Преподобни Викентије Лерински († до 450.г.)

Прославља се: 24. маја/6. јуна

Перегринов Подсетник

(Commonitorium)

О древности и свеопштости католичанске^[1] (саборне) вере.

Против безумних новотарија свих јеретика.

Житије

Сведочанства о животу светог Викентија су крајње оскудна. Основни биографски извор о њему је дело Генадија Масилијског „О знаменитим мужевима“ (лат. De viris illustribus), које је састављено око 495.год. као наставак истоименог дела св. Јеронима Стридонског.

Викентије се родио у граду Тулу, на североистоку савремене Француске. Био је рођени брат светог Лупа. После службе у армији (лат. secularis militia), ступио је у Лерински манастир светог Хонората, где је примио монашки постриг. 434.г., под псеудонимом Перегрин, написао је своје најпознатије дело „Подсетник“ (рус. Памятные записки) (лат. Commonitorium). Упокојио се за време царствовања Царева Теодосија II и Валентинијана III, т.ј. 450.год. или раније. Викентије је био високо цењен од стране својих савременика. Тако га је св. Евхерије Лионски назвао светим мужем, који се истиче красноречивошћу и знањима.

Перегринов Подсетник

(Commonitorium)

ПРВИ ДЕО

I. Писмо говори и објављује нам: „Вопроси отцев твоих и рекут тебе, старцев твоих, и возвестят тебе“ (Питај оце своје и рећи ће ти, старце твоје и јавиће ти) (Понов.32:7) 1, као и „К словесем мудрых прилагай ухо твое“ „Приклони ухо своје речима мудрих“ (Приче 22.18) и још: „Сыне мой, сих речей не забывай, глаголы же моя да соблюдает сердце твое“ (Сине мој, ове речи не заборављај, речи моје нека сачува срце твоје) (Приче. 3:1).

Ја, Перегрин2, најмањи од свих рабова Божијих, мислим да неће бити бескорисно, ако оно што сам побожно примио од Светих отаца, уз Божију помоћ, изложим писмено, као веома потребно, у крајњој мери, ради сопствене немоћи, зато што ћу и ја, при постојању (записа), његовим постојаним ишчитавањем, моћи да обнављам своје слабо памћење.

На ово делање ме не побуђује само корист од труда, већ и време у коме живимо, као и место у коме се налазимо. Време ме побуђује тиме што оно одузима све људско и тиме на нас налаже дуг да и ми са своје стране одузимамо од њега нешто корисно за живот вечни, нарочито када нас и очекивање страшног Суда Божијег, који се приближава, приморава да будемо најревноснији у делу религије^[2], а лукавство нових јеретика захтева много труда и пажње. Место пак – тиме што ми, побегавши од мноштва људи и градске буке, живимо у удаљеном сеоцету, притом и у манастирској самоћи, где се без велике разоноде може савршавати оно што је опевано у псалму: „Упразднитеся, и видите, яко аз есмь Господь“ (Утолите и познајте да сам ја Бог) (Пс.45:11).

Осим тиме, ово делање одговара и самој нашој намери, јер, пловећи неко време3 по разним несрећним вртлозима светске војничке службе, ми смо се коначно сакрили, по Христовом призиву, у луку вере, најсигурнију у свим временима, да бисмо овде, одбацивши надменост сујете и гордости, кроз умилостивљење Бога жртвом хришћанског смирења, избегли не само бродолом овог живота, већ и огњеве будућега века. Али приступићу сад, у име Господње, делу које нам предстоји, то јест, записивању онога што нам је предато и уручено на чување од стране предака, али не као надмени писац већ више као поверења достојни приповедач, поштујући притом правило писања, да бих укратко предао - никако не све - већ само оно неопходно.

И то језиком не лепим и украшеним, већ простим и обичим, да би оно што ја саопштавам било већим делом неговештај а не откриће. Ја остављам онима који се уздају у своје дарове да пишу богато и детаљно, или онима које на такво писање побуђује обавеза. За мене ће бити довољно да припремим за самог себе, у виду записника, или боље рећи, због своје заборавности, подсетник, који ћу се ја, уз Божију помоћ, трудити да свакодневно исправљам и допуњујем по мало, присећајући се онога што сам сазнао. Али ово последње сам напоменуо са тим циљем да, ако случајно оно што сам ја пропустио, дође у руке светих4 - да они смело не порекну у њему ништа од оног што примете да заслужује, у складу са обећањем - да буде исправљено.

II. Дакле, са великим усрђем и свесрдним трудом, често сам се старао да сазнам од веома многих преблагочестивих и преучених мужева, како да на неки сигуран, општи и исправан начин разликујем истину саборне вере од лажљивости јеретичке заблуделости. На то су ми сви они увек давали овај обичан савет: ако бих ја или неко други желео да препозна обману и да избегне мреже јеретика, који се поново појављују, и да пребива у здравој вери здрав и благоразуман, он треба да огради своју веру, уз помоћ Божију, са два средства: прво – ауторитетом Божијег закона (Светог Писма), и друго – Предањем саборне Цркве.

Али, може бити да ће неко питати: али канон Писама је савршен и преизобилно довољан за све. Зашто њему треба присајединити и ауторитет црквеног схватања? Зато што Свето писмо, из разлога своје узвишености, не схватају сви на исти начин, већ један његове речи разуме на један начин, а други другачије, тако да постаје могуће да се из њега извуче онолико значења, колико има глава.

Тако га различито тумачи Новацијан, другачије Савелије, другачије Донат, другачије Арије, Евномије, Македоније, другачије Фотин, другачије Аполинарије, Прискилијан, другачије Јовинијан, Пелагије, Целестије, а другачије, на крају, и Несторије. И управо зато што постоји такво мноштво извртања крајње разноврсних заблуда, веома је неопходно усмеравати нит тумачења пророка и апостола на правило („norma“) црквеног и православног поимања.

У самој саборној Цркви нарочито треба бринути о томе да чувамо оно у шта су веровали свуда, увек и сви. Јер је истинито и у правом смислу саборно, као што и показује значење и смисао његовог имена, управо оно што обухвата све заједно5.

Али, то ће бити тек онда када будемо следовали свеопштости, древности и сагласности. Свеопштости следујемо онда када признајемо за истиниту само ону веру, коју исповеда Црква по целом земном шару. Древности следујемо онда када никако нећемо да одступимо од оних мисли, које су несумњиво одобрене од стане наших светих предака и отаца, а сагласју – онда када у самој древности следимо одлуке и мисли свих, или у крајој мери, већине пастира и учитеља.

III. Како да поступи православни хришћанин кад неки део Цркве отпадне од општења са са заједичком вером? Како другачије, него да претпостави зараженом и повређеном уду – здравље читавог тела? А шта ако се нека болест поново појави и покуша да упрља не само један део, већ и целу Цркву? И тада он треба да се потруди да се присаједини древности, која не може бити заведена никаквим лукавством новотарија. А ако у самој древности буде откривено погрешно учење два или три човека или целог града, па чак и неке целе области?

Онда он свесрдно треба да се труди да претпостави одлуке древне-свеопште Цркве6, безрасудности или незнању немногих. А шта ако се нешто такво открије тамо где се не може наћи такво решење? Онда он треба да се потруди да упореди и расуди сабрана мишљења предака, али само оних, који су, иако у различитим временима и у разним местима, али су неизоставно пребивали у вери и општењу са Једном Саборном Црквом и били поштовани као учитељи, и ако сазна да су по том питању које се појавило, не само један или двојица, већ сви заједно – нешто једнодушно тврдили, писали, саопштавали живим гласом отворено, често и чврсто – онда нека схвати да томе треба веровати без икакве сумње.

IV. Али, да би наши ставови били очигледнији, сматрам својим дугом да појасним сваки од њих примерима и да их отворим унеколико шире, да не бисмо, бринући се о неумереној краткоћи, унизили предмете брзином речи.

У време Доната7 од којег су своје име добили Донатисти8, најзначајнији део Африке пао је у његову безумну заблуду9 и, заборавивши на славу, благочешће и исповедање вере, претпоставили су Цркви Христовој нечастиво^[3] безрасудство (безбожно непоимање) једног човека. Тада су од свих хришћана, који су били у Африци, могли бити благоразумни у светилиштима саборне вере само они, који су, проклевши распусни раскол, ступили у општење са свим црквама света – оставивши потомцима истински прекрасни образац тога, како треба благочестиво претпостављати здравомислије свих сумашедству једног човека или мањине.

Такође, када је отров аријанства захватио не некакав делић, већ скоро цео свет, тако да, пошто су после тога били оборени, делимично насилно а делимично и заблудом, скоро сви епископи латинског језика, чији су се умови су се некако помрачили не видећи чему треба најпре да следују у тако растројеним околностима, тада се ни један од истинских љубитеља и поштовалаца Христових нимало није отровао тим отровом, зато што је том новооткривеном вероломству претпоставио древну веру. Опасно време је то изобилно показало – колико је велика несрећа, која се чини увођењем новог учења. Тада су узнемирене биле не само мале, већ и највеће ствари; јер нису била поколебана само сродства, својства, пријатељства и породице, већ и градови, народи, области и нације; на крају је и цела Римска Империја била поколебана и потпуно померена.

Јер, како је брзо распусна новотарија аријанска, као некаква Белона (римска богиња рата и крвопролића, прим.прев.) или фурија, овладала прво Императором10, и покорила потом новим законима више дворске чиновнике, а затим је смело и без препрека почела да узнемирава и потреса све: и приватно и јавно, и свештено и мирско, нимало не разликујући добро и истинито, већ је као са узвишеног места, побеђивала сваког кога је само хтела.

Тада су жене биле обешчашћене, удовице обнажене, девственице оскверњене, манастири разрушени, клирици уништени, левити кажњени, свештеници послати у изгнанства, затворе и тамнице; рудници су били напуњени светима11, чији се највећи део, по удаљавању из градова кроз изгнање и прогонство, мучио, страдао и изнемогавао од наготе, глади и жеђи уред пустиња, пећина, зверова и стена.

А све то, није ли било из тог јединог разлога, што су се тада уместо небеског учења уводила људска сујеверја, и добро утемељена древност се поткопавала безаконом новином; оно што су стари установили се нарушавало, узакоњено Оцима се укидало, одређено прецима се низвргавало а страст распусне духовне радозналости, која се недавно појавивила, није се задржавала у најчистијим границама освештане и неискварене древности?

V. Помислиће неки да ми то мислимо због мржње према новинама и љубави према старини? Ко год помисли то, он је дужан да поверује, у крајњој мери, блаженом Амвросију. Овај, оплакујући то несрећно време, у другој књизи12 Императору Грацијану, говори: „Довољно је већ, свемогући Боже, омили смо изгнанством својим и крвљу својом, убијање исповедника, изгнанства свештеника и срамоту тако велике несреће.

Постало је сасвим јасно да, ко одлучи да наруши веру, тај не може бити безопасан“ 13. Он и у трећој књизи тог дела говори: „Дакле, чуваћемо оно што су нам преци заповедили и нећемо се дрзнути по незналачком безрасудству да повредимо печате које смо наследили. Познату, запечаћену пророчку књигу (Апок. 5:1–10) нису се дрзнули да отворе ни старци, ни Власти, ни Ангели ни Архангели: право да је отвори, пре свега, припада само Христу.

Хоће ли се дрзнути неко од нас да распечати књигу свештеничку, коју су запечатили исповедници, освећену мучеништвом многих? Они, које су принудили да је распечате, они су је после запечатили, осудивши обману14, а они који се нису усудили да је дирну, постали су исповедници и мученици. Како ми можемо да одбацимо веру оних, чију победу прослављамо?“

Да, прослављамо, досточтими^[4] Амвросије, заиста, кажем, прослављамо и, прослављајући их, дивимо им се. Јер ко је толико безуман да не пожели, при немоћи да им се потпуно уподоби – да следује онима, које ништа није отргло од заштите вере својих предака: ни претње, ни ласкања, ни живот, ни смрт, ни двор, ни воинство, ни Император, ни империја, ни људи, ни демони? Онима, кажем15, које је због привржености боговољеној древности Господ удостојио таквог дара, да је кроз њих обновио низвргнуте Цркве, оживео народе који су духовно умрли, повратио достојанство низвргнутим свештеницима, изгладио бесрамна шкрабања а не писања недавне несреће, која су за епископе постала источник суза верујућих, и кроз које је, на крају, скоро цео свет који је био узнемирен буром изненадне јереси – одвукао од недавне неверности ка древној вери, од новог лудила ка древном здравомислију, од нове таме ка древној светлости?

Али, у тој натприродној снази исповедника, ми треба да приметимо нарочито ово – да они из саме црквене древности тада нису узели да штите само један њен део, него свеопштост (целину).

А није ни достојно било да такво мноштво знаменитих мужева штите са великим напором погрешне и несагласне међу собом измишљотине једног или два човека, или су се они подвизавали због неке неразумне замисли неке области: напротив, следећи одлуке и решења свих свештеника свете Цркве, наследника апостолске и саборне истине, они су више желели да сами себе издају, него древну свеопшту (заједничку, прим.прев.) веру. Зато су се они и удостојили да добију такву славу, да их достојно и праведно поштују не само као исповеднике, већ и као прве међу исповедницима.

VI. Тако је пример тих блажених мужева велики и заиста надприродан и достојан тога да неуморно размишља о њему сваки православни хришћанин! Они су, слично седмосвећном светилнику, седмеричном лучезарном светлошћу Светог Духа, преднацртали потомцима најдостојнији образац тога како скрушавати пред ауторитетом освештане старине, дрскост распусних новотарија, по питању сваке сујетне речи заблуде. Али то уопште није новост. У Цркви је увек цветао обичај да, што је неко био богољубивији, то је он раније иступао против нових измишљотина. Примера за то посвуда има пуно.

Али, да не бисмо говорили много, позајмићемо један пример, најбоље из историје апостолског престола, да би јасније од дана било видљиво свима са каквом су силом, са каквим усрђем, са каквим жаром, блажени прејемници блажених Апостола штитили увек целовитост једном примљене вере. Некада поштоване успомене Агрипин, епископ Картагински, упркос Божественом Канону, упркос правилу («regula») целе Цркве, упркос мишљењу свих његових сасвештеника, упркос обичају и уставима предака, први је од свих смртника измислио да јеретике, који се враћају у општење са Црквом, треба поново крштавати.

