Проповедна реч: тумачење понашања

Електронски портал „Компас инфо,“ објавио је текст извесног господина Александра Стојановића, под насловом „Српска црква као чувар Православља и улога патријарха Порфирија,“ на дан 09.04.2025. године.

У свом тексту на самом почетку можемо прочитати како је Свети Сава, као оснивач Српске Цркве и државности, ходио стазама Свете земље, оставио је неизбрисив траг у историји нашег народа. Данас, скоро осам векова касније, Његова Светост Патријарх српски Порфирије корача истим тим стазама, не само као ходочасник, већ као духовни вођа који нашу Цркву и народ враћа на извориште хришћанства – у Јерусалим.

Догађај који је 2. априла 2025. године одјекнуо светом православља – света Литургија коју је патријарх Порфирије служио заједно са Његовим Блаженством Патријархом јерусалимским Теофилом на Голготи, у цркви Васкрсења Господњег – није само историјски тренутак. То је тренутак који нас подсећа да, иако нисмо велики по броју, ми Срби смо значајни по духу и вери. Патријарх Порфирије постао је први предстојатељ једне Православне Цркве, мимо домаћина – Патријарха јерусалимског, који је служио Светом Гробу.

Такође, Његова светост Патријарх Порфирије одликован је највишим признањем Јерусалимске патријаршије – Орденом Великог крста, привилегијом коју мали број људи има.[1]

   Дакле, текст је афирмативан, да се нема шта приговорити. Међутим, да видимо да ли је ово управо овако како пише господин Александар Стојановић.

Прво, кад је у питању Свети Сава, ни један архијереј Српске Православне Цркве се не  може упоредити са њим, нити се духовност поменутог патријарха може упоредити са Светим Савом.

Друго, вернике као и саму Српску Цркву нико не може враћати на  извориште хришћанства, јер од тренутка покрштавања српског народа и добијања аутокефалности Цркве, верници - црквена  заједница није  се одвајала од Јеванђеља и Господа Исуса Христа.

Треће, патријарх Порфирије сасвим сигурно не корача истим стазама којим је ходио Свети Сава, јер његова дела, као и проповед не  говоре у прилог овој тврдњи.

Четврто, служење свете Литургије, није  никакав посебни историјски тренутак, него је то тренутак који представља част да се један патријарх може да поклони Христовом Гробу, имајући у виду да као  свештенослужитељ има  благодат да може обавити ову врсту молитве.  ж

Пето, патријарх Порфирије није могао никако да служи Светом Гробу, већ је могао само да служи свету Литургију на Светом Гробу.

Међутим, ово није све. У даљем свом тексту Александар Стојановић описује  Македонско питање, као питање које је  Господ уредио   да се не  би постојећа   трвљења у православном свету прела и код нас, те да ће нам по Божијој промисли припасти велика улога. Потом називајући вернике у Северној Македонији расколницима, дозвољава себи да каже да је Егзархат  Српске  Цркве правилно поступио (читај патријарх Порфирије), тако што је македонско питање, можда за српски народ болно, постало питање где је Српска црква стала у одбрану канонског поретка православља дозволивши им самосталност. Па се одмах поставља питање, зашто би деловање или уступак било болно ако је одлучено праведно по Канонима Цркве  Христове. Дакле, апсурд над апсурдом. Са друге стране, ако је било шта урађено из страха или због угледања на политичко деловање  у Украјини када је  Васељенски патријарх Вартоломеј дозволио самосталност Украјинској Цркви, поставља се питање вере, јер ако сте у вери и са Христом ко ће против вас (Рим. 8,31). Заправо, ако нам је Господ на  првом месту нећемо придавати пажњу нељудском деловању и према њима се руководити. Што значи да нема места  бојазни да у територију која по јурисдикцији припада Српској цркви, уђе Цариград и призна тадашње расколнике, а у том би положај српских светиња, српске културне баштине и духовног наслеђа био вишеструко тежи.Зато што нико није могао да натера администрацију Српске  Православне  Цркве  да напише и подпише било шта што би било против канонски.

Ако је заиста решавањем овог питања на начин како је решено – тако што је Српска црква дала аутокефалност Охридској архиепископији, ствари су враћене у канонски поредак. Како? Тако што аутокефалност може да даје искључиво „мајка црква“, односно аутокефалност се може тражити само од оне цркве од које се неко одваја, поставља се питање зашто су црквени великодостојници оволико држали Охридску архиепископију, као саставницу Српске Цркве, ако је имала право ова Архиепископија на  самосталност, а потом дозволили епископу Јовану да неоправдано страда и мучи се непотребно (заклињући се на његовим леђима, да никад неће дати самосталност Охридској архиепископији), као и многобројним свештеницима и монасима на територији данашње Северне Македоније. Што значи да је изворни канонски поредак нарушен и да је  давање самосталности Охридској архиепископији урађено   по сопсвеном нахођењу, али не и на црквено канонски  начин.  

У даљем тексту аутор даје име свом поднаслову Допринос Православљу, који представља у светлу најављене Пасхалне уније између Рима и Цариграда ово је вишеструко значајно. У томе је веома значајна улога патријарха Порфирија који се показао као вешт дипломата, а пре свега истински православац који стоји на бранику божанског поретка цркве.

 Дакле опште је позната чињеница да је патријарх Порфирије вешт дипломата и филозоф, али да је по најмање истински чувар вере Светосавске. Примери, проклињања верника Српске Православне Цркве, са његове стране, само зато што ти исти верници правилно исповедају Свету Тројицу према  одлукама Васељенских Сабора, дозвољавање причешћа без поста, молитве, покајања, опраштања и исповести, мењање богослужбеног садржаја, потом љубљење папске руке и његово правдање за овај поступак да је имао личне  разлоге до сдушног залагања за јеретички екуменизам,   неоспорне  су чињенице, које не смеју да буду карактерологија патријарха Српске Цркве.

Ово велико дружење са римокатолицима који желе пошто пото да преузму религијску и политичку власт (не  верску, јер то не могу никако), оставља простора патријарху Порфирију да мирне душе посматра какао римокатолици сигурном стазом корачају према такозваној  Пасхалној унији.

А „Пасхална унија“ значи следеће: да ће од 2025. године, па надаље, Рим и Цариград увек истога дана празновати Пасху (Васкрс) и то по древној Пасхалији Православне Цркве. Међутим, оно што је мање познато, а у нашем народу готово непознато, је да је папа прихватајући датум празновања Васкрса по православној Пасхалији, тражио сагласност Цариграда да може да врши службу Петровог наследника и на Истоку. То значи да ће папа бити папа и за православне Грке и на Истоку и на Западу, што је Патријарх Вартоломеј прихватио, а потом и Цариградска Патријаршија.[2]

И поред ових чињеница, господин Александар Стојановић назива патријарха Прфирија предводником одбране  Православља и да је достојан трона на коме седи.

Чудно, да не може бити чудније. Да је изговорио или написао реченицу следеће садржине: „патријарх Порфирије није  исконски  и заветни чувар вере Светосавља, јер више делује као дипломата и филозоф, а можда и као политичар“ па да му човек верује, овако је  његов текст тендециозан и нестваран, који нема право теолошко значење, из кога би човек могао да извуче некакву спасавајућу поуку на путу према  вечности.