„И видех ново небо и нову земљу“ (Откр. 21:1-7).

Овим речима, преузетим из Апокалипсе, Свети праведни отац Јован Кронштатски је започео своју изузетно значајну последњу новогодишњу проповед.

У овој проповеди, која нам је била као завештање, будући да ју је изговорио непосредно пре своје блажене кончине, он је живописно оцртао слику страшне моралне покварености савременог света и изразио мишљење да се овај свет ближи крају, да су последња времена већ дошла.

У овој проповеди, као и у многим другим проповедима и појединачним мислима и изрекама „Мог живота у Христу“, Свети Јован је блистави разобличитељ страшне јереси нашег времена, која фундаментално поткопава православно хришћанско учење о спасењу. Ова јерес се толико проширила у наше време и, истовремено, успела је тако вешто да прикрије своју деструктивну јеретичку суштину да је сада исповедају чак и многи од оних који припадају нашој Православној Цркви, не искључујући свештенство, које понекад заузима високе хијерархијске положаје.

Каква је ово јерес?

Ова јерес, у суштини, не представља ништа потпуно ново: она је само својеврсно преламање, или манифестација у савременим условима, у савременом животном окружењу, јереси такозваног „хилијазма“, или лажног учења о хиљадугодишњем Царству Христовом на земљи, некада осуђеног од стране Другог Васељенског Сабора.

Зато је називамо „неохилијазмом“. То је вера у предстојећи напредак човечанства на земљи, или у „успостављање Царства Божијег на земљи“, како то изражавају они који себе сматрају припадницима Цркве Христове, наводно позвани, по свом уверењу, да овде на земљи остваре за људе небески живот – потпуно благостање, мир и просперитет.

Присталице ове јереси потпуно игноришу бројне и веома категорично звучеће одломке Светог Писма, који јасно говоре да се савршено остварење хришћанских идеала на садашњој земљи никада неће догодити, да је бесмислено и апсурдно да човечанство овде очекује потпуно благостање и просперитет, и да ће се, напротив, живот људи постепено, временом, све више удаљавати од истинске вере и завета хришћанства, да ће хришћанска љубав, тај једини темељ, тај једини темељ трајног благостања, постајати све више осиромашена код људи и да ће се, коначно, историја човечанства завршити најстрашнијим превирањима, каквих „није било од почетка света“ и застрашујућом катастрофом, услед које ће сама ова земља бити уништена ватром, и уместо садашњег видљивог неба и садашње грешне земље, појавиће се „ново небо“ и „нова земља“, на којима ће обитати „истина“. (2. Петрова 3:3-14).

На крају крајева, све је то „Алфа и Омега“ истинског хришћанског учења, тако јасно изражено у речима Самог Господа Исуса Христа и порукама Његових Светих Апостола – како то не признати?!

Али природа ове модерне јереси „неохилијазма“ је таква да потпуно заслепљује духовне очи и тера човека да се свађа, противећи се очигледном. Управо то чини „неохилијазам“ посебно деструктивним, јер духовно заслепљујући човека, чак и оног који себе сматра хришћанином, он фундаментално искривљује цео православни поглед на свет, приморавајући своје присталице да забораве на аскетску суштину хришћанства, непомирљивог, по самој својој природи, са злом и грехом, ова модерна јерес учи да се помире са целим савременим животом света, више него икада „лежећи у злу“ (1. Јованова 5:19), да иду на све врсте компромиса и дослуха са грехом, па чак и очигледног отпадништва, под гласним слоганима хришћанске „љубави“ и „опроштаја“. Колико год тешко било видети, верни следбеници „неохилијазма“ су сви савремени „модернисти“ и „реформатори“ хришћанства и православља, који се труде да оправдају грех и безакоње и помире јеванђеоско учење са савременим животом света који се дави у гресима, под каквим год изговорима и каквим год молитвама се то чини. То укључује и такозвану „Живу Цркву“, и „обновљенство“, и „сергијанизам“, и совјетску „Московску патријаршију“, и такозвани „екуменизам“, и нову политику Ватикана са његовим „екуменским сабором“, спремним да све преправи на нови начин, да би се удовољило савременом времену, све до преправљања самог Јеванђеља (како се другачије може назвати њен декрет о невиности Јевреја у распећу Христовом?). Ова неохилијастичка јерес, глођући као црв изворни, истински хришћански поглед на свет, поставља себи задатак да одврати мисли савремених хришћана од неба, будућег вечног живота, и да их веже за земљу. Стога је за следбенике неохилијазма подсећање на процес отпадништва који се одвија у свету, појаву Антихриста, Други долазак Христов, крај света, Страшни суд и вечне муке пакла које чекају непокајане грешнике мрско и неподношљиво.