То високоумље је нанело толико зла, да је не само свим јеретицима послужило као пример за поругање светиње, већ је и некима од православних дало повод за заблуду. Тада су против те новине проговорили са свих страна, и сви свештеници, сваки са њему својственим усрђем, чували су се ње. Тада је пред свим друговима својим, иако и заједно са њима, устао против тога предстојатељ апостолског престола, блажене памјати папа Стефан, постављајући се тако да би, претпостављам, превазишао све остале преданошћу вери, онолико колико их је превазилазио важношћу места које је заузимао.16

На крају, у писму, које је тада послао у Африку, он је одредио следеће: „Да се не уводи ништа ново, осим онога, што је предато“ 17. Овај свети и благоразумни муж је схватао да је правило побожности да се допушта само оно што су Оци примили по вери, што је вером било запечаћено и од синова, и да наш дуг није да водимо вере тамо куда бисмо ми хтели, већ да треба да следимо тамо куда нас она води, и да хришћанској скромности и достојанству није својствено да своје предајемо потомцима, већ да чувамо оно што смо примили од предака!

И какав је био исход целог тог дела? Какав други, осим општеприхваћеног и обичног? Наиме: старина је била задржана а новотарија одбачена. Али онда, може бити, ништа није помагало наведеној измишљотини?

Напротив, на њеној страни је било толико силних дарова, такво обиље красноречивости, тако много заштитника, толико истинитости18 толико навода из Божанског Закона, само схваћених, разуме се, на нови и лош начин, да је, по мом мишљењу, ни на који начин није било могуће оповргнути, осим када би сами они, који су је измислили и бранили је са таквом снагом, схватили, на своју част, да је то новотарија. И шта се на крају десило? Какав је утицај имао Афрички сабор19 или његове одлуке? По милости Божијој – никакав, већ је све, као сновиђење, као басне, као глупост, одбачено, одмењено, укинуто. О, чудесни обрте околности!

Виновници тог мишљења се признају за православне, а следбеници – за јеретике, учитељи се ослобађају а ученици осуђују, писци тих дела ће бити синови Царства, а заштитници оних других подвргнути геени. Јер, ко је толико безуман да посумња у то да ће светило свих светих, епископа и мученика, најблаженији Кипријан са другим својим пријатељима, царствовати са Христом у векове? Или напротив, ко је толико безбожан, да одриче да ће донатисти и остали шириоци заразе, који се хвале тиме што се поново крштавају по ауторитету тог сабора, заувек горети са ђаволом?

VII. Ја претпостављам да је таква одлука донета по надахнућу Божијем, пре свега због лукавства оних, који намишљају да напишу јерес под туђим именом, и који се скоро увек труде да нађу мало познато дело неког древног мужа, који по својој нејасноћи као да одговара њиховом учењу, да би на такав начин показали да то што они проповедају нису они први, нити они сами измислили.

Ја сматрам да распусност таквих заслужује двоструко одвраћање од њих. Прво зато што се они не плаше да другима приносе отров јереси, а друго, зато што они својом бестидном руком, такорећи, стављају на ветар помен сваког светог мужа, као да је он некакав прах, и оно што је требало покрити ћутањем, они то разглашавају кроз оговарања која никада не замиру. Они потпуно подражавају свог зачетника Хама. Он не само да се није потрудио да покрије наготу поштовања достојног Ноја, већ је о томе испричао и другима ради подсмеха. Тиме је он привукао на себе такву немилост увређеног благочешћа, да су због његовог греха проклети чак и његови потомци.

Он уопште не личи на своју блажену браћу, која нису хтела ни својим очима да виде, нити другима да покажу наготу највећег поштовања достојног оца, већ су га, како пише, обративши се лицем уназад, покрили, и тиме су показали да они нити су одобрили, нити су разоткрили грешку светог мужа, и управо су зато добили на дар блажени благослов за њихово потомство (Пост.9:20-27).

Али, вратимо се циљу. Дакле, ми крајње треба да се бојимо греха да мењамо веру и оскверњујемо религију. Нека нас одврати од тога, не само благочиност црквене одредбе, већ и став апостолског ауторитета!

Свима је познато како силно, како страшно, како сурово грди блажени апостол Павле оне, који су са задивљујућом лакоћом, веома брзо прешли од благовести, која их је призвала у благодат Христову, у другу благовест, која је нешто друго (Гал.1:6–7), који су изабрали себи учитеље по својим жељама, одвраћајући слух од истине, обратили се баснама (2Тим.4:3–4), и који подлежу осуди због тога што су одбацили претходну веру (1Тим.5:12); оне које су преварили они, о којима пише тај исти апостол римској браћи: „Молю же вы, братие, блюдитеся от творящих распри и раздоры, кроме учения, емуже вы научистеся, и уклонитеся от них. Таковии бо Господу нашему Иисусу Христу не работают, но своему чреву, и благими словесы и благословением прелщают сердца незлобивых“ (Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се. Јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих.)(Рим.16:17–18).

(Они се прикрадају у домове и обмањују жене, које се утапају у гресима, вођене различитим похотама; они се увек уче и никада не могу да дођу до познања истине (2Тим.3:6–7); они су пустолови и преваранти, развратитељи целих домова, који уче ономе што не треба, из срамотне користи (Тит.1:10–11); они су људи повређеног ума (1Тим.6:5), незналице у вери (2Тим.3:8) горди (2Тим.3:2), они који ништа не знају али су заражени страшћу према стицању и препирању речима; они су страни истини, мисле да побожност служи да би имали корист (1Тим.6:4–5), притом су и не само лењивци, навикли да иду по кућама, него су и брбљиви и љубопитљиви, причају оно што не би требало (1Тим.5:13); они су, одбацивши добру савест, претрпели бродолом у вери (1Тим.1:19); њихово распусно пустословље много доприноси несрећи и њихова реч се шири као рак (2Тим.2:16–17). Али добро је и то, што се пише о њима: Али неће више напредовати; јер ће њихово безумље постати очигледно свима, као што се десило и са онима.) (2Тим.3:9).

VIII. А кад су неки од таквих, идући са својим продажним заблудама по областима и градовима, дошли на крају Галатима, и кад су се Галати, послушавши их, преиспунили некаквом одвратношћу ка истини и, изригнувши ману апостолског и саборног учења, наслађивали се гадошћу јеретичке новотарије, онда је Павле тако показао ауторитет апостолске власти, да је са највећом строгошћу одредио: „Но аще мы или Ангел с небесе благовестит вам паче, еже благовестихом, анафема да будет“ (Али ако вам и ми или анђео с неба благовести јеванђеље другачије него што вам ми благовестисмо, анатема да буде!) (Гал.1:8).

Али, шта значе његове речи: «Но аще мы» (Али ако вам и ми?) Шта значи, зашто он не говори: „Но аще аз“ (Али ако вам и ја)? Ево шта значе: ако би вам Петар или ако би вам Адреј или ако би вам Јован или ако би вам на крају сав сабор Апостола благовестио нешто другачије, што вам ми нисмо благовестили, анатема да буде. Ужасна строгост! Да би утврдио непоколебивост претходне вере, Апостол није поштедео ни себе, нити друге Апостоле! Штавише! Он говори: „Аще Ангел с небесе благовестит вам паче, еже благовестихом, анафема да будет“. (Ако вам и анђео с неба благовести другачије него што вам ми благовестисмо, анатема да буде!) Да би сачувао једном нам предату веру, није било довољно поменути само својства људске природе, да није обухватио и анђелско превасходство! „Ако вам и ми“, каже „или анђео са неба“.

То не значи да свети и небески анђели могу да погреше, већ ево шта он тиме говори: ако би се десило чак и немогуће, ма ко да је тај, који покуша да измени једанпут нам предату веру, нека буде анатема! Можда су те речи исказане успут, или су му некако невољно изашле, а не по Божијој вољи? Никако. У тој последњој речи, он са великом силом говори то исто, понављајући речено20: „якоже предрекохом, и ныне паки глаголю: аще кто благовестит вам паче, еже приясте, анафема да будет“ (Као што сам већ рекао, и сада опет велим: ако вам неко благовести јеванђеље другачије него што примисте, анатема да буде!) (Гал.1:9). Он није рекао: „Ако вам неко благовести другачије него што примисте“, да буде благословен, похваљен, примљен, већ: „Анатема да буде“, то јест да буде одељен, одлучен, избачен, да љута болест једне овце не би заразила отровном смесом невино стадо Христово.

IX. А можда је то писано само Галатима? Ако је тако, онда то значи да је и оно што је касније помињао у тој истој посланици, наиме: „Аще живем духом, духом и да ходим; не бывайте тщеславни, друг друга раздражающе, друг другу завидяще“ (Ако духом живимо, духом и да ходимо. Не будите сујетни, раздражујући једни друге, завидећи једни другима.) (Гал.5:25–26) и остало - такође речено само Галатима. Али, то није разумно, моралне заповести су свима једнако написане. Значи да се и наведено упозорење по питању вере такође односи на све; значи, као што никоме није дозвољено да раздражује другога, или да завиди другоме, исто тако никоме није дозвољено нити да прима нешто такво, што саборна Црква не благовести посвуда.

Или је, можда, заповеђено било само у та времена, а сада се не заповеда, да се анатемишу они који су проповедали нешто што раније није проповедано? Ако је тако, онда испада да се и оно, што је рекао исти тај апостол: «Глаголю же, духом ходите и похоти плотския не совершайте» „Кажем вам, духом ходите и похоти плотске не савршавајте“ (Гал.5:16), заповедало само у та времена, а сада се више не заповеда. Ако је тако мислити - нечастиво и погубно, онда неминовно следи да, као што је ово последње требало да се испуњава у сва времена, тако је и оно што је узакоњено било по питању неизмењивости вере - заповеђено за сва времена.

Самим тиме, проповедати православним хришћанима нешто такво, што они нису примили, никада се није дозвољавало, никада се не дозвољава и никада се неће дозвољавати, а анатемисати оне, који објављују нешто другачије од оног што је једанпут и заувек прихваћено - увек је требало, увек је потребно и увек ће бити потребно чинити. А кад је тако, ко је тај који је - или толико дрзак да проповеда нешто такво, што Црква није проповедала, или толико лакомислен - да прими нешто што није примио од Цркве?

Сасуд изабрани (Д.А.9:15), учитељ народа (Гал.2:9), труба апостолска, проповедник васељенски, тајник небески – апостол Павле, не једанпут, већ двапут, и свима и заувек и свуда, громогласно вапије кроз своја писма: „Ма ко да вам објави ново учење, нека буде предан анатеми!“. А на другој страни су неке жабе и пси и муве, који издишу (Проповедник 10:1), као што пелагијани узвикују и говоре православнима: „Ми смо оснивачи, ми смо началници, ми смо тумачи; осуђујте оно што чувате и чувајте оно што сте осудили, одбаците древну веру, установе Отаца, предања предака, и уместо њих примите“... А шта да примите, бојим се и да изговорим, јер је оно тако високомерно да га не можемо, по мом мишљењу, не само утврђивати, него чак ни оповргавати без греха.

Х. „Због чега Бог понекад допушта да нека знаменита лица постављена у Цркви, објављују православнима нешто ново?“, питаће неко. То питање је праведно и стоји тога да га размотримо пажљивије и шире. Само, треба га решити не од свог ума, већ на основу сведочанстава из Божанског Закона, који је образац црквеног учитељства. Зато послушајмо светог Мојсија.

Он ће нас научити због чега се допушта понекад и ученим мужевима, који су због благодати знања од апостола називани чак и пророцима (1Кор.14:29), да објављују нова, другачија учења, што се у Старом Завету обично назива туђим боговима (Понов. 13:2), наравно због тога што јеретици поштују своја мишљења исто као што пагани поштују своје богове. Блажени Мојсије пише у Поновљеним законима: „Аще востанет среди тебя пророк или соние видети, глаголяй себе“ (Ако устане међу вама пророк или који сне сања, и каже ти) (Понов.13:1), то јест постављени у Цркви учитељ, за кога ученици или слушаоци сматрају да учи по неком откровењу. Шта даље? И прорекне, каже, „знак и чудо“, и деси се оно што је рекао (Понов.13:1-2).

Овим се означава некакав заиста велики и толико мудар учитељ, да његови следбеници сматрају не само да он познаје оно што је људско, већ да може да зна и оно што је изнад човека, а такви су били, како их хвале њихови ученици: Валентин, Донат, Фотин, Аполинарије и други њима слични. Шта затим? „И речет тебе, – говорит: – идем, и последуем богом иным, ихже не веси и послужим им“ (И каже ти: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо) (Втор.13:2). Ко су ти други богови, ако не туђе заблуде, за које ти раније ниси знао, то јест нове и нечувене? И „служићемо“ им, то јест повероваћемо им, следићемо им. И шта, на крају? „Да не послушаеши, – говорит, – глагол пророка того, или видящаго сон“ (Да не послушаш, каже, речи пророка тога или сновидца) (Втор.13:3).

А зашто, реци ми, Бог не забрањује да се учи оно што Бог забрањује да се слуша? „Яко искушает вас Господь Бог ваш, да явно будет, аще любите Его, или нет, всем сердцем и всею душею вашею» (Јер вас искушава Господ Бог ваш да се покаже да ли га љубите или не, свим срцем својим и свом душом вашом) (Втор.13:3). И сад је постало јасније од дана зашто понекад Промисао Божији допушта неким црквеним учитељима да објављују некаква нова учења! „Да искусит вас“, говорит, „Господь Бог ваш“ (Да би вас искушао, каже, Господ Бог ваш).

А истинско и велико искушење је када онај, кога ти сматраш за пророка, за ученика пророка, за учитеља и заштитника истине, кога си ти веома поштовао и волео, одједном почне да прикривено уводи штетне заблуде, које ти скоро да ниси у стању нити да препознаш зато што си убеђен у корист древног учитељства, и сматраш да ти није дозвољено да га слободно осудиш зато што се уздржаваш од тога привезаношћу за древног учитеља.

