Од како је патријарх Павле изабран за поглавара до данас, избор сваког епископа се врши по принципу: ја теби-ти мени. То лежи у чињеници да су до недавно два човека делила Сабор на равне части.

Шта има Јерусалим са Атином или Херцеговина са Војводином, отприлике је гласио слоган избора.

То је неписано правило које никада није прекршено.

 Уколико се нађе неко у брисаном простору или ничијој земљи, ван тора и клана, тај би извисио за епархију или био смењен.

Епископу будимљанско-никшићком Методију је, услед подршке митрополита Јоаникија студентима, дат чин митрополита.

Овај потез промицања са закашњењем канонски се правда тобож да је то због потенцијалних историјских превирања, па да се не створи „црногорска црква“.

Равна част од стране већине дата је „митрополиту“ Методију.

У суштини, потез право у средину.

Искомплексирана личност и једна хибридна верзија ретког „не-митрополита“ славонског, падобранца Јована Ћулибрка, може само да се прими тога.

Методије има кризу идентитета јер није рођени Србин из Црне Горе, а поред тога по своме одевању, понашању, манирима, нарикачком певању итд. не само да не личи и не приличи на једног епископа, него тешко да му има међу поповима сличног.

У целој шаради чинова ово је у ствари један шамар и опомена Јоаникију, да ако настави са било каквим „подривањем“ у Србији, може да се нађе на „ничијој земљи“, уместо обрнуто.

Опомена преко неочекиваног играча, који је изгледа веома мало батина добио ономад од монтенегрина на Ђурђевића Тари.

То се у Црној Гори стручно каже: „small dick energy“.

Испоставља се да је након батина и лечења на ВМА Методију нешто кврцнуло у главу.

Од тада овај хибридни, незрели кукуруз лоше успева на црногорском тлу.

Изрежирано се „хапси“ преко србијанских, пацовских канала, како би добио на значају и популарности.

Знамо да је митрополит Јоаникије био више и горе прогањан и хапшен, као свештеномученик и његов претходник и имењак Св. митрополит Јоаникије, а са њим и митрополит Амфилохије у време литија.

Ово сада око саслушавања „због беседе“ треба да у народу изазове бум ефекат, да је Методије српска нада и узданица у Црној Гори.

Није он никаква нада нити узданица, то је један ситни преварант који је упао у војне чизме из калуђерске мантије.

Џаба му грљење и мажење са народом испред цркава и по вашарима, као и „чин митрополита“ којим подсећа на Мираша и Бориса.

Испада пресмешан и без чина, а као још једно у низу залудно му је потуцање по станицама полиције.

То само подсећа на адресу и несрећно оснивање Мирашеве „цркве“.

„Кукала му мајка“, што би рекао блажене успомене митрополит Амфилохије, ако је Љубиша синђел Методије отишао у исту станицу да се на тај начин региструје за новопеченог „митрополита“.

Митрополит Јоаникије у Црној Гори има и остале митрополите али са мањим уделом у територији и значају наслеђивања трона.

Уколико не предузме нешто, врло брзо и лако би могао да му се нађе у посети неко од браће у својству ревизора, као нпр. митрополит Теодосије, уместо обрнуто.            

Р.М.