Они не би волели да чују ништа од овога, јер их то спречава да живе. По њиховом сопственом признању, то их баца у униније, „подсеца им крила“, паралише им енергију и вољу за животом и радом. Схватајући хришћанску делатност на чисто спољашњи начин, као рад усмерен ка „успостављању Царства Божијег на земљи“, они не могу да замисле како се може радити другачије, и уопште зашто би се радило на било чему ако ће „свему ускоро доћи крај“.

Лако је видети како су такве мисли и осећања фундаментално супротни Јеванђељу. Зар нам Господ није заповедио да чекамо Његов Други Долазак и да увек будемо спремни да Га дочекамо?

„Бдите“, више пута је учио своје ученике, „јер не знате у који час Господ ваш долази. Али знајте ово, да кад би домаћин знао у који час долази лопов, бдео би и не би допустио да му се кућа провали. Зато и ви будите спремни, јер у који час не мислите долази Син Човечији“ (Матеј 24:42-44).

„И будите као људи који чекају господара свога да се врати са свадбе“, такође је учио, „да му одмах отворе кад дође и покуца. Блажени су они слуге које господар, кад дође, нађе да бде. Заиста вам кажем: опасаће се и посадиће их, и приступивши, служиће им. Будите, дакле, спремни, јер у час кад не мислите долази Син Човечији“ (Лука 12:36-40).

И ево строгог упозорења онима који не желе да размишљају о Другом Доласку Христовом и да се за њега припремају, попут савремених модерниста - неохилијаста: „Ако тај слуга каже у срцу своме: „Господар мој касни“ (а управо то говоре: „да Други долазак Христов неће бити ускоро“!), и почне да бије слуге и слуге, да једе и пије и да се опија (то је, иначе, за многе од њих најмилије срцу занимање, због чега планирају да откажу постове!), онда ће господар тог слуге доћи у дан када га не очекује (зато увек морамо очекивати ово, а не одбацити помисао на Други долазак Христов!), и у час када не размишља, и исећи ће га на комаде, и одредиће му део са неверницима“ (Лука 12:45-46).

Зар ове Христове речи нису довољне? Или нису јасне и убедљиве?

Зато исправан православни хришћански поглед на свет захтева стално размишљање о близини Другог доласка Христовог и сталну припрему за њега.

Сам Господ нам није узалуд дао бројне знаке близине Свог Другог Доласка, већ је рекао: „Када, дакле, све ово видите, знајте да је близу, на вратима“ (Мт. 24:33). И чак је строго прекорио оне који не желе да се обазиру на знаке времена: „Лицемери! Лице земље и неба знате расуђивати, али како не познајете ово време?“ (Лк. 12:56).

Апостолски списи овоме додају да се не смемо само припремити за овај велики дан „светим животом“ и „побожношћу“, већ и очекивати и желети долазак Божјег дана, у коме ће се „небеса уништити у огњу, а стихије ће се растопити у жарком жару“, а то је, наравно, зато што ће наша садашња земља, испуњена злима и безакоњима, тада бити уништена, и „појавиће се ново небо и нова земља, у којима ће обитати праведност“ (2. Петрова 3:10-13).

Зато се цео циклус наших богонадахунитих светих књига, названих Библија, завршава значајном молитвом вољеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова, која изражава најдражу наду сваког истинског хришћанина:

„Да, дођи, Господе Исусе!“ (Откр. 22:20).

Само савремени јеретици – „неохилијасти“ – не желе да се моле овако, нити да о томе размишљају, јер су све њихове мисли и осећања овде, на овој грешној земљи, чије постојање желе да продуже што је могуће више, успоставивши на њој замишљено „Царство Божије“, директно супротно учењу Речи Божије.