XI. После овога, можда ће неко тражити да истина, коју је изрекао свети Мојсије, буде појашњена неким црквеним примерима. Тај захтев је праведан и заслужује да се одмах задовољи. Почнимо од најближег и најпознатијег. Какво је, мислимо, било недавно искушење, када је несрећни Несторије, који се одједном претворио из овце у вука, почео да кида стадо Христово, кад га је већина чак и оних, које је он уједао, сматрало за овцу и зато су још више страдали од његових уједа?

Јер ко је могао лако да помисли да онај ко је изабран по одлуци врховне власти греши21, и коме су веома привржени свештеници, ко је, уживајући велику љубав светих и највеће поштовање народа, сваки дан свенародно објашњавао речи Божије и оповргавао разне штетне заблуде Јудеја и пагана? Како, на крају, није могао да увери сваког да учи право, проповеда право, мисли право, онај ко је, да би отворио слух ка једној својој јереси, нападао на богохулства свих јереси?

„Царе! Дај ми земљу очишћену од јереси и ја ћу ти за то дати небо; помози ми да истребим јеретике и ја ћу ти помоћи да истребиш Персијанце“. Тако је говорио Несторије у својој првој проповеди, реченој кад је рукоположен за патријарха Константинопољског. Те речи су прости људи, који су гајили мржњу према јеретицима, примили са задовољством, али људи, који су умели по речима да закључују о особинама душе, видели су у њима и лакомисленост и запаљивост и сујету.22 Али то је и било оно о чему говори Мојсије: „Искушава вас Господ Бог ваш... да ли Га љубите или не.“ (Понов.13:3).

Али оставимо сада Несторија, који је увек више задивљавао него што је доносио користи, био је више славан него што је био опитан, више се по људском благовољењу узвисио привремено, по мишљењу гомиле, него по Божијем мишљењу. Боље је да се присетимо оних, који су имајући велики успех и и опширну делатност, послужили за православне људе као велико искушење. Тако наши преци говоре да је у Панонији Фотин био искушење за Сирмијумску Цркву, у којој је он, после тога како је био прибројен свештеницима по великој љубави свих према њему, и управљао њоме неко време, као православан, одједном као неки зли пророк или сновидац, како га је Мојсије назвао, почео да убеђује поверени му народ Божији да крене за туђим боговима, то јест за туђим заблудама, до тада њему нeпознатим. Али то је већ обична ствар.

Погубно је то што је за то безакоње он користио непосредна средства, јер је имао велике дарове, био одлично учен и владао је великим даром речи, зато што се нашироко и силно такмичио и писао на оба језика, као што је и очигледно из његових дела, која су остала иза њега, написана делом на грчком а делом на латинском језику. Али добро је то што су поручене му овце Христове, биле веом будне и пажљиве по питању саборне вере, и убрзо су обратиле пажњу на упозоравајуће Мојсијеве речи; и ако су се дивили красноречивости свога пророка и пастира, ипак су схватили и искушење, јер су од оног за киме су раније следовали као за овном, касније почели да беже, као од вука.

И не само Фотин, већ и Аполинарије нас уразумљују својим примером у вези са опасношћу наведеног црквеног искушења, и заједно нам напомињу о најпажљивијем чувању вере. Јер и он је породио за своје слушаоце велике смутње и велике несреће, јер их је на једну страну вукао ауторитет Цркве, а на другу навика на њиховог учитеља, тако да су се они, колебајући се и посрћући23 међу њима, непрестано двоумили куда им је боље да се привежу. Неки ће мислити да је Фотин био један од таквих мужева, кога је било могуће без труда презрети? Напротив, он је био тако велики и славан, да се њему, већином, изузетно брзо веровало.

Јер, ко је био већи од њега по проницљивости ума, по трудољубљу, по учености? Како је много јереси он победио великим списима, колико је он оповргао заблуда непријатељских вери. Као доказ тога служи превасходно и огромно дело, које садржи не мање од тридесет књига, у којима је он великом количином доказа разбио безумне Порфиријеве клевете. Дуго бих се присећао свих његових списа, којима би се он заиста могао поредити са најпревасходнијим градитељима Цркве (1.Кор.3:10), да није, поневши се распусном страшћу према јеретичкој радозналости, измислио нешто ново, чиме је и своје трудове осквернио, као примесом неке проказе, и учинио је то да би се његово учење назвало не толико назиђивањем, колико искушењем Цркве.

XII. После овога требало би, можда, да изложим јереси вишепоменутих особа, то јест Несторија, Аполинарија и Фотина. То се не односи на предмет нашег садашњег бављења. Јер ми нисмо хтели да описујемо свачије заблуде, већ да представимо пример немногих, да бисмо јасно и очигледно показали праведност Мојсијевих речи о томе да и ако неки учитељ црквени, или чак и пророк, при тумачењу пророчких тајни, покуша да уведе у Цркву нешто ново, да се то допушта Божијим Промислом са циљем да нас искуша.

Зато ће мишљења горепоменутих јеретика то јест Фотина, Аполинарија и Несторија, бити корисно укратко изложити у виду одступања. Тако се учење Фотина састоји у следећем. Он говори да је Бог један и јединствен и да Га треба исповедати по-јудејски. Он одбацује пуноту Тројице и мисли да нема ни лица Бога Слова, нити лица Духа Светога. Христа он признаје само као јединственог човека, који је добио почетак постојања од Марије, и свесрдно нас учи да треба да поштујемо једно лице Бога Оца и једног Христа човека.

Тако учи Фотин. Аполинарије говори за себе да признаје јединство Тројице; али он га не признаје у потпуности онако како га признаје здрава вера. Што се тиче оваплоћења Господњег, он јавно хули; јер говори да у плоти нашег Спаситеља или уопште није било људске душе, или је постојала – али без ума и разума. Штавише, он каже да плот Господња није примљена од плоти свете Дјеве Марије, већ је сишла у Дјеву са неба, и, непостојан као и увек у својим мислима, он некад тврди да је она савечна Богу Слову, а некад да је она образована из божанства Слова.

Он није желео да дозволи да у Христу постоје две природе^[5], једна божанска а друга људска, једна од Оца, а друга од Мајке, већ је саму природу Слова сматрао расеченом на делове, као да је један његов део остао у Богу, а други се променио у тело, тако да, док истина каже да је од две природе један Христос, он, противник истине, тврди да су од једног Христовог Божанства настале две природе. Такво је Аполинаријево учење. А Несторије страда од недуга супротног Аполинарију.

Претварајући се да разликује две природе у Христу, он изненада уводи два лица, и по нечувеном зловерју допушта два Сина Божија, два Христа; једног Бога а другог човека, једног од Оца, а другог од мајке рођеног.

Зато он и тврди да свету Марију не треба звати Богородицом, него Христородицом, зато што се наводно од ње није родио Христос-Бог, него Христос-човек. Ако, међутим, некоме падне на памет да он у својим списима говори о једном Христу и проповеда о једној Христовој личности, не треба лако да верује у то.

Он то говори или као искусни варалица, да би кроз добро лакше убацио зло, како каже Апостол: „благим ми соделал смерть“ (добрим ми донесе смрт) (Рим.7:13) или да би привидно преварио, претвара се, как смо рекли, на неким местима у својим делима, да признаје једног Христа и једну Христову личност, или наговештава да су се две личности сјединиле у једног Христа након тога што Га је Богородица родила, али су, међутим, за време зачећа или рођења девичанског и мало после, како он тврди, била два Христа, односно Христос се најпре родио као обичан и јединствен човек, још не сједињен са Словом Божијим јединством личности, али је после тога у њега сишла личност Слова, које Он прима и иако сада, после примања, он пребива у слави Божијој, па ипак, некада није било никакве очигледне разлике између Њега и других људи.

XIII. Ето како лају против вере православне бесни пси: Несторије, Аполинарије и Фотин! Фотин не признаје Тројицу; Аполинарије назива природу Слова променљивом, не исповеда да су у Христу две природе, одриче или целу душу Христову или ум и разум у њој, и тврди да је уместо ума било Слово Божије; Несторије нас уверава да или увек постоје или су некада постојала два Христа. Васељенска Црква, међутим, право мислећи и о Богу и о нашем Спаситељу, не хули ни на тајну Тројице, нити на оваплоћење Христово.

Она поштује и једно божанство у пуноћи Тројице и равенство (једнакост) Тројице у једном и истом величанству, и исповеда да је Исус Христос један, а не два, и да је Он и Бог и истовремено и човек. У њему је, по Њеној вери - једна личност али су две природе, две природе, али једна личност: две природе, јер је Слово Божије непроменљиво, тако да се не може променити у плот; личност је једна јер би исповедање два Сина показало да Црква поштује четворицу, а не Тројицу. Али вреди труда да се то представи још одвојеније и изражајније. У Богу је природа једна, али су три личности; у Христу су две природе, али једна личност.

У Тројици су Други и Други, а не друго и друго; а у Спаситељу је друго и друго, а не Други и Други. Како су у Тројици Други и Други, а не друго и друго? Зато што је друга личност Оца, друга је личност Сина, друга је личност Духа Светога, али природа Оца и Сина и Светога Духа није различита, друга и друга, већ је једна те иста. А како је у Спаситељу друго и друго а не Други и Други? Зато што је друго природа Божанства а друго природа човештва; али божанство и човештво нису други и други, већ један те исти Христос, један те исти Син Божији, и једна те иста личност једног и истог Христа - Сина Божијег.

У човеку је једно тело а друго душа; али душа и тело су један те исти човек. Код Петра и Павла једно је душа, а друго тело; али тело и душа нису два Петра, или је душа један Павле, а тело је други, него су то један те исти Петар, један те исти Павле, који се састоје од две различите природе, душе и тела. Тако у једном и истом Христу постоје две суштине, али једна је божанска, а друга је људска, једна је од Бога Оца, а друга од Дјеве Матере, једна је савечна и једнака Оцу, а друга је настала у времену и мања је од Оца, једна је једносуштна Оцу, а друга једносуштна Матери, али је и у једној и у другој природи један и исти Христос.

Дакле, није један Христос Бог, а други Христос човек, није један нестворени, а други створени, није један бестрасни а други страдајући, није један раван Оцу, а други мањи од Оца, није један од Оца а други од Матере, већ је један те исти Христос Бог и човек, један те исти нестворени и створени, један те исти непроменљиви и бестрасни, један те исти променљиви и страдајући, један те исти раван Оцу и мањи од Оца, један те исти од Оца рођени пре свих векова, и један те исти од Матере рођен у времену, савршени Бог и савршени човек.

У Богу је пуно Божанство, а у човеку пуно човештво. Ја кажем: потпуно човештво, јер оно има душу и истовремено и тело; али истинску плот, нашу, материнску, а душу обдарену смислом, која влада умом и разумом. Дакле, у Христу су и Слово и душа и плот; али све је то један Христос, један Син Божији, и један Спаситељ и Искупитељ наш. Он је један, не некаквим променљивим сливањем божанства и човештва, већ непроменљивим и посебним јединством личности.

Јер чак ни то сједињење24 није претворило или променило Другога у друго (то је у ствари заблуда аријанаца), него је тако спојило и једно и друго у једно, да при свагдашњем јединству једне те исте личности у Христу и својство сваке природе заувек пребива у Њему, односно то је оно зашто нити Бог никада не почиње да буде тело, нити тело икада престаје да буде тело.

То се јасно види из примера узетог од човека. Сваки од људи не само сада, него ће се и у будуће састојати од душе и тела; међутим, нити ће се тело икада претворити у душу, нити ће се душа икада претворити у тело, али, док ће сваки од људи живети бесконачно, у сваком од људи ће неопходна разлика једне и друге природе бесконачно остати. Тако и у Христу заувек треба да се сачува својство и једне и друге природе, својствене свакој од њих, уз очување једне личности.

XIV. Али пошто често помињемо личност, и кажемо да је Бог постао човек као личност (per personam)25 – али без претварања, и плот је постала Слово – али без промене; и Бог је постао човек – (зато што Слово јесте Бог), а човек је постао Бог – по ипостасном сједињењу. Дакле, исто је рећи: „природа Слова“ и „природа (Слова) у недељивом“. Јер овај израз управо и искључиво не означава ни недељиво, односно лице^[6], нити заједницу лица; већ заједничку природу, коју умом можемо да познамо и спознамо у једном од Лица.“ Свети Јован Дамаскин. Точн. излож. прав. Веры кн. 3, гл. 21, с. 164–165. Москва, 1844 г.

Oнда морамо бити крајње опрезни, да се не би показало као да говоримо да је Бог Слово узео оно што нам је својствено само ради подражавања, и да је Он чинио оно што је својствено људском животу, не као истинити човек, већ привидно, као што се обично дешава на представама, где неко истовремено представља многа лица, а сам није ниједно од њих. Јер сваки пут када неко опонаша радњу неког другог, он дужности или дела других врши као да њихови извршиоци нису исти они које представљају.

Дакле (ради примера, ћемо узети образац од светских људи и манихејаца), када трагични глимац представља свештеника или Цара, он сам није нити свештеник нити Цар; јер чим се представа заврши, са њим тада престаје да постоји и лице које је он преузео на себе. Нека буде што даље од нас ова гнусна и опака забава! Нека ово безумље остане безумље манихејаца. Они, проповедници измишљотина, кажу да је Бог Син Божији био човек, не по суштини, већ је деловао и живео као човек некако привидно, као привиђење.

Док нам Православна вера каже да је Слово Божије постало човек тако што је оно што је нама својствено примило, не привидно нити измишљено, него истинито и изражајно, да није подражавало оно што је људима својствено, као да је туђе, већ је то чинило као да је Његово, и уопште, шта год да је Оно радило, то је, заправо и било. Ми сами, када говоримо, мислимо, живимо, постојимо, не опонашамо људе, већ јесмо људи. Дакле, Петар и Јован – прво ћу њих назвати – нису били људи по подражавању, већ стварно.

