Упокојио се мој пријатељ Светозар, тихо, са шапатом, непостидно и без бола, у кругу својих најближих, са бројаницом у свести пребирајући најчешће молитве својих дана и година.

И док су други носили елементе, ватру, бакљу и искру живота љуте и непокорне и ришћанске Буковице, он је са истог врела носио буктињу где год да се нашао, од Велебита до Динаре, од Зрмање до Вранског језера, од Крупе до Крке и Драговића, од Промине до Отавца и Куновца, преко гајева,  кроз села и засеоке,  до оног несретног августа, када је  прогнан,  и дословно све како је на сапима коња кренуо од тла свог завичаја, да би и као апатрид поносно,  скрушено и ненаметљиво предочавао исту ту буктињу.

Својом голубијом и детињом душом предао нам је пламен, да немарно зaборавом не затремо жар те буктиње оставио ју је на страницама Политике, Нина, Политике експрес, Уна…  али и у књигама из којих исијава светлост живота Буковице и Котара, светлост коју прогонство није могло нити ће моћи да утрне, као неугасло и у жару пуног живота засновано право на ту православну и подвелебитску Крајину. О величини, зрачењу и проношењу његове и наше Буковице, о лепотама и дубинама, о прозрачности и ведрини, о сили те његове буктиње на један тајанствен али веома жив и неподложан пропадању начин, једнако сведоче и они које је подучавао у бенковачкој гимназији, крчкој богословији, али и у сремскокарловачкој богословији – да би душе њихове стицале знање које се узноси у темеље личности, чврст корак, десницу и мужевност, знање о Господу и Богу нашем, и под Његовим крилом о правди, истини и љубави. И да би, пред изазовима овог света, у неумитном току времена и само Богу доступним правцима, увиђали благословеност и делотворност ватре из оне буктиње пред коју их је благо, обазриво и строго очински доводио професор Борак, јер им је давао кључ за све и једну браву, свих капија и врата на које ће наилазити у свом трајању.

           Уз тако врсну и доследну посвећеност младим душама, ни мало необичног и чудног није било у томе што су се свештенство, колеге, земљаци, познаници, људи увек отимали о његово присуство, његову непосредност и детињу чистоту. Са даром да види и у реч прелије оно што је свима пред очима а да то не виде, мој пријатељ Светозар, без гусала у крилу, умео је да из духа светитеља и славних предака, попут Симе Матавуља и Владана Деснице у једној речи да подигне све и један вео са увек погрешно схваћене збиље и на видело дана изнесе сасвим разодевено само срце истине. Понекад опоре и горке, а понекад урнебесно раздрагане и ведре, и најчешће поучне и вазда за наук и опомену, али увек и безусловно из самог срца ствари, на начин српског епског десетерца, крајње сведено, без китњастих додатака и оптерећујућих украса – какав је све и један предео Буковице, и сваки камен и дрво и сваки цвет и свака влат траве, по гајевима, главицама, сувозидовима, цестама и путевима, у свако доба године, срезано до једноставности и своје сопствене природе; какав је и сваки човек Буковице и Равних Котара, а како памти геније српске епике, Српских Котара. Али зато, у тој својој простодушности, тешко докучиво и крајње непредвидиво – као што је и сваки онај коме су и Буковица и Котари тло с кога је потекао, једноставних жеља, скромних прохтева, разговетних циљева, сасвим прегледне и разумљиве слике света, и као запета пушка неодступно и у сваком трену спреман да положи рачун.

              Они који су познавали Светозара, који су с њим разменили тек неколико речи, или у његовом друштву испили понеки гутљај вина, кроз њега, у његовом осмеху, његовим детиње безазленим погледима а са строгошћу професора, могли су да виде све и једног човека Буковице – с коликом дубином и тешко разумљивом лакоћом он је испољавао оно што модерни људи зову егзистенција, а ми бисмо слободно могли рећи живот од Бога дарован. Без икаквог притворства, без терета упамћеног, без нападно натурајућег каквог управо одвијајућег догађаја, без потајног и увек тамног шаптача душе – Светозар је увек бивао једнак себи у свом имену Светозар. И при најстрашнијим догађајима који човека могу задесити, по његовој крхкости и ломности, непоткупљив слабошћу или поводљивошћу, остајао је онај који јесте, по налогу Божијем.

             И као што је моја баба Цвијета мене бадиљем учила светињи језика српског, тако је и Светозар од свог стрица Јандре примио неисцрпни бунар смисла, дубина, словесности и предела човековог трајања кроз језик. После таквих учитеља природно је да се запитамо: које све тајне језик крије у себи, осим проницања поредка који је у њему садржан  – кад год посегнемо за њим? И без високог образовања и не мале начитаности за Светозара језик је био и остао средство словесности, па тиме да оно што се не именује, не постоји – чиме се указује на једну од одлика вечности, како нам је од Бога дарована. Наравно да тај имератив неименовања ми Срби добро познајемо, кроз идеологију која је зарад своје пуке и простачке афирмације проналазила непријатеље, па их је лажно именовала, ако није жигосала одлучењем од животних токова заједнице. Успут у том наказном разумевању природе језика, та идеологија је произвела читав низ фанатастичних појава које су у казивањима, делању и понашању увек и за све будног стрица Јандре, покретали бурлескно и карикатурално опонашање тог ругла људског и Божијег света, како нам је то казивао Светозар, са таквом ведрином да нам је на све то преостајао само смех. Осим што је стриц Јандре, као жива личност, по многочему постао сличан Гогољевом Чичикову, али са различитим циљевима, обојица су се носили са фантазијама, Светозар нам је њиме, у живом казивању али и у писменом,  предочавао залудност идеологије и свих њених плодова, да тешко да ћемо шта сродно тој личности Буковице игде пронаћи. Наравно да је језик онај неуништиви мост који из бесмисла води у смисао, што је Светозар по свом завичајном инстикту веома, веома добро знао и још боље њиме владао, представљајући га као прави и ненатруњени гласник старовремских људи, из времена када су светитељи земљом ходали, заједно са Праведником, како и предања из Буковице казују. И какав би то он гласник тих неутрнулих времена био да у свом успутном, или са неком сврхом казивању, није спајао оно што се у школованом смислу ословљава као лирика и као проза, а што је најплеменитији вид саопштавања истине, тако изречене сасвим јасне и сваком уму доступне, без обзира на сталеж, доб и пол, да је схвати на себи најподобнији начин. Како се може заборавити Светозарев коментар нечије нарави када би за њ рекао у посебној прилици: „види се на коју ногу рамље“, или у другој прилици „зна се оклен ветар пуше“, или „тај се букаре није нагледа“, или „на њојзи перја сваке тице, а понајвише нечастивице“…