Али наша Света Православна Црква нас учи да сваки дан, уставши из сна, почињемо мишљу о Другом Доласку Христовом и Страшном Суду. У ту сврху, у свакодневним јутарњим молитвама је установљено да се читају значајне речи: „Изненада ће доћи Судија, и свачија дела ће се открити, али са страхом вапијемо у поноћ: Свет, Свет, Свет си Ти, Боже, помилуј нас Богородицом!“ и даље у 5. јутарњој молитви: „Даруј нам са будним срцем и трезвеним мислима да проведемо целу ноћ овога живота, чекајући долазак светлог и објављеног дана Јединородног Сина Твога, Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, у који ће Судија свих доћи са славом, да свакоме да по делима његовим“.

Ево га - исправан православни хришћански поглед на свет!

 За истинског хришћанина, овај привремени земаљски живот је само „ноћ“, и све његове мисли и осећања треба да буду усмерени ка светлом „дану“ који очекује, када ће доћи Судија свих.

Зато први литургијски поредак дневног циклуса, назван поноћна служба, има за централну тачку подједнако значајне тропаре: „Ево, Женик долази у поноћ, и блажен је слуга кога ће наћи да бди“ и „Мислећи на овај страшни дан, душо моја, буди будна, палећи своју свећу“.

Али оно што је најстрашније: они који су тако расположени, супротно учењу Цркве (осим коловођа и поглавара ове јереси, наравно, који савршено добро разумеју шта раде, куда иду и воде друге), понекад чак ни не знају да не учествују у успостављању Царства Божијег на земљи, већ у припреми Царства Антихриста. Уосталом, према предвиђању низа древних Светих Отаца, идеја о успостављању просперитетног и мирног живота на земљи, пуног изобиља и благостања, под гласним именом „Царство Божије“, завешће хришћане и привући њихове симпатије к себи нико други до Антихрист. Дакле, овим у крајњој линији служе ови савремени јеретици - неохилијасти!

Да ли ово заиста може бити нејасно било коме у нашем времену?

Није случајно што је наша Руска Загранична Црква (у време објављивања чланка у фебруару 2005. године, више не Црква Христова, већ страна филијала лажне цркве „МП“ – прим. уредника) у овим судбоносним данима које проживљавамо узела на себе дрскост да слави нашег великог сверуског, а још више, светског светила, нашег Светог Праведног Оца Јована, Чудотворца Кронштатског. Какву је живописну слику општег отпадништва и несумњиве близине краја света и Другог Христовог Доласка насликао у својој последњој проповеди!

„Погледајте како се свет приближава свом крају“, каже он у њему: „погледајте шта се дешава у свету: свуда је неверовање, свуда се вређа Бесконачно, Свеблаго Биће; свуда хула на Творца, дрска сумња и неверовање, непослушност; свуда у свету наоружавање и претње ратом; у многим деловима Русије и других земаља јака глад; свуда претње смрћу, свуда убиства, свуда пљачкање благајне и приватне имовине; свуда губитак тежње ка високим духовним интересима, јер је скоро цео интелигенцијски свет изгубио веру у бесмртност душе и њене вечне идеале, или тежњу ка богоподобном савршенству, о чему Господ каже: „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5:48); свуда једна жеља за задовољењем животињских страсти; похлепа за сопственим интересом и богаћење грабежљивим средствима; неселективно пијанство, разврат, непоштовање брачних заједница. Погледајте и сами процените: свет се коначно покварио и потребна му је одлучна обнова, као некада кроз велики потоп.“ последња времена су дошла“ – а затим о. Јован слика ова времена речима светог апостола Петра (2. Петр. 3:3-18).

Свети Праведни Јован завршава ову изванредну проповед упозорењем Светог Апостола Петра, наизглед усмереном директно против савремених јеретика - „неохилијаста“:

„Ви, дакле, љубљени, знајући ово унапред, пазите да вас заблуда безбожника не занесе и да не отпаднете од својег утврђења“, то јест од истинског хришћанског учења, које ови јеретици желе да оборе својим погубним лажним учењем о измишљеном „Царству Божијем на земљи“ (2. Петрова 3:17).

Ко има уши да чује, нека чује!