Тако ни Павле није узимао на себе изглед апостола нити је представљао Павла, већ је био и апостол и Павле, заиста. Тако је и Бог Слово, тиме што је примио и имао тело, говорио, радио, страдао по плоти, али ипак без икакве пропадљивости^[7] своје природе, изволео је да покаже и предјави управо то да Он није подражавао савршеног човека нити га је представљао; да Он није изгледао нити се представљао као истински човек, већ је Он то заиста и био. И тако, као што душа, сједињена са телом, а ипак не претворена у тело, не подражава човеку, него јесте човек, и није човек по изгледу, него суштински: тако је и Бог Слово, без икакве промене самог Себе кроз сједињење, а не кроз сливање самог Себе са човеком, постао човек не по опонашању, већ стварно.

Стога се мора у потпуности одбацити поимање о личности као о привидном подражавању, по којем је онај који подражава увек други, а друго је и оно, што се подражава, по коме онај који представља, никада није онај кога представља. Не дај Боже да верујемо да је Бог Слово на овај лажан начин примио човека, већ тако да је, задржавши непромењеном своју суштину и узевши у себе природу савршеног човека, Он самолично постао плот, човек, носилац људског обличја – не привидно него истинито, не подражавањем него суштински, не тако, коначно, да би престао бити Он са завршетком делања, него тако да Он увек то мора остати по суштини.

XV. Дакле, ово јединство личности у Христу, уопште није било свезано и остварено након што је Дјева родила, већ у самој утроби Дјеве. Јер ми морамо веома пазити да исповедамо не само да је Христос један, него и да је Он увек један; јер не треба да трпимо то богохуљење, по којем би ти, пристајући да признаш да је Он сада један, почео да тврдиш да Он некада није био један, него да су била два Христа, наиме – један од времена крштења, а два у време рођења.

Ову неизмерну несрећу ми можемо избећи само када будемо исповедали да је човек сједињен са Богом јединством личности, не од вазнесења, ни од васкрсења, нити од крштења, него већ у Матери, у утроби, у самом, на крају, зачећу девичанском. Због овог јединства личности, без разлике и без разбора, оно што је својствено Богу усваја човек, а оно што је својствено човеку приписује се Богу.

Зато је и написано, по надахнућу Божијем - како то да је Син човечији сишао с неба (Јн. 3:13) - тако и да је Господ величанства разапет на земљи (1. Кор. 2:8). Из истог тог разлога, кад је плот Господња настала, када је плот Господња саздана, тада је оно што је настало названо само Слово Божије (Јн.1:14), испуњена је сама Премудрост Божија (Лк. 2:40), саздан је сам Разум (Посл. 8:22), а пророчки је речено да су Његове руке и ноге избодене (Пс. 21:17). Због овог, кажем, јединства личности, сагласно тој истој тајни, десило се и то да они и потпуно православно верују, и крајње нечастиво одбацују да се при рођењу плоти Слова од непорочне Матере, родио од Дјеве сам Бог Слово.

А кад је тако; онда не дај Боже да неко покуша да свету Марију лиши преимућстава божанске благодати, и посебне славе. Њу, по неком искључивом дару Господа и Бога нашег а Њеног Сина – најистинитије и најблаженије, треба исповедати Богородицом, али Богородицом, не у оном смислу у ком једна безбожна јерес тврди да Она само по имену треба да се зове Богородицом, јер је Она наводно родила оног човека, који је касније постао Бог, слично томе, што ми називамо мајком, мајку презвитера или епископа – не зато што је родила презвитера или епископа, већ зато што је родила оног човека, који је након тога постао презвитер или епископ.

Није у овом смислу, кажем, света Марија – Богородица. Она је Богородица јер се, као што је већ речено, већ у Њеној освећеној утроби савршило то свето и свештено тајинство, услед којег, због посебног и искључивог јединства личности, као што и Слово у плоти јесте плот, тако и човек у Богу јесте – Бог.

XVI. Али већ је време, да би се ојачало памћење, односно да се потпуније схвати оно што је поновљено и да се чвршће држи усвојено – време је да укратко поновимо још краће и сажетије оно што је већ речено о јересима и о саборној вери. Дакле, анатема Фотину, који не прихвата пуноћу Тројице и проповеда да је Христос само нарочити човек. Анатема Аполинарију, који допушта у Христу пропадљивост Божанства које је прешло у човека, и одбацује својство савршеног човештва.

Анатема Несторију, који одриче рођење Бога од Дјеве, допушта постојање два Христа и, након што је прогнао веру у Тројицу, уводи нам четворицу. Напротив, блажена је саборна Црква, која поштује једнога Бога у пуноћи Тројице, као и једнакост Тројице у једном Божанству, тако да ни особеност природе не меша својства личности, нити разликовање Тројице дели јединство Божанства. Блажена је, кажем, Црква, која верује да су у Христу две истините и савршене природе, али је личност Христова једна, тако да ни разлика природа не раздваја јединство личности, нити јединство личности сједињује различитост природа.

Блажена је, кажем, Црква, која, да би показала да Христос увек јесте и да је био један, исповеда да се човек сјединио са Богом не по рођењу, него још у самој утроби своје Мајке. Блажена је, кажем, Црква, која признаје да је Бог постао човек, не кроз промену природе, него као личност, и то не као привидна и пролазна личност, него истинска и трајна. Блажена је, велим, Црква, која проповеда да ово јединство личности има такву моћ да, услед тога, она чудесно и неизрециво, несхватљиво приписује и божанско човеку и људско Богу; јер услед тога она не пориче да је човек сишао са неба по божанству, тако и верује да је Бог постао на земљи (Јн. 1:14), страдао и био распет по човештву; услед њега, коначно, она исповеда и човека као Сина Божијег и Бога као сина Дјеве.

Дакле, блажено је и достојно поштовања, благословено и светосвештено и савршено достојно тога да се упореди са највишом похвалом анђела, оно исповедање, које прославља једнога Господа Бога у тројичној светињи; јер оно зато најпре и проповеда јединство Христово, да не би престало тајинство Тројице. Нека кажемо то у форми изузетка. У неко друго време, ако Бог да, открићемо и објаснићемо то опширније. А сада се вратимо нашем циљу.

XVII. Горе смо рекли да је у Цркви Божијој заблуда учитеља била искушење за народ, притом, тим веће, што је заблудели био ученији. Ово смо ми поучавали, прво, ауторитетом Светог Писма, а друго, црквеним примерима, односно сећањем на оне који су, држећи се некада здраве вере, на крају или скренули у туђу секту, или су сами основали своју јерес.

Овај предмет је веома важан, заслужује проучавање и вредан је новог разматрања. Наша је дужност да то добро објаснимо и утврдимо то на многим примерима, како би сви истински православни људи знали да је њихова дужност да – идући за Црквом прихватају Њене учитеље, а не да, идући за учитељима – напуштају веру Цркве. Уосталом, иако ми можемо истаћи многе такве личности, које су за народ биле искушење поменуте врсте, ипак мислимо да се у овом искушењу ретко ко може упоредити са Оригеном.

У овом човеку је било толико тога тако изузетног, посебног, задивљујућег, да би се свако лако одлучио да му поверује у свему, ма шта да је тврдио. Јер ако се ауторитет добија животом; Ориген је био веома трудољубив, целомудрен, трпељив, стрпљив. Ако се ауторитет добија пореклом или васпитањем; ко је онда био славнији од онога који се, као прво, родио у таквој кући, која се прославила мучеништвом, и који је, као друго, био лишен због Христа не само оца, него и читавог имања, и који је толико преуспео у крајностима светог сиромаштва, да је због славе „Исповедања Господњег“26 често, кажу, трпео увреде?

Али у њему није било то једино, што ће касније имати да послужи као искушење. Он је поседовао тако снажан, дубок, оштар, изузетан ум, да је далеко надмашивао готово све. Он је био тако богато учен и свестрано образован, да је мало било остало у божанској мудрости, а једва да је постојало нешто у људској мудрости, што он не би савршено познавао: он не само да је у потпуности владао грчким знањима, већ је изучио и европска како треба.

А шта да се каже о красноречију онога који је говорио тако пријатно, тако чисто, тако слатко, да му из уста, по мом мишљењу, нису текле речи, него некакав мед? Које нејасне ствари није он разјаснио својим тумачењима? Коју ствар тешку за усавршавање, није он учинио таквом да је изгледала врло лака? Неко ће помислити да је он своја размишљања и закључке повезивао само довођењем у везу аргумената? Напротив, никада није постојао такав учитељ, који би користио толико доказа из Божанског закона као он.

Може бити да је он мало писао? Нико други од смртних није написао више од њега, тако да ми се чини да је немогуће не само прочитати, него чак ни наћи сва његова дела; а да му не би недостајало ниједно од средстава за знање, био је испуњен вишком година27. Можда није био сувише богат ученицима? Да ли је ико икада био богат њима као он? Из његових недара изашло је безбројно мноштво учитеља, као и мноштво свештеника, исповедника и мученика.

А ко може описати како су му се сви дивили, величали га, били занешени његовим очаравајућим похвалама? Ко, имајући макар неко побожно осећање, није стремио њему из најудаљенијих земаља света?

Ко га од хришћана није поштовао скоро као пророка, а од философа – за учитеља? А у каквој је почасти он био не само код обичних људи, него и код саме царске власти, казује историја, предајући нам да га је мајка цара Александра позивала к себи, посебно из поштовања према небеској мудрости, од које је он био вољен и коју је и она волела. О томе сведоче и његова писма писана на основу ауторитета хришћанског учитељства цару Филипу, који је први од римских владара постао хришћанин.

Ако неко не верује хришћанском сведочанству, и нашем приповедању о његовом невероватном знању, нека тај верује бар паганским извешћима о томе, по сведочењу филозофа. Познати нечастивац28 Порфирије каже да је, побуђен његовом славом, као дете стигао у Александрију, и тамо га је видео већ као старца, али у пуном величанству и слави, јер је у себи садржавао ковчег сваког знања. Не бих имао довољно времена да сам се усудио да набројим и најмањи део Оригенових заслуга, које су се, међутим, све односиле не само на славу вере, већ и на величину искушења.

Ко би могао да се отргне од мужа, који је поседовао такав ум, такву ученост, такву пријатност у понашању, а да не буде већи од мисли – да радије жели да погреши са Оригеном него да мисли истинито са другима? И шта још говорити? Снага је у томе што искушење од тако познате личности, учитеља, пророка, није обично, већ је оно, како су последице показале, изузетно опасно, јер је веома многе отргло од целине вере. Велики и славни Ориген је са великом надменошћу употребљавао дар Божији, безгранично је снисходио своме уму, превише се уздао у себе, низашта није сматрао древну једноставност хришћанске вере, сматрао је себе разумнијим од било кога другог, и презирући црквено Предање и учења старих, тумачио је неке одломке Светог писма на нов начин.

Стога је и он заслужио да се о њему говори Цркви Божијој: „Аще востанет среди тебя пророк" (Ако устане међу вама пророк) (Пон.зак. 13:1), и мало ниже: „Да не послушаеши глагол пророка того“ (Не слушајте реч пророка тог) (Пон.зак. 13: 3), и опет: "яко искушает вас Господь Бог ваш, аще любите“ (Јер искушава вас Господ Бог ваш, да ли Га љубите) (Пон.зак. 13: 3) или не. Заправо, то није само искушење, већ је то велико искушење – да се одједном, неприметно и постепено окрене од древне вере ка новом безумљу, Црква која му је била потпуно предана, потпуно се дивила његовом уму, знању, красноречју, животу и понашању, која га ни чему није подозревала и ничега се од њега није плашила.

Неко ће рећи: Да ли су Оригенови списи измењени? Ја не противречим овоме, чак желим да буде тако; јер су о томе говорили и писали не само православни, него и јеретици. Али управо то је оно што ми сада морамо приметити, да иако не он сам, међутим, дела објављена под његовим именом служе као велико искушење; јер, испуњена многим заразним богохулствима, она се читају и воле не као туђа, већ као његова сопствена, тако да, иако Ориген није намеравао да измисли заблуду, ипак, његов ауторитет, очигледно, има моћ да уведе у заблуду.

XVIII. Управо такав значај има и Тертулијан. Као што је Ориген код Грка, тако и се Тертулијан код Латина лако може признати за првог од свих наших. Јер ко је ученији, ко је искуснији од овог човека у стварима божанским и људским? Својим задивљујуће широким умом, он је пригрлио сву философију и све философске системе, писце и заштитнике система и свих њихових наука, промене судбина и занимања. Није ли се и он одликовао тако узвишеним и јаким умом да, ма шта да је узео да оповргне, није било готово ничега у шта он не би проникнуо својом проницљивошћу, или што не би савладао својим расуђивањем?

И даље, ко је у стању да опише особине његовог говора, који је испуњен таквом несхватљивом силином закључака да, оног кога не може наговорити да пристане на њих, њега приморава да призна да колико има речи, толико скоро има и мисли, тако да се има осећај победе? То је познато Маркиону, Апелесу, Праксејима, Хермогенима, Јудејима, гностицима и другима, чија је богохуљења он срушио, као громовима, множином својих великих списа.

Па ипак, после свега овога, он, Тертулијан, не превише чврст у саборном учењу, односно у свеопштој и древној вери, и више речит него благоуспешан, променио је, на крају, своје мисли, и учинио оно што је блажени исповедник Иларије написао о њему на једном месту: „Пошто је, као последица тога, пао у заблуду, он је обеславио достојанство својих дела, достојних поверења“29. И он је такође био велико искушење у Цркви.

Али, ја не желим више да причам о томе. Напоменућу само да је он, уверавајући супротно Мојсијевој заповести, тврдио да су нова Монтанова безумља - (настала у Цркви30 као учитеља обдареног изузетним духовним даровима и уздигнутог од Бога ради завршавања хришћанског образовања. Монтан је учио да оне, који су пали у грех не треба више примати у Цркву, да не треба ступати у други брак, да се не треба уклањати од прогона, да треба држати строге постове и пророковао је у иступљењу. „Иннокент“. Начерт. церк. истор. отд. 1, с. 59. Москва, 1842 г. и безумные грезы новоизмышленного учения безумных женщин31. там же.) - да су то истинита пророчанства, и заслужио је да се о њему и о његовим списима каже ово: „Ако се међу вама појави пророк“, а затим: „Не слушајте реч тог пророка.“ Зашто? „Јер вас искушава Господ Бог ваш, да ли Га љубите или не“.

