопходно, али за то нема увек прилике због времена и других разлога. У суштини, то су две различите ствари.

Једном су два младића била на исповести код духовника, са којим су водили много разговора пре исповести. У својим разговорима, наравно, износили су разна мишљења, можда се нису слагала једно са другим, и уопште, као и у сваком разговору, могло је бити непотребних речи и донекле одступања од духовне теме. После исповести, ови младићи су се у међусобном разговору дотакли како их је тај исповедник исповедио.

 Један је рекао: „Када сам себи дозволио да нешто кажем током исповести, као да тражим објашњење или се не слажем са духовниковим коментарима, он ме је строго и ауторитативно прекинуо, рекавши: „Пошто сте дошли на исповест, онда се покајте у смирењу; сада није време за расуђивање.“ То је на мене оставило утисак. То је речено са ауторитетом.“

Треба напоменути да је било доста времена и да је било немогуће посумњати да исповедник не зна шта да каже - очигледно је то био његов поглед на исповест. Онај ко у простоти срца исприча своје грехе са скрушеношћу и смиреним осећајем, са жељом да се исправи, добиће опроштај грехова и мир савести силом Божје благодати, која делује у тајни.

Враћајући се на питање храбрости, приметићу да је истинска света храброст увек спојена са осећајем дубоког смирења. Смирени су увек спремни да све поднесу, и унутрашње и спољашње, сматрајући себе достојним не само послатих патњи, већ и још већих. Немогуће је узнемирити или пореметити смирене - они су увек спремни на све, као што је рекао Мојсије Црни када је био избачен из трпезе: „Припремих се и не смутих се“ (Псалам 118:60).

Зато, припремимо своје душе и срца смирењем, и то ће нам помоћи да поднесемо сва искушења. Богу је угодно да људи буду поучени од људи. Читава поента је у томе да сваки монах мора ући у подвиг са самоодрицањем и мора себе приморати да се бори са страстима својом срчаном спремношћу. Ако се не бори на овај начин, онда му никакви старци неће помоћи.

Један угодник Божији је рекао: „Старац се моли за њега (ученика), плаче, а он скаче.“ Каква је корист? Лични подвиг и лично присиљавање себе су неопходни. Владика Теофан Затворник Вишенски каже за вођу (старца) да је он као гранични стуб на коме је написано и назначено куда и како ићи, али ти сам мораш ићи, иначе ћеш само стајати на стубу, не постижући ништа. Веома исправно и прецизно речено. Нека свако узме за своје поучење оно што га се тиче; почетник - како да учи и смири се, а вођа - како да поучава. Биће користи за обоје.

На крају, може се додати и следеће. Неки људи прикривају своју невољност да се уопште покоравају (јер покоравати се значи одрећи се сопствене воље, а то је болест за срце) оправдањем да, наводно, нема старца и, последично, нема никога коме да се покорава, па стога уопште не прихватају никакве савете, односно одбацују дух послушности, о неопходности стицања о коме говори владика Игњатије (том 5, стр. 75 и 76). То је већ заблуда, од које нека Господ свакога спасе.

Ово, може се рећи речима преподобног авве Доротеја, јесте узрок свих моралних падова уопште. Списи епископа Игњатија не дају ни најмањи разлог за такав лукав став према питању послушности; такав став доказује не неадекватност списа, већ злу вољу човека, за кога чак и истинска реч Божија може да се појави „вољом смрти на смрт“, како је рекао свети апостол Павле. Закључно, остаје само да се пожели да се дела епископа Игњатија пажљиво читају и да донесу добре плодове.

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Извор: Преподобни Никон Оптински (Бељајев), Исповедник. Завештање духовној деци. (Белешке направљене на маргинама књиге Светог Игњатија Брјанчанинова).

 2. О борби са самим собом и о заштити од искушења

 11. О пустињачком животу и о исповести, покајању