         И на тај начин Светозар је у својој души носио све и један заселак као и све и једно село Буковице, са свим њиховим веровањима, знањима и обичајима.

         А када га је у прогонству сустигао глас о томе како му је убијена мајка у њиховој кући у Гошићу, јер она није прихватила прогонство, с разлога јаких и постојаних као земља, попут моје тетке Ђуке, у Буковићу, да би се обе саставиле у истом удесу, Светозар јој је у сабраности сина прислужио опело у жарковачкој цркви, у Београду. Тада Светозар није показао ни знак уцвељености, још мање огорчености, повика на освету, беса, немоћи или вапаја за правдом. Мир који је зрачио из њега казивао је о једном достојанственом присуству воље Божије у његовој души. Ништа мање то зрачење Божије показао је и када је убица његове мајке, како му је глас казивао, ослобођен најпре због недостака доказа, а и зарад судског уверења да је та ситна, неприметна, и једва на ногама од немоћи да носи свој век, испод вуштана крила калашњиков. А да је тај Божији мир оно са чиме Светозар дуго, дуго живи показао се и када је убица у поновљеном суђењу, како је глас казивао, ослобођен због застарелости предмета.

           И тиме нам је Светозар  указао на тај украс душе човека Буковице и Српских Котара.

           Сасвим лишен гордости, надмености или уображености, не мали број пута питао сам се по чему се то човек Буковице и Српских Котара, легитимни наследник славних ускочких времена, најврснији чувар највишег модуса српског лика живота у мегдану, по чему се то познаје његова господственост. Не у оном до тривијалности међу Србима изгласаном гостољубљу, срдачности, непосредности, усрдности и честитости – јер то, свеукупно и колико год да га је, пред налетом прве буре очас посла се распе и прометне у своју супротност, на ругло и срамоту. Једном, када ме је Светозар гостио у својој кући, у Гошићу, у живо, без позивања на расуђивања, вредновања, сагледавања, без ма каквих токова логике и премиса, силогизама и конклузија, Светозар ми је у живо доказао да се он налази усред среде оног поретка који је Постањем установио Створитељ и Бог Отац наш. И у том поретку не постоји ништа сувишно, ништа непотребно, да је смеће ма које врсте, од човека или живинчета сасвим оправдано у својој нарави, јер све спада  у Његов поредак, да онај који то у себи носи, не као уверење, као с катедре добијено сазнање, не као спекулативни исход, већ напросто и скроз до краја са тиме  сасвим саживљен, до најтананијег трептаја душе своје, он је у свом свету, у свим видљивим и невидљивим испољавањима, њему датом на управу – као што је и Адам, пре пада,  то исто доживео и носио пошто  га је Бог поставио за старатеља над светом, најпре као оног који га именује, од најминорније честице па до громада овог света.

            Ја, дете Буковића, познао сам Бенковац кроз Ненада, доктора Боже Дражића, брата од стрица Милисава и Светозара. Сада, када тих чувара духа тог малецног градића, гласоноше славних ускочких времена, на овом свету више нема – онда је и тај градић Бенковац с њима прхнуо у вечности. Од нас који смо осетили чари буре и дах црног вина из букаре и крува испод пеке, нико као Ненад није волео мајчицу Русију и браћу Русе; ко од нас бар једном са доктором Дражићем Код копилана није разменио реч о српском питању; о брату Милисаву не морамо ни реч прозборити, његове зграде по целом Бенковцу, све ће нам рећи; а Светозар је својим ликом и личношћу, благоглагољивошћу, срдачношћу и простодушношћу повезивао епохе од времена апостола Павла и катакомби у темељима манастира Крка, преко епохе Немањића све до августа 1995. године, он који је знао све путеве, путиће, стазе и логе око Гошића, Кистања, Ивошеваца, Островице, Зечева, Ђеврсака, Варивода, Брибира, Брибирских мостина, Радучића, давним временима у својој речи шетао је као кроз свој врт у подворници, облагодаривши онога ко га је слушао. Библиотеку Ненадову, са руским књигама које ни филолошки факултет у Београду није имао, библиотеку доктора Дражића, од првог објављеног наслова чувеног кола Српске књижевне задруге, и библиотеку Светозареву, рука склона ватри августа 1995. је запалила, али зграде које је као главни пројектант подигао Милисав, као пошту, ватрогасни дом, читав низ стамбених блокова, као и појединачне куће, та рука као слушкиња ватре није ни такла. Али та ватра нема ту силу ни моћ да закорачи у вечност чији је најдоследнији, најнепоткупљивији, најоданији и највернији предстојатељ био и у данашњем дану остао Светозар Борак, испред Гошића и Бенковца.