XIX. Из значајних примера које смо изнели и многих других сличних црквених примера, морамо јасно погледати и, под руководством онога што је написано у Поновљеним законима, видети јасније од дана, да ако било који црквени учитељ некада одступи од Вере, онда је то допуштено Промислом Божијим да би нас испитао да ли ми љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом, или га не љубимо.

ХХ. А када је тако; онда је прави и истински православац онај ко воли истину Божију, Цркву, тело Христово (Рим. 12:4-5. Еф. 1:22-23), који ништа не ставља изнад божанске религије, изнад васељенске Вере – ни ауторитет, ни љубав, ни ум, ни красноречивост, нити философије неког човека, него, онај, који презирући све ово и остајући чврст, постојан и непоколебљив у вери, сматра за своју дужност да држи само оно и верује само у оно за шта зна да је од давнина држала уопште Црква васељенска, а оно за шта сазна да је неко касније увео сам, мимо свих Светих или упркос свима Светима, као нешто ново и до тада не чувено, да то признаје као нешто што се не односи на веру, него на искушење.

Ово последње нека научи посебно из речи блаженог апостола Павла, који у Првој посланици Коринћанима пише ово: "Подобает, – говорит он, – и ересем быти, да искуснии явлени бывают в вас“ (Треба“, каже он, „да буду и поделе међу вама, да се искусни пројаве међу вама)“ (1. Коринћанима 11:19). Као да каже: Бог не искорењује одмах виновнике јереси због овога: „Да, се искусни пројаве међу вама“, односно да би се видело колико свако од нас снажно, верно и непоколебиво воли саборну веру.

И заиста, чим се покаже било каква новина, одмах се види тежина зрна и лакоћа кукоља. Затим се без даљег напора са гумна помете оно што се на њему није држало никаквом тежином. Тада једни одмах сасвим побегну, док се други, када их изгоне, плаше и да погину а стиде се и да се врате израњављени, полумртви и полуживи, као да су узели отров у толикој количини да нити убија, нити се вари у стомаку, нити изазива смрт, нити дозвољава да се живи. О плачевно стање! Каквим плимама и осекама брига, каквим се бригама такви узнемирују!

Они или хитају у заблуду куда их ветар носи, па се дошавши к себи, враћају назад као таласи, па из безрасудне надмености одобравају чак и очигледно непознато, или се из безразложног страха плаше чак и познатог, и стално сумњају куда да иду, где да се врате, шта да пожеле, од чега да беже, шта да задрже, а шта да оставе. Уосталом, ово растројство колебљивог и веома неодлучног срца, ако то схвате, и јесте лек божанског милосрђа према њима.

Због тога се они колебају, бивају кажњени и скоро да их убијају разне олује помисли ван најсигурнијег уточишта православне Вере, да би спустили уздигнута једра преузносећег ума, од њих неумесно распуштена поводом ветрова новина, да би се вратили и пристали у најсигурније уточиште безметежне и благе Матере, и прво повратили горке и узнемирујуће таласе заблуда да би потом пили са потока свеже речне воде. Оно што су они научили лоше, нека сада науче исправно, и само оно што могу да достигну (појме, прим.прев.) у учењу Цркве, нека достигну, а што не могу да достигну, у то нека верују.

XXI. А кад је тако; онда, поново размишљајући и премишљајући о овој теми, не могу се довољно начудити таквом безумљу неких људи, таквој безбожности заслепљеног ума, таквој, на крају, страсти према заблудама, да се не задовољавају једном преданом и издавна прихваћеним правилом Вере (regula), већ сваки дан траже нешто ново и ново, и увек жуде да или додају нешто вери, или да измене у њој, или да нешто одузму од ње. Као да то није небеско учење, коме је довољно да једном буде откривено!

Као да је реч о земаљској установи, која се може усавршавати само непрестаним исправкама, боље речено, порицањима! Међутим, божанска учења кажу: „не прелагай предел..., яже положиша отцы твои“ (Притч.22:28), и: „паче судящаго не суди“ (Сир.8:17)32., и: „разоряющаго ограду угрызнет его змий“ („Не уклањај међе...које поставише оци твоји“ (Приче 22:28), и: „Не суди више од судије“ (Сир.8:17) 32 ., и: „Оног који руши ограду угришће змија“ (Проп. 10:8). То исто каже и следећа апостолова поука, којом су, као некаквим духовним мачем, често биле одсецане и увек треба да буду одсецане све безаконе новотарије свих јереси: “О, Тимофее, предание сохрани, уклоняяся скверных новизн слов и прекословии лжеименнаго разума, о немже нецыи хваляшеся, о вере погрешиша“ О Тимотеје, предање чувај, клонећи се скверних речи новина и спорова лажно названога знања, којим се неки хвалећи, заблудеше у вери.“ (1. Тим 6:20-21).

Чак и после овога, има људи, који су до те мере очврсли као цигла, непопустљиви као наковањ, тврдоглави као кремен, да не подлежу таквом притиску небеских речи, да се не разбијају под таквим тежинама, да их не крше такви чекићи, да не пропадају, коначно, под таквим муњама! „Уклоняйся – говорит Апостол, скверных новизн слов“. „Уклањај се“, каже апостол, „од скверних речи новина“. Није рекао: „од речи древности“, није рекао: „од речи старине“, већ је јасно показао да треба бежати од оног супротног томе: јер ако треба бежати од новина, онда се треба држати старине, и ако је новотарија распусна, онда је старина света. „И прекословий лжеименнаго разума“ (И спорова лажно названога знања), каже он.

Заиста јеретичка учења имају лажно име: код њих се незнање украшава именом знања, магла се назива јасноћом, тама се зове светлошћу. „О немже, нецыи хваляшеся о вере погрешиша“ (Којим се неки хвалећи, заблудеше у вери). Шта су то они погрешили обећавајући, ако не неко ново и непознато учење? Послушајте шта неки од њих говоре: „Дођите, безумни и јадни, који обично себе називате православнима, и научите се истинитој вери, коју нико осим нас не разуме, која се скривала дуги низ векова, а недавно је откривена и постала јавна, али учите се кришом и тајно; јер ће вам она пружити задовољство.”

И још: „Кад се научите, онда учите тајно, да ни свет не би чуо, нити Црква знала; јер да разумеју тако недостижну тајну, дозвољено је само немногима“. Није ли ово глас блуднице која у причама Соломоновим дозива оне који пролазе поред ње, идући својим путем? Ево њених речи: „Иже есть от вас безумнейший, да уклонится ко мне“ (Ко је од вас најбезумнији, нека дође код мене) (Приче 9:16). А оне који немају разума, она овако убеђује: „Хлебом сокровенным в сладость прикоснитеся, и воду татьбы сладкую пиите“ (Дотакните сакривеног хлеба сласт, и пијте слатку воду крађе) (Приче 9,17). И шта даље? "Он же не весть, яко земнороднии у нея погибают» „А он“, каже он, „не зна, да земнородни код ње пропадају“ (Приче 9, 18). Ко су ови земнородни, објашњава Апостол. То су они, говори он, који „О вере погрешиша“ (Који заблудеше у вери) (1.Тим. 6:21).

XXII. Али вреди труда да се са великом пажњом испита цео тај одељак из Апостола. „О, Тимофее, предание сохрани, уклоняяся скверных новизн слов“. „О!“ Овај усклик значи и предзнање и љубав истовремено; јер је апостол унапред видео заблуде које ће бити и унапред их је оплакао.

Ко је данас „Тимотеј“, ако не свецела Црква, или сва заједница предстојатеља, који или сами треба да имају, или другима треба да пренесу неискварено знање о божанској Вери? Шта значи: „Предање чувај“?

То значи: „Стражи“, јер има лопова, има непријатеља, да између доброг семена пшенице, које је Син Човечији посејао на својој њиви, они не би посејали кукољ, док људи спавају (Мт. 13, 37-39). ). „Предање“, каже он, „чувај“.

Шта је то „Предање“? То је оно што ти је поверено, а не оно што си ти открио, оно што си примио, а не оно што си измислио, оно није ствар ума, већ учења, није ствар приватног власништва, већ свенародног предања; то је оно што је дошло до тебе, а не што си ти открио, чега ти не треба да будеш проналазач, већ његов чувар; не као његов оснивач, већ као следбеник, не као вођа, већ као вођени.

„Предање“, каже он, „чувај“. Односно, сачувај талант саборне вере неповређеним и неисквареним. Оно што ти је поверено, нека и остане код тебе, то и ти прослеђуј даље. Добио си злато, злато и дај. Нећу да ми уместо једног подмећеш друго; не желим да ми уместо злата безобразно подвалиш олово или да ми преваром даш бакар. Не треба мени злато по изгледу, дај ми право злато.

"О, Тимотеје!" О свештениче, о тумачу, о учитељу!

Ако те је дар Божији учинио угодним по уму, по образовању, по учености; онда буди Веселеил33 духовне скиније: исецај драго камење Божанског учења, правилно га уклапај, мудро расподељуј, дај му сјаја, пријатности, дражи. Настој да, после твог јасног излагања, јасније схвате оно, у шта су раније веровали не тако јасно. Постигни то да потомство свесно велича оно што је старина раније поштовала несвесно. Али ипак, поучавај ономе чему си се и сам научио, да не би, када будеш говорио ново, рекао нешто ново.

XXIII. Али можда ће неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог развоја вере? Наравно да треба да га буде, притом веома великог; јер ко је толико завидан људима и ко толико мрзи Бога, да би се усудио да спречи ово? Само, овај развој мора бити заиста развој, а не измена вере. Развој се састоји у томе да се овај или онај предмет усавршава сам у себи, а промена је када нешто престаје да буде оно што јесте.

Нека се, дакле, развијају и нека напредују до крајњих граница, годинама и вековима – разумевање, знање, мудрост, како свакога, тако и свих, како једног човека, тако и целе Цркве, али само у свом роду, то јест у једном те истом учењу, у једном те истом смислу, у једном те истом схватању тога. Вера, дело душе, нека се у том погледу уподоби телима. Она, иако раскривају и развијају своје удове годинама, ипак остају иста онаква, каква су била и раније.

Расцветало доба детињства и зрели старачки узраст веома се разликују једно од другог; али старци ипак постају исти они који су били деца, тако да, иако се мења узраст, грађа и изглед једног те истог човека, његова природа је, без обзира на то, иста, личност је иста. Удови код одојчади су мали а код младића велики, али су ипак то једни те исти удови.

Колико удова имају малишани, толико имају и мужеви, а они удови, који се појављују тек након година живота, ти су већ били у заметку, тако да се код стараца не налази потом ничег новог, што не би већ било сакривено, пре тога у деци. Стога је истинити и правилни закон напретка, прави и најлепши чин узрастања, несумњиво онај, када узраст открије у старцима исте оне целине и облике, које је Творчева мудрост предодредила у малишанима.

Тако да, ако би се људски изглед, коначно, претворио у некакав лик друге врсте, или би се, у крајњој мери, нешто додало броју његових удова или им се одузело; онда би цело тело нужно или пропало, или би било обогаљено, или би, у најмању руку, ослабило.

Учење хришћанске вере треба да следи исте те законе развоја. Односно, оно треба да јача са годинама, да се временом шири, да се вековима уздиже – али притом оно мора остати неповређено и неискварено.

Нека оно буде потпуно и савршено у свим размерама својих делова, и у свим својим удовима и осећајима, да тако кажем; али поврх тога, да не буде у њему никаквих промена, да не изгуби никакво својство, да не претрпи никакву разлику у своме одређењу.

На пример, на овом црквеном пољу, наши преци су у давна времена посејали пшеницу – чисту веру. Веома би неправедно и несаобразно са овим делом било да ми, њихови потомци, уместо зрна пшенице, уместо истине, сакупљамо безвредну плеву т.ј. заблуде.

Напротив, пошто се пожњевено не разликује од посејаног, савршено је праведно и у складу са делом, да ми од нарасле чисте науке, коју су они посејали – пожњемо плод тог истог, чистог учења. Из семена које су они првобитно посејали, временом се нешто развило: сасвим је праведно и у складу са делом, да оно и сада пуно расте и сазрева, али тако да се својства клице нимало не мењају; потпуно је праведно и у складу са делом, да оно стиче изглед, облик и особине, али природа сваке врсте притом мора остати иста.

Не дај Боже да се посађене руже православног учења, које су они садили, претворе у чичак и трње. Не дај Боже, велим, да у духовном врту из клице цимета и балзама одједном изникну кукољ34 или љутић. Само оно што је посејано у „овој“ Цркви, на ораници Божијој, вером Отаца, нека се само то исто усавршава и чува трудом синова, нека само то исто и цвета и зри, нека само то исто напредује и усавршава се.

Јер дозвољено је украшавати, побољшавати и усавршавати током времена древне догме небеског љубомудрија^[8]; али их није дозвољено мењати, одсецати, кварити. Нека их тумаче, појашњавају, прецизније дефинишу: то је дозвољено; али њихова пунота, целовитост и својства морају остати непромењени: то је неопходно.

Јер, ако једном дате слободу злој лажи да их измени, осакати и изобличи – ужасавам се и да кажем каква ће велика опасност уследити од разрушења и уништења вере.

Тада ће, одбацивши неки део православног учења, као по обичају и са допуштењем, постепено почети да одбацују један за другим и друге његове делове. А затим, када се делови један по један одбаце, шта ће друго уследити, ако не потпуно одбацивање целине? Са друге стране, ако почну да додају ново староме, страно домаћем, и развратно освећеном – онда ће се тај обичај нужно проширити на све, тако да после тога ништа неће остати у Цркви – ни целог, ни неоштећеног, ни неисквареног, ни нетрулежног, већ тамо где је раније била светиња чисте и неискварене истине, тамо ће, коначно, бити срамни дом безбожних и гнусних заблуда.

Да одврати благост Божија од нашег ума ову распусност! Нека она остане безумље нечастивих безбожника!

А Црква Христова, ревносни и пажљиви чувар повереног јој дела чувања догмата, никада ништа у њима не мења, ништа им не одузима, ништа им не додаје, не одсеца оно што је потребно, не додаје оно што је сувишно, не губи своје, не присваја туђе, него са свом марљивошћу брине само о томе да, говорећи о древним стварима верно и мудро – ако је нешто било назначено и утемељено у старини, онда то треба вешто довршавати и завршавати, ако је нешто већ било објашњено и протумачено, онда то треба укрепљивати, потврђивати, ако је нешто већ било потврђено и одређено, онда то треба чувати.

Најзад шта је друго Црква, увек свим силама настојала да постигне својим саборним одлукама? Није ли то да би они после тих одлука са поимањем веровали у исто оно у шта су раније веровали у простоти, да би они после непрестано проповедали исто оно што су претходно проповедали по мало, да би касније са пажњом узгајали исто оно, што су претходно обрађивали без обазирања?

Говорим не колебајући се и увек ћу рећи да саборна Црква, подстакнута новoтаријама јеретика, одлукама својих Сабора није чинила ништа друго, него управо то да је оно што је раније добила од својих предака само по Предању, укрепљивала касније за потомство и потврдама из Писма, закључујући велику множину предмета у мало речи и изражавајући обично, ради најјаснијег разумевања, једним или другим новим именовањем – не нови (стари, прим.прев) смисао Вере.

XXIV. Али вратимо се aпостолу. „О Тимотеје“, говори он, „предање чувај, уклањајући се од скверних речи новина“. „Уклањајући се“, каже он, као од змије, као од шкорпиона, као од василиска^[9], да те не би поразили, не само додиром, него ни погледом нити дахом. Шта значи уклањати се? То значи: «С таковым ниже ясти» „Са таквима не треба ни јести“ (1. Кор. 5:11). Чега се треба уклањати? „Аще кто приходит к вам, и сего учения не приносит“ (2. Ин.1:10). (Ако неко дође к вама и ово учење не доноси) (2. Јов. 1:10).

Каквог то учења осим саборног, свеопштег и непроменљивог, које се шири из века у век посредством неисквареног предања истине и треба да се настави у бескрајне векове? Шта је следеће? „Не приемлите его в дом и радоватися ему не глаголите: глаголяй бо ему радоватися, сообщается делом его злым“ (2Ин.1:10–11). („Не примајте га“, каже он, „у дом, и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим делима.“) (2. Јов. 1:10-11) „Скверних“, каже он, „речи новина“. Каквих то "скверних" речи новина? Оних, које немају ничега ни светог ни богољубивог, које су потпуно туђе тајнама Цркве, која је храм Божији. „Скверних“, каже он, „речи новина“.

„Речи“ – то јест нових учења, дела, мишљења, супротних старини и древности, у случају чијих прихватања треба нужно да се сруши вера блажених Отаца – или цела, или у крајњој мери – великим делом, и онда ће бити потребно да се објави – да су сви верујући свих векова, сви свети, сви непорочни, подвижници, девственици, сви клирици, левити и свештеници, толико хиљада исповедника, толико војски мученика, такво мноштво славних градова и народа, толико острва, крајева, царева, народа, царстава, нација, на крају, скоро цела васељена, која је, кроз саборну веру, сједињена са главом Христом у једно тело – да су сви они током толико векова блудили у незнању, грешили, богохулили и нису знали у шта су веровали.

„Уклањај се“, каже он, „од скверних речи новина“, чије прихватање и следовање којима, никада није било дело православних, већ је увек било дело јеретика. У ствари, није ли свака јерес увек настајала под познатим именом, на познатом месту, и у познато време? Није ли увек оснивао јереси онај, који се прво сам одвојио од сагласности са свеопштошћу и древношћу васељенске Цркве? Праведност овога је јаснија од дана, из примера.

Дакле, ко се, пре распусног Пелагија, икада надимао толиком снагом слободног произвољења, да није сматрао притом да је благодат Божија неопходна као помоћ у добрим делима при сваком поступку? Ко је, пре његовог наказног35 ученика Целестија, порицао да је цео људски род крив због Адамовог преступа? Ко се, до нечестивог Арија, усудио да расече јединство Тројице, а до безаконог Савелија – да слије Тројичност јединства? Ко је, пре најнечовечнијег Новацијана, Бога називао суровим, јер Он тобож жели смрти грешника, а не да се обрати и жив буде?

Ко се до Симона Мага, који је погубљен апостолским судом (од кога је непрекидним и тајним прејемством дошао бездан распусности и до најновијег Прискилијана), усудио да Бога Творца назове виновником моралног зла, то јест, наших безакоња, бешчашћа и подлости наших, тврдећи да је Бог својим рукама створио људску природу тако да, она по некаквој својој побуди и по надахнућу некаквог неизбежног расположења, ништа друго ни не може, нити ишта друго жели, осим греха, тако да се она, подстакнута и распаљена махнитошћу свих порока, са незаситом пожудом баца у понор свих гадости?

Примера ове врсте, које смо изоставили због бриге о краткоћи излагања, има безброј. Али сви они јавно и очигледно показују да је међу свим јересима готово постао обичај, и да је установљено као закон, да увек уживају у распусним новотаријама, да се увек гнушају древних закона и да, кроз прекословије^[10] њиховог лажно названог знања, они трпе бродолом у вери (1 Тим. 1:19) . А православнима је, напротив, заиста својствено да чувају предања и завете Светих отаца, да осуђују бестидне новотарије, и по речи апостола, двапут од њега изговореној – да анатемишу онога који не проповеда оно што је прихваћено (Гал. 1, 8–9).

XXV. Сада ће се можда неко запитати: да ли и јеретици користе сведочанства из Божанског Писма? Заиста, користе их, штавише, веома много. Они, пазите, претражују сваку књигу светог Закона, књиге Мојсијеве, књиге Царева, Псалме, апостоле, јеванђеља, пророке. Било пред својима или са странцима, било приватно или јавно, било у разговору или у писаној форми, на гозбама или на улици, они готово никада не говоре ништа своје што не би покушали да обоје и речима Светог писма.

Узмите списе Павла Самосатског, Прискилијана, Евномија, Јовинијана и других заразитеља, и видећете у њима неизрециво мноштво сведочанстава, видећете да у њима готово да нема ни једне странице, која није засенчена или обојена изрекама из Новог или из Старог завета. Али управо зато их се треба више пазити и плашити их се, што се тајније они крију под сенком Божанског закона. Они знају да се њихов смрад не може допасти никоме ако буду испуштали испарења у оном облику какав он и јесте, и зато их орошавају ароматима небеских речи, да онај, ко би лако могао презрети људску заблуду, не би лако одступио од божанских објава.

Они се понашају као они који, желећи да детету ублаже љутину неког пића, обично му најпре намажу усне медом, да се неискусно дете, наслутивши слатко, не би уплашило горчине. О томе се брину и они, који лоше биље и штетне течности улепшавају именима лекова, да нико не би сумњао на отров тамо где прочита натпис да је то лек. Управо зато је Спаситељ коначно и објавио: „Внемлите себе от лживых пророк, иже приходят к вам во одежде овчей, внутрь же суть волцы хищницы“ (Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.) (Мт. 7:15).

Шта је то овчија одећа, ако не изреке пророка и апостола, које су они, као чисте овце, припремили, као некакво руно, за непорочно Јагње, које на себе узима грех света? Који су то грабљиви вукови, ако не зверске и дивље измишљотине јеретика, који увек пустоше овчије торове Цркве и муче стадо Христово где год могу, а да би вештије преварили неопрезне овце, скидају са себе изглед вука, не остављајући вучју жестину, и као у какав талас умотавају се у изреке из Божанског Закона, да се свако, осетивши мекоћу вуне, ни најмање не би уплашио оштрине зуба? Али шта нам говори Спаситељ?

„По плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:16). Односно, када почну не само да говоре божанске речи, већ и да их тумаче, не само да их шире, већ и да их разјашњавају, тада ће се осетити горчина, опорост, љутина, осетиће се смрад новотарија, тада ће се показати бесрамне новине, тада ћеш први пут видети да се ограда руши, прекорачују се границе Отаца, православна вера се оштећује, учење Цркве се раскида. Такви су били они које апостол Павле поражава у Другој посланици Коринћанима овако: (Таковии бо лживи апостоли, – говорит он, – суть делатели льстивии, преобразующеся во апостолы Христовы) „Такви су лажни апостоли“, каже он, „лажни апостоли, који се претварају у апостоле Христове“ (2. Коринћанима 11:13).

Шта значи „који се претварају да су у апостоли Христови“? Ево шта: апостоли су наводили сведочанства из Божанског закона; наводили су их и они. Апостоли су наводили сведочанства из псалама; наводили су их и они. Апостоли су наводили изреке пророка; исто тако су их наводили и они. Али када су оно што су они наводили као апостоли, почели да тумаче различито од апостола, тада се и открила разлика између правих и умишљених апостола, правих и лажних, праведних и превратних, истинитих, коначно – и лажних.

„И не дивно, – говорит, – сам бо сатана преобразуется в ангела светла. Не велие убо, аще служителие его преобразуются яко служители правды“ (2. Кор. 11:14–15) „И није ни чудо“, каже он, „јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није ништа велико ако се његове слуге претварају у слуге праведности“ (2. Коринћанима 11:14–15). Јер, ако лажни апостоли или лажни пророци, или лажни учитељи наводе изреке из Божанског Закона, покушавајући, погрешно их тумачећи – да њима потврде њихове заблуде; онда, по учењу апостола, они несумњиво опонашају лукаве трикове свог подстрекача, које он заиста никада не би измислио да није савршено знао да тамо где се уводи обмана распусне заблуде, тамо је једини и најлакши пут до обмане – да се прикрију се ауторитетом божанских речи.

XXVI. А како се може видети, упитаће неко, да ђаво има обичај да користи доказе из светог Закона? Такав нека чита Јеванђеља. У њима је записано: „Тогда поят Его диавол, и постави Его на криле церковнем, и глагола ему: аще Сын еси Божий, верзися низу; писано бо есть, яко ангелом своим заповест о Тебе сохранити Тя во всех путех Твоих, на руках возмут Тя, да не когда преткнеши о камень ногу Твою“ „Тада Га узе“, то јест Господа Спаситеља, ђаво, „и стави Га на крилу црквену, и рече му: ако си Син Божији, баци се одозго; јер је писано, „яко ангелом своим заповест о Тебе сохранити Тя во всех путех Твоих, на руках возмут Тя, да не когда преткнеши о камень ногу Твою“ (Јер анђелима својим заповиједа за тебе да те чувају по свиjeм путовима твојим. На руке ће те узети да гдје не запнеш за камен ногом својом.) (Мт. 4: 5-6; Лк 4, 9-11).

Шта онда јадним људима неће учинити онај, који је сведочанствима из Писма напао на Самог Господа величанстава? „Ако си Син Божији“, каже он, „скочи одозго“. Зашто? „Јер је тамо написано“, каже он. Ми нарочито треба да приметимо и запамтимо учење исказано на овом месту, да не бисмо ни најмање сумњали да кроз њих говори ђаво, имајући у виду такав пример из јеванђелског ауторитета – када видимо да неки наводе речи апостола или пророка на штету православне вере.

Јер као што је тада глава говорила Глави, тако и сада удови говоре удовима, то јест удови ђавола говоре удовима Христовим, издајници говоре вернима, безбожници побожнима, јеретици православнима. А шта они говоре? „Ако си Син Божији, баци се доле“. То јест, ако хоћеш да будеш Син Божији и да наследиш Царство небеско - „баци се доле“, односно баци се са висине Цркве, која се поштује и као храм Божији – напусти Њено учење и Предање. А ако неко пита неког јеретика који му предлаже ово: „Чиме ми ти можеш доказати, на основу чега ти учиш да ја треба да напустим општу и древну веру Саборне цркве?“, он ће ти одмах одговорити: „Јер је писано,“ и одмах ће ти предочити хиљаду сведочанстава, примера, извода из Закона, из Псалама, од апостола, од пророка, да би, тумачећи их на нов и погрешан начин, несрећну душу бацили из саборног ковчега у бездан јереси.

Али изненађујуће је како су јеретици навикли да обмањују неопрезне људе следећим обећањима. Они су се дрзнули да обећавају и уче да у њиховој цркви, односно у збиришту њиховог сагласја, постоји велика, посебна, очигледно, нека врста личне благодати Божије, тако да – свако ко припада њима, без икаквог труда, без икакве ревности, без икакве усрдности, чак и да не моли, чак и да не иште, чак и да не куца – користи такав промисао Божији да, будући држан рукама анђела, то јест, чуван покровом анђела, он никада не може да спотакне о камен ногу своју (Пс. 90,12), односно он се никада не може преварити.

XXVII. А шта да раде, питаће неко, православни људи и синови Мајке Цркве, ако и ђаво и његови ученици – од којих су једни лажни апостоли а други лажни пророци и лажни учитељи или уопште - јеретици – користе божанске глаголе, изреке, обећања? Како они да разликују истину од лажи у односу на Свето Писмо? Дакле, као што смо и писали на почетку овог Подсетника – по Предању Светих и учених мужева. Односно, они нарочито морају водити рачуна да Свето Писмо тумаче по Предањима саборне (васељенске) Цркве и по правилима (regula) васељенског догматског учења, док у самој Васељенској и Апостолској Цркви морају нужно поштовати свеопштост, старину и сагласност.

А ако некада неки део устане против свеопштости, новина против старине, погрешно разномислије једног или мањине против сагласности свих, или, у крајњој мери – против већине православних, онда грешци тог једног дела они треба да претпоставе непогрешивост свеопштости, а у самој свеопштости – благоверност старине над распусношћу новотарије; и најзад, у самој древности – безрасудству једног или мањине, треба претпоставити, прво – ако их има – опште одлуке свеопштег сабора; а ако их нема, онда, друго – треба следити најједноставнијем – међусобно сагласним мислима већине великих учитеља. Ако ово посматрамо тачно, благоразумно и пажљиво, уз помоћ Божију; онда без великих потешкоћа можемо препознати заблуде јеретика који се појављују.

XXVIII. После овога, чини ми се да треба да објасним на примерима како требa препознати и осуђивати бестидне новотарије јеретика навођењем и упоређивањем међусобно сагласних мисли древних учитеља.

Међутим, ово древно светоотачко сагласје мора се тражити и прихватати са великим усрђем, али не у односу на сва питања из Божанског закона, већ, углавном, само на питања правила вере.

Са друге стране, не треба увек и не треба све јереси да се разоткривају на овај начин, већ само оне скорашње и нове, односно оне које се појављују по први пут, све док оне, због краткоће времена, не стигну да изопаче правила (regula) древне вере, и док још не продру, и даљим ширењем отрова, не покваре дела предака. Али јереси које су се прошириле и остариле не треба на овај начин нападати, јер су оне током дугог времена стално имале прилику да користе истину.

Каква год била безумност раскола или најстаријих јереси, ми их морамо, ако је потребно, или нападати – али не другачије, него ауторитетом Писма – или бежати од њих, као од оних, које су већ осуђене и побеђене од стране Васељенских сабора православних пастира Цркве.

Дакле, када први пут почне да се пробија трулеж неке штетне заблуде која, да би се заштитила, узима неке речи из светог Закона и објашњава их лажно и лукаво: тада, тумачећи Канон, треба одмах сабрати мисли предака, да бисмо уз њихову помоћ, сa једне стране – са свом очигледношћу показали, а с друге стране, без новог разматрања – осудили све што се само покаже као ново и распусно.

Али треба узимати мисли само оних Oтаца који су се, живећи, учећи и пребивајући у вери и саборном општењу, свето, мудро и постојано, удостојили да или са вером у Христа почину, или да блажено умру за Христа.

А треба им веровати по овом правилу: само оно што су или сви они, или већина њихових истомишљеника, прихватали, држали, преносили отворено, стално, непоколебиво, као по неком претходном договору учитељa међу собом – то треба сматрати за несумњиво, верно и неоспорно; а оно што је мислио неко, био он светац или учењак, исповедник или мученик, али што није сагласно са свима или чак противречећи свему, то треба сматрати за мишљење лично, тајно и појединачно, и треба га разликовати од ауторитета општег, јавног и свенародног веровања, да не бисмо – оставивши древну истину свеопштег, васељенског учења, по безбожном обичају јеретика и расколника, са највећом опасношћу у погледу вечног спасења – следили нову заблуду једног човека.

Да не би неко помислио да сме да дрско презре свету и саборну сагласност ових блажених отаца, Апостол и говори у Првој посланици Коринћанима: „И овых убо положи Бог в Церкви первее апостолов (к которым сам он принадлежал), второе пророков (каков по Деяниям апостольским, был Агав), третие учителей“ (Јер ове прво постави Бог у Цркви, прво апостоле (којима је он и сам припадао), друго пророке (какав, по Делима апостолским, беше Агав, и треће учитеље) (1. Кор. 12, 28), које он сада назива тумачима, које тај исти Апостол понекад назива пророцима (1. Кор. 14, 29), јер се кроз њих народима откривају тајне Пророка.

Дакле, онај ко презире ове, који су постављени одозго у Цркви Божијој у различита времена и на различитим местима, и који сагласно у Христу мудрују нешто о саборном учењу – тај презире не човека, него Бога. А да се нико не би удаљио од праведног сагласја са њима, исти тај апостол усрдно пита овако: „Молю же вы, братие, ...да тожде глаголете еси, и да не будут в вас распри, да будете же утверждены в томже разумении и в тойже мысли“ (Молим вас, браћо... да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли.) (1.Коринћанима 1:10).

Зато, ако неко одступи од сагласја са њиховом вером, тај нека послуша следећу реч истог апостола: „Несть Бог нестроения, но мира (не того, то есть, кто отступит от единомыслия, но тех, кои пребудут в мире согласия), яко учу во всех церквах святых“ (1Кор.14:33) „Бог није Бог нереда, него мира (то јест, није Бог онога, који одступи од јединомислија, него оних, који пребивају у миру сагласности), као што учим у свим црквама светих“ (1. Кор. 14:33), то јест, Он је Бог саборних, који зато и јесу свети, јер чврсто стоје у савезу вере.

И да нико не би дрско тражио да само њега јединог слушају и само њему верују, оставивиши остале, он мало ниже каже: „или от вас слово Божие изыде? Или вас единых достиже“ (1Кор.14:36) (Или је реч Божија изишла из вас? Или само вас достиже) (1.Кор. 14:36)? Али, да не би неко сматрао ово што је изговорено за непромишљено, додао је: „Ако неко мисли да је пророк или духован, нека разуме да вам пишем за заповести Господње“ (1. Кор. 14:37).

Које су то заповести, осим нарочито оне, да сваки пророк или духован човек, односно учитељ духовних предмета, треба са највећом пажњом да се брине о једнообразности и сагласности, тј. да своје мишљење не претпоставља другима, и да не одступа од мисли свих? "Аще ли кто, – говорит, – не разумеет заповедей об этом, не уразумеется» „Ако неко“, каже он, „не разуме заповести о томе, неће се уразумити“ (1. Кор14:38). То јест, онај ко или непознато не изучава, или презире оно што је познато, тај се неће уразумити, то јест Бог ће га сматрати недостојним да буде међу онима, који су сједињени вером и изједначени смирењем.

Не знам може ли се замислити несрећа страшнија од ове. Међутим, она се десила пред нашим очима, у складу са апостолским упозорењем и задесила је Јулијана36 пелагијана, који или није марио да се присаједини вери својих другова, или је желео да се од ње одвоји. Али, већ је време да представимо обећани пример тога, где и како треба прикупљати мишљења Светих отаца, да би, у складу са њима, на основу одлуке и ауторитета црквеног сабора - оцртали образац вере. А да би то било лакше, завршавам овде овај Подсетник, да бих следеће започео новим поглављем.

ДРУГИ ДЕО

XXIX. А када је тако37; онда је ред да се понови оно што је већ речено у ова два подсетника, на крају овог другог. Горе смо рекли да су православни одувек имали, а имају и сада обичај, да истинску веру доказују на следећа два начина: прво, ауторитетом Божанског канона, и друго – Предањем саборне Цркве. Не зато што сам Канон није довољан за све, него зато што многи, самовољно тумачећи божанске речи, измишљају разна мишљења и заблуде, због чега је и потребно усмеравати разумевање небеског Писма по једном правилу црквеног схватања (regula), највећим делом само у оним питањима, на којима се заснивају темељи целокупног саборног учења.

Такође смо рекли да у самој Цркви, опет, треба гледати на сагласност свеопштости и истовремено старине, да не бисмо отпали од целовитости јединства на страну раскола, или да не бисмо упали из древне вере у јеретичке новотарије.

Рекли смо, такође, и да се у самој црквеној старини морају снажно и ревносно запазити две ствари – којих се свакако мора придржавати свако ко не жели да буде јеретик: прво, да види да ли је у давна времена ово или оно питање решено од стране свих свештеника Саборне Цркве ауторитетом Васељенског Сабора, и друго, ако се и појави неко ново питање тамо где се такво решење не може наћи, онда се обратити мислима само оних Светих отаца, који су – пребивајући сваки у своје време и на своме месту, у јединству општења и вере – остали учитељи који заслужују одобравање и, ако се покаже да су они држали једно или друго једномислено и једнодушно – онда то треба без икакве сумње сматрати за истински црквено и саборно.

Да не би помислили да ми расправљамо по сопственој машти, а не на основу црквеног ауторитета, износимо као пример свети сабор, који је био пре око три године у Азији, у Ефесу, у конзулату Васе и Антиоха, где су – када се расуђиваало о утврђивању правила (regula) вере, да се ту не би увукла некаква бестидна новотарија подобна вероломству – сви свештеници који су се ту окупили, њих око две стотине – препознали то као савршено саборно, најверније и најбоље дело – да представе то питање суду Светих отаца, познатих по томе што су једни од њих били и остали мученици, други исповедници, а сви заједно – саборни пастири, како би, на основу њихове сагласности и одлуке, правилно и торжествено потврдили исповедање древног учења и осудили богохулства распусне новотарије, а када се то учини, онда ће праведно и достојно бити признати безбожног Несторија за противника саборне старине а блаженог Кирила за сагласног са светосвештеном древношћу.

А да ништа не би недостајало веродостојности реченог, објавили смо38 како имена, тако и број (иако је поредак заборављен) оних Отаца, у складу са чијим су складним и сагласним веровањем и разјашњене изреке из светог Закона, и учвршћена правила божанског учења. Није сувишно ни овде набројати ове Оце, ради укрепљења памћења.

XXX. Дакле, ево оних мужева, чији су списи, било као судија или као сведока, били читани на том сабору: свети Петар, епископ Александријски, најпревасходнији учитељ и најблаженији мученик; свети Атанасије, такође предстојатељ Александријски, највернији учитељ и најврснији исповедник; Свети Теофил, епископ, опет, Александријски, чувен по својој вери, животу и знању, кога је наследио преподобни Кирил, који сада краси Александријску цркву.

А да се то учење не би сматрало за учење једне земље и области, овим мужевима су припојена и светила Кападокије: свети Григорије, епископ и исповедник Назијански, свети Василије, епископ Кесарије Кападокијске и исповедник, такође и други свети Григорије, епископ Ниски, по достојанству вере, живота, непорочности и мудрости, сасвим достојан брата Василија.

А да би било јасно да су тако одувек мислили не само Грчка или Исток, него и западни и латински свет, тамо су биле читане и неке од посланица некима светог мученика Феликса и светог Јулија, епископа града Рима. А да би имали сведочанства о тој одлуци не само првог лица у васељени, већ и његових другова, тамо су са југа користили преблаженог Кипријана, епископа Картагинског и мученика, а са севера Светог Амвросија, епископа Медиоланског.

Ево тих, у свештеном броју Десетослова39 учитеља, саветника, сведока и судија наведених у Ефесу, држећи се чијег учења, по чијем савету, верујући чијим сведочењима и повинујући се чијем суду је тај блажени сабор спокојно, без предрасуда и непристрасно прогласио правила (regula) Вере! Могао је тај сабор да наведе и много већи број предака; али за тим није било потребе; са једне стране, зато што током повереног му дела није било потребно да се бави мноштвом сведока, а са друге стране – јер нико није сумњао да су и ова десеторица заиста мислила исто као и сви остали њихови другови40.

XXXI. После свега овога ставили смо и мишљење блаженог Кирила41, које се налази у самим одлукама Цркве. Када је била прочитана посланица светог Капреола, епископа Картагинског, који је само бринуо и молио да та новина буде поражена а старина заштићена, епископ Кирил је изнео следећу одлуку, коју, иначе, треба ставити и овде.

На крају одлука, он је рекао: „Нека сада прочитана посланица, достојног највећег поштовања и најбогољубивијег епископа Картагинског Капреола, као она, која садржи у себи јасну мисао, буде унесена у акта вере. Јер он жели да древни догмати вере буду потврђени у својој пређашњој снази, а нови, неразумно измишљени и нечастиво проповедани, буду осуђени и одбачени“42.

Сви епископи су тада узвикнули: „Такво је мишљење свих нас; сви ми исто ово говоримо, то је наша заједничка жеља!” А какво је то мишљење свих, или шта је жеља свих, ако не – да оно што нам је било предано од давнина, да то и држимо, а оно што је недавно измишљено – да одбацимо?

После овога, ми смо са дивљењем приповедали колико су високи били смирење и светост овог Сабора, када је било толико мноштво свештеника, највећим делом митрополита, веома образованих и учених, тако да су се скоро сви могли борити за догмате, и притом окупљених на једном месту, што им је, очигледно, давало смелости да се одваже да кажу нешто од себе, међутим, они ништа ново нису унели, ништа нису превидели, ништа нису присвојили себи, већ су предузели све мере да не би пренели својим потомцима нешто што они сами нису добили од својих предака, и не само да су у садашње време добро уредили ствари, већ су и наредним поколењима представили образац да би и они поштовали догмате свештене старине а осуђивали измишљотине бесрамних новотарија.

Напали смо ми и преступно високоумље Несторија, по коме се он хвалио да наводно само он разуме Свето Писмо, као да га нису разумели и сви они који су пре њега тумачили Божанске глаголе, имајући дар учитељствовања, односно сви свештеници, сви исповедници и мученици, од којих су једни објашњавали закон Божији, док су се други слагали са њима или им веровали; и који је на крају тврдио да је и сада цела Црква у заблуди, и увек је била у заблуди, која је, како се њему чинило, следила, и следиће незналице и заблуделе наставнике.

XXXII. Све би ово би било и више него довољно да се потисну и униште све бестидне новотарије. Али да се не би чинило да таквој пуноћи нешто недостаје, додали смо на крају два сведочанства апостолског престола, наиме, једно од светог папе Сикста, који сада, достопоштовани^[11], украшава Римску цркву, и друго - његовог претходника, блажене успомене папе Целестина^[12].

Сматрали смо потребним да овде ставимо сведочанства и једног и другог. Дакле, свети папа Сикст, у писму које је послао у вези са Несторијевим случајем Антиохијском епископу43, каже: „Ако је „једна вера“, како каже Апостол (Еф.4, 5) и она је покорила победнике: онда ћемо веровати ономе што треба да се каже и говорићемо оно што треба чувати“44. А шта је то, чему треба веровати и шта треба говорити?

Он наставља и каже: „Нема потребе за новим, јер староме ништа не треба додати. Нека светла вера и простота предака не буду помрачене никаквом примесом нечистоће“45. Поступио је савршено по-апостолски, похваливши једноставност предака титулом светлости, а бесрамне новине називајући примесом нечистоће! А истог је мишљења и свети папа Целестин. У писму упућеном галским свештеницима, осуђујући њихову попустљивост због које су, презирући древну веру ћутањем, дозвољавали да се појаве бесрамне новотарије, он каже: „Праведно нам прети суд ако ћутањем будемо помагали ширење заблуде. Зато, нека се исправе такви, и да немају власти да говоре оно што хоће.“

Овде ће неко можда посумњати, коме тачно он забрањује да има у својој власти да прича шта хоће – да ли проповедницима старине или измишљачима новотарија? Да одговори на ово и разреши недоумицу читаоца, препуштам њему самоме.

Даље он говори: „Ако је ово стање ствари (односно, ако је тачно да ви, како неки преда мном оптужују ваше градове и крајеве, заиста својим опасним немаром чините да се они баве неким новинама), онда нека новина, ако је ово стање ствари – престане да напада на старину." То значи да је блажени Целестин био оног блаженог мишљења да не треба старина да престане да потискује новотарије, већ да новотарије треба да престану да нападају на старину.

XXXIII. Ко год буде прекословио овим саборним и апостолским одлукама, тај ће се, пре свега, неибежно ругати успомени на светог Целестина, који је установио да новина престане да напада на старину, затим ће се ругати над одредбама светог Сикста, који је судио да нема потреба за новим, јер ништа не треба додавати старом. Штавише, он ће презирати и одлуке блаженог Кирила, који је торжествено узвисио ревност досточтимог Капреола, који је желео да древни догмати вере буду потврђени у пређашњој сили, а новоизмишљени да се осуде.

Погазиће он и Ефески Сабор, односно одлуке светих епископа скоро целог Истока, који су, по надахнућу Божијем, решили да потомству одреде да се верује само у оно што је садржала освећена и у Христу сагласна са собом, старина Светих отаца, и који су једногласно, торжествено и гласно засведочили: „Такво је мишљење свих нас, такав је наш заједнички суд“, да би, као што су били осуђени пре Несторија сви јеретици, који су презирали старину и утврђивали новотарије – на исти начин био осуђен и Несторије, измишљач новотарија и противник старине.

Ако се некоме не допада сагласност ових мужева, надахнута даром светосвештене и небеске благодати; шта му онда преостаје, ако не да тврди да је Несторијева распусност осуђена неправедно? Коначно, такав ће презирати и целу Цркву Христову и њене учитеље, апостоле и пророке, а посебно блаженог апостола Павла, као некакву нечистоту: прву зато што никада није одступила од вере једном јој је предате, ради обрађивања и усавршавања, а потоњег за то што је написао: «О, Тимофее, предание сохрани, уклоняяся скверных новизн слов» (1Тим.6:20) „О Тимотеје, предање чувај, избегавајући скверне речи новина“ (1. Тим. 6, 20), а такође и: «аще кто вам благовестит паче еже приясте, анафема да будет» (Ако вам ко проповеда јеванђеље другачије него што примисте, нека буде анатема) (Гал. 1, 9).

Зато, ако не треба нарушавати нити апостолске одредбе, нити црквене одлуке, којима су, у складу са светосвештеном сагласношћу свеопштости и старине, сви јеретици увек били праведно и достојно осуђивани, а напослетку и Пелагије, Целестин и Несторије; онда је заиста потребно да сви православни, који се труде да покажу себе као законита чада мајке Цркве – да се држе свете вере Светих отаца, да нераздвојно буду сједињени са њом, да у њој и умру – а бесрамне новотарије нечастиваца да проклињу, да их се плаше, да их нападају и прогоне.

То је оно о чему смо опширно расправљали у ова два Подсетника, и што смо, поштујући правило понављања реченог или написаног, сада укратко изложили, да бисмо, са једне стране – поновним читањем обновили своје памћење, ради чега смо и саставили овј подсетник, а са друге стране – да га не бисмо оптеретили досадном опширношћу речи!

_______________________________________

НАПОМЕНЕ:

1 Текстови се наводе у оном облику, у каквом се они наводе у изворном запису.

2 Перегрин – страник, странац (псеудоним аутора).

3 Љуљати се – ваљати, носити. – Даль. т. 1, с. 523.

4 Т.ј. хришћана.

5 Catholicae, a catholicus (на грчком καθολικος, от κατα и ολος) значи всеопшти, свецели, посвудашњи. Тако се првоначално називала и Вера и Црква хришћанска, за разлику од учења и заједница јеретичких и расколничких, а од времена како је Црква почела да ограђује Веру своју од јереси и раскола Васељенским Саборима, тај назив је постао равнозначан речи православни (ορθοδοξος). Пациан. Epist. ad Sympron. 1: biblioth. patr. t.VII. pag. 257–258. Venet. 1770 г. «Оптат. миллев». De schism, donatist. lib. 1, cap. 1: Ламин. Patrol. curs. compl. t. XI, pag. 941–946. Paris. 1845 г.

6 Universalis Ecclesiae, а даље (п. XXVII, XXIX) каже се universalis Concilii, свеопштег, Васељенског сабора: што је, очевидно, свеједно.

7 Који је постао познат од 329. год.

8 Првобитно су припадали секти Мајорина.

9 Донат је учио да се Црква састоји само од савршених, да Ње нема нигде, осим у Африци и то међу донатистима, да крштење и рукоположење у тајинство свештенства треба понављати над онима, који желе да ступе у њихову заједницу. Иннокент. Начерт. Церк. Истор. Отд. I. с. 234. Москва, 1842 года.

10 Констанцијем.         

11 Т.ј. хришћанима, који нису прешли на страну аријанске јереси.

12 О Вери, гл.4

13 Св. Амвросије Медиолански. De fide lib. 2, cap. 4: opp. p. 3. f. 109 v. 1516 г.

14 Овде се мисли на епископе, које је император Констанције принудио да се одрекну православља у Аримину (359 г.) и који су се после раскајали за то и осудили богохуљење аријанаца.

15 Мисли се на: св. Атанасија Великог, Иларија Поатјерског, св. Амвросија Медиоланског и друге.

16 Дакле, св. Викентије, дубоко поштујући Стефанову љубав према вери и поштујући га као мученика за њу, покушава да га оправда у изливима високомерности, који су се открили у спору о примању јеретика у заједницу са Црквом, због чега је својевремено био оштро разобличаван од њему савремених достојних светитеља.

17 Наведено Стефаново писмо није дошло до нас; али изрека цитирана из њега сачувала се код св. Кипријана (дела т. 1, стр. 301–302. Кијев, 1860)

18 Имоверность – истинитост или могућност. Даль, т. 2, с. 96.

19 Трећи, који је одредио да се врши поновно крштење јеретика који се враћају у заједницу са Црквом. Бл. Августин. De baptizm contr. Donat. Lib 11 et. IIÏ opp. t. IX, p. 63–82.

20 „Ко једно исто говори и други пут, тиме показује да је он размисливши то рекао, и да је прво расуђивао својим умом, а затим рекао оно што је речено“. Св. И. Златоуст. Толк. на посл. к Галат. с. 34. Москва 1844 г.

21 Сократ. Истор. Церк. Кн. 7. гл. 29, с. 551–552. СПб. 1850 г.

22 Сократ, исто, стр. 552.

23 Лутати - јурити, блудити. Даљ. том I, стр. 523.

24 Божанства и човечанства у Христу.

25 „Природа се посматра или само умозритељно, јер сама по себи нема независности; или уопштено, у свим једнородним природама (бићима) (υποςασεσι) која она садржи у себи, и онда се у овом случају назива природом, која се умом представља у роду; или у једном одвојеном бићу, у целини заједно са свим могућим принадлежностима, и тада се у последњем случају оно назива природа, схватљива у недељивом, али је једно исто са природом, како се она схвата у роду.

На такав начин Бог-Слово, у оваплоћењу није попримио природу која се посматра само умозритељно, јер то не би било оваплоћење, већ обмана и призрак оваплоћења, и не би била природа како се схвата у роду. Јер Он није узео на себе све личности људске природе, него природу која је схватљива у недељивом, што је једно исто и са природом како се схвата у роду

– јер Он је узео првине нашег састава (φυραματος); Он је узео не самосталну природу, која је и раније постојала као недељива и у таквом облику била од Њега прихваћена, већ природу која је у Његовој ипостаси настала, јер је сама ипостас Бога Слова учинила себе ипостасју за плот. И у овом смислу „Слово плоть бысть“. (Слово постаде плот).

26 Dominicae confessionis. Тако је, кажу, био наслов једног Оригеновог дела, који није дошао до нас, у којем је он преславно исповедао име Господње и које је привукло непрестано непријатељство незнабожаца према њему. Ламин. Theolog. curs, compl. t. 1, pag. 741. Paris. 1839.

27 Живео је шездесет девет година. Евсев. Церк. истор. кн. 7. гл 1, с. 398. СПб. 1848.

28 Ученик александријског философа Плотина, који је написао петнаест књига против хришћана. Евсев. Церк. истор. кн. 6, гл. 19. с. 349. СПб 1848 г.

29 Иларије Поатјерски. Comment. in Math. can. V: opp. p. 152. Colon. 1617.

30 Сматрајући себе „параклитом“ кога је обећао Исус Христос.

31 Прискила и Максимила, познате лажне пророчице Монтане. "Иннокент“:

32 Super judicantem ne judices. У нашој Библији: „Не суди се са судијом“.

33 Веселеил је библијска личност. Њега је Мојсије поставио да уметнички украси старозаветни шатор. (Изл. 31 и даље 2. Мојсијева 35:30-35).

34 Кукољ је коров. Даљ, том II, стр. 549.

35 Целестије је био евнух од рођења: зато га, можда, св. Викентије назива наказним.

36 Овај Јулијан, епископ Еклански или Келански, у Кампанији поштован од латинског Демостена зато што је омогућио ширење Пелагијевих заблуда и бранио их од његових тужитеља, не само да је био лишен (418) епископства, већ је био и изгнан из Италије, након чега је лутао по разним местима.

37 Тако почиње други Подсетник Викентија Леринског, који је дошао до нас сачуван.

38 Очигледно, у оном делу правог Подсетника, који није дошао до нас у изворном облику.

39 Грешком, вероватно, Викентије Лерински помиње овде десет Св. отаца – сведока истине, уместо дванаест, заборављајући да наведе Атика Цариградског и Амфилохија Иконијског (Деян. Вселен. Собор. т. 1, с. 224–229. Казань. 1888 г.).40

40 Позивање на Трећи Васељенски Сабор у Ефесу има двоструко значење: оно пре свега, такорећи, фактички представља оваплоћење идеја истинског Предања. Из примера овога савршено је јасно да, будући да је оно живи сведок Васељенске (католичанске, саборне) Цркве, Предање мора истовремено да садржи у себи оправдање у ономе у шта су увек, свуда и сви веровали: другим речима, будући реална чињеница, Предање је истовремено и историјска чињеница. Јер нема сумње да се Сабор сабрао да потврди и објасни готову истину, тј. по речима Викентија Леринског, готова „правила божанског догмата“.

Па ипак, ова тврдња и објашњење живог сведочанства Цркве изведена је тако да су се у самом упућивању на њих чврсто очувала, као неки путеводитељи, начела истинског Предања (древност, свеопштост, сагласност).

— Друго значење позивања Викентија Леринског на Трећи Васељенски Сабор, је у томе што оно садржи веома важан материјал за одређивање истинског смисла Васељенских сабора.

Ослањајући се на примедбе аутора: „А да не би ништа недостајало веродостојности речи (речи о сабору), објавили смо и имена и број (иако је ред заборављен) оних Отаца, у складу са чијим складним и сагласним веровањима су и објашњене изреке из светог Закона и утврђено је правило божанског догмата“, треба претпоставити да је истински смисао Васељенских сабора управо у потврђивању и разјашњавању правог учења (а не у борби разних струја, како неки мисле). У општем систему гледишта Викентија Леринског, овај поглед на значење Васељенских сабора потпуно се поклапа са погледом на напредак или развој догматике (Подсетник. гл. 23.)

Допуштајући у последњем случају напредак не у односу на сам догмат, као непроменљиву вредност, већ само у односу на усвајање догмата људским разумом, Викентије Лерински, очигледно, изражава то исто у говору о Васељенском Сабору, разумевајући овде под именом „потврђивање“ – потврђивање догмата као непроменљиве истине, а под називом „разјашњење“ – људско удубљивање у суштину догмата, у његове основе и значење.

41 Епископа Александријског.

42 Деян. Собор. Всел. Т. 1, с. 591. Казань. 1859 г.

43 Јовану. Деян. вселенск. собор. Т. 2. с. 443. Казань. 1861 г.

44 Ибид. стр. 447.

45 Ибид.

Извор: О Священном Предании церкви : Памятные записки прп. Викентия Лиринского. Святые отцы и писатели церкви о Священном Предании / П.П. Пономарев. - С.-Петербург : Свитокъ, 2000. – 540 с. / Прп. Викентий Лиринский. Памятные записки Перегрина о древности и всеобщности кафолической веры против непотребных новизн всех еретиков. 14-112 с.

Пер. съ лат. П. П. Пономарева. Казань, 1904.

https://azbyka.ru/

Превод и подвлачење: Православна породица, јун 2025.

Фусноте:

1 Израз католичанска преводили смо у овом тексту словенском речју саборна, она која сабира, окупља, сједињујеу вери.

2 Св. Викентије користи израз „религија“, тамо где бисмо ми данас рекли „вера“.

3 Нечастиво у преводу значи безбожно. Нечастивац – безбожник.

4 Поштовања достојни, прим.прев.

5 Существо – природа, суштина, суштаство, биће, прим.прев.

6 Лице у смислу личности, прим.прев.

7 Израз тление, на црквенословенском, јако важан богословски термин, означава кварљивост, пропадљивост, трулежност, распадљивост, у крајњем – смртност људске природе. Такође тленность означава људске немоћи и разложење тела на стихије. У овом тексту преводимо са пропадљивост, прим.прев.

8 Љубомудрије – словенски назив за философију (грчки), прим.прев.

9 Василиск, изузетно отровна змија, прим.прев.

10 Прекословије – противречење, оспоравање, прим.прев.

11 Достопочтенный

12 